zvezdano nebo

PESMA U PROZI...

lana52 | 06 Novembar, 2020 22:38

Osim poezije volim da pisem 'pesme u prozi' kao sto je jedna, skorasnja: 

Svako moze da izabere na svom nebu ono sto voli I sto mu puno znaci…Neko izabere jednu zvezdu, neko celo sazvedzdje, neko mesec, neko sunce, neko meteor,neko dugu, a ja samo ‘jedan oblak’ (svi oblaci na njega lice)…

Oblak I ja smo u neobicnoj relaciji…U svako doba dana I noci ja znam na kom je delu neba, pa I onda kad se jasno ne vidi…On takodje zna gde ja stojim ‘na zemlji’ I cekam da izroni iz svetlosti… Tu nemamo nedoumice, znamo koliko su nam draga ta izranjanja, pomaljanja, vidjenja I da smo u tim trenucima kada nam se ukrste ‘svetlosna polja’ potpuno  ‘slepi’ za sve ostale pojave u vidokrugu…

Moj oblak je malo neobican…Nekada je tako topao, blista, zraci…Onda se najednom smraci, zaledi, kao da nije siguran da sam uvek tu za njega I kao da pomisli da me vise privlaci neko sazvezdje ili drugo nebesko oblicje…Nikako da ga uverim da je jedini na tom celom nebu u koga sam potpuno ‘zagledana’ I da me nikakvi drugi 'meteori' I slicna oblicja koja setaju tim nasim nebom ne privlace…

Nekada moj oblak postane tuzan.. kao da je ljut kao da se za ‘nesto’ sveti, a ja poput nekog Kafkinog lika stojim ‘ispod’ ne shvatajuci svoju nepostojecu ‘krivicu’…

Sreca da se oblak brzo nasmesi I vrati u svoje prvobitno stanje koje volim, onako bezazlen, cist, svetao…Ponovo zablista I zasvetli I ja osetim kako se veliki deo mog srca preseli gore u plavetnilo I smesti tik ‘pored njega’…

Oblak I ja imamo ‘poseban odnos’…Koliko voli on mene (a voli me znam), toliko volim I ja njega…Samo je njemu teze jer se na nebesima suocava sa raznim satelitima koji  zele da ga odmaknu dalje od mene…Meni je ovde na zemlji lakse jer sam vec naucila da dobro ‘hendlujem’ ovozemaljske ‘demone’…

Desava se da se sasvim priblizimo, oblak se ‘spusti’ blizu mojih zemaljskih prostora, ja se ‘propnem na prste’ I skoro mogu da ga dotaknem, ali onda obavezno naidje neki  lokalni ‘ciklon’, njega vrati u visine, a meni izmakne ‘tlo’ I tako u krug…

Ali znam, doci  ce I taj ‘zlatni jesenji dan’ kada cemo pobediti ciklone I ostale ‘lokalne posasti’ I biti blizu…

A dotle cemo ‘preziveti’ uz malo inata, prastanja, mrstenja  (oblak kao oblak ume da se ‘ljuti bez veze’ I sakrije u svoju orbitu…), ja ko ja umem da SVE stavim na ‘ignore’ I odlutam u neku od svojih poetskih metamorfoza…

Postoji nesto sto me ispunjava I privlaci u posmatranju celih nebesa sa svim svojim raznolikim oblicima I trazenju bas onog, mog oblaka kome se I snu smesim…Jednom ce I oblak da shvati da je za mene ‘unikat’ I prestace da se ljuti I slusa nebeske ‘dousnike’, a ja-ja sam sve vec shvatila I cekam….To cekanje me cini radosnom I ponekad pomislim da je mozda bolje ovako da smo oblak I ja vise u nekoj telepatskoj povezanosti u iracionalnom svetu nego da taj ‘posebni osecaj’ isprobamo u realnosti, mozda bi se izgubio deo postojece carolije, a mozda I ne bi…Ko to zna….

 

 

 

 

 

 

 

 

"RECI MI S KIM SI I REĆI ĆU TI KO SI..."

lana52 | 06 Novembar, 2020 11:18

Poznata poslovica kaze: Reci mi s kim si, pa ću ti reći ko si.” Bas tako…Iako sam od malena bila, kako bi popularno rekli ‘omiljena medju vrsnjacima’ kao dobar djak, a nada sve dobra I empaticna ‘devojcica’ koja je zelela svima da pomogne u svakom trenutku, ipak se u svakoj sredini iskristalisala ‘ekipa’ od nekoliko  osoba sa kojima sam bila ‘bliska’, intenzivno se druzila I to su uglavnom ostala ‘celozivotna prijateljstva’…Ja I dan-danas  kao ‘najblizi rod’ racunam par najboljih drugarica iz naseg gimnazijskog odeljenja…

S’ obzirom da  su me zivot, sudbina, karma, glava, srce….’andjeli’, ‘demoni’ I  ko zna sta sve drugo vodili s jednog kraja na drugi kraj sveta srecom uvek se u svakoj  mojoj radnoj I zivotnoj sredini  nalazilo po nekoliko osoba koje su me potpuno razumele, volele I u koje sam imala bezgranicno poverenje…Uglavnom su to bila veoma stabilna prijateljstva sa osobama oba pola koja nisam mesala sa ‘ljubavnim’ osecanjima… Mada je nekada tesko kod druzenja suprotnih polova postaviti cvrstu granicu izmedju prijateljstva I ‘ljubavi u najavi’, ali o tome se ne prica u ‘sirokom drustvu’…

Sada se setih jedne drage osobe koja je I sama prosla ‘zivotnu golgotu’, ali je zahvaljujuci sopstvenoj mudrosti I zivotnoj snazi uvek, Bogu hvala opstajala I u najtezim trenucima… Vec dugo, dugo se nismo ni cule, ni videle jer se ona odselila I nije vise fizicki  u nasem okruzenju, ali kada se setim nasih dugih razgovora, osetim da je tu u  onom delicu skrinje mog srca koje cuvam za ‘dragocene’…Govorim o Bilji koja je bila skolski psiholog (krace vreme I direktor) najstarije privatne gimnazije u Beogradu u kojoj sam radila cetiri godine po povratku sa Novog Zelanda…

Posle  skoro decenije boravka u ‘belom svetu’ I SVEGA sto mi se ispodesavalo TAMO, iako sam imala odlicne uslove da nastavim da zivim I radim u rodnom Kragujevcu, na poziv sada vec pokojnog deke po majci da zivim u njegovom stanu u Beogradu, kao cerka I unuka ‘jedinica’ odlucila sam da to I ucinim… (Kragujevac nosim zauvek u srcu ali kako kaze Stevan Sremac: “Kad covek jednom ode iz nekog mesta gde mu je bilo veoma lepo nikada ne treba da se vrati u isto mesto jer nikada nece zateci sve ono onako kako je ostavio…” )

Kako cesto isticem nasa ‘struka’ je retka I trazena, tako da za pronalazenje posla nije bilo problema…Moja mala prednost da predajem svoj predmet I na englekom omogucila mi je da se zaposlim u pomenutoj, tada elitnoj gimnaziji…Imala sam srecu da su I rukovodstvo I kolektiv bili veoma prijatni, strucni, predusretljivi, a nada sve plemeniti ljudi ( Bilo je dosta, uglavnom mladjih ljudi ‘vrhunskih u svojim strukama’ I veoma dusevnih...) Potpuno su me razumeli da se vracam posle ‘decenijske pauze’ VAMO  I pruzili bezuslovno svoje tople ruke ‘prijateljstva I  podrske’…Malo li je…S’ obzirom da je nas rad bio po principu ‘koledz sistema’, tako reci celodnevni, imali smo zajednicki rucak I nekoliko pauza tako da smo se dosta druzili I privatno zblizili…Cesto smo posle skole ili vikendom izlazili zajedno, tako da sam zahvaljujjuci njima upoznala  celi Beograd ciji su delovi osim samog centra I Zemuna do tada za mene bili ‘nepoznanica’….Zajedno smo u vecim drustvima, uglavnom po desetak nas I vise obilazili izmedju ostalog, i cuvene Bg restorane pocev od ‘Devetke’ u Kosutnjaku, ‘Mokranjca’, “Madere’ , ‘Sindjelica’, preko ‘Kluba knjizevnika’, skadarlijskih ‘Tri sesira’, ‘Ruskog cara’, tadasnje ‘Grcke kraljice’ do ‘Kalemegdanske terase’ I td.

Da se vratim na pocetak I na ‘moju Bilju’ kako sam je tada zvala…Mnoge pauze smo provele zajedno razgovarajuci I razmenjujuci kako profesionalna, tako I privatna iskustva…Ona je bila nekoliko godina mladja od mene, veoma skromna, sa onim pravim analitickim duhom psihologa, ali velikog, toplog srca bez pakosti, zavisti ili ne daj Boze zlobe bilo koje vrste…(Kao I ja volela je iskrene I dusevne ljude koji zive svoj zivot I ne mesaju se u tudju privatnost, nikome nista ne ‘podmecu’ jer kako saljiva krilatica kaze: ‘ko podmeće, nema sreće’ )

Imala je I Bilja, kako se narodski kaze ‘punu kapu’ svojih problema, ali je uvek empaticno slusala, bez osudjivanja ili ironije (obe smo se slagale sa Oskar Vajldom da je ‘ironija kukavicko oruzje’ ) Bilja je govorila: ‘Lana, u tebe imam veliko poverenje izmedju ostalog sto si dobra osoba, a to je najvaznije…’ I ja sam njoj kao takodje dobroj osobi verovala I cesto ‘otvarala dusu’ , a mojoj ‘dusi’ u to vreme I nije bilo bas lako…Na Novom Zelandu mi je ostao da se skoluje I odrasta kod oca sin- u to vreme ‘tinejdžer u najosetljivijim godinama…Tamo je ostao tesko bolestan od kancera, vec pri kraju, I jedan Kevin (kako ja imam obicaj da kazem: ‘ljubav mog zivota’ )

U naletima  raznolikih emocija, pa I tuge, Bilja me je tesila koristeci svoje iskustvo vrsnog psihologa, ali uvek umereno, odrzavajuci cvrstu nit naseg prijateljstva…Trudila se da me uvek potpuno razume I nikada ni slucajno nekom tezom reci ne povredi (uostalom kao I ja nju, bilo je to obostrano). I sada, posle toliko godina se secam njenih reci koje su mi bile melem: ‘Slusaj za Nikija si ucinila sve sto si mogla u postojecim zivotnim okolnostima…U ovom trenutku je najbolje da u najosetljivijem tinejdzerskom period ima kontrolu ‘muske ruke’ tj. svog oca, a vreme prolazi, jos nekoliko godina, on ce da poraste, osamostali se I podje putem stvaranja svoje karijere I svoje porodice…’ Pricale smo mnogo I o Kevinu, imala sam  I tu ‘grizu savesti’, mozda je trebalo da ostanem s njim do samog kraja (mada je njegova zelja bila da ga, kako je govorio nikako ne smem da gledam u ‘najtezim trenucima’ jer je zeleo da zauvek pamtim nase ‘najbolje trenutke’ ) …Bilja mi je secam se govorila: ‘Slusaj, osecanja prema Kevinu su jos ‘taze’, cvrsta I postojana I to ce da potraje jos mozda I duze vreme…Kad budes sebi dozvolila da zavolis neku drugu osobu, a toliko je njih oko tebe I sigurno bar jedan ce da ti privuce paznju I to zasluzi, ta osecanja prema Kevinu pocece da blede, ostace ti u srcu samo kao draga uspomena…Uvek nova ljubav potiskuje staru…

Sada sam shvatila da je moja, mudra I plemenita 'Bikica' bila potpuno u pravu…Vremenom, ako smo strpljivi, dobronamerni, plemeniti SVE dodje na svoje mesto I svako ide svojim putem…Tacno mi je rekla da emocije prema ‘novoj osobi’ mogu, skoro u potpunosti da brisu I potisnu stare, donose novi ‘vatromet cula’ I ono ‘lepo u glavi’ u stilu pesme:

Kad volis nekom cudnom stazom srce krene
od svih tajni najvecu znas
kada srce mu das
kad ljubav osetis ,kad volis

Volim kad cutis i kad se ljutis
al' iznad svega sjaj tvog osmeha
i tvoje ciste, ni s jednim iste oci
i bez reci srce leci
i sve pre, ko da bilo nije...
znam…”

Bas, kako je gore receno: “I SVE PRE KO DA BILO NIJE, ZNAM…”


Tako  I ja utonuh u lepe misli, lepe reci, lepe snove koje nam


omogucavaju ljudi iz okruzenja po principu: ‘Simili, similis


gaudet’ (‘Slican se slicnom raduje’ ) Ili jednostavnije, kako rekoh

 


na pocetku, da zaobidjemo mudre Latine, po ‘naski’: “Kazi mi s

kim si I reci cu ti ko si..”

POLICE< AMBULANCE< FIRE...

lana52 | 05 Novembar, 2020 09:30

Jedno davno leto na Novom Zelandu… Delilo nas je nekoliko godina od pocetka novog milenijuma o kome se vec pricalo…31. Januar, dan pre pocetka nove skolske godine…Ja, pomalo tuzna sto odlazim iz ‘velikog grada’ i srecna sto sam dobila stalan posao u jednoj srednjoj skoli u unutrasnjosti, oko 120 kilometra od mog omiljenog Oklanda I  skolsku cetvorosobnu kucu sa velikim travnjakom I dvoristem na koriscenje (s obzirom da pripadnici  nase ‘struke’ tamo retko odlaze u mala mesta da predaju, uvek su ‘izdasni’ na pocetku sa zeljom da nas sto duze zadrze ).

Stizem kasno po podne…Odlucim da se raspakujem I da pripremim iz svakog skolskog plana po nesto, a imalo ih je cetiri, iz svake skolske godine po jedno odeljenje…Zadrzah se na predmetu: ‘maths with calculus’ s’ obzirom da su me I zaposlili kao jedinu osobu u skoli koja ima odgovarajuce kvalifikacije da predaje taj predmet izabranoj grupi njihovih seniora u zavrsnom razredu (ucenici koji su postizali odlicne rezultate iz prirodnih nauka tokom celog skolovanja I opredelili se za buduce studije iz te oblasti I iz oblasti tehnickih nauka , u manjim skolama kao sto je bila ova nema ih vise od desetak ).

Kada sam zavrslila sve planirano pogledah na casovnik: jedan sat posle ponoci, vreme je za tusiranje I spavanje…Prvi put koristim meni malo neobican tuš u kupatilu sa nekim pomalo starinskim slavinama u obliku ‘česmica’… Umorna, pospana, sa onom konstruktivnom tremom od sutrasnjeg dana zavrsavam tusiranje I pokusavam da ‘zavijem slavine’…Kako zavijam, voda tece sve vise I vise I shvatam da je u jednom trenutku vec preplavila kadicu I pocela da plavi kupatilo…I dalje  pokusavam da zaustavim mlaz, ali ne uspevam, voda vec prolazi kroz deo ispod zatvorenih vrata kupatila…Uzimam papuce, oblacim ‘badem mantil’ I u panici pocinjem da placem… Placem kratko jer shvatam da ovde suze ne pomazu I da moram brzo da se ‘saberem’ ako ne zelim da se vec mala poplava prosiri…

U ovom mestu nikoga ne poznajem…Jedini put sam prethodno bila na intervjuu za posao par meseci ranije I jedini broj mobilnog  koji sam imala je broj njihovog ‘proncipala’ tj. direktora, starijeg gospodina koji se blagonaklono naprezao da prvi put u konverzaciji razume moj ‘tezi akcenat’…Pomislim: ‘Katastrofa, da ga budim u ovo doba, a secam se da je rekao da on I njegova porodica stanuju dvadesetak kilometra odatle na nekoj maloj farmi…Ne dolazi u obzir..’ Da budim ‘drage osobe’ u Oklandu opet bi bilo beskorisno…Razmisljam brzo, u ‘groznici’ jer ona pusta voda I dalje ‘pljusti’ I plavi…Odlucim da pozovem broj 111 za njihove hitne slucajeve…Glas operatera odmah povika sa druge strane slusalice: “Police, Ambulance, Fire…”  (“Policija, hitna pomoc, vatrogasci”, sta mi treba…?!) Ja pokusah da objasnim da je voda u pitanju, ali glas neumoljivo nudi samo tri pomenute opcije ili ce da prekine vezu I ja odlucih: ‘Fire’ (Vatrogasci). Dadoh adresu I cuh umirujucu poruku: ‘Ne brinite, za 8 minuta dolazi ekipa nasih volontera’ (u malom mestu nemaju zaposlene vatrogasce vec za to obucene volontere  iz drugih struka…).

Za 7-8 minuta zacuh sirene vatrogasnog vozila koje su vec probudile celi komsiluk, vidim po naglo upaljenim okolnim svetlima…Cetvorica vatrogasaca sa punom opremom I crevima upade u kucu I jedan me zacudjeno upita: ‘Gde gori..’ Ja nevoljno rekoh: ‘Nigde ne gori..’ I odvedoh ih do kupatila objasnjavajuci situaciju… Jedan od njih me pogleda I rece: ‘A Vi ste strankinja iz Oklanda koja ce da predaje nasoj deci u srednjoj skoli…’ Ja klimnuh glavom, a drugi upita: ‘Gde je poplava I rece drugaru: ‘Ajde udji u kupatilo prvo ti, imas iskustva sa vodom…’ Pomenuti udje, pridje slavini I jednim pokretom zavi ‘cesmice’ koje sam ja dotle zavijala ali u suprotnom smeru I ‘volsebno’ voda prestade da tece…Ja se posramljeno zahvalih I izvinih…Jedan mi uputi osmeh podrske uz opasku: ‘Pa, nista gospodjice, desava se…’ I oni odose uz onaj uznemirujuci zvuk sirena…Srecom, smiri se I komsiluk,(preko puta su kasnije saznadoh ziveli neki, meni cudni ljudi poput Amiša, koji nisu dozvoljavali svojoj zenskoj deci da se skoluju posle drugog razreda srednje skole!),  svi pogasise svetla, pa I ja probah da par sati ‘odspavam’ do prvog radnog jutra, ali ne htede ‘san na oci’…

Ujutru pozurih da se spremim I odlucih da nikome nista ne pominjem, kao ja cu pomenuti dogadjaj da sacuvam u ‘tajnosti’… (Tada I nisam znala za izreku koju su mi kasnije u skoli rekli: ‘Najbolja stvar toga, kada radis u malom mestu je da ako ti ne znas sta radis u nekom momentu, neko drugi, vec zna… )

Sredjena i nasminkana, jedva pronadjoh skolu I sa sirokim osmehom na licu udjoh u zbornicu zakasnivsi  5-6 minuta na jutarnji ‘brifing’ tj. kratki sastanak koji su inace imali svakog dana u trajanju od pola devet do devet kada je pocinjala nastava, pa do 16 casova sa 45 minutnom ‘lunch pauzom’…Vec su se svi,( oko dvadesetak osoba,) bili okupili I direktor srdacno ustade da me pozdravi I po imenu I prezimenu me predstavi ostalima pomenuvsi ,kako se izrazio 'moje briljijantne preporuke iz Oklanda' I odlicne kvalifikacije koje posedujem… Neki povikase da su mi ime I dva prezimena predugi za pamcenje I upitase: ‘Il moze samo Lana…”  Rekoh da moze I stidljivo se zahvalih…Onda pocese pitanja: ‘Gde ste parkirali kola, trebalo je da me jutros pozovete da Vam pokazem Vase mesto na skolskom parking..’ Ja rekoh: “ Hvala ne treba, ja ne vozim..” Jedna koleginica upita: ‘Privremeno?’ Ja odgovorih: ‘Ne, uopste’ na sta me svi u cudu pogledase kao da dolazim sa druge planete…Direktor zbunjeno predje I preko ove ‘sitnice’ I rece: ‘Nadam se da je sa skolskoma kucom sve u redu I da se voda smirila…Sve znamo, ispricao nam je o vasim nocasnim mukama kolega Jhon I pokaza na polupoznato lice coveka preko puta, par godina starijeg od mene koji je kako saznadoh tek prethodnog dana stigo iz Francuske gde svake godine s’ obzirom da predaje taj jezik, provodi mesec dana letnjeg raspusta…On je bio jedan od vatrogasaca-volontera, drugi je suprug Mery, novinarke lokalnog lista koja je I predsednica skolskog saveta, treci je otac jednog od mojih ucenika-seniora, a cetvrti maltene ‘prvi komsija’…Tuzno klimnuh glavom Jhonu u znak zahvalnosti I on takodje klimnu bas uctivo, onako ‘francuski’….Pomislih da je svemu kraj, dosta vise o meni…Ali kad pocne, ono traje…U prostoriju iznenada udje simpaticna starija gospodja (sekretarica direktora) sa ogromnom korpom suncokreta I veselo rece: ‘Cveće je upravo stiglo za Vas, a evo I cestitke daje ne izgubimo…’ Ja se zahvalih, koverat je bio otvoren, po licu zenice videh da je poruku vec procitala: ‘Za tvoj srecan pocetak, s ljubavlju Kevin Ps. Vec mi nedostajes…’ (Pomislih da je sigurno iz Oklanda zvao jedinu ovdasnju cvecaru jer je ovde sve po jedno: jedna osnovna, jedna srednja skola, jedna ambulanta, jedan ‘coutry club’ (nesto kao restoran),  jedan market, jedna benzinska pumpa,jedna pekara, jedna crkva, jedan frizerski salon I sl.  Kada je narucivao cvece I placao karticom dao je sigurno I sve podatke..., sta cu: ‘zaklela se zemlja raju..’ )

Malo sam pocrvenela zbog vode, cveca, akcenta I jos koje-cega kada me ‘deputy principal’ zamenik direktora upita: ‘Ne znam da li su Vam rekli, prvi skolski dan je tradicionalni sportski, pa kojoj ekipi zelite da se pridruzite…’ Svi pogledase u mene obucenu u ‘shanel’ komplet sa damskom tasnicom I  lakovanim cipelama (8 cm stikla) I ja u njih obucene u trenerke I patike I promucah: ‘Pa, atletskoj, ja mogu da trcim…’ Direktor se blago nasmesi I rece: ‘ne brinite, danas jos necete morati da trcite, pomagacete nasem atletskom treneru upisivanjem rezultata u tabele…’ Ja upitah: ‘ Ko je kolega atletski trener? ‘ On pokaza prema profesoru francuskog: ‘Jhon, vec ste ga upoznali…’, a on ce s’ obzirom da ne vozite da Vam cvece posle skole odveze do kuce… Ja pomislih, to bi bilo suvise, vatrogasac, ‘Francuz’, atletski trener jos da me vozi kuci, jeste da moj Kevin (poc) nije bio uopste ljubomoran ali ‘glas leti’ do Oklanda,  jos da cuje da me neki Jhon prvi dan vozi I kuci..Ja se uctivo zahvalih I rekoh:”Neka, samo ako mozete da mi date broj taksi sluzbe, ne bih zamarala kolegu, ja bih posle skole (pomislih ako ‘preteknem’ do kraja ovog dana) kuci taksijem…Strpljivi direktor rece: ‘Koleginice, mi smo malo mesto, ovo nije Okland, ovde SVI voze, tako da nemamo taksi sluzbu…’ Ja pomislih: ‘ja sve sanjam, ovde mi je kraj’ ali zenska intuicija radi I na drugom kraju sveta I jedna od koleginica, desetak godina starija od mene (kasnije postaje moja najbolja prijateljica) Fransis, supruga naseg pomocnika direktora rece: ‘Meni je usput,  Lana, ja cu da Vas odvezem…’Po njenom pogledu shvatila sam u tom trenutku da ‘andjeli’ postoje…

Tako je proslo ‘vatreno krstenje’ I moj prvi radni dan…Fransis I njena porodica: suprug I njihovo četvoro dece od kojih sam dvojici starijih sinova predavala, postali su moji dobri prijatelji I velika podrska u svemu…

Rad sa mladjim ucenicima s’ obzirom na  brojnost odeljenja (po 35 ucenika ) I razlicitost njihovog stepena predznanja I mogucnosti usvajanja novog gradiva nije bas bio lak, ali je druzenje sa kolektivom bilo fantasticno…S’ obzirom da se moj tada 8-godisnji sin Nik skolovao kod oca I macehe u Oklandu, vikende je I male raspuste provodio kod nas tako da je bio omiljen u celoj skoli, sve su ga kolege upoznale kao I njihova deca, sve smo zajedno obelezavali, rodjendane, praznike I sl. Nik I ja tamo nikada nismo bili sami…On se u pocetku kao veoma radoznalo dete cudio: ‘Mama kako tebe ovde svi znaju I u pekari, I u marketu…bas svuda…’ Kasnije se navikao na popularnost srednjoskolske profesorke, pa jos jedine strankinje u malom I prilicno konzervativnom NZ mestu…To je, osim prelepih plaza I blizine okeana prednost zivota I rada u novozelandskim mestascima…Kasnije smo cesto pominjali moj prvi dan, male nesporazume sa vodom I drugim ‘sitnicama’…. Kako sam se upoznavala i zblizavala sa vecinom predivnih osoba iz radne sredine ja sam upoznavala i njihovu kulturu, a oni nasu...Vodili su me da posetim klasicno Maorsko selo-Maraee i prisustvujem nekim njihovim ritualima...Svima je bilo cudno sto ne pijem alkohol...Pitali su me: 'Il svi Srbi ne piju...' Ja sam smeseci se klimnula glavom...Oni su preko vikenda ispijali 'reke alkohola' i govorili u sali: 'Eto Lana, kako jedina ne pijes, bar da znas da vozis, pa da nas 'razvozis' ovako nista...'

Mogla sam do dan-danas da ostanem u pomenutoj skoli sa svima njima koji su mi mnogo toga cinili na volju I zeleli da me ukljuce u sve aktivnosti (cak su me slali zajedno sa maturantima na casove klasicnih balskih plesova da bih ucestvovala na maturskom balu, ali meni, na zalost, ni ti plesovi, poput voznje nisu isli ‘od ruke’… jedino mi se svidjalo sto smo svi za tu priliku iznajmljivali balske ‘krinoline’…)…  ali su mene ‘glava I srce’ vodili dalje…Kada sam odlazila napravili su mi ‘oprostjnu zurku’ uz pokloncice, omiljeno cvece (naravno suncokrete) I cestitku na kojoj su se svi potpisali pozelevsi mi iskreno od srca sve najbolje…A mene je vec sledece godine u Oklandu cekao Kevin I neki drugi izazovi…Sve ostalo je, kako obicno kazem, istorija…

 

 

ZALJUBLJIVANJE...

lana52 | 04 Novembar, 2020 23:25

Slucajno, listajuci TV kanale naidjoh na film iz 1984: ‘Zaljubljivanje’ u kome maestralno glume Meril Strip I Robert de Niro…

Klasicni zaplet romanticne drame: dvoje ljudi koji to nikako ‘ne bi smeli’ zblizavaju se na jedan suptilni I poetski nacin…

Sve je u ‘emociji’ koja od ciste I bezazlene postaje strasna I lomi mnoge barijere koje su godinama gradili…

Ono sto je za druge 'obicno' njima postaje ‘posebno’: slucajni pogled u prolazu, kratko izgovorena recenica u zurbi I sveprisutna tenzija kao da se nesto od necega ‘krade’ I da nesto treba da se desi…To je ono neko stanje: 'neprevodivo u reči'. 

Slatka strepnja…Iscekivanje…Dugoocekivani dodir…Vrtlog svetlosti I magnovenje…Izmedju jave I sna…

Interesantno je koliko  svakodnevni problemi koji su ih do tada ‘mucili’ postaju beznacajni, koliko njihov ‘fluid’ pomera granice prostora I vremena u kome se nalaze…

Sve se uklapa u onaj stav od davnina da se tu sve desava iracionalno, slucajno, kada se najmanje ocekuje a da li je bas tako? Stari Grci su zato Boga zaljubljenosti  Erosa prikazali kao dete koje ima povez preko ociju i odapinje strelice na sve strane kao da se igra I nije svesno sta sve radi…

Engleski glagol: ‘ to fall in love’ bukvalno bi se preveo: ‘padati u ljubav’…

U pomenuti film bi se uklopila I nasa melodija: “Podseti me što to beše ljubav......
I bar na tren biti zaljubljen…” ili kako Balasevic peva kako ponovo ima 'oci decaka' dok se zaljubljuje u NJU: “
Gordu, naspram podsmeha I spletki poslednjih kao usamljeni galeb Iznad mora osrednjih…”

Bilo, kako bilo film mi se dopao I podsecanje na taj 'fantasticni osecaj' kada se mnogo vise vremena provodi ‘negde izmedju oblaka’ (a svi na jedan liče) nego na tlu….

Pomislih: ako se vec desi taj magicni fluid ‘zaljubljenosti’ treba mu se prepustiti, ako nista drugo ‘lepo je u glavi’, a to je vec nesto…. Eh, sad, u koga, kako , zasto, u koje vreme ili (ne)vreme to  ‘ne bira pamet nego srce…’ i lepo je da ostane kao tajna u stilu: 'Nikom o tebi ne mogu da pricam, niko za tebe ne sme da zna...'

 

 

 

ZASTO SABOTIRAMO SEBE BRIGAMA?

lana52 | 02 Novembar, 2020 21:05

U prirodi ljudskoj je da brine I kad treba I kad ne treba… Poslovica kaze: ‘koliko su nas muka kostale nevolje koje se nikada nisu dogodile…’ I bas je tako, nekada se u glavi iskonstruise najcrnji moguci scenario (ni Hickok se ne bi dosetio stvari koje kat-kad zabrinut covek sebi ‘nakalemi’ ), a bude sve dobro…

Ja imam poseban odnos prema brigama u kako kazem ‘proslom zivotu’ (pre Novog Zelanda ) I  ‘sadasnjem  zivotu’(posle prozivljenog Novozelandskog perioda)

U svom ‘poslom zivotu’ tezila sam perfekciji (djak generacije u osnovnoj, djak generacije u gimnaziji…clan svih mogucih I 'nemogucih' sekcija… ) I sve na vreme: zavrsiti fakultet u redovnom roku, udati se ‘na vreme’, roditi dete, zapoceti uspesnu profesionalnu karijeru, ziveti zivot u stilu ‘ti si nam bila u svemu naj, naj…’ Do tridesete sam prozivela celi jedan zivot pun uspeha, nagrada, ‘lovorika’ na profesionalnom planu, ali i na privatnom, na planu prijateljstva, ljubavi, drustvene omiljenosti… Sve je funkcionisalo kao ‘svajcarski sat’, profesionalni zivot-svuda omiljena I prepoznata, porodicni-‘obozavana u braku’, drustveni –cinilo se dragocena I nezamenljiva svojim prijateljima…A ja sam u to vreme stalno nesto brinula…Uvek sam nalazila razloge za strepnju da nesto necu da odradim na najbolji moguci nacin, da nekome necu potpuno da se dopadnem, da na nekom polju, ne daj Boze necu ‘da zablistam’…

Tako je tekao moj ‘prosli zivot’ pun ‘medalja’ I briga…Onda dolazi Novi Zeland poput ciklona, ulazi mi u sve pore zivota I na drugom kraju sveta stvara ‘kolaps’ iz koga uspevam da izadjem zahvaljujuci sopstvenoj snazi I ljubaznosti I empatiji par dobrih ljudi…SVE se tamo promenilo iz korena…Nestale su ‘lovorike’…Kao u bajkama gde ‘zla vestica’ baca magiju na ‘dobru vilu’ I vila se budi u kolibi, u neverici, u nekom svetu koji nije prepoznavala,u kome je sve bilo tudje, gde su iza svakog coska vrebale prepreke, ‘izdaje’ I razocaranja’…

Kada sam posle gore opisanog ‘ciklona’ ponovo stala ‘na svoje noge’ I privatno I profesionalno, naucila sam da vise ne brinem…’Sto se mora desiti ne moze se spreciti’, pa bilo lepo ili manje lepo ili bolje reci: ‘Sto nas mora zadesiti nece nas mimoici, a sto nas je mimoislo nije nam se ni moglo desiti…'

Zasto sabotirati sebe brigama, slutnjama, preispitivanjima… ? U sadasnjem zivotu uprkos mnogim ‘posastima’ sa kojima se moderni svet suocava zivim mnogo opustenije nego ranije… Bas kako kaze mudri Ivo Andric: ““Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”

Mnogo vise prastam I mnogo vise volim bez predrasuda..Kad volim potpuno verujem osobi prema kojoj su mi misli cesto usmerene…Ne strepim I ne analiziram sve ‘pros I cons’ neke potencijalne situacije, kao ranije…Jednostavno ako nesto I treba da se desi, neka se desi…Jedna od mojih najboljih drugarica je doktor tehnickih nauka, ali me zna jos od detinjstva I kao da mi je ponekad u razgovoru ‘doktor I za dusu…’ Skoro, u  jednoj od nasih cestih konverzacija gde ja metaforicno napomenuh da sam u situaciji kad na ‘kisu’ treba da izadjem bez ‘kabanice’, ona saljivo rece: ‘Ne znam o cemu se radi, ali tebe toliko dobro znam da ti od kise rastes, pa I ako ‘pokisnes’ nista, jos ti se kosa ukovrdza, a ti inace volis ‘loknice’…” Pomislih, poznaje me svega cetiri decenije, a koliko zna o meni…

Vise ne brinem na onaj nacin iz ‘proslog zivota’…Trudim se da zivim umereno sa izgradjenim sistemom vrednosti, da postujem I ne povredjujem ljude oko sebe, ali nema tenzije, brige, slutnje…Dusa mi je na neki nacin ‘ogradjena’, smirena I prepusta se talasu zivotnog mora…A more kao I svako more ima svoje oseke I plime, svoje raskosne boje koje su najlepse pred ‘izlazak sunca….’

 

 

 

 

 

 

MISLI TE UVEK ODVEDU...

lana52 | 01 Novembar, 2020 22:05

"Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je ostalo srce. " Dostojevski 

Koliko istine u gore navedenim recima Dostojevskog…Analiza-paraliza…Ne treba nam niko da sa nama analizira proslost, sadasnjost ili buducnost…Ne treba nam podsetnik za pobede I poraze…Ne treba nam dnevnik u koji upisujemo zapazanja o svemu I svacemu…Ne moramo da citamo poruke ili gledamo fotografije… 

Tu su MISLI (oko 60 000 dnevno u budnom stanju) …One su tacne I nepogresive, njima ne mozete da podvalite, da ih falsifikujete ili kozmeticki ulepsate…One su TU  kao sveprisutni svedoci svakog vaseg ‘stanja’ od najblistavijeg do najmracnijeg…Zato ih poslusajte, bas kao sto je receno na pocetku: uvek odvedu do mesta gde je ostalo srce….Ko zna zasto je to dobro…Uvek te ‘komadice srca’ TAMO mozemo da pronadjemo, skupimo, povezemo I vratimo na pravo ‘mesto’ gde I pripadaju…

 

CENIM TRENUTKE NECIJE ISKRENOSTI

lana52 | 01 Novembar, 2020 20:21

Pre vise od desetak godina bila sam duze vremena kako se to zargonski kaze: ‘zatelebasana’ u nekoga koga sam u to vreme veoma idealizovala…’ Osecalo se da je u pocetku NJEMU sve to prijalo, ljubazna, a umerena prepiska, moje obozavanje nejmu, njegovi komplimenti meni…Javljali smo se jedno drugome sa razlicitih destinacija koje smo u to vreme obilazili u stilu Bjelog Dugmeta: “Ipak pozelim neko pismo, ipak mada zajedno nismo…Pisi, mada je guzva I mozda nece stici, opisi mesta gde nas dvoje nikada necemo ici…” I tako smo jedno vreme ziveli u iluziji…Onda sam ja shvatila ‘neke stvari’ (1000 ociju dr Mabuzea I sl.) I pocela da se distanciram, izvinjavam, udaljavam…On je pokusao da malo pojaca tek razgoreli plamen, a onda smo ga precutno ‘ugasili’, ostavljajuci ‘zeravice’ da svetlucaju u mraku…Shvatili smo da su nam putevi divergentni, da se izrazim jezikom nase struke… A u nasoj struci su inace ‘retki’… (‘Samo retki nadju retke..’ I sl. sto bi reko Balasevic…)

Ostalo je prijateljstvo, retki susreti ‘u prolazu’ kad svako od nas negde kao zuri na neku svoju stranu…

‘Posebna’ osoba ponekad malo vise popije ( Samo kad je tuzan, u stilu: ‘a gde je tuga, onda mora da se cuga…’ ) U tim trenucima po onoj ‘in vino-veritas’ nadodje iskrenost…Tako da se poverio jednom nasem zajednickom prijatelju (opet iz struke) koji mi je to preneo na diskretan nacin tj. poverio mu je kako je protekla ‘prica’ sa mnom, parafraziram reci svog prijatelja (ipak je sve to prepricano I pitanje koliko je tacno, ali ipak…)

Dakle ON mu je ispricao:

“Ona (moja malenkost) mi je slucajno ‘zapala za oko’, u neko ‘nevreme’ u svakom pogledu…Tek smo se upoznali I nisam ocekivao da ce da se ‘zatelebasa’ u mene…Meni je bila simpaticna I draga, ali grupi ljudi koji su mi bili dugogodisnji prijatelji I od kojih sam na neki nacin ‘zavisio’ bas I nije…Smislili su plan da je ‘navucemo’ I da se malo ‘poigram njenim emocijama’…Pomislio sam: ‘Nije to sve bas lepo, ali nije ni ona bas svetica, pa sto da ne…’ Ja cu zaduziti svoje prijatelje (protivusluge uvek dobro dodju), a njoj necu mnogo nauditi, posle mene krenuce dalje… I desilo se cudo, sve je nekako krenulo u obrnutom smeru… Onda smo dosli u emotivni tesnac u stilu: ‘spasavaj se dok mozes’…Bila je drugacija, od ocekivanog, razlicita od svih onih prica koje su o njoj ispredali po kuloarima, hteo-ne hteo morao sam da priznam da je po necemu ‘posebna’, a to je vec postajalo opasno…Moja grupa se uznemirila…Rekli su mi: ‘Ocekivali smo da ti manipulises njenim emocijama I utices na nju, a ne da sam potpadnes pod njen uticaj…’ Najbolje je bilo posle SVEGA ucutati su, a tu su godine I svi ostali problemcici koji nam inace nisu isli ‘na ruku’…

Zahvalila sam pomenutom prijatelju na ‘prepricanoj prici’, mada licno nisam naklonjena ‘pricama’ I ‘prepricavanjima’…

Ipak cenim trenutke iskrenosti…Iako sam vec davno intuitivno naslutila celu pricu I krenula dalje, ipak upozorenje prijatelja I oprez nisu na odmet…

Odavno mi je ‘lepo u glavi ‘ zbog neke sasvim ‘druge I drugacije price’, nadam se mnogo iskrenije…Pomenutoj osobi sam SVE oprostila I dalje imam lepo misljenje o NJEMU, divim se njegovim mnogim dostignucima I mislim da je dobar I plemenit covek…Pa I dobri ljudi nekad naprave ‘grescice’ koje srecom nisu neoprostive…

Sada sam emotivno, srcem u nekoj ‘drugoj prici’, a sta ce tu biti, nikad se ne zna, vazno je da ta ‘vrteska u svesti’ traje ‘od sumraka do svitanja…’ , u glavi I srcu je lepo, pa sta bismo vise…malo li je…

 

SAV TAJ SVET OKO MENE...

lana52 | 01 Novembar, 2020 17:12

SAV TAJ SVET OKO MENE… I svejedno je da li sam u Zemunu gde vec dugo zivim, ili na Novom Beogradu gde radim, ili u svom, zavicajnom Kragujevcu,  ili na nekoj od mnogobrojnih, proputovanih destinacija pocev od Rima, Venecije, Sicilije, Pariza, Nice, Kana, Monte Karla, Londona, Beca, Madrida, Barselone, Moskve, St. Petersburga, Kijeva, Odese, Praga, Atine, Krfa, Ciriha, Istanbula…Singapura…San Franciska, Los Andjelesa,  Las Vegasa, Havaja…Brizbena, Australijske  Zlatne Obale ili  omiljenih novozelandskih krajeva: Oklanda, Welingtona,  Hamiltona …….. uvek se setim mudrog I neprevazidjenog Andrica koji u svojim “Znakovima pored puta” kaze:

„Ponekad je svet oko mene beskrajan, savršeno lep a trajan, sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama, ili mojim odsustvom želja. Samo postojanje po sebi znači sreću bez prekida. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan, mračan tesnac, ne širi od iglenih ušiju, kroz koji mi valja proći ili tu pred njim propasti. A znam dobro da proći ne mogu, ali i da propasti ne smem.“

Bas tako…Svet oko mene raznolik, nepredvidiv, nesavrsen sa svojim vrlinama I manama, sa svojim lepotama I ‘posastima’…I uvek po neko u tom svetu ko zraci posebnom ‘carolijom’ I nagovestava purpurne ‘izlaske sunca’….

VAŽNO JE DA VOLIŠ...(Odlomak iz mog romana: 'ZAHVALNOST')

lana52 | 01 Novembar, 2020 09:03

Prosavsi 'pola veka' i 'pola sveta' na pitanje: ‘STA JE NAJVAZNIJE U ZIVOTU” odgovorila bih: ‘Da si proziveo toliko toga da uvek imas o cemu da mislis I pricas I DA VOLIS…’

Da bi imao unutrasnji mir I harmoniju treba da volis SVE ljude oko sebe, da prastas, da uvek imas dobru nameru I da nikada ne dozvolis onima u kojima ima semena mrznje, zluradosti, pakosti I sl. da neku od tih ‘posasti’ poseju u tvom srcu…Srce treba da ostane cisto, svetlo, otvoreno za ljubav I lepotu plemenitosti, potpuno spokojno, ‘ogradjeno od svakog zla I svih demona…’ Jedino tako moze da ga prepozna neko slicno srce...

Moze da se iz sveobuhvatnog polja pokrivenog glagolom: VOLETI odvoji onaj tanani, a zvezdani deo tzv. ‘partnerske ljubavi’ tj.voljenje nekoga ko moze za druge da bude sasvim obican, a za vas u tom trenutku u svemu ‘poseban’…Tada treba voleti nesebicno, bezuslovno, uvek u zelji da onaj drugi bude bezbedan, srecan, zasticen u ‘svakom pogledu’…Moze da se voli razdragano, bucno,  ‘na sva zvona’, a moze I drugacije..., moze I tiho, nenametljivo u 'odnosu' koji je zasticen od svakodnevnice, ultimatuma, ravnodusnosti… Moze da se voli I bez mnogo reci I dodira, kako kaze jedna ruska romansa:” Как люблю я вас, как боюсь я вас,
Знать увидел вас я не в добрый час…” (‘kako vas volim I kako se bojim, prepoznah vas ne bas u dobrom trenutku…’ )

U svakom slucaju bilo koja vrsta ljubavi ispunjava, oplemenjuje I stiti…To je onaj unutrasnji, neprocenjivi osecaj kada bi ste nekome rekli: “dok cekamo da prodje zima I dodje prolece osecam otkucaje tvog srca u svojim grudima…”

Tako da je neko, kao da me je slusao kako govorim prethodni tekst sastavio pesmicu:

Kad je Ljubav u tebi,

i ti u njoj

niceg se ne boj

Jesi li dosla ili posla

nije vazno vise

jer tvoje  srce Ljubav dise

Gde god da ides

sta god da radis

ti Ljubav gradis

I kad Ljubav primas

i kad je delis

uvek se veselis

I nije tvoje druge da ucis

kako da vole

to je stvar njihove ‘unutrasnje skole’

Ti samo voli svet i ljude

otvori srce

pa sta bude….”

 

'TIME 2000'-INTERNACIONALNA KONFERENCIJA...

lana52 | 30 Oktobar, 2020 19:55

Posle zavrsenih postdiplomskih studija na Novom Zelandu  predavala sam oko 5 godina u njihovim srednjim skolama…Jedna od skola u kojoj sam radila omogucila mi je da prisustvujem internacionalnoj konferenciji o primeni tehnologije u matematickom obrazovanju tzv. TIME 2000-An International Conference on Technology In Mathematics Education.

  • U sadrzaju konferencije bila su interesantna predavanja koja su obuhvatala teme:
  •  Teaching
  • Learning
  • Assessment
  • Distance education
  • Research
  • Teacher development
  • Problem solving
  • Curriculum

 

Ucesnici konferencije su dolazili iz celog sveta…Bila sam prijatno iznenadjena kada sam u prolazu srela I grupu univerzitetskih profesora I studenata iz Slovenije koja je dosla da provede 15 dana na Novom Zelandu specijalno zbog pomenute konferencije.

Medju predavacima bili su domaci, ali I gostujuci profesori,  dobro poznati u svetu matematickog obrazovanja:

Professor Jim Kaput
[University of Massachusetts, USA]
Professor Richard Lesh
[Purdue University, USA]
Pam Bishop
[University of Birmingham, UK]
Professor David Tall
[University of Warwick, UK]
Professor David Ryan
[The University of Auckland, NZ]
Dr Barry Kissane
[Murdoch University, Australia]
Professor Beth Chance
[California Polytechnic State University, USA]

Konferencija je trajala 2 dana I u jednoj duzoj pauzi bio je organizovan obilazak Oklanda. Iako sam vec nekoliko godina zivela u ovoj prelepoj novozelandskoj metropoli na poziv svog profesora-mentora sa univerziteta prikljucila sam se grupi…Tu sam upoznala Lenu koja je u svojoj 42. Godini vec nekoliko godina bila redovni profesor na Moskovskom univerzitetu Lomanosov…(doktorirala je u 22. godini) Iako je njena specijalnost bila teorija grafova odlicno je poznavala ne samo sve ostale matematicke oblasti vec I filozofiju, psihologiju I rusku poeziju…S’ obzirom da sam jos od svojih studentskih dana fluentno govorila ruski, uglavnom smo komunicirale na Leninom maternjem jeziku mada je I njen engleski  bio odlican, sa prepoznatljivim ‘umeksavajucim’ akcentom, na sta je moj mentor reagovao recima: ‘Svetlana(dugouzlazni akcenat na slovu a) ja se Vama divim kako govorite meni toliko tezak I nepoznat jezik (I sam je govorio 3 jezika)…’ Ja sam objasnila da moj maternji jezik I ruski imaju puno slicnosti na sta se on nasmesio I rekao: ‘Mozda su jezici slicni, ali osobe koje sam sretao iz Rusije su veoma cvrste, pomalo grube, a Vi ste drugaciji mnogo nezniji I ranjiviji…’ Ja sam se  zahvalila na komplimentu, a u sebi sam pomislila: ‘eh, jaca sam ja mnogo vise nego sto mnogi ovde misle…’ (sto se kasnije pokazalo tacnim, bas kako kaze izreka: “Žena je kao vrećica čaja – nikad ne znaš koliko je jaka, sve dok ne završi u vrućoj vodi.” Eleanor Roosevelt )

Ali da se vratim na meni fascinantnu Lenu…Priči nikad kraja…Promenile smo mnogo tema, nasle mnogo  medjusobnih slicnosti, razmenile adrese sa porukom: ‘Ako ikad dodjes u Moskvu…’ I sl. Odvela sam je u jednu ekskluzivnu prodavnicu obuce gde je kupila, kako je rekla ‘cipele svojih snova…’ Rekla je: “Ja retko kupujem I retko se  zblizavam sa nepoznatim osobama kao sto si ti, ali kad to ucinim kupujem skupe stvari I svoje poverenje poklanjam ‘skupim’ ljudima… Jeftine stvari brzo ‘propadnu’, a  ‘jeftini ljudi’ brzo iznevere…Svetlana, ja se retko prevarim u proceni licnosti, znaj da si jedna od ‘skupih’…Zahvalila sam se uz saljivu opasku: ‘sad mi laskas zato sto ti pokazujem oklandske prodavnice…’

Posle naseg obilaska Lena je otisla u svoj hotel I ujutru odletela u Moskvu…Ja sam otisla u svoj tadasnji oklandski stan blizu luke I dugo razmisljala o svemu sto smo pricale gledajuci  sa terase podivljale talase okeana koji su slutili buru…Nikada se vise nismo srele, ali se jos uvek secam   I meni omiljenih Jesenjinovih stihova koje je Lena recitovala:

“Грубым дается радость.

Нежным дается печаль.

Мне ничего не надо,

Мне никого не жаль…”

 

Nas prevod:

 

“ Grubima radost vecu

Neznima zalost mnoga

A ja bas nista necu,

Nit mi je zao ma koga…”

 

I posle toliko godina pamtim Lenu, posebnu po svemu…Uvek pamtim dobre, prijatne ljude koji su mi ulepsavali neke delice zivota, pa makar kao u prethodno opisanom slucaju bilo to samo jedno po podne… One ‘s druge strane’ koji su mi nekad nesto pokusali da napakoste uopste ne pamtim, brzo zaboravim, oni svoje ‘sitne pakosti’ kad-tad plate ako ne na mostu, onda na nekoj cupriji, ali Bogu hvala uvek daleko od mojih misli I mojih ociju…A toliko je dobrih I plemenitih osoba na svim meridijanima koji zasluzuju nasu paznju, nase misli I nase uspomene koje ne blede…

 

 

TEK TAKO...

lana52 | 30 Oktobar, 2020 15:32

“Postoje ljudi koje jednostavno voliš. Ni zbog čega posebnog. TEK TAKO>>>Dodirnu te mišlju kao usput, taknu ti srce samo na sekundu i ostanu u duši do kraja života. Prepoznaš ono najbolje i najlepše u njima, što se ne može očima videti, rukama dotaknuti - što se vidi samo srcem. Tek tako…. Tebi je lepo od same pomisli da oni postoje. Oni mogu biti veoma daleko... u drugim gradovima ili čak u drugim zemljama.. a mogu biti I blizu tebe, tu preko puta… Ali ti znaš i osećaš da postoje, da si i ti njima drag... I lepo ti je… Tek tako…

 

Postoje na zalost I oni drugaciji ljudi koji vole da prepricavaju, tracare I koji iz zlobe uzivaju da sve okolo lepo I dobro sto vide- sto pre pokusaju da pokvare…Frustrirani svojim ‘sitnim  zivotarenjima’, davno su prestali da se raduju sebi I najvise ih zaboli necija radost u bilo cemu…Ali njima treba prastati…Sami sebi su dovoljna kazna…NJima se ne treba baviti, a kamoli razmisljati…

 

Zivot je kratak da bi smo slusali tudje zlobne traceve, strahove ili slicna ‘naklapanja’…Treba se okrenuti onima koji vam vracaju osmeh na lice, koji su hrabri I iskreni u svemu…Tada se sreca pojavi tu negde iza coska TEK TAKO…

JEDNA DAVNA EKSKURZIJA

lana52 | 29 Oktobar, 2020 14:51

Prvo odeljensko staresinstvo dobila sam u svojoj 24.  godini  u svojoj maticnoj skoli- Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Bilo je to jedno od mojih najlepsih profesionalnih izazova…Moje odeljenje prirodno-matematickog smera imalo je veoma dobre tj. izuzetne djake koji su na upisu uglavnom bili ‘vukovci’…O radosti…Uspeh odlican, disciplina na nivou visokog standarda, saradnja sa kolegama izuzetna… Iako vec ‘davno udata’ (4 godine) u to vreme jos nisam imala svoju decu tako da sam mnogo vremena provodila sa svojim ucenicima u raznim aktivnostima…

Doslo je vreme ekskurzije…Nasa ruta je bila Kragujevac-Cetinje-Budva I nazad (4 dana) Bila sam pomalo uzbudjena, pripremila sve sto treba jos I pre odredjenih termina I taj dan je osvanuo… BIlo je 6 autobusa ucenika drugog razreda sa svojim odeljenskim staresinama…U mom autobusu je osim mog odeljenja bilo I odeljenje mog skolskog druga, istoricara Branka, a sa nama je putovao I nas tadasnji direktor, a nekadasnji profesor filozofije-gospodin Djokic…Meni nikada nisu prijale ‘krivine’ u voznji, tako da sam veci deo puta prespavala sigurna da su moji ucenici dobri I poslusni I da nece biti problema…

Posle duze voznje I nekoliko ‘stopova’ stigosmo na Cetinje…Trebalo je sve obici pocev od Cetinjskog manastira sa crkvom Rođenja Bogorodice I dr. …

Planirano je da se na Cetinju zadrzimo nekoliko sati, sve predvidjeno obidjemo I nadjemo se na parkingu ispred autobusa u dogovoreno vreme…Sve je funkcionisalo kako treba, jedino sto ja nikada nisam mogla nista da jedem dok putujem, pa sam neku hranu koju smo dobijali ustupila svom drugaru istoricaru… U to vreme nije bilo mobilnih telefona tako da nadjosmo  u jednom restoranu mogucnost koriscenja  fiksnog telefona, pa se javismo svojim  tadasnjim bracnim ‘drugovima’, ja Peci, a Branko Loli… (inace smo svi bili iz iste generacije, porodicno se druzili I medjusobno posecivali ) Mnogo je vremena proslo od tada, javec odavno nisam sa Pecom, nije ni Branko sa Lolom, ali sve je to zivot…

Da se vratim na ‘glavni dogadjaj’…Stiglo je vreme da se krene sa Cetinja…Svi smo sa svojim ucenicima disciplinovano cekali ispred autobiusa I cinilo se da je SVE u najboljem redu…Motori tako reci vec ‘upaljeni,’ spremni za pokret…Nas domisljati direktor se seti I rece: ‘Svetlance I Branko il ste prebrojali decu…?’ Ja pomislih: oni su zreli, dobri, odgovorni, skoro svi odlicni djaci, sta ima da se stalno prebrojavamo, ali hajde poslusasmo instrukciju…Odjednom-šok: Moj drugar istoricar povika: ‘Meni nema jednog…’, a onda I ja posle tri prebrojavanja I raspitivanja ‘okolo’ prijavih da nedostaje jedan moj ucenik…Direktor vec poce da se ljuti, ali kad vide mene onako zbunjenu, vec umornu u ‘stiklicama’ rece mi: ‘Ti ostani kod autobusa a Branko I ja idemo da ih trazimo…’ Poput ‘fatamorgane’ njih dvojica nestadose u odblesku nastupajuceg zalaska sunca…Za mene je sunce vec bilo ‘zaslo’ kad mi se jedan I to bas pristojan, odlican ucenik nije pojavio…Tek posle cetrdesetak minuta pojavise se u daljini cetitri prilike, a medju njima prepoznah I svog  ‘begunca’…

Direktor je vec bio stvarno ljut I rece: ‘Obojica da dobiju ukor direktora cim stignemo u Kragujevac’…Ja tuzno klimnuh glavom, ali nestrpljivo htedoh da saslusam njihovu pricu…I eto sta se dogodilo..Nasi decaci su bili umorili od obilaska znamenitosti I nasli usred Cetinja jedan sah-klub u koji su svratili I poceli da igraju sah…U sahu su se ‘zaneli’ ne gledajuci na sat tako da su zaboravili na vreme I zadovoljno produzavali partije sve dok nisu ugledali na vratima direktora gimnazije I culi: ‘Zar 6 autobusa samo vas da ceka…’ Ostalo je istorija…

Ostatak putovanja je protekao mirno…Budva nas je kao I svaki put opcinila ‘morskom penom’ I svojom lepotom, ali sam ja po povratku u Kg morala, iako nevoljno da upisem  nalozeni ukor…Pomenuti ucenik se sve vreme izvinjavao I opravdavao uz  reci: ‘Razredna, pa Vi me znate I razumete…’ Ja sam rekla: ‘Iako te znam, veoma cenim kao ucenika I razumem pogresio si I moras da naucis da svi svoje greske kad-tad platimo I snosimo odredjene  konsekvence…

S’ obzirom da je moj zivotni moto u stilu pesme: ‘Pamtim samo sretne dane’ ja sam se kao I obicno potrudila da sa pomenute ekskurzije ponesem I sacuvam puno lepih uspomena I da misaono prevazidjem pomenutu ‘neprijatnost’…

Iz moje gimnazije  zivot me je odveo u ‘beli svet’ gde je moje ‘omiljeno odeljenje’ izrazilo zelju da ih jedne subote vodim u cuveni Oklandski zooloski vrt, sto sam im posle dobro uradjenih testova I ucinila, mada mi je bilo neobicno da neki srednjoskolci sa periferije Oklanda (skola je bila oko 40 km udaljena od centra gde se nalazio zoo-vrt) nikada ranije nisu posetili tu zelenu oazu…Neki su bili ushiceni I voznjom vozom I zavideli meni sto tako putujem svaki dan s’ obzirom da sam tada stanovala u samom centru Oklanda…Govorili su ‘Miss, blago Vama, Vi ste ovde skoro svaki dan…’ a za  neke je taj obilazak bio ‘zivotni dogadjaj’…

Zivot me je vratio u Beograd, a Beograd ima svoju posebnu ‘caroliju’ koja me povremeno potpuno  ‘zanese’ I treba mi vreme da se sa ‘oblaka’ spustim na zemlju…Ali o tome se vec ne prica u ‘nepoznatom drustvu’….

 

"NI HALJINU NE VALJA KRPITI, A KAMOLI LJUBAV..."

lana52 | 29 Oktobar, 2020 00:03

Neko je davno rekao: “ Ljubav je kada u toku dana komunicirate sa stotinu osoba, a mislite samo na jednu…”

Bas tako…A zasto mislimo na tu JEDNU, za nas u svakom pogledu ‘posebnu’ osobu…Za mene je to oduvek bio jedan carobni fluid, poklapanje energija, a nada-sve lepa komunikacija. Vazna je harizma I sta ta osoba donosi u vas svet…Vazno je da donosi svetlost, lepu rec I dobru nameru…SVE ostalo je manje vazno pocev od fizickog izgleda preko materjalnog statusa do verskog, nacionalnog ili politickog opredeljenja, bar sa mog aspekta. 

Naravno, vazno je obostrano prihvatanje I razumevanje, kao I intelektualni fluid. U stilu: “Ako me ne mozes razumeti u mom najgorem izdanju, onda me ne zasluzujes kad sam u najboljem…“ Najvazniji su iskrenost I poverenje…Da bi ste nekoga potpuno prihvatili I voleli morate prvo da mu verujete…Taj oscaj dusevne blagodeti koju ljubav donosi je neprocenjiv…Tu nema mesta proveravanju, uhodjenju, ‘kopanju po necijoj proslosti’, potrebi da tu osobu stalno iz sopstvene nesigurnosti ‘drzite na oku’…Prethodno opisana stanja ne usrecuju vec unesrecuju…Treba bezuslovno voleti celim I ‘otvorenim srcem’ koje srecu I harmoniju ‘susedne strane’ stavlja ispred sopstvene…Kada se voli, voli se celokupna licnost, a ne boja ociju, figura ili nesto drugo sto ta osoba poseduje fizicki ili materjalno…Bezuslovna ljubav ne postavlja ultimatum za koje druga strana sigurno nije spremna, ne dovodi je u situaciju bilo kakve nelagode da mora da bira, da se pravda, da ide protiv sebe I svojih ustaljenih vrednosti…Bezuslovna ljubav se nesebicno daje bez bilo kakvih ocekivanja ili reciprociteta u stilu: ‘ja tebi, ti meni’…Licni odnosi su razliciti od poslovnih, to nije berza gde se trazi profit ili skupljaju ‘poeni, tu nema mesta za rivalstvo ili prestiz’…Bezuslovno voleti nekoga znaci  voleti zrelo bez ‘infatilnih zahteva’ u stilu: ‘joj, budi non-stop a mnom, ja bez tebe ne mogu da zivim..’  ili bilo kakvih ‘kalkulacija’.  Treba voleti osobu sa svim njenim problemima I manama I ne ocekivati da ce neko svojim ;carobnim stapicem’ vas zivot preokrenuti u bajku…Carolije obicno nestaju u ponoc kada se pobegne s bala…Treba biti svestan da je ujutru ‘sve po starom’, ta izgubljena cipelica nije vise zlatna vec sasvim obicna od onih za svakodnevnu upotrebu…Vazno je da ‘carolija’ ostaje u srcu, da je ‘lepo u glavi’ I nije potrebno da vas neko 24 sata ‘drzi za ruku’ I uverava da ste mu ‘jedini na svetu’ da bi ste se vi odlicno osecali…Jednostavno taj ‘good feeling’ ostaje unutra, u samom bicu pri pomisli na dragu osobu koja u tom trenutku moze da bude u drugom delu grada ili drugom delu planete…Svako mora da sacuva svoju individualnost, svoj profesionalni, porodicni zivot, svoje hobije I krug prijatelja…Ne znaci da kada nekoga volite treba da bude: ‘pratim te ko udba, jer ti si moja sudba..’ Dok god vas neko iskreno voli I zeli bice tu bez ikakvih poziva I pracenja…Koliko smo puta bili sasvim sami pored nekih ljudi sa kojima smo stalno delili fizicki prostor, uvece gasili svetlo u isto vreme, ujutru ustajali zajedno, a u srcu I glavi osecali prazninu I bili toliko daleko od njih… a koliko smo svim culima bili bliski sa nekim koga I nismo non-stop vidjali…

Svakako, bilo kakve emocije da se stvore treba sacuvati dostojanstvo I sopstveno I ‘druge strane’…U svakom odnosu pored tolerancije, medjusobnog postovanja I voljenja moraju da se ispostuju I odredjene granice…

Ja sam imala srecu da se  oduvek u moje emotivne izbore niko nije mesao ni roditelji, ni rodjaci, ni bliski prijatelji…U zivotu sam sve birala sama, iskljucivo slusajuci ‘glas srca’ I snosila posledice svojih izbora, a bilo je tu I puno radosti, I malo tuge…Zato se ni ja nisam mesala ni u cije izbore, niti davala savete ili sugestije ni  familiji, ni bliskim prijateljima, ni rodjenom detetu…Uvek sam smatrala I smatram da svako treba da izabere svoj emotivni put, d aide gde ga ‘srce vodi’ pa kako bude…Nekad je bilo malih sala u nekim drustvima u stilu pesme: ‘Drugovi su odmah rekli nije za tebe. Izbi ga iz glave…’ I sl. ali u moju glavu se uvek ulazilo ‘na velika vrata’ preko ciste emocije I intuicije I tu dugo ostajalo bez ikakvih tudjih uticaja…

Ovde sam pokusala da odgovorim na vecito pitanje: ‘Zasto zavolimo I nastavimo da volimo nekoga’…Na pitanje koje je antipod prethodnom: ‘Zasto ne volimo nekoga’ nikada nisam ni pokusavala da odgovorim jer mi je takva emocija ‘nevoljenja’ potpuno nepoznata…Ja ili volim, posvecujem paznju, komuniciram, trudim se oko neke osobe do koje mi je stalo ili je uopste ne primecujem, treceg nema…Zato su za mene duboka I trajna prijateljstva neprocenjiva, ona vode u ljubav ili izrastaju posle ljubavi, ali su sveprisutna…U prezentu tj. sadasnjem vremenu mogu na prethodno opisan nacin da volim samo jednu posebnu osobu I ona okupira moju paznju I veliki deo srca, ali zato u srcanoj pretkomori cuvam sve osobe koje su mi bile I ostale drage, one ostaju u lepoj uspomeni kao vremenske konstante I dalje imam lepo misljenje o njima, zahvalna  sam im na lepim zajednickim trnucima, mogu da im se divim kao dobrim I u necemu izuzetnim ljudima ali kako pesma kaze: “Nikad se ne vracam starim ljubavima…” Mnogo toga moze da se desi I prodje, ostane samo lepa uspomena… Tu uvek sledim savet mudrog Mese Selimovica koji kaze: “Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav…”

PRODJE JOS JEDAN 21. OKTOBAR...

lana52 | 23 Oktobar, 2020 11:44


21. oktobar uvek u meni probudi jake emocije iz više razloga...Prvi je svakako da kao rodjena Kragujevčanka nosim u srcu nas grad i sve ono sto je njegov narod propatio...Moj pokojni deka po ocu Dusan Mitrovic je bio u barakama u Šumaricama tog 'krvavog' oktobra 1941. tri dana, koliko je streljanje trajalo i pravim čudom je preživeo...Takodje, kao djak, a kasnije i dugogodisnji profesor Prve kragujevacke gimnazije cesto se setim nase 'spomen ucionice' u kojoj su bile fotografije streljanih djaka koji su kao maturanti jedne od najstarijih gimnazija Srbije u to vreme predstavljali intelektualnu elitu Srbije...Naravno tu je i vecna uspomena na njihovog profesora tj. direktora skole koji nije pristao da mu kao profesoru nemackog zivot bude postedjen vec je stao rame uz rame uz svoje ucenike...O tome su ispevani stihovi:

"Da l’ vas još uvek čudi

što voljno ostajem s’ njima —

ja, njihov profesor stari,

zar da ih ostavim same,

a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!"

 

"21. oktobar je škola, čas i lekcija za sve. Život i smrt. Junaštvo i detinjstvo. Tren i večnost.

'Velika je tragedija taj rat i šta je sa tobom sad pod kišom od gvožđa, vatre, čelika i krvi...?'

Da se ne zaborave i da se više nikad ne ponove Šumarice."

 

“Čuju se zvona crkve Svetog Marka, vide se nebo, oblaci i Sunce, ima se prozor, krov, parče hleba i mrvice za ptice. Mir je….

A pre sedamdeset i devet godina tamo dole, južnije, olovna se sila odomaćila.

Pre sedamdeset i devet godina tamo dole, južnije, u jednom danu vreme je stalo.

Čuli su se pucnji, videlo se nebo, oblaci i Sunce po poslednji put, imala se mladost, snovi i junaštvo. Bio je rat.

Ne dajte se prevariti!

Nije snaga u onoga ko drži pušku,

već u onoga u koga je puška uperena.

I zato vas molim, podignite glave, pogledajte u nebo, na tom svodu već sedamdeset i devet godina snevaju duše streljanih kragujevačkih đaka.

Gimnazijalci, golobradi i goloruki. Nenaoružani. Bistrih pogleda mimo svakog zla. Neustrašivi. Beskrajni.

Pre sedamdeset i devet godina tamo dole, južnije, u jednom danu vreme je stalo i odletelo u večnost…”

 

Prethodni citati u svakom coveku bude tugu I jake emocije…Zato treba cuvati mir I boriti se da dobro pobedi svako zlo…Svaki rat je fatalan I iscrpljujuci…Zrtve su nepovratno izgubljene…Neka mir I sloga vladaju kako kod nas, tako na celoj planeti jer samo tako moze da se pobedi svaka ‘posast’, da se sacuvaju dragoceni zivoti, da se pise svetla istorija bez krvavih mrlja..Neka covek coveku svuda I na svakom mestu u svakom trenutku bude  ČOVEK sa velikim Č u imenu…

 

 

PESNICKI TRENUTAK... :)

lana52 | 22 Oktobar, 2020 22:19

Cesto citiram druge pesnike…To mi je lako s’ obzirom da  jos od svojih davnih, gimnazijskih dana znam stotine stihova ‘napamet’….Sopstvenu poeziju retko citiram, a I retko je bilo kome citam…Svoje pesme, poput svojih snova… poveravam samo  meni ’posebnim’ I dragim osobama za koje smatram da potpuno razumeju moj duhovni svet I metafore, tj. onima za koje mislim da su dozivotni prijatelji…Postoje mala kolebanja, ali skoro nikada se ne prevarim u proceni… EVO JEDNE MOJE PESME  ‘za siru upotrebu’ iz vremena kada sam objavljivala svoju poeziju pod pseudonimom: ‘Princeza od suncokreta’

PRETEČA ČULA
Meriš li me vremenom,

ja ću pobeći iz vidokruga…

Pronaći ću novu dimenziju

svoje podsvesti…

Vreme me ne stiže…

Traziš li me u prostoru,

ja ću skliznuti u neotkrivenu

orbitu sebe, poput svetlosti…

prostor me ne obuhvata…

Mozeš me naći samo na obali stihova

Kao preteču čula,

Na izvoru sna…

‘PRINCEZA OD SUNCOKRETA’



 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb