zvezdano nebo

“Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je prekonoć, u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.”
― Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške

“Pisma iz Norveške” proglašena su najlepšim putopisom u srpskoj literaturi …

Postoje  neki svima dobro poznati podaci iz Isidorine biografije, kao sto su: “Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela….Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine….” , ali I neki manje poznati kao sto je njena zivotna golgota I skoro celozivotna patnja...

Sama je govorila o svojim ranim danima: “„Štrčala sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala….”

Postoje iznenadjujuci fragmenti iz njene biografije:

“Diplomirala je na Grupi za matematiku i prirodne nauke i ceo svoj radni vek provela kao učiteljica i nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu, Skoplju, Beogradu. Zbog tuberkuloze često je pobolevala, a od iste bolesti umro je i njen muž – lekar poljskog porekla Emil Stremnicki, sa kojim je bila u braku tek nekoliko godina. Nije se više udavala i nije imala dece.

Dosta je putovala. Obišla je Norvešku (o čemu pišu i njena „Pisma iz Norveške“), Švedsku, Nemačku (gde je doktorirala), Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, Maroko… Govorila je i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog, ali i sa norveškog i švedskog. Bila je članica raznih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima I kongresima… Održavala je bogatu korespondenciju sa Milanom Kašaninom, Mladenom Leskovcem, Milanom Rakićem, Disom, a pred smrt je spalila gotovo svu prepisku i rukopise.

Zbog svog kosmopoliotizma često je bila napadana i osporavana. Njena knjiga „Pisma iz Norveške“ naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. Međutim, 30 godina kasnije Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“

‘Najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena….’, a ipak neshvacena,  usamljena, cak I proganjanja od grupe tadasnjih intelektualaca… Cak je revoltirana napadima I kritikama jednu svoju knjigu spalila… : “Kao rezultat decenijskog istraživanja, 1951. godine objavila je u Srpskoj književnoj zadruzi prvu knjigu monografije „NJegošu – knjiga duboke odanosti“. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno….”

“Sakrivena među spisima i papirima, isposnički je živela poslednjih godina. Umrla je 5. aprila 1958. godine. Sahranjena bez govora, venca i pompe, jer je tako želela…”

Pred kraj zivota pocela je da dobija priznanja I pozive za intervjue koje je odbila rekavsi: “Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.^[7]

Tokom zivota je cesto bila meta raznih spletki, izmisljotina I intriga…Pamet joj nisu prastali…”…Bogatila je srpsku književnost unoseći misaonost i novu tematiku. Prva žena akademik i jedna od najumnijih često je bila osporavana. Govorila je više jezika, poznavala razne kulture, filosofiju, muziku i slikarstvo o kojima je i pisala. Znanje i pamet najviše su joj zamjerani. Interesovala se za probleme izvan knjiga i umjetnosti. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, prevodeći spise sa devet jezika, kucajući na pisaćoj mašini…”

Kako kaze jedan kriticar: “…Zaista, tadašnje društvo nije praštalo pamet i želju za učenjem pa je Isidora Sekulić bila često na udaru tračeva…”

“Jedina ljubavna priča koja je poznata u njenom životu jeste udaja za doktora Emila Stremnickog, kojeg je upoznala u Nici. Nekoliko meseci njihovog braka ostali su potpuna misterija. O tom braku pisala je prijatelju Ostojiću:

„Moj roman sa Emilom? Kao sve što sam romanskog preživela. Jedno dugo mučenje, suptilna testiranja, bežanje od cilja, osciliranje između sreće i jednog apartnog intelektualnog usavršavanja. Dobro, jedared, kad mi dođe, reći ću. Ali na šta će Vam to. Vi kanda ne palite pisma? Kod mene u svakom trenutku tabula raza. Nema ništa u fioci. Tek valjda ne mislite posle moje smrti sastavljati moj život za seka Jele i seka Perse??!- O Bože, kad biste znali kako se iz osnove kosi sa mojim bićem moje žvrljanje!...“.

Kada su se Isidora Sekulić i njen muž vraćali vozom iz Kristijanije za Berlin, on je ispao iz voza. Opet su zli jezici šaputali da je htela da pomogne mužu, da mu „dodeli lakšu smrt“. Govorili su da je ona skrivila njegovu smrt. Drugi su pak to opovrgavali…”

Za svoje savremenike je bila po svemu ekscentricna: “Isidora je, u to vreme kada su razlike između načina života muškaraca i žena bila izraženije, više naginjala ovom prvom. Nije uživala u domaćinskim poslovima, poput čišćenja, pranja i peglanja. Izvori navode da se hranila po kafanama, a da je svoje učenice vodila na fudbalske utakmice…”

Iako se cini da nije bila veliki romantik, ipak se iz nekih njenih sentenci  kao sto je:  "Sve ukupno što čovek radi samo je priprema da se doživi ljubav", oseca vera u lubav…

S’ obzirom da je za zivota spalila sva svoja intimna pisma I prepiske, rekavsi da ne zeli da je I posle smrti ‘razne Jele I Perse’ ‘besprizorno provlače kroz svoje tračeve…’ ne znamo šta je istinski osećala I kakvu je emociju u sebi  gajila…Moze se naslutiti da se I u njoj možda jedno vreme dešavalo nešto baš kako grupa Chicago kaže u svojoj pesmi (“Your a candle in the window on a cold dark bitter night….” ):

Chicago - I Can't Fight This Feeling Anymore Lyrics

Sigurno da svako ima neka mesta koja mu obelezavaju zivot…Npr. Kant je rodjen u Kenizbergu gde je proveo celi zivot, nikada ne pokusavajuci da izadje iz njega…Smatram da jedno mesto moze da obelezi neciji zivot ako u njemu provede bar deceniju… Skromno zivljenje moje malenkosti obelezili su na prethodno pomenuti nacin gradovi Kragujevac-Okland (NZ)-Beograd.

Svaki od pomenutih gradova meni znaci puno, za svaki me vezuje puno lepih dana (one manje lepe nikada ne pamtim...), svaki zraci posebnom energijom koju osim krajolika I gradjevina obelezavaju I ljudi…

Zivot u rodnom Kragujevcu protekao mi je u potpunom redu…Sve je bilo, cini se predvidivo: skolovanje, udaja, radjanje sina, profesura u mojoj maticnoj gimnaziji I lepi osecaj pripadanja…Sve je bilo MOJE, poznato, drago…Takodje sam I ja bila poznata I draga ljudima iz okruzenja… Taj prvi deo zivota je funkcionisao kao ‘svajcarski sat’…Kragujevac,sada sa svojih skoro 200 00 stanovnka , ima dinamicnu istoriju:“Po mnogo čemu ovaj grad možemo nazvati „prvim u Srbiji“ – bio je prva prestonica moderne srpske države (1818-1841), u njemu su osnovane: 1833/1835. prva gimnazija u Srbiji kao i Licej, 1838, preteča Univerziteta u Beogradu, prvi sud (1820. godine), prvo pozorište („Knjažesko – srbski teatar“ 1835. godine), prve novine (“Novine srbske”), muzička formacija (“Knjažesko – srbska banda”), prva apoteka, galerija slika, muzej, biblioteka… Posle viševekovne turske (tj. Austro-Ugarske 1718-1739.) vladavine grad je 1815. godine oslobođen od Turaka, a 3 godine kasnije proglašen prestonicom novostvorene države. Tada počinje njegov brži razvoj, osnivanje institucija od nacionalnog značaja i masovnije doseljavanje stanovništva, a 1853. godine, izlivanjem prvog topa u kragujevačkoj Topolivnici započinje industrijska proizvodnja u Srbiji. Od tada je Kragujevac poznat kao industijski centar, pre svega značajan zbog proizvodnje oružja, a od sredine 20. veka i proizvodnje automobila. Krajem pretprošlog i početkom prošlog veka, Kragujevac je doživljavao kao i cela Kraljevina svoj uspon. Pored mnogih lepih događaja od velikog značaja za istoriju Srbije koji su se odigrali u Kragujevcu poput Sretenjskog ustava ili objave odredbi Berlinskog kongresa (1878.) po kome je Srbija postala samostalna država istorija grada beleži i ružne trenutke. Takav je bio i 21. oktobar 1941. godine kada je u Šumaricama streljano oko 7000 kragujevčana među kojima je bio i određen broj đaka i profesora. U znak sećanja na njih u Kragujevcu se svakog 21. oktobra održava “Veliki školski čas“. Spomenik V3 (peto tri) podseća na žrtve streljanih gimnazijalaca. (vidi Kragujevački oktobar). Za vreme Prvog svetskog rata, Kragujevac ponovo postaje prestonica, ali ovoga puta ratne Srbije (1914-1915). Nakon Drugog svetskog rata, Kragujevac se sve više razvija industrijski, započinje proizvodnja automobila i dolazi do još masovnijeg doseljavanja stanovništva…”

I dan-danas u Kg zive moji dobri prijatelji, familija, a Prva gimnazija svetli u mom srcu poput svetionika…

Taman kada sam pomislila da cu I ja poput Kanta celi zivot provesti voljena, mazena I pazena od svih u mom Kragujevcu, nailaze teske, ratne devedesete kada iskljucivo po zelji oca mog sina napustam svoj rodni grad, bukvalno ‘u suzama’ I odlazim na drugi kraj sveta, na Novi Zeland…Pocinje emigrantski zivot pun  izazova uz moj tada ‘pocetnicki engleski’, bracne turbulencije I ostalo…Mnogo napora, truda, odricanja, neprospavanih noci I ponovo sam postala, tako reci ‘svoja na svome’, zavrsila postdiplomske, dobila nastavnicku licencu, pocela da predajem u njihovim skolama I dr. Energija Oklanda je fantasticna…Imate utisak, kao sto Bora-Corba kaze o Amsterdamu: ‘Tu ljudovi nikad ne spavaju…’ ili kao u pesmi: ‘Metropola: “….Veliki grad, metropola…Sve bi da probaš kada si mlad, bez dozvola…”

Jedno vreme Okland me je uzeo ‘pod svoje’, nudio mnogo, a trazio jos vise…Inace veoma lep, u svetu popularan grad:

“Okland (engl. Auckland; na maorskom Tāmaki-makau-rau) je grad na Severnom ostrvu Novog Zelanda i predstavlja najnaseljeniju urbanu sredinu u državi, sa 1.467.800 stanovnika prema procjeni iz juna 2019.^[1] Grad predstavlja konurbaciju nekoliko manjih opština: Centralni grad, Vajkatere, Manukau i Severni grad koji zajedno čine Okland, kojim upravlja Savjet Oklanda. Grad leži u regionu Okland, između zaliva Hauraki i Pacifika na istoku i obuhvata naseljena mjesta i ostrva u zalivu, što čini ukupnu populaciju od 1.642.800 stanovnika.^[1] Okland je raznolik, multikulturalan i kosmopolitski grad i ima najveću populaciju polinežana na svijetu.^[2] Na maorskom naziv za Okland je maor. Tāmaki Makaurau, što znači „Tamaki žele mnogi“, u smislu poželjnosti njegovih prirodnih resursa i geografije.^[3]”

^{……….NEKO} vreme zivim ‘punim plucima’…Dobijam NZ drzavljanstvo, posao u struci, stan…sticem puno prijatelja I mislim da mi je Okland poslednja destinacija….ALI…Uvek se pojavi neko ALI I posle jedne, po svemu uzbudljive decenije odlucim da se vratim u Srbiju, ali ne u zavicajni  Kg, vec u Beograd koji je u to vreme za mene bio nepoznanica…

Ponovo, kao u pesmi: ‘spakujem kofer ljubavi, veliki, crveni u kome su ‘njanjali’ svi koji su me voleli...’ I krecem na put…Letim, lebdim, spavam, sanjam... tridesetak sati u vazduhu, a onda me poslednje ‘sletanje’ bukvalno kao I svako ‘prizemljenje’ spusta sa oblaka na zemlju…Sreca, da mi je struka popularna u celom svetu, tako da brzo nlazim posao u privatnoj gimnaziji gde srecem izuzetne osobe, prijateljski I blagonaklono raspolozene…Deka po majci, sada vec pokojni, mi poklanja svoj stan I zivot krece…Javlja se druga vrsta nostalgije s’ obzirom da je sin, vec tinejdzer sa ocem presao sa Zelanda u Australiju I nastavio skolovanje…Navikavamo se na nove stilove zivota I retke susrete…

Ponovo treba da osvajam novu metropolu, sasvim razlicitu od Oklanda..I tu se javljaju novi ‘usponi’, ali I 'padovi', kao u pesmi: ‘veliki grad, a svetla jaka, ja bih kad placem malo mraka’…Za razliku od Oklanda koji vam pruza potpunu privatnost I niko ne brine o vasim srecama I tugama, u Beogradu imam utisak da se sve desava kao u filmu Roberta de Nira: ‘Kazino’, jer ‘tu svako svakoga gleda I nadgleda’…(Primer: pretprosle godine mi je u Kragujevcu u bolnici preminula majka I jos mi niko nije javio, a komsinica iz naseg ‘dvorista’, da ne kazem ‘avlije’ mi je u prolazu empaticno izjavila saucesce I podstakla da I sama pozovem bolnicu u Kg I saznam tuznu istinu, koju je ona eto vec nekako znala nekoliko sati pre mene…)

Bez obzira na ‘manjkanje privatnosti’ brzo sam upoznala I zavolela Beograd I njegove reke, spomenike, teatre, ljude…Ima on neku carobnu energiju koja, uprkos mnogim nedacama, uvek i ponovo isijava…

“Beograd je glavni i najnaseljeniji grad Republike Srbije i privredno, kulturno i obrazovno središte zemlje. Grad leži na ušću Save u Dunav, gde se Panonska nizija spaja sa Balkanskim poluostrvom. Beograd je upravno središte Grada Beograda, posebne teritorijalne jedinice sa svojom mesnom samoupravom. Po broju stanovnika četvrti je u jugoistočnoj Evropi posle Istanbula, Atine i Bukurešta…’’

Bez obzira sto sam sticajem okolnosti putujuci obisla  ‘pola sveta’, Beograd mi je opet zagrejao srce svojom neposrednoscu I toplinom…Bas u njemu mi se prethodne godine ‘desio NEKO’ bas kao u pesmi: ("Maybe it's intuition...But some things you just don't question...") :

Kad bi me pitali do cega mi je najvise stalo, odgovorila bih do sopstvenog identiteta. Oduvek sam se trudila kao jedan od najboljih djaka da sve zavrsavam na vreme, profesionalno, skoro do perfekcionizma. S’ obzirom da sam diplomirala u redovnom roku I odmah pocela da radim,  u vreme odlaska na Novi Zeland sam imala skoro deceniju radnog staza, sto mi je pomoglo da I u njihovim skolama, vec na pocetku rada dobijem status I platni razred tzv. profesora senior, sa svojih trideset I nesto godina…Tamo sam se radeci i strucno usavrsavala, ucila strane jezike i neke druge vestine... 

Oduvek sam osecala postovanje I empatiju prema zenama kao sto je bila moja pokojna majka koje su sve podredile braku I porodici, oduzile studije, posao odradjivale onako, tek da ide radni staz, a glavno im je bilo da su udajom promenile prezime I dobile novi identitet I status u drustvu prema statusu svog muza. To su vredne I plemenite zene, ali nedovoljno jake da se same uhvate  ‘u kostac’ sa zivotom, da ‘zagrizu’ , da se bore za svoju 'unikatnost'...

Ja se svog prezimena nikada nisam odrekla, vencanjem sam samo  'prikacila' ono drugo (kako se kaze u Sali: ‘kako se prikaci, lako moze I da se otkaci…', i dan danas ga cuvam u produzetku, kao onaj sporedniji dodatak...). Naravno moja predobra I izuzetna majka bi me zbog toga prekorila jer je njen stav oduvek bio da zena treba skoro sve nedace da ‘pretrpi’, da prati muzevljevu karijeru, da se zrtvuje za porodicu, po cenu gubljenja sopstvenog identita. Iako je bila I ostala jedna od najdragocenija osoba u mom zivotu, jedino oko pomenutih stavova se nikada nismo slagale.

Ja sam imala srecu da od rane mladosti u radnim sredinama imam veoma jake, profesionalno izuzetno uspesne zenske figure koje su mi bile uzori I davale podrsku u mnogo cemu. ‘Simili, similis gaudet’ , kako bi rekla jedna od pomenutih jakih i izuzetnih zena prof. Varga, moja direktorka iz privatne gimazije...(‘Slican se slicnome raduje’ ) .

Jedna od mojih ranih uzora, koju I dan danas izuzetno postujem I sa kojom sam ostala u tako reci celo-zivotnom prijateljskom kontaktu je profesorka moje gimnazije Slavica Petkovic.  U vreme dok sam bila djak gimnazije bila je profesor psihologije…Kada sam pocela da I sama predajem matematiku u istoj gimnaziji bila je skolski psiholog, a zatim pomocnik direktora… Tada smo se intenzivnije druzile I saradjivale.(Skoro me je podsetila da je posle mog porodjaja dolazila kuci da nas poseti, zajedno sa vecom grupom mojih koleginica, kolega i tadasnjih djaka....). Posle mog odlaska na Novi Zeland bila je u nekoliko mandata direktorka gimnazije (posle njenog odlaska u penziju, na tom mestu je ‘nasledila’, njena imenjakinja, takodje izuzetna osoba I dan-danas jedna od mojih najboljih drugarica jos od davnih skolskih I studentskih dana Slavica Markovic, dok smo radile u gimnaziji sedele smo jedna pored druge i u to vreme bile nerazdvojne kao 'Bozic i Badnji dan', govorili su:"... evo je Slavka (Markovic), sad ce sigurno da naidje i Ceca (Mitrovic-moje drugo prezime tada niko nije koristio)')

Slavica Petkovic je bila I ostala lepa, umna zena, briljijatne spoljasnosti I briljijantnog duha, tako da sam uzela slobodu da ovde citiram neke njene zivotne savete I mantre koje preporucije  svima u predstojecoj godini:

“- Radi nesto da ne tracis vreme na brige - svoje i tudje.

- Ne zali za ucinjenim. Sta radis sa slomljenom casom? Bacis je.

- Ako te 'neki' uzmu za metu- opusti se!( Ignorisi ih! Tako se strelice njima vracaju kao bomerang!) (Moja pimedba i dodatak: 'Bogu hvala, oko mene su svuda svi dusevni i blagonakloni, niko me nikada ne uzima za metu, o radosti! ')

- Svaku osobu proceni i odredi joj cenu. Ne preplacuj je!

- Ako mracim - mracno mi je. Ako vedrim - vedro mi je. Do mene je.

- Ljudskoj zahvalnosti se obraduj, ali je ne ocekuj.

- Ceni dobra koja imas i ne placi za Mesecom.

- Budi svoj! Budi ono sto jesi! Ne cene se kopije, vec originali

- Nered oko tebe - nered u tebi. Sredi jedno, sredices i drugo.

- Kad u zivotu dobijes limun, napravi limunadu - sa secerom.

- Kad ucinis dobro drugome, najbolji osecaj priustis sebi

- Ne bacaj bisere pred svinje . Nikad.!

- Nepravednu kritiku na jedno uvo primi - na drugo izbaci. Bez zadrzavanja.

- Ljubav je energija jaca i od nuklearne.

- Nijedan dan nema reprizu. Ustani, udahni duboko i zivi danas…”

Dalje nasa draga Slavica kaze da mali potoci stvaraju velike reke, do cilja se stize korak po korak I kao psiholog preporucuje neke poznate, a delotvorne afirmacije:

“- I ovo ce proci, jer sve ima pocetak I kraj

- Biram da budem zdrava I srecna

- Prihvatam sve ono sto ne mogu da promenim

- Najbolje tek dolazi

- Ne tugujem sto se zavrsilo, osmehujem se sto se dogodilo

- Problem koji ne mogu da resim nije moj problem

- Taj most cu preci kad stignem do njega

- Boje su u meni I one boje moj zivot

- Pamtim samo srecne dane

- Uvek je prerano za odustajanje

- Moj dom je u tvom srcu

- Sve izgleda nemoguce dok sama ne uradim

- Najvaznije mi je da sacuvam svoj mir

- Korak po korak I stvar je gotova

- Znam gde je granica samo ako je sama predjem

I ona omiljena:

- Ko hoce, nadje nacin - ko nece, nadje izgovor….”

Iz izlozenog jasno zasto mi je Slavica Petkovica, draga koleginica I prijateljica bila I ostala jedan od najomiljenijih sagovornika…

 Posle nje je tesko kazati nesto novo…(Imam obicaj da kazem: 'ja inace kao matematicar, nisam od 'velikh reci', ono sto osecam, ja ne umem reci...' )

Ipak  bih na sve prethodno dodala da pored svega uvek treba verovati u dobro, u humanost, u lepe misli, u empatiju u prijateljstvo (naravno ne pocenu bilo kakvog 'nametanja', tu se drzim one mudrosti:'ko me voli, uvek ce da mi veruje i da me voli i postuje jer 'ako treba da te 'zadrzavam', necu vise da te 'zadrzavam' ) Treba uvek gajiti bezuslovnu ljubav i verovati u nju u stilu pesme:

Have I Told You Lately (Lyrics) - ROD STEWART

Moj decenijski zivot I rad na Novom  Zelandu mi je doneo osim lepih putovanja po tom ‘zelenom, okeanskom raju’ I strucnog usavrsavanje I poznanstva sa osobama  iz razlicitih kulturnih, obrazovnih I socijalnih struktura. Ponekad sam mogla da  cujem I naucim mnoge zivotne mudrosti o kojima do tada iako, kako je u sali govorio moj pokojni deka ja, ‘o-ho, ho pismena’ nisam puno ramisljala…

Prosecni Novozelandjani su po prirodi skromni I dusevni ljudi…Intelektualci koje sam sretala u toku izrade postdiplomskih na univerzitetu, a kasnije u srednjm skolama gde sam predavala imaju veoma skroman zivotni stil, a s’ obzirom da su veoma geografski udaljeni od Evrope I ‘ostalih civilizacija’  stalno stede da bi bar jednom ili par puta u zivotu sebi I porodici omogucili putovanje u taj, za njih drugi kraj sveta… Od  Evrope su udaljeni dvadesetak hiljada kilometara, tako da obilazak podrazumeva ostajanje od mesec do tri meseca, a to kosta… Tu su I njihovi krediti za kucu, kola, skolarinu za decu (tzv. Mortgage  ), tako da se dosta stedi…

Sticajem okolnosti , radeci posle svojih redovnih casova honorarno kod jedne Japanke koja je u vecernjim casovima okupljala ucenike uglavno osnovno-skolskog uzrasta da vezbaju  na ‘japanski nacin’: (“Nastavnik na tabli postavi zadatak iz gradiva primerenog za dati uzrast…Učenik koji prvi reši zadatak diže ruku. Nastavnik mu prilazi, pregleda zadatak i zaokružuje ga kao znak da ga je učenik tačno rešio. Učenik tada ustaje sa svog mesta. Još jedan se javlja da je rešio zadatak. Međutim, u ulozi nastavnika ovog puta je učenik koji se prvi javio sa tačnim rešenjem, i koji kontroliše zadatak drugog učenika…”) upoznala sam majku jednog destogodisnjaka advokaticu Dzoj…

Dzoj se po svemu izdvajala  od novozelandskog sveta koji sam do tada sretala. Poticala je iz jedne bogate azijske lordovske porodice….Otac joj je svojevremeno bio ambasador te azijske drzave u Parizu (pricala je da su na  prijemima u njihovoj tadasnjoj rezidenciji stavljali Shanel parfem u erko-disn I sl. U to vreme je imala 17 godina…)

Iako odrasla u izobilju bila je veoma disciplinovani ucnik I student. Zavrsila je pravo  na Yale University , a zatim radila u Australiji u Sidneju u jednoj od najprestiznijih advokatskih kancelarija ocevog poznnika…Tu je upoznala vrsnjaka koji je vec dosao kao jedan od najtalentovanijih i najbolje placenih novozelandskih  advokata I kasnije se za njega udala, nastanila u Oklandu I rodila dvoje dece..

U to vreme sam cesto  posecivala njihovu porodicu I bila sam iznenadjena filmskom  raskosi jednog  desetosobnog  adaptiranog zamka u kome su ziveli u najprestiznijoj cetvrti Oklanda…Kod njih su I lusteri bili pozlaceni I td.

Jednom me je iznenadila pricom da se razvodi…Do tada sam mislila da su veoma skladna porodica…Imala sam slobodu da je pitam, sta je u pitanju, preljuba, neka vrsta nasilja, nesto trece… Rekla je: ‘Nista od toga Lana…Moj suprug je I dalje ostao pazljiv, dobar, vredan, veoma obrazovan I kulturan covek, ali ja osecam da tu vise nema ni one strasti, ni one ljubavi koju smo imali u prvim godinama braka…’ Jednostavno ja necu zarad dece, materjalnog bogatstva, prestiza u drustvu da zivim u braku po principu: ‘Voli me po malo, ali dugo…’ kako zive mnogi pripadnici naseg staleza… Meni je oduvek zivotni princip bio I ostao: ‘Voli me jako, strasno, pa makar I kratko…’

Naravno kao osoba pomenutog aristokratskog porekla u braku gde su oboje kao advokati zavrsavali milionske transakcije mogla je sebi da priusti I taj luksuz pomenutog principa, sto je I ucinila…

Ja sam se vratila u Srbiju, taako da ne znam nastavak pomenute zivotne price posle njihovog ekskluzivnog I skupog razvoda, ali pretpostavljam da je u pocetku bilo poput pesme:

Bijelo dugme - Sve ce to o mila moja….

 Pretpotavljam da je kasnije moja lepa, umna i bogata poznanica Dzoj nastavila uspesan i srecan zivot po svom principu: 'Voli me jako, pa makar i kratko...' (Pa, dok traje, traje...) Ehh...'Sto ljudi, sto ćudi'

…ZALJUBLJIVANJE U PREDELE, U MUZIKU, U NAUKU, U LJUDE….”…U psihološkoj teoriji koja se zove transakciona analiza, (dugo sam posecivala njihova predavanja), a koja je popularna u našoj sredini, govori se o tome da svako od nas, bez obzira na to koliko ima godina, u svojoj ličnosti sadrži jedan deo sebe koji zovemo „unutrašnje dete”. Bez obzira na to koliko neka osoba ima godina, ona se može zaljubiti jer se zaljubljuje ovo unutrašnje dete. To je posebno izraženo kod onih osoba koje nastavljaju da dalje veruju u idealizovanu predstavu o ljubavi. Ne samo da je ljubav i dalje visoka vrednost ovim ljudima, već oni nastavljaju da maštaju o romantičnoj ljubavi koju još treba da dožive. Neki od njih smatraju da je ovo sanjarenje upravo jedna vrsta zabave koja im pomaže da unesu boje u sivilo svakodnevnih međuljudskih odnosa. I zato, kada se neko pojavi ko bi mogao da bude onaj pravi ili ona prava, ovi ljudi mogu da se zaljube, bez obzira na to koliko je decenija iza njih. To nikako ne znači da nisu psihološki zreli, već da su odlučili da u svom životu zadrže ovu igru idealizacije u kojoj učestvuje njihovo unutrašnje dete. Svako ima pravo da odbije da sazri na onaj način koji većina smatra primerenim… “

U meni su se od malena preplitale razlcite pesnicke, matematicke, filozofske ‘struje’I kao rezultat tih previranja  gore pomenuto ‘unutrasnje dete’  bilo je oduvek prisutno…Pritaji se I ucuti jedno vreme, pa ‘raspeva’ opet…Uvek mi se nesto ili NEKO ponovo desi, nekada u jakoj formi, nekada u onoj blazoj, dovoljno da mi bude, kako obicno kazem ‘lepo u glavi’…Skoro mi je drugarica koja me zna skoro celog zivota rekla: ‘Od kad te znam, a znam te odavno, ti si uvek zaljubljena…’  Ja se nasalih recenicom: ‘Bas tako, ja sam se valjda zaljubljena I rodila..’ I to traje nezavisno od okolnosti ili objekta zaljubljenosti…

Na putovanjima sam se zaljubljivala u odredjena mesta (o tome pisem u knjizi svojih putopisa). To su mesta I dogadjaji koji su na mene ostavljala najace utiske, recimo:

 ‘Bele noci’ u Petrovgradu(St. Petersburgu),  Crveni Trg u Moskvi, Katakombe u Kijevu, Potemkinove stepenice u Odesi, Restoran ‘Zlatno pile’ na plazi u Varni,  Orjentalni mirisi….. stvari od srebra i kamilje koze, pa nadalje u Tunisu, Lancani most u Budimpesti,  Karlov most u Pragu, Grand hotel: ‘Pup’ u kome su se snimali neki kadrovi jednog Bondovog filma u predivnoj banji Karlove Vari oko 120 kilometara od Praga, Maskota ‘muskarca sa slemom koji izviruje iz sahte’ u Bratislavi,  Palata Cvinger sa prelepim vrtom u Dresdenu,  dvorac Senbrun u Becu,  Mocartov muzej — kuca u Salcburgu, ekskluzivna ulica Banhof u Cirihu koja vodi do pristanista na Ciriskom jezeru,  crkva ‘Sagrada Familia’ (Gaudijevo remek delo) u Barseloni,  predivna plaza u LJoret de Maru (Kosta Brava), Trg ’Puerta de Sol’ (Trg Sunca) u Madridu,Biseri Azurne obale kao sto su: Kroazeta bulevar u Kanu,  cuvena Promenada u Nici,  Kazino u Monte Karlu, ili Dragulji Italije: Rim sa svojom fontanom zelja De Trevi, katedrala Duomo u Firenci, crkva Svetog Spiridona u Trstu, Lodja del Konsiljo u Veroni, Trg Svetog Marka u Veneciji, plaza u Taormini na Siciliji, Pantenon na vrhu Akropolja u Atini, carolija grada Krfa na istoimenom ostrvu, Bosforski zaliv u Istanbulu, raznobojna svetla Pariza koja se razlivaju od Ajfelove kule preko avenije ‘San Elize’, Taura bridz u Londonu koji se oko ponoci podize za prolaz vecih brodova, prelepi svetski aerodromi pocev od onog u Frankfurtu,  preko Dubaia, do Hong- Konga, Bangkoka i Singapura… biseri Kalifornije kao sto su ‘Most Golden Gate’ u San Francisku, Universalni studio u Holivudu u Los Andjelesu, plaza Santa Monika,  Nevada sa Las Vegasom i svim njegovim kazinima i fontanama, Havaji sa cuvenom Vaikiki plazom, biseri Australije: Zlatna Obala I Brizben, Novi Zeland pocev od zelene metropole Oklanda do malih mesta sa predivnim plazama poput Whangarea… I sl.

Osoba u koju se zaljubljujem je slicna pomenutim egzoticnim destinacijama, uglavnom po necemu neobicna I 'posebna', ili se to bar meni cini u tim trenucima…Ionako svi znamo istinu da je ‘lepota u oku posmatraca’…

Naravno, ne ‘materjalizuje’ se svako zaljubljivanje na onaj nacin kako su to tradicionalisti na nasim prostorima (njima ‘kapa dole’ ) navikli, npr. prerastanje u dugu vezu, veridbu, pa I brak… Nekad je to samo niz situacija kako kaze Jesenjin, kad ‘oci kao rubin gorjat’, nekada su to lepe misli koje traju I inspirisu, nekada I nesto vise…Dovoljno je da traje dok je ‘u glavi lepo’, ako se desi da carolija prestane ja izlazim iz pomenutog zacaranog kruga I ostajem pomenutoj osobi dozivotni prijatelj brinuci da je ni na koji nacin ne razocaram ili povredim…Jednostavno zivotne okolnosti nam diktiraju tempo svakog medjuljudskog odnosa, ako to razumemo I prihvatamo bez problema uvek idemo dalje…

Izmedju ostalog uvek se ponovo zaljubljujem u lepu poeziju I laganu muziku, bas kao sto je balada:

Andrea Bocelli - When I Fall In Love (Love In Portofino)

Christmas Time, lepe želje, čudesna dogadjanja I dobre namere…Bas kao sto je i znacenje reci CHRISTMAS: "to give up one's very self – to think only of others – how to bring the greatest happiness to others – that is the true meaning of Christmas... "

Pocetak 2021. Doneo mi je lepe dogadjaje kao sto je rodjenje unuka u Australiji I sl.

Nekako se sve pokopilo sa Božićnim vremenom I čestitkama, tako da kada sam pomenutu radosnu vest objavila dobila sam puno cestitki od dragih osoba sa kojima radim ili se vec dugo poznajem I odrzavam kolegijalno-prijateljske odnose…Ganula me je ljudska pažnja I empatija… U moru losih situacija sa kojima smo, poput celog sveta I mi ovde morali da se suocavamo eto I lepih vesti, I ljudske blagonaklonosti, a nadasve dobre namere…Eto blagoslova…

Volela bi da ovo Božićno vreme donese zdravlje, sreću, praštanje, izmirenje, ljubav, radost, uspeh… svima na svim meridijanima…Zelela bih da svi ljudi na nasim prostorima I sirom sveta (ne mogu da zaboravim da je I Novi Zeland, tako reci moja druga domovina) budu srecni I zadovoljni, da im se sve želje I nade ostvare I da zive u slozi I izobilju kako materjalnom, tako I duhovnom…

Mene su prijatelji, kolege, poznanici, familija..kako ja jednim imenom zovem drage osobe prijatno iznenadali svojim čestitkama I lepim zeljama, a ja bih da se moje zelje za dobrobit, harmoniju I srecu svih ljudi u predstojecoj godini ostvare…Da se radjaju deca, da mladi budu ponovo u skolskim klupama zajedno I da uceci podju putem ostvarenja svojih snova, da ljubav vlada, da se prevazidju nesuglasice I razlike, da svi budu I ostanu zdravi I da zdravsveni radnici mogu da odahnu, da se odmore I vise vremena provode sa svojim porodicama, da nasi danonocni cuvari: vojska I milicija imaju puno uspeha u svom radu I manje posla I briga nego ranije…Lepe misli, dobre namere, svetle zelje svakako donose svetlost I lepe dogadjaje, bas kao u pesmi Brajana Adamsa:

Bryan Adams - Christmas Time

Zdravlje, radost, ljubav, harmonija, uspeh u ucenju I na poslu, mir I bezbednost svih, ostvarenje lepih zelja…I sta bismo vise…

“Seča badnjaka rano ujutru, paljenje badnjaka u večernjim satima, spremanje i lomljenje česnice, neki su od karakterističnih običaja za Badnji dan u većem delu Srbije. Iako su se se običaji vremenom menjali, suština poslednjeg dana posta, Badnjeg dana, je zadržana i ona je u dočekivanju najradosnijeg hrišćanskog praznika - Božića…”

Bozicno vreme prastanja, izmirenja, ljubavi, plemenitosti, pa i lepih vesti... (pre par dana meni se porodila snaha od sina u Australiji I dobili smo unuka Vladimira…)

Uspomene na  Bozicne praznike na raznim meridijanima…

Kao gimnazijalka spadala sam u jednu od najboljih ‘spisateljica’ svoje generacije, kako je to govorila nasa profesorka knjizevnosti, tako da sam izmedju ostalih ucestvovala na literarnim konkursima na Novogodisnju I Bozicnu tematiku…

Zavrsivsi studije mateamtike u svojoj 23. godini  I pocevsi da predajem u svojoj maticnoj gimnaziji  uvek sam participirala na raznim proslavama, pa I Novogodisnjim citajuci prigodno napisane tekstove o praznicima…

Tridesete godine mi donose porodicni odlazak na Novi Zeland I rad u njihovim skolama gde sam se prilagodila proslavi Bozicnih praznika u njihovim terminima…Velike Bozicne jelke, sa blistavim, svetlucavim ukrasima, konfete...

Povratak u Beograd mi donosi lepo druzenje sa kolektivom najstarije BG privatne gimnazije I zajednicka okupljanja tokom praznika…

Nastavak profesorskog rada u srednjoj strucnoj skoli donosi opet neka nova I lepa poznanstva sa dragim I posebnim osobama od kojih sam mogla jos vise da cujem I naucim o nasoj tradiciji I proslavi Bozica I drugih praznika…

Vazno je da je oduvek taj pocetak godine donosio, bar mom srcu, neku radost, optimizam, neki novi pocetak, veru u jos bolje I svetlije vreme…

Tako je ostalo I dan danas…Nadam se da cemo pobediti ovo ‘doba korone’ I nastaviti da zivimo u miru, slozi, izobilju…

Prema onoj poslovici: 'Nije svaki dan-Badnji dan', osim trpeze i misli treba da budu raskosne, optimisticne, pune plemenitosti, altruizma... Bar danas treba svima sve oprostititi, zaboraviti na sitne ljudske pakosti, razmirice, intrige, lazi, zavist i (ne)slogu na koju je, na zalost po neko nekad spreman...Voleti bezuslovno, gajiti lepa prijateljstva, toplim, otvorenim srcem i dobrom namerom prizvati boljitak za sve ljude sveta... 

Treba da imamo svetle I lepe misli o dobrom zdravlju, zivotnoj radosti, ljubavi, buducnosti, bas kao u pesmi:

Rick Astley - Take Me To Your Heart (With Lyrics)

Volim praznicno I novogodisnje vreme…Jeste da nas je ovo ‘korona doba’ zatvorilo u najuze krugove, ali ipak svaka Nova donese po malo glamura, po malo secanja, po malo veselja…Razne Nove godine su me zaticale na raznim destinacijama pocev od rodnog Kragujevca, gde sam se kao profesor Prve kragujevacke gimnazije uvek radovala svakoj novoj godini koja je donosila nove uspehe nasim izuzetnim ucenicima... , preko omijenog NZ Oklanda, do razlicitih metropola poput Madrida, Praga, Atine, Istanbula, San Franciska do Venecije…I uvek se u ponoc pomisli zelja, I uvek se znacajno pogleda u te ‘sklopljene kazaljke’ koje treba da oznace novi pocetak…Uvek i svuda, pa i dan-danas u nasem Beogradu koji  i pored, za celi svet teske prethodne godine, ulazi u Novu tiho, ali sa vedrim duhom, optimizmom, dobrim rezultatima i nadom u jos bolje... 

Veoma mi je  interesantan tekst Novogodisnjih ili Bozicnih cestitki…U njima uvek ima topline, empatije, a nadasve dobre namere…Meni kao ‘pesnickoj dusi’ oduvek su prijali ti poetski tekstovi I prigodne slicice romanticnih zimskih pejzaza, svetlucavih jelki koje obavezno imaju ukrase kao simbole: zvezdu za prosperitet, srce za ljubav, andjela za dusevnost…Bilo je I onih trenutaka u stilu: ‘pomisli u ponoc na mene, na nas...’  Dok sam zivela na Novom Zelandu bilo je popularno slanje mejlova, tako da sam ponekad provodila polovinu prvog januarskog dana odgovarajuci I pisuci mejlove NZ prijateljima U Oklandu, Velingtonu, Plimitu, Hamiltonu, Nelsonu… ali I svojima sirom Srbije (najvise u Kg)….Secam se da su mi medju prvima novogodisnje mejlove slale Sabina sa Sorbone, udata za jednog novinara - sina moje novozelandske prijateljice koji je otisao sa Zelanda da napise reportazu o Parizu, zaljubio se I ostao tamo da zivi…., kao i Ljudmila koja je pocela s nama postdiplomske u Oklandu I iznenada se vratila u Moskvu…

Za razliku od mene-romanticarke, oduvek, pa I dan danas moj sin-prakticar koji radeci u policijskim sluzbama Australije nikada nema puno vremena jer i praznike uglavnom provodi radno, cestita uvek jednostavnom recenicom: ‘Happy New Year..’

Nekad sam analizirala sadrzaje tih lepih cestitki…Npr. “Neka ti Nova godina donese sreću, ljubav, uspeh u novim ciljevima i neverovatna dostignuća ali i zdravlje da sve to ispratiš! Želim ti najlepšu Novu godinu! “ ili ona Bozicna: "Gledaj u vatru dok Badnjak gori i slušaj dobro šta ti govori: Blagostanje, mir, ljubav i dobrota neka te prate celog života. Hristos se rodi! "

Naravno, danas prvo pozelimo zdravlje, pa sve ostalo: srecu, ljubav, prastanje, mir, blagodet, harmoniju I sto-sta u stilu one poznate pesmice: ‘pruzi mi ruku kao bratu-brat, pruzi mi ruku da prestane rat…’

Lepo bi bilo da se u Novoj godini pobedi virus, kao nevidljivi neprijatelj, a oni vidljivi neprijatelji izmire, koliko je to moguce, I postanu prijatelji…Nadam se najboljem, zdravlju svih ljudi, prosperitetu meni dragih osoba, povratku u skolske klupe, praznjenju zdravstvenih ustanova I punjenju trznih centara…

Kao I uvek na listi mojih prioriteta je I ljubav u stilu pesme:

Ronan Keating - When You Say Nothing At All -

“It's amazing how you Can speak right to my heart Without saying a word… You can light up the dark… Try as I may I could never explain what I hear when you don't say a thing …The smile on your face let's me know that you need me… There's a truth in your eyes saying you'll never leave me… The touch of your hand says you'll catch me wherever I fall… You say it best When you say nothing at all…”

“Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari. “ Mika Antić

Baš tako, kako kaže večiti boem Mika u svojoj pesmi: “ŽMURKE”:

Žmurke

1.

“Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.”

M. Antic

MOZDA JE ČAROLIJA BAŠ U TOJ SLATKOJ STREPNJI, IŠČEKIVANJU I IGRANJU ŽMURKI…PITANJE JE KADA SE SAMA ŽELJA REALIZUJE KOLIKO ČAROLIJE OSTANE, A KOLIKO NESTANE…

A dotle kako pesma kaze: “…all I need is the air that I breathe and to love you….” 

U jednoj melodiji iz dalekih osamdesetih:

The Air That I Breathe + The Hollies + Lyrics

Bajaga bi taj skorašnji trenutak opisao stihom: ‘Gluvo je doba, svi su zaspali…’, tako da sam I ja vec sanjala neka daleka Južna mora il’ nesto slicno, kad zazvoni telefon…Misleci da je sin iz Australije (jer vise ne mogu da 'pohvatam' kad je tamo dan, a ovamo noc I kad on radi u tim milicijskim sluzbama… ) ja skocih na ,noge lagane’ kad ono dobra drugarica iz ‘prošlog zivota’…Njen posao je oduvek za mene bio enigma…Zavrsila je političke nauke kad I ja matematiku I od tada su nam se putevi razisli poput onoga ‘od izvora dva putića…’ Mene iznenadi oviaj kasni poziv, ali 'naši smo', pa kazem: ‘Il ti nešto treba..’ Oduvek smo imale direktnu komunikaciju… Ona rece: “Treba..” I poce pricu da radi veoma odgovoran posao, da je u ‘medjunarodnim vodama’ da misli da joj se 'slusaju' telefoni I ostalo... I da bi volela da privatno pozdravi njoj jednu posebnu osobu u nasoj zemlji, ali sa necijeg 'sigurnog' telefona, pa je izabrala mene kao obicnu ‘smrtnicu’ koju, Bogu hvala, niko ne bi imao interesa da ‘sluša’…Pita me: ‘Il je kod tebe sve sigurno…’ Ja poceh da je uveravam: ‘Ne brini, sigurnije biti ne moze…’ Ona nastavi: ‘Ucinices mi veliku uslugu, na ovaj broj posalji uz jednu šifru u potpisu jednu baladu…’  Bilo mi je i žao sto je njoj tako ugrožena privatnost,(pomislih, eto plaća cenu slave i uspeha koji je prate) pa se složih, znam da je kod mene sve bezbedno tj. 'sigurica': razgovori, poruke, mejlovi, ja bar nikad nisam bila kao ona ‘bezbednosno interesantna’ I upitah: ‘Kaži koju baladu…’ Ona reče..., zaključih  da imamo sličan ukus za balade I meni nešto srce zatreperi,  pa poslah pomenutu pesmu:

Crvena Jabuka - Volio bih da si tu

 Lep je osećaj kad nekome dragom učinite nešto i znate da se zbog toga dobro oseća...

Sada , kada pocinje raspust mogu da dozvolim slobodu sebi da se malo, kako, obicno kazem, ‘maknem’od lepota matematickog obrazovanja I dogodovstina iz skolskog zivota I posvetim onome sto najvise volim, neki ce pomisliti konzumiranju znacajnih kolicina sladoleda (ima I toga), ali ja ispravljam: ČITANJU… Nadam se da se I skolska deca odmaraju posle mnogih skolskih dogadjaja, od kojih su neki opisani u decijoj ruskoj pesmici: Na pitanje zasto ima nekoliko jedinica, decak za svaku od negativnih ocean daje originalno objasnjenje I za jednu kaze: ‘Tu smo ja I Kolčak Šura zaradili zbog kengura, ne veruje nastavnica da je kengur-puzavica…’

Sada kada sam, kako neko veoma mudar I domišljat, a brižan, te brine baš o svemu ‘dobrica’, reče: tako ‘free’ u svemu I po svemu (samo mi je srce zauzeto, ali I tu neko drugi iz iste 'ekipe', ko sve ‘dozna u pravo vreme’, da mu nesto od silnog rada kojim se bavi ‘ne promakne’ posavetova da treba ćutati I ja sledim savet snalazljivih kojima je vidim dobro u svim vremenima( a dokle ce biti tako dobro, ne znamo, zelim im svaku sreću i da nastave sa 'snalaženjem'…) ), da se vratim pomenutom čitanju…Imam ambiciju da obnovim jezike u kojima sam fluentna, pa uzeh da ponovo citam na engleskom u originalu:

Feel the Fear and Do It Anyway by Susan Jeffers

Zatim planiram da obnovim ruski čitajuci u originalu:

Преступление и наказание : Fjodor M. Dostojevski 

U medjuvremenu čitam časopise, magazine, monografije, biografije, bukvalno listam ‘sve I svašta’… Tako da negde naidjoh na tri interesantna pitanja na koja bih odgovorila na sledeci način:

PITANJE 1: “Svi u odredjenom periodu zivota prolazimo I lepo, ali I manje lepo kao sto su: iskušenja, razočaranja, neprihvatanja, maštanja o nedostižnom…Da li je neophodno na svojoj koži osetiti pomenutu dozu tuge da bi smo mogli da prepoznamo sreću kada naidje…”?

ODGOVOR: DA, potrebno je… jer da bi ste znali sta je sreća prvo mora da vas dotakne odredjena bol. Svi ljudi nose neko svoje breme, svoj krst, u sebi skrivaju neku svoju tugu koju u posebnim trenucima, otkrivaju samo odabranima. Tek tada u poklapanju odredjenih energija moze doci do emotivne katarze koja je preduslov za nova I lepa dogadjanja, koja neko naziva, recimo srećom…

PITANJE 2: “Da li samo ljubav moze da rodi ljubav?”

ODGOVOR: Da, samo ljubav u njenom potpunom značenju odgaja, osvešćuje, hrabri, usmerava I podiže čoveka u one više nivoe svesti kada može mnogo toga da pobedi, pa I samog sebe…

PITANJE 3: Da li se možemo odupreti sudbini I koliko smo umešni u čitanju ‘znakova pokraj puta’ ?

Mi sami možemo da koračamo svojom stazom, uz sudbinske smernice koje su neizbežne I koje nekada  ne mozemo niti zanemariti, niti zaobići. Ja se tu apsolutno slazem sa tim da ‘gde god da me odvede sudbina, univerzum ima planove za mene I potpuno mu verujem. Verujem da ce biti sjajno, uspešno, vredno I nešto sto ce me učiniti srećnom…Naravno da citam I  ‘znakove’ I ljude, to su mi smernice koje pratim na zivotnom putu, jer sve, cak i nesto sto se čini neprimetnim zapravo ima dublji smisao…’ Svako, verovatno ima neka mesta gde nalazi pomenute ‘znakove’ i duhovnu inspiraciju, ja ih trenutno nalazim u  jednoj lepoj emociji i jednoj pevljivoj melodiji:

Phil Collins - You'll Be In My Heart with Lyrics 

U toku skoro decenijskog zivota I rada na Novom Zelandu jedna od tema mojih postdiplomskih eseja bila je: “Slicnosti I razlike matematickog obrazovanja u Srbiji I na Zelandu”. To me je sada inspirisalo da se malo maknem od matematickog obrazovanja (u stilu: ‘ I mi matematičari dušu imamo’, mada retko neko u to I poveruje… ) I da analiziram slicnosti I razlike uopsteno zivljenja kod nas I na Zelandu...

Ima vise razlika nego slicnosti. Pa, prvo o njima…

Novozelandjani, tako reci, nikada nisu ratovali… Zeland zovu: ‘zeleni raj na kraju sveta’ pa shodno tome I zivotni stil je mnogo opusteniji nego na nasim prostorima… U toku skolovanja ne vole da se puno ističu. U pojedinim razredima  srednjih skola u kojima sam predavala ucenik ce radije da precuti I kad nesto zna bolje od vecine nego da se puno izdvaja od ostalih. (Secam se da smo se mi nekada, bar u mojoj gimnaziji, takmicili ko ce brze I bolje nesto da uradi I da se javi da to prezentuje pred tablom… Nije mi bilo lako u takvoj konkurenciji, ali sam uspevala da se izborim za ‘prvo mesto’, moje najbolje drugarice me I danas pola u sali, pola u zbilji zovu: ‘gimnazijskom zvezdom’, a ja kazem –‘sta cu nekad prija I kad zasijate…’ehh..)

Mladi se veoma rano odvajaju od roditelja, obicno oko punoletstva, nekad I pre…Skoluju se I uporedo rade tzv. ‘part time’ poslove, zive u zajednicama sa vrsnjacima, ‘flatmates’, lezerno se oblace, ne vode mnogo racuna o ‘firmiranim stvarima’ ili o prestiznoj tehnici…Mozete sresti studente iz veoma imucnih porodica kako vikende provode radeci na kasama velikih supermarketa I sl. Parovi se kasno vencavaju, nekad tek posle dobijanja dece… Vecina dugo zivi u vanbracnim zajednicama..Nemaju predrasuda prema deci svojih partnera iz bivsih brakova…Zovu ih ‘nasa deca’ i uglavnom ostaju u prijateljskim odnosima sa novim porodicama svojih ‘bivsih’.

Veoma su okrenuti prirodi I okeanu…Veliki su zaljubljenici surfovanja, dzogiranja I drugih rekreativnih aktivnosti.

Novozelandjani su uglavnom ljubazni I prema svima prijateljski raspolozeni. Nije im vazna boja koze, verska opredeljenost, politicka opcija, akcenat…sve ljude prihvataju toplo I prijateljski u stilu: ‘Nije vazno ko si, sta si, odakle dolazis, hajde svrati u nas lokalni pab I popi piće s nama…’

Vise vole da zive u kućama nego u zgradama I stanovima. Ne dele poslove na ‘zenske’ I ‘muske’. Svi ravnopravno sve rade I u svemu ucestvuju pocev od peglanja I kuvanja do skakanja padobranom. Ljubitelji su ekstremnih sportova.

Veoma su geografski udaljeni od ‘ostatka sveta’ tako da vole da slusaju iskustva drugih ljudi sa razlicitih prostora. U sredinama gde sam radila uglavnom im je imponovala moja garderoba, neki su I pitali: ‘Lana, il je to iz Evrope…’

U zensko-muskim odnosima, imam utisak, da su nesto manje ljubomorni I posesivni nego osobe na nasim prostorima. I u braku muskarci zadrzavaju svoja drustva, a zene svoja I cesto se tako socijalizuju, cak I ‘holideje’ ponekad provode odvojeno.

Dosta su oslobodjeni sujete I ekscentricnosti. Uglavnom su usko-specijalizovani u oblastima svojih delatnosti. Retki su intelektualci ‘širokog kalibra’, ali ih ima…

U toku svog radnog veka stede da bi bar jednom u zivotu priustili jedno visemesecno putovanje, npr. obilazak evropskih metropola.

Ishrana je bazirana uglavnom na vocu I povrcu, dok se vikendima okupljaju uz rostilj (‘barbecue’). Sladoled se jede skoro svaki dan tokom cele godine u velikim kolicinama. Poslednji obrok je oko 18 casova.

Veoma su solidarni I uvek spremni da pomognu drugima po cenu odricanja od sopstvenog konfora. Ako se sprijateljite, spremni su da vam,  dok su negde na letovanju, ustupe kjuceve od svoje kuce ako zelite da jedno vreme boravite u njihovom gradu.

Politika ih skoro uopste ne zanima I to im je ‘sporedna tema’.

Za razliku od nas opusteniji su kad  je u pitanju cuvanje manje dece. Dok sam ja po decijim parkicima trcala za svojim petogodisnjim sinom uz prekore: ‘Nik, ne to…’ druge majke su pustale njegove vrsnjake da stavljaju pesak u usta, miluju nepoznate pse u prolazu I sl.

Odani su i iskreni  kao prijatelji. U ljubavi su opusteniji, vole bezuslovno, bez iltimatuma I garancija, pa dok traje-traje…

Cesce menjaju poslove, radne I zivotne sredine. Uglavnom su prakticni I racionalni. Tu je odudarala ‘moja prosta duša slovenska’…

Usavrsavajuci engleski jezik pocela sam da slusam tzv. ‘easy listening’…I dan danas mogu satima da slusam npr. Adamsa I njegovu pesme u stilu:   

Bryan Adams - Please Forgive Me 

(Feels like the first touch… etc.)    

Moglo bi jos mnogo toga da se kaze o slicnostima i razlikama naseg i NZ zivotnog stila, ali ipak ostaje ono: ‘MI smo Balkan, tako reci u srcu Evrope..’, a oni su ‘zeleni raj na kraju sveta’…

Tekuća godina je meni licno donela mnogo toga lepog na svim poljima…Jedino sto se manje lepo desilo je nailazak korona pandemije…Budimo optimisti I nadajmo se u stilu one vec cuvene recenice: ‘I TO CE PROCI’, a nesto lepo ce doci…Moji dragi ljudi su rasuti kojekuda po svetu pocev od daleke (a u srcu bliske) Australije, preko zavicajnog Kragujevca do nase lepe metropole Beograda…. Ja sam tu, (prisutna), uglavnom u Zemunu I bez nade da cu u ostatku tekuce godine videti ‘ostali svet’, ali I Zemun je sam po sebi lep, ima ‘oldfashion’ šmek, ima Dunav I jos kojesta-malo li je… (‘Koliko kome treba za srecu, to je vec privatna stvar’…’)

‘‘Kako se Nova godina približava, vreme je da se osvrnemo na prethodne godine i kako smo ih proveli. Ono sto često previdjamo su pesme. Bilo one koje smo slušali za to magično veče ili one posvećene samoj Novoj godini. Začudjujuće je koliko je pesama posvećeno noći koja najavljuje Novu godinu…’

Evo jednog interesantnog dueta i lepe, pomalo zaboravljene pesme:

What Are You Doing New Year's Eve?

Род Стјуарт, Ела Фицџералд

“When the bells all ring and the horns all blow
And the couples we know are fondly kissing
Will I be with you or will I be among the missing?

Maybe it's much too early in the game
Ah, but I thought I'd ask you just the same
What are you doing New Year's, New Year's Eve?

Wonder whose arms will hold you good and tight
When it's exactly twelve o'clock that night
Welcoming in the New Year, New Year's Eve

Maybe I'm crazy to suppose
I'd ever be the one you chose
Out of the thousand invitations you received

Ah, but in case I stand one little chance
Here comes the jackpot question in advance
What are you doing New Year's, New Year's Eve?
Oh, what are you doing New Year's, New Year's Eve?”

U ponoc treba pomisliti neku lepu zelju: prvo zdravlje I ljubav, a za ostalo cemo lako….

‘Neke istine  treba prećutati…’ Nekad mi je bilo tesko da bilo sta precutim, a sad sam vec na SVE svikla…Svasta se ‘kotrlja okolo’, ‘leti u etar’ il se vraca u taj isti ‘etar’…Ehh…A ja saznajem, otkrivam, razotkrivam I sto je najbolje mogu da odcutim, a nesto me bas I ne tangira…Sve vise razumem mudrog Andrica: ‘U ćutanju je sigurnost…’ )Sve dodje na svoje...i ko zna za sto je to bas i dobro...)

Nekad bi mi sva ta SAZNANJA tesko padala, ‘bistrila bih Spinozu’ I razmisljala zasto, kako, zbog cega, trazila uzroke I posledice, crpela svoja znanja logike I istrazivala dalje…

Sad je drugacije… Mogu od svega da se distanciram spokojno u harmoniji… Nijedno od gore pomenutih otkrica me ne tangira…Svaku novootkrivenu istinu mogu da premostim I odćutim…Jedna emocija u meni pomaze mi da opstanem u toj ‘nepodnosljivoj lakoci postojanja’…Emocija ekvivalentna ‘ustreptalosti’…

Kako objasnjava  Erich Maria Remarque, Arch of Triumph: ‘Ustreptalost je kad vam je pomisao na jednu posebnu osobu prva ujutru kad se probudite I poslednja u noći pre nego što zaspite…’

To stanje ‘ustreptalosti’ poput čarolije briše strepnje, sumnje, ‘Spinozu’ I omogucava da se cak I one pomalo dramaticne istine precute I zaborave, a u glavi bude I dalje ‘nekako lepo’... (Ko razume, shvatice…)

 Nikad se ne vracam starim ljubavima (kako Meša Selimović ( The Fortress  ) kaze: ‘Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav’ ). Jedino se vracam     Antonu  Pavloviću Čehovu…Tu činim izuzetak, ipak se Čehov nikada ne zaboravlja…“Ljubav prema čoveku treba da se nahodi, ne u srcu, ne u stomaku, ne u krstima, nego u glavi...” ANTON PAVLOVIČ ČEHOV

Bas kako Cehov kaze…Sve potice ‘iz glave’, a glava je izvor misli. Zato nase misli treba da budu ciste, svetle, dobronamerne. Oprostimo drugima njihove ‘nesavrsenosti’, pomirimo se sa sobom I svetom oko nas I sve ce da izgleda lepse I prijatnije.

Oduvek sam zivela u stilu pesme: ‘Pamtim samo sretne dane’ I dodala bih dobre ljude. Iako je zivot uglavnom bio darezljiv prema mojoj malenkosti I doneo mi mnogo toga lepog bilo je I nekih ‘nemilih’ sitnica. Sve manje lepo, neke ‘male izdaje’, sitne pakosti, neprijatnosti koje su mi neki ljudi priredili nekad namerno,a nekad nenamerno brzo sam zaboravila. Ostalo je pamcenje onog lepog I dobrog sto me I dan danas ispunjava. Zato u sebi nemam ni malo gorcine, zavisti ili ne daj Bože, bilo kakve osvetoljubivosti. Trudim se da lepim mislima prizovem lepa dogadjanja. Smatram da svako sve sto radi, radi sebi I za sebe. U opstem bilansu, kada se smire bure, na povrsinu vode ispliva ono cisto I najbolje u nama, a to su dobronamerne misli.

Naravno tu je I ljubav kao ‘lajt motiv’. Kad volim, volim samo jednu osobu bez ikakvih predumisljaja I predrasuda.Tada sam potpuno verna i posvecena posebnoj emociji i toj za mene posebnoj i unikatnoj osobi...Niko drugi me ne zanima...Trudim se da kako je tada meni ‘lepo u glavi’ isto bude I  toj osobi….

U svojim osecanjima nikada ne lutam. Kada prepoznam emociju postupim po onoj poznatoj poslovici: “Kada se u tvom srcu nadje biser, ucini sto I školjka, zatvori se da ga sačuvaš.”

Mnogo praštam I skoro SVE razumem. Cak I ljudi oko nas koji nisu uvek dobronamerni, verovatno u sebi nose neku ‘muku’ o kojoj mi nista ne znamo I zato im ne treba puno zamerati, vec im oprostiti I razumeti ih. ‘NIkad ne sudi o čoveku dok ne prodjes jednu milju u njegovim cipelama…’

Treba očuvati mir, zdravlje, ljubav, a nadasve unutrasnju harmoniju. Tu se opet vracam Čehovu: 'sve pocinje iz glave…',pa i ljubav, kako kaze Miroslav Mika Antić  "Nema malog čoveka i nema male ljubavi..."

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom