Davno, jos kad smo,  kao studenti PMF-a, polagali ‘Informacione sisteme’  kod prof. Pejovica sa FON-a naucila sam onu osnovnu definiciju: ‘Informacija je nesto sto ukida neodredjenost, treba da bude tacna I precizna…’

Bas tako…A koliko okolo kruzi svakakvih informacija I dezinformacija o svemu I svacemu…Skoro me zove prijateljica…Izuzetno stvorenje, dobro, lepo I spolja I iznutra, obrazovano, ali pomalo naivno…Poce onako malo uznemirenim glasom: ‘Imam nesto da ti picam..’ (Pomislim, samo ne daj Boze da nije korona, sve cu ostalo da ‘istolerisem’…) I kazem ‘Pa, eto pricaj…’ Suprug joj vec duze zivi u Kanadi, a ona, posto nije na vreme dobila ‘papire’, a pocela je ova ,posast' na planeti sedi ovde, raducka nesto I ceka da joj ‘svane’…Ona nastavi: ‘Znas imam jednu sasvim obicnu, a u stvari neobicnu komsinicu, sve zna okolo sta se radi, ja se ne druzim s njom, nikad mi nije usla u stan, a tako reci zna raspored mog namestaja…..’ “Skoro me srete I rece: ‘Vidim da ste malo rasejani u zadnje vreme, il nadjoste one kljuceve sto ste trazili pre neki dan (ja ih stvarno, bila zagubila, zapali iza fotelje….’ Ja onako pocrvenela, zbunjeno rekoh: ‘Gospodjo, ako delimo zidove ne moramo da delimo I informacije…’, a ona se nasmeja I rece bas recenicu koju sam licno ja rekla svom mužu u skorasnjem telefonskom razgovoru: ‘Nemoj da ti neko ukrade šou…’ Ja nastavih u svom stilu” ‘Od kad smo Vi I ja na per tu…’ Ali, ona nista, ne zaustavlja se nego citira moju poslednju 'viber poruku' opet upucenu muzu: ‘Sve je ok, a ti se čuvaj, koliko mozes…’ I ja prosto pobegoh od te da se perojativno izrazim opake ‘spodobe’…

Slusam je, a mnogo znam jer sam ‘prosla sito I reseto, ovaj grdni svet ispitala..’  i odlucim da je posavetujem u svom stilu:'Slusaj, okolo kola I valja se ‘sve I svasta’, pa I informacije…Nekako, od 'negde'(ne ulazim u  ta cuda tehnologije) o nekim interesantnim osobama nesto procuri, pa se prenosi dalje, naravno usput se mnogo toga promeni, iskrivi, oduzme, doda, eto ne bi me iznenadilo da neko cinjenicu da ti je suprug u Kanadi preobrazi u to da si recimo udovica I da ti je pokojni muz nestao npr. u Paraćinu I sl.

Nego, glavu gore, oduvek si bila ‘par ekselans’ intelektualka, dama, altruista…Tim ‘spodobama’ okolo sto (dez)informacije skupljaju po mracnim kuloarima, a zatim ih zloupotrebljavaju ‘kljuckajuci kao čavke tvoje loše prepričane reči...’ ima sledeci put da kazes nesto u stilu: ‘Gospodjo, npr. vi odlicno pravite ‘sitne kolače’ mada ste skloni drami I dramatizovanju svega I svacega prestanite da glumite ‘intelektualku u pokušaju’ jer to nikad niste bili niti mozete biti…’ Ako je ta osoba sklona ‘čeprkanju po bašti’, kazes joj nesto kao: ‘Pa dobro, lepo je kad o nekome brinu, kad se nesto I cuje u stilu one narodne: ‘za dobrim konjem, prasina se dize..’ , a vi gospodjo draga ako zelite I dalje u vasoj bastici čeprkajte po prethodno pomenutoj prašini, ali pazite da se od nje ne zagrcnite I ne dobijete ne daj Bože, neku alergiju, asmu ili slicno…’

‘Lepo kazes, ako hoces, nasmesis se I odes…’ Ako, kao prava dama, ne zelis nista da kazes I sledis mudrog Andrica sto I nije tako lose u onome: ‘U cutanju je sigurnost’, pustis, kako kaze Balasevic I taj ‘komsiluk, nataknes ih na čiviluk…’, stavis sve na ‘ignore’, svako od njih ‘mučenik’ ima po neku muku koja ga tisti I nagriza I to sto hoce kao tebi, navodno da malo napakosti I da ti da do znanja poput De Nira u onom kultnom filmu: ‘Im Watching You ‘ je iz puste bespomocnosti, pakosti I frustracije koja je proizasla iz prestanka ‘radovanja sebi samom’….

Moja prijateljica se odmah oraspolozila I rekla: ‘Ti me uvek prosvetlis, utesis, nasmejes jos od nasih skolskih dana… E, Lanče, jesi svetska žena, 'za sva vremena'...U pravu si, tako cu, kako me savetujes…’ I na kraju se seti da upita: ‘A kako si ti..’

Ja odgovorih: ‘Za sada je sve ok, zivim I radim najbolje sto mogu, za razliku od tebe imam veoma dobro I prijateljsko okruzenje, ukljucujici I kulturan I fini komsiluk…Znas, ti mene, ja oduvek mnogo volim sve ljude, mnogo prastam, veoma sam tolerantna, ali zahvaljujuci kako ja cesto kazem svojoj ‘pesnickoj prirodi’ (da malo ‘podvalim’ onom unutrasnjem, ostrom matematičaru koji tu negde ‘vreba’ iz podsvesti) odlutam u neki svoj svet sanja, vizuelizacije I dr. Setim se vremena provedenog na Novom Zelandu, listam slike koje mi sin salje iz Australije, pogledam svoje albume ispunjene fotografijama sa raznih kontinenata: Okeanija: omiljeni Okland gde sam provela jednu zanimljivu deceniju, zatim Brizben I Zlatna Obala…zatim pogledam Amerika: Kalifornija, San Francisko, Vegas I dr. Azija: Singapur I sl. Afrika: Tunis I dr. Evropa, sa svojim neprevazidjenim metropolama u kojima sam duze ili krace borvila: Pariz, London, Rim, Bec, Prag, Istanbul, Cirih, Atina, ali I ona manja mesta koja su mi ostala u srcu kao sto su Taormina na Siciliji, Karlove Vari u Ceskoj I sl.  I uspomene krenu…. Kad smo vec kod srca, vratim se u sadasnjost, pomislim na neko drago lice I uprkos svemu, zimi I drugim ‘posastima’, nesto mi bude lepo u glavi dok slusam pesme svoje omiljene grupe Galije  kao sto je ona Kao Boja Tvoga Oka  …. :

”Kako da ti opišem
ono što predosećam,
kako da ti odsviram
to što osećam…"

I tako dalje, I tako bliže, a po neki lepi dogadjaj za drugim se niže…Baš kako je pevala Maja Odzaklijevska  na jednom davnom Beogradskom proleću: “Prestani da brineš, biće sve u redu! “

‘Oziljci postoje da nas podsete da smo ziveli….’ Bas tako…Svako ima svoju PROSLOST.Za razliku od nekih ja se svoje uvek rado secam, pricam I pisem o njoj….Bilo je tu I lovorika, I uspona, pa I padova, ali je uvek ono lepo I dobro u meni I oko mene pobedjivalo…Skoro mi je neko, pomalo zlurado, rekao: "Pa, sta je to tako bitno sto si bila recimo ‘djak generacije’, sto si uradila to I to, sto si ‘prosla sveta’ , mogao sam isto i ja....I td. " Ja sam odgovorila: ‘To ne mora drugima da bude bitno, ali meni jeste I zato ponekad potenciram… Sve prozivljeno je deo moje licnosti i mog identiteta. Ako si ti sve to isto mogao, zasto nisi I realizovao, ko ti je branio….’ Naravno svako od nas je cinio od svog zivota uglavnom sta je hteo…Bilo je tu uvek I objektivnih, I sudbinskih I nekih drugih faktora, ali mi smo ti koji uglavnom biramo I kreiramo veci deo svog zivotnog puta…Zato se ja rado secam prozivljenog u stilu: ‘Secanje je jedini raj iz koga ne mozemo biti prognani’.

SADASNJOST je ono sto nas ispunjava I cemu smo posveceni. Treba ziveti u prezentu, radovati se sebi I drugima, kako ja cesto kazem imati dobre namere prema svima, bezuslovno prastati I voleti. Svakako ljudi se razlicito ponasaju u svojim razlicitim zivotnim dobima... Ne razmislja se i ne cini se isto u dvadesetim i u pedesetim...Sa godinama i iskustvom sazreva se i raste tolerancija i oprez, mozda se sve vise analizira, vise brine u onom narodnom zargonu: 'sta ce svet da kaze' i sl. (Ja se ponekad nasalim i kazem:'Da se nisam udala, tj venčala u svojoj dvadesetoj godini bez velikog premisljanja, ko zna kad bih i dal bih to kasnije i kako uradila...sto se vise premislja, kriterijumi su visi, nalazi se 'pros' i 'kons' svega i svacega, vaga se u smislu: 'sta dobijam, a sta gubim' i sl. ) Vreme u kome zivimo je turbulentno: ‘epidemija svetskih razmera, kakvu ne pamti modernija istorija’, ‘ekonomska kriza na globalnom nivou’, ‘ratovi sa nevidljivim, ali I sa vidljivim neprijateljima’, ‘borba za opstanak na mikro I makro planu, bukvalno u stilu: “Ako dočekam sutra…”….’ Uprkos svemu pomenutom covek ne sme da izgubi onu ljudsku i humanu dimenziju I treba da drugom coveku uvek bude Čovek, kako to opet cesto kazem sa ‘velikim Č’ u imenu…. Ja sam u sadasnjosti, kako bi u Australiji gde zivi moj sin, rekli ‘CONTENT’, u miru i harmoniji sa samom sobom, sto je i najvaznije...Mnogo toga je zaokruzeno na porodicnom i profesionalnom planu. Kao verujuca osoba obicno kazem: 'Bogu hvala, do sada je dobro bilo...". Postoji odredjena strepnja zbog postojece situacije, oprez, ali I nada da ce, kao I obicno, sve to proci I nastavicemo zivot na jos bolji, lepsi I sigurniji nacin, tako da svakome bude dobro.

BUDUCNOST je nepredvidiva. U stilu pesme:

“You Never Know What May Be Waiting Around The Corner “

Zato treba biti optimista sa određenom dozom realnosti. Ne mozemo imati prevelika ocekivanja, ne mozemo poput prorocnice Pitije nista predvidjati, ali mozemo da zivimo I radimo najbolje sto mozemo I da se nadamo lepim vremenima. Meni moja sanjalacka priroda uvek dozvoljava I neke ‘pesnicke slobode’, tako da su mi misli uglavnom lepe I melodicne, a ovih dana u ušima mi odzvanja jedna melodija Arsena Dedica: “Sve Te Je Vodilo K Meni”:  

 https://www.youtube.com/watch?v=wcglb7nSrSs

“Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka
sve te vodilo k meni
vec od prvih koraka.
mada nista nisi rekla,
ja sam znao, ja sam znao
iz tih kretnji i porijekla
sve je isto, sve je kao.
Sve te vodilo k meni
sve sto rode samoce
mala primorska mjesta
isti pisci i ploce.
kad te baci kao ladju
nocni val do moga praga
nije bilo tesko znati
da mi moras biti draga
da mi moras biti draga.
Sve te vodilo k meni
tvoje oci i usta
tvoje ljubavi mrtve
moja losa iskustva.
mi smo bili na pocetku
istim vinom opijeni
i kad si isla krivim putem
sve te vodilo k meni
sve te vodilo k meni…” 

Zato se treba rado secati proslosti, ziveti, najbolje sto mozemo u sadasnjosti I radovati se buducnosti koja tek ima toliko lepog da nam podari…. Ja ponekad, slucajno pogledam na sat i vidim da su 'kazaljke sklopljene' sto znaci da postoji 'zivotna čarolija' i da se misli na 'nesto lepo'....

Svako ima neke zelje…Ma koliko toga da ste prosli, videli, culi, doziveli, uvek imate po neku zelju I to je ono sto vas ispunjava I odrzava u zivotu….

U raznim zivotnim razdobljima imamo razlicite zelje…Dok sam bila gimnazijalka zelja mi je bila da uvek u svemu budem 'naj-naj', sto je I rezultiralo tom ‘titulom’, ucenika generacije…Na fakultetu sam se vec vencala I bavila osim naukom I mnogim raznolikim aktivnostima, ali mi je primarna zelja bila da zavrsim studije u redovnom roku, sto sam I ostvarila. Kasnije, radeci u svojoj gimnaziji nisam ni razmisljala mnogo o zeljama, one su se nekako same po sebi ispunjavale, imala sam briljijantne ucenike, veoma dobru I uspesnu saradnju sa celim kolektivom, osecala sam taj fantasticni osecaj ‘omiljenosti’, da su me svi voleli I postovali od djaka, tetkica, koleginica, kolega, sekretarijata (i dan danas se secam Rade, dugogodisnjeg sekretara Prve kragujevacke gimnazije, na zalost vec pokojne,koja je uvek mene i jednu od mojih najboljih drugarica Slavicu (sadasnju direktorku iste gimnazije)  oslovljavala sa: 'Evo su nasa deca' )do direktora….Nikada necu da zaboravim recenicu jednog ucenika iz specijalnog-matematickog odeljenja kome sam devedesetih godina predavala analizu koji je na moju molbu: “Meni je nesto hladno (iako je bilo leto, ja sam bila prehladjena), ako vama ne smeta neka neko zatvori prozor, ako vam smeta nije vazno neka ostane otvoren…” rekao: “Evo zatvoricu profesorka, nama je vazno da Vama bude dobro I da se Vi lepo osecate…” I danas me ‘gane’ secanje na tu recenicu, kada sredina u kojoj zivite I radite oseca takvu empatiju I naklonost…To je trajalo oko 8 godina, ali vredelo je, sve su mi se zelje ispunjavale…U medjuvremenu sam rodila sina, eto I to se ostvarilo….

Na Zelandu je bilo drugacije…Bilo je I onoga: ‘pazi sta zelis, mozda ti se I ostvari..’ ali je I tamo bilo ispunjenja: zavrsetak postdiplomskih studija, rad u struci, neka lepa putovanja I mnogo paznje I ljubavi kojom me je neko ‘obasipao’….Bilo je I neispunjenih zelja,ali moramo biti realni, dobro je da je uvek vise onih ostvarenih….

Ponovo na nasim prostorima posle decenijskog zivota na Zelandu…Sve se dosta izmenilo, ljudi, dogadjaji, pa I zelje…Ali sam opet imala srecu da radom u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji upoznam neke izuzetne osobe I steknem prijatelje…Kasnije u novoj radnoj sredini bilo je nesto drugacije, ali mi je I ona donela nesto veoma dragoceno….

Kako ja obicno kazem: ‘suma sumarum’, dobro je da imam vise ispunjenih zelja, nego onih drugih….

Obicno smo polovinom decembra planirali neka okupljanja, doceke, neke polaske I odlaske I sl. Na zalost, ove godine je zbog nemile situacije sa korona virusom koja je zatekla celu planet nesto drugacije, moramo da se fizicki distanciramo, da se manje druzimo, da izbegavamo putovanja I dr. ali jos uvek mozemo da u sebi spremimio ‘listu novogodisnjih zelja’….

Moje zelje su kao I oduvek inspirisane altruizmom I plemenitoscu….Kako je to neko lepo rekao: “Čovek postaje pun dobrote i plemenitosti, ako otkrije sebe i upozna sebe, jer istinska dobrota i plemenitost je pređeno životno iskustvo kroz celo naše biće, tako da naša svesnost može otvoriti naše srce koje je u stanju sve da voli. Ono oseća ljubavi prema svemu što je život….” Bas tako ja osecam ljubav prema zivotu I svima koji taj nas zivot cine….

Volela bih da se u Novoj godini oslobodimo pošasti zvane ‘korona’ da SVI ljudi nezavisno od njihovih medjusobnih simpatija ili antipatija, nezavisno od bilo kakvog ‘backgrounda’ I opredeljenja budu zdravi, zadovoljni I uspesni. Da nastavimo da zivimo na ovim nasim prelepim prostorima u zdravlju, slozi i radosti. Da se pomire postojece nesuglasice i razlike, da za sve nas, za nase roditelje, za nasu decu i sve ostale ljude zivot bude prijatan, ispunjen harmonijom i zadovoljstvom.

Kao I moje namere I želje su mi dobronamerne, lepe, pune optimizma I svetlosti…

·         Naravno I u mojim željama ima uvek I nečeg ‘ličnog’ što zadržim samo za sebe u stilu Balaševićeve pesme: “Pomisli u ponoć, na mene, na nas, možda prvi januar donese spas…” (‘Prvi januar popodne’ ) (BALAŠEVIĆ.INFO )

Razlicite su definicije ljubavi I objekti iste…Jedna od interesantnih je:

“Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi….” (Vise o tome: ‘ ljubav ‘ )

Naravno ljubav ne mora da bude uvek romanticna.

U mojim ranijim danima je bila izrazena ljubav prema matematici koju sam kasnije I studirala I predavala na raznim meridijanima….Zatim ljubav prema poeziji koju sam uspesno pisala, objavljivala, bivala nagradjivana…Ljubav prema atletici, ranije sam trcala  trke na 800m, zatim kroseve, na Novom Zelandu redovno dzogirala trim stazama pored okeana… (I sad mi je ostala saljiva krilatica: ‘Mozda si jači, al’ nisi brži…’ )

Ideal univerzalne ljubavi je AGAPE (агапе (ἀγάπη)-), ciji je krajnji smisao ‘posvetiti se dobru drugog po cenu vlastitog zivota…

Tu je I veoma jaka roditeljska, bratska, sestrinska ljubav…Postoji ljubav prema nekoj ideji, viziji… Sveprisutna I sveobuhvatna ljubav prema Bogu…

Mnogi su poznati ‘umovi’ pisali o prethodno pomenutom pojmu, npr. “Ljubav nema godina, ona se uvek rađa.”  –  Blez Paskal 

Prava ljubav treba da bude bezuslovna, bez velikih ocekivanja, i bilo kakvih ultimatuma, uz veliko medjusobno postovanje I sa pravom merom (kao nesto sto se drzi na dlanu, ako se prejako stegne polomi se, ako se isuvise labavo obuhvati ispadne…samo stisak sa ‘merom’ moze da ga sacuva).

 Neko postavlja pogresno pitanje: Kako zadržati osobu koju volimo? Svaki pokusaj zadrzavanja ili kontrolisanja  ne predstavlja ljubav…

Osoba koju volimo je svoja, a ne naša. Moj moto je: ‘Ako treba nekoga da zadrzavam, necu vise da ga ‘zadrzavam’…Do god me neko voli I postuje bice tu za mene uvek, naravno u granicama sopstvenih mogućnosti i odredjenih zivotnih okolnosti….Ono što moze da nas povređuje u odnosu prema drugom  su naša prevelika očekivanja. Ako očekujemo da  neko ko nas voli ima 'čarobni stapić' kojim resava sve nase probleme, onda ulazimo u iluziju, zabludu, pa i patnju. Osveštavanjem i otpuštanjem tih očekivanja, oslobađamo se zablude i preuzimamo odgovornost za svoju sreću. Mnogo je lepša i dragocenija nečija zrela ljubav, kada ste sveprisutni u necijim mislima... nego infatilna i posesivna, a u stvari nezrela ljubav koja zahteva skoro 24-casovno fizicko prisustvo 'voljene' osobe i sposobnost da vam sve obezbedjuje i resava... 

Često pomislim na svoju ljubav u prezentu koja je neobična po mnogo čemu, pa I po sitnim medjusobnim ‘nesporazumima’ koji srećom kako dodju, brzo I prodju, I koja tinja duboko u srcu I taman pomislim ‘prestaće, iz čista mira nestaće’, ali ta ljubav se ‘ne predaje’,  uvek se ponovo rasplamsa kao ‘žeravica u krvi’…. Zato najbolje što bih rekla je u stilu pesme: “Hvala ti, što si verovao kada niko nije, što si pomogao da svoje snove I dalje sanjam…”

Često se u retkim slobodnim trenucima vraćam ‘Blagu cara Radovana’ u kome Jovan Dučić (»Biografija )

 govori o životu, smrti, ljubavi I koječemu još…

“Osoba u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji…”

Verovatno ono najlepše I najtoplije što nosimo u sebi je to ‘jedno sunce’ koje eto tako s razlogom, a obično I bez razloga ‘prospemo na nekoga’…

Ne znam da li je  pesnik posle ‘prosipanja pomenutog sunca’ napisao I pesmu: ‘Ćutanje’ ali ja bih ih povezala u jednom mozaiku:

Ćutanje                                                               Pesme ljubavi i smrti

“Ostale su strašne reči nerečene, Samo tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena ima svu čistotu sna i bolne žudnje. Ta blaga muzika ljubavi što ćuti, ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti, nit se glas poročni dirne našeg sluha. Ideja u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas dâna; I najviši zakon bola koji vapi…”

Ovih dana dobih jedan prijatno-iznenadjujuci mejl od koleginice sa Novog Zelanda…Pise mi o kojecemu I zeli da me podseti da sam ostala na Zelandu da bi bilo lepo da se pridruzim proslavi nase godisnjice-8. Decembra… Naravno 20 000 kilometara daleko, ja mogu samo da zahvalim na pozivu I posaljem svima tamo srdacne pozdrave.

Davno, ziveci I radeci na Zelandu,  da bih dobila licencu da predajem u njihovim skolama I uopste u skolama zemalja Komonvelta morala sam da zavrsim jednogodisnje postdiplomske studije koje su se sastojale od 4 modula… Uslov za upis je bilo posedovanje akreditovane, prepoznate od Novozelandskog mInistarstva prosvete fakultetske diplome I 5 godina staza u predavackoj struci u bilo kojoj drzavi. S’ obzirom da sam  zavrsila matematicki fakultet u Srbiji u svojoj 23. godini, a polozila strucni ispit u 25. godini I predavala u maticnoj gimnaziji  oko 8 godina pre naseg porodicnog odlaska na Zeland prosla sam ‘prvi selektivni krug’ za upis, a zatim uz puno rada, nesto srece I Bozje pomoci  I uspesno zavrsila pomenute postdiplomske novozelandske studije: ‘Teaching in secondary education’.  Bilo je samo nas dvoje stranaca. Ostatak grupe su cinili rodjeni Novozelandjani koji su svoje fakultetske diploma tzv. bachelor's degree stekli na nekom od novozelandskih univerziteta.

Grupa je bila kompaktna I godinama su odrzavali kontakte tj. okupljali se I socijalizovali na dan zavrsetka pomenutih studija tj. 8. decembra. U vreme dok sam ja jos tamo boravila mesto okupljanja je bio jedan pab u Oklandu pod imenom: "Sitting duck" na samoj obali okeana. (Tek mnogo godina kasnije sam procitala da izraz 'sitting duck' znaci 'laka meta'...). S’ obzirom da su se Novozelandjani za sada uspesno izborili sa koronom, socijalizuju se i u danasnje vreme. Mi, ovde na nasim prostorima zbog korona-doba 'preskacemo sve godisnjice i okupljanja', ali uvek treba na zivot gledate iz svetle perspektive, kad SVE OVO JEDNOM PRODJE, nadoknadicemo propusteno...

Ja sam vec davno prestala da obelezavam bilo kakve jubileje, a imalo bi ih ‘sijaset’.

Pomenuta ‘godisnjica’ me je podsetila  I na jedno moje zivotno razdoblje kada sam bas verovala u ‘čuda’ I ona su se dogadjala…Verujem I danas, bas kako kaze Paulo Koeljo   “Moramo rizikovati. Čudo života se jedino može razumeti kada dozvolimo neočekivanom da se dogodi…” ( Izreke Paula Koelja ).

Oskar Vajld u svom čuvenom ‘Dorijanu’ daje sopstvenu opservaciju života, veoma primenljivu u svakom vremenu….

"Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život."

Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

Posle Oskara Vajlda teško je nama ‘običnim smrtnicima’ da dodamo  nešto što on već nije tako dobro rekao…Naročito danas kada u stilu pesme koju peva Zdravko Colic tekstovi ( Mastilo I Voda tekst ) :

 “Duva košava
Kao da je šašava
Kao da ništa se ne dešava…”

Osim kosave sveprisutna je i ‘korona-zebnja’, ništa se mnogo unapred ne planira, bukvalno se živi u stilu: ‘Od danas do sutra’ uz krilaticu: “Pusti SVE, samo da ostanemo živi I zdravi…”

Uz već navedeno Vajldovo zapažanje da nas neki ‘poznati miris podseti na nekoga, ili stih zaboravljene pesme na koji slučajno naidjemo…’ dodala bih da život čine I one njegove večne konstante: LJUBAV_VERA_NADA…isprepletane sa plemenitoscu jednog toplog ljudskog srca…Vecina nas zna iz osnova anatomije da “ je ljudsko srce  otprilike veličine stisnute pesnice, čija težina varira od 300 do 350 grama. Za jedan minut, u toku 60 do 80 srčanih „otkucaja“ (kontrakcija), kroz srce protekne 5 do 6 litara krvi…” ali verovatno ne zna koliko kroz to isto srce protekne želja, snova, nadanja, strepnji, ljubavi, nedoumica I koječega još…O tome se javno I ne govori jer je svako srce  za sebe ‘posebno’ I nečija ‘privatna stvar’, ehhh…a nikada ne treba zavirivati u ‘tudja dvorišta’ jer to ne rade kulturni, lepo vaspitani, a nadasve plemeniti ljudi...

"Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti."- Danilo Kiš

Kišov citat me je inspirisao da ovog vikenda razmisljam bas o gore pomenutim stanjima…Toliko ljudi u životu upoznamo, sa toliko njih nam se ‘ukrste putevi’, a samo nekolicina bude I ostane draga za celi zivot.

Jedan od pomenutih, nama dragih ljudi u nasoj familiji je bio I Toni-teča mog sina, nekadasnji vojni pilot koji je ovog vikenda preminuo u Italiji u svojoj 55. Godini. Tuga…Žalost…Vest mi je javio sin iz Australije vidno potrešen. Nik je dosta vremena provodio sa tečom, pamtio je njegove šale I vedar duh. Svi se sa setom sećamo Tonija. Sticajem zivotnih okolnosti godinama se nismo vidjali, ali se secam jednog davnog jutra posle noći  mog porodjaja … Oko pola sedam tog toplog avgustovskog jutra, med. sestra mi je rekla da pogledam ‘kroz prozor’ bolnicke sobe….Toni je mahao I drzao veliki buket cveća i cestitku koju je njegova supruga, Nikijeva tetka napisala…S’ obzirom da je tu skoro celu noc Nikijev otac proveo ‘dezurajuci' u hodniku porodilista, ujutru se malo uspavao I dosao oko devet sa svojim buketom cveća…

Uopste ljude pamtimo po nekim stvarima koje smo nekad zajedno radili, pricali, delili ili cak zajedno prećutali…Nekad su to krupne stvari, a nekad ‘sitnice’…Ja kad pocnem da sredjujem stan nadjem mnostvo stvari koje me podsete na neke drage osobe…Skoro sam kiteći malu jelku nasla lampione koje mi je poklonila koleginica koja vec godinama zivi u Stokholmu, nekada smo radile u istoj skoli I provodile puno lepih trenutaka  izlazeci sa zajednickim drustvom…Onda naidjoh na bocu ‘cevtoka’ I setih se osobe koja mi je to sredstvo preporucila…Zatim nadjoh cestitku iz ‘proslog zivota’ sa Zelanda sa potpisima skoro celog kolektiva skole u kojoj sam par godina radila I koju su mi uz  cvece poklonili  na odlasku…I tako dalje, I tako blize…

Mozda u neko drugo ‘obicno’ vreme te ‘sitnice’ ne bi bile tako ‘ganutljive’, ali u ovo korona doba neizvesnosti, distance, smanjenog socijalizovanja, pa I nekih losih vesti one postanu kao lupa koja ponesto, sigurno I malo ‘uvelicava’…

Bilo, kako bilo, drage ljude treba poštovati, voleti, čuvati jer smo samo kratkotrajni ‘gosti na planeti’ I ne znamo, kako mudri Andric kaze ni “uvece kad legnemo’, sta cemo usniti, ni ujutru kad se probudimo sta ce novi dan doneti…”

Uvek se ponovo vratimo na one KIšove pojmove iz pocetnog citata: ‘zivot-ljubav-smrt’, nezabiolazna stanja koja jednostavno moraju da nam se dese, nekada I nismo potpuno svesni vrednosti emocija I nekih ‘sitnica’ koje prozivljavamo…Skloni smo da donosimo nagle odluke, nekad se I naljutimo ‘na brzinu’, pa oprostimo ili cak ne oprostimo na vreme, nekad odemo zatvorivsi vrata, ali se Andric I takvih stanja dosetio: ““Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene.” –

Baš tako,  nekad nas spreče da ‘od negde’ odemo I opet vrate ‘tamo gde smo zastali’ premisljajuci… neki pogledi, neke neizgovorene reci, neke jos neformirane uspomene…

Zivot je dragocen, treba ga postovati kao I drage ljude oko nas koji nam to 'bivstvovanje'  iz dana u dan ulepsavaju samim svojim postojanjem jer nikad ne znamo sta nas ceka iza ‘ćoska’…Nadajmo se najboljem I pokusajmo da plemenitoscu I ljubavlju pobedimo sve strahove I strepnje, pa I onaj strah od ‘prestanka zivota’…Pogledajmo ujutru zrak  kojim nam upravo ‘izaslo’ sunce porucuje da vredi ziveti, da se treba uvek nadati jos lepsim I boljim trenucima od onih koje smo već proziveli I da treba bezuslovno voleti…

ŽIVIM BAŠ TAKO KAKO OPISUJE MEŠA SELIMOVIĆ:

„Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje.

Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Ovdje sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu.

Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja LJUBAV.“ (  citat Meše Selimovića  )

Stendalov sindrom, estetski šok, hiperkulturemija, Firentinski sindrom  je sindrom  koji najčešće prate  neki somatski poremecaji kao sto je ubrzan rad srca, vrtoglavica, suzenje ociju I sl. Javlja se u susretu sa velikom lepotom nekog umetnickog dela.

“Stendalov sindrom je prvi opisao poznati francuski pisac Mari-Anri-Belu (1783 – 1842), poznat pod pseudonimom Stendal godine 1817. u putopisu „Rim, Napulj i Firenca”, kada je posjetio baziliku Santa Kroče (Bazilika svetog krsta), gde sahranjeni Mikelandjelo I Galileo Galilej.’

"Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči! - rekao sam samom sebi. - Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica Srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija.
(Iz rukopisa Stendal u kome on opisuje simptome „Firentinskog sindroma“)

Putujuci  ‘po svetu’ obisla sam mnogo razlicitih muzeja na razlicitim kontinentima, ali  sam dozivela nesto poput blaze forme gore opisanog Stendalovog sindroma jedino u Luvru, u Parizu ispred cuvene slike: ‘SPLAV MEDUZE’ (“Remek-delo Teodora Žerikoa je presudna slika u pojavi romantizma. Meduza je 1816. udarila u greben nadomak zapadnoafričke obale. Kapetan i oficiri su se ukrcali na šest čamaca sa samo nekolicinom putnika. Ostalih 149 putnika i članova posade je ukrcano na improvizovani drveni splav. 

Sledećih trinaest dana Meduza je prošla kroz pakao smrti, bolesti, gladi i kanibalizma. Samo je petnaest ljudi preživelo. Slika prikazuje trenutak kada su nesrećni brodolomnici ugledali brod na horizontu i očajnički ga zovu u pomoć. 

Kako bi u potpunosti dočarao momenat, umetnik je razgovarao sa preživelima pre nego što je počeo slikati finalno platno. Čak je pronašao preživelog stolara i zahtevao da se napravi kopija pravog splava…” )

Osecaj koji se radja u coveku dok posmatra pomenutu sliku je bar meni skoro neopisiv….Gledate namucene brodolomnike koji su bukvalno prosli ‘pakao’ kako osecaju nadu u spasenje I nastavak zivota…Jaka emocija poput poptpunog osvescenja, radjanja jedne ljubavi ili mozda jos jaci osecaj coveka kome se vraca vid I iz potpunog mraka izlazi na ‘svetlost dana’ I pocinje da prepoznaje nekad samo naslucivane oblike zivota…

U svakom slucaju kultna slika jednog od najveceg I najlepseg svetskog muzeja u ‘Gradu svetlosti’ uliva nadu da I posle brodoloma ima spasa I novog pocetka…

S’ obzirom da se bavim prirodnim naukama, oduvek tj. jos  od skolskih dana sam naucena da analiziram uzrocno-posledicnu povezanost stvari, da stojim ‘cvrso nogama na zemlji’ I sve dokazujem tj. potkrepljujem naučnim činjenicama. Kad se ovako kaze stavi se tacka I posle nema dalje. ALI….Eh, uvek postoji to ali…Osim nauke tu je I moja pesnicka priroda, sanjalacki ‘spirit’, dugogodisnje izucavanje psihologije I nadasve jos  od detinjstva veoma jaka intuicija…Neki ljudi I neke ‘stvari’ su me ‘izdavali’, ali intuicija nikada…

Tako da tekst koji skoro negde procitah,(  veci deo dana u ovim vec svima poznatim okolnostima provodim u citanju), a odnosi se na telepatiju, inspirisao  me je za ‘dodatnu’ kontemplaciju… Pa, evo pomenutog citata:

“Telepatska povezanost između dve osobe nije ništa manje od čuda. Ako je ljudski mozak sposoban učiniti takvu stvar, onda zamislite šta bi se moglo postići kada bi ljudi shvatili svoje moći i rasplamsali svoje mentalne sposobnosti za veće dobro.

Osećate li neobjašnjivu mentalnu povezanost sa nekim čak i kada ta osoba nije u blizini? Osećate li se kao da možete razgovarati sa njom bez korišćenja ijedne reči?

Kada dvoje ljudi deli duboku telepatsku vezu, mogu međusobno dopreti jedan do drugog iako ih kolosalni okeani razdvajaju.

Mogu osećati prisutnost jedno drugog bilo gde i u bilo koje vreme. Ljudski mozak je remek-delo sposobno da ostvari čuda. Jedno od čuda ljudskog mozga je telepatija. Telepatija prkosi konceptima vremena i prostora i omogućava ljudski kontakt bez potrebe za verbalnim suočavanjem…”

Sve prethodno izneseno je vrlo verovatno, ali nije potpuno dokazano. Verovatno bi vrsni psiholozi, neurolozi koji duze istrazuju ljudski mozak koji je I dan-danas za nauku velika nepoznanica u mnogo cemu, mogli da kazu sto-sta na pomenutu temu.

Knjiga Sigmunda Frojda: “Psihoanaliza i telepatija i drugi ogledi” se studiozno bavi gore pomenutom temom.

“U ovoj knjizi, u devet eseja, po prvi put u nas prevedenih, data su čuda čovekovog duha, podsvesti, duše, sna, jezika,sećanja,fantazije, uspomena, nemira; tu su date sve, ili gotovo sve, tajnovitosti ljudskog bića uopšte…”

Inače: “Reč telepatija potiče od grčke reči "tele" - daljina i "pathe" - osećaj. Uglavnom se javlja kod emotivno bliskih  osoba koje  svesno ili nesvesno emituju poruke…. Nauka još nije definisala taj fenomen, ali je neosporan. Imamo slučajeva gde snažno osećamo "vibracije" i bez reči znamo šta određena osoba misli o nama….Tu je I tzv. ‘Eksperiment sa Zenerovim kartama’:  Pet karata označenih različitim simbolima. Osoba koja šalje telepatsku poruku bira kartu i njenom vizuelizacijom šalje poruku određenoj osobi… Funkcije mozga još nisu detaljno ispitane. Ima još pitanja koja su ostali bez odgovora, kao što je, na primer, pojava zvana "deža vi". Dve hemisfere mozga izgledaju identično, ali su zadužene za različite komande. Činjenica je da mi upotrebljavamo samo 30% kapaciteta mozga. Šta se dešava sa  preostalih 70%? “

S’ obzirom da sam na fakultetu imala psihologiju, a na Novom Zelandu se u toku izrade postdiplomskih dosta bavila psihologijom uopste I psihologijom izucavanja prirodnih nauka pomenuta tema  mi je interesantna.

Verovatno je telepatija inspiracija nekih pesnika ili tekstopisaca, npr. “Doći ću ti u snovima, kad noć proguta dan . .Pasću kao kaplja rose, nežno na tvoj dlan . . .”

·         Jedna francuska izreka kaze: “Čuda se događaju samo onima koji u njih veruju…”

·         NIKAD SE NE ZNA…

Posle jutarnjih vesti koje kažu: ‘Raste broj obolelih od korone’….” "RHMZ je izdao upozorenje da se narednih dana u košavskom području očekuju udari vetra i preko 17 metara u sekundi …” I sl. odlučim da se ipak okrenem poeziji I počnem da ponovo čitam Rumija…

“Mevlana Dželaludin Rumi je bio persijski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufijski mistik iz 13. veka. Smatra se jednim od najvećih mističkih pesnika koji je pisao na persijskom jeziku. Ime Rumi dobio je zbog toga što je život proveo u Rumu (Rumski sultanat), današnja srednja Anadolija, a Mevlana na persijskom znači "naš vodič" ili "naš gospodar"…”

Ja bih rekla da Rumi ima suptilnu, intelektualnu snagu da mnogo kaže sa malo reči, svojim stihom nam udje u krvotok polako I prostruji do leve srčane pretkomore gde ostane zauvek…

Prethodno opisani ‘protok’ čini I u svojoj  pesmi:

Nemoj Se Vraćati U San

“S jutra vetar želi da ti otkrije tajnu.

 Nemoj se vraćati u san.

 Moraš tražiti ono što stvarno želiš.

 Nemoj se vraćati u san.

 Ljudi stalno prelaze preko praga gde se dva sveta dodiruju:

Jer vrata su okrugla i otvorena.

Nemoj se vraćati u san…”

(Baš ponekad , ako je san izuzetno lep, možemo bar na kratko I da se vratimo u njega…)

Ne znam sta su drugi naucili sa ‘godinama’, ali evo nekih mojih iskustava:

-Od svih ‘prilazenja’ najteze je prici sebi

-Od mnogih ljudskih karaktera izdvojila bih: pamuk-karaktere I orah-karaktere. Prvi se uvek boje drugih, a drugi pored svega moraju da trpe I taj strah.

-Sopstvene zablude treba na vreme ‘polomiti’ ‘golim rukama’, vremenom ce oziljci na dlanovima da izblede, a svest ce da se ‘procisti’.

-Ljudski pogled je veoma mocan, nekad otkrije jaz, a nekad napravi sponu.

-Ironija drugih je sitno staklo  po kome cesto gazimo. Ako se nagomila moze da dovede do ‘gangrene’. Zato treba uvek imati dobru obucu I ne ici bos po tudjim recima.

-Masta mora stalno da se odrzava…Jednom kad umre masta nastaje leukemija podsvesti.

-Jedna od najvecih vestina u ophodjenju sa drugim ljudima je ne povrediti ih a ostati dosledan sebi I dostojanstven, jeste tesko ali nije nemoguce.

-Bolje je izgubiti jedan svoj dugo sanjani san nego kajati se celi zivot.

-Svakodnevno ste prinudjeni da konzumirate razlicita ponasanja ljudi iz okruzenja. U pocetku reagujete kao na unosenje nekog virusa, burnije sa jacim reakcijama, ali vremenom se mozak potpuno adaptira I postanete na sve pomenuto rezistentni.

-Ljudi vam ne veruju tek onda kad pocnete u nesto da ih uveravate. Zato ih treba pustiti da sami izvedu zakljucke.

-Nema pravih staza za trcanje…Sve su to serpentine pune trnja. Zato ako zelite da uspesno I do kraja istrcite neku zivotnu trku morate prihvatiti da ce vam pete jos dugo biti ‘ranjave’.

-Kako godine prolaze, postajemo mudriji I pocinjemo da verujemo Kamijevom objasnjenju kako je SIzif bio srecan.

-Kad vas u zivotu, obicno jos u ranoj mladosti neko prvi put ‘saplete’ povrede su velike, potrbno je bolnicko lecenje I duzi oporavak. Drugi put je dovoljna I kucna nega. Vec posle nekoliko ‘saplitanja’ to osetite u hodu kao ‘ogrebotinu’ kojoj ne posvecujete paznju I koja brzo sama zaraste.

-Cekanje, strepnja, ceznja…dobri su sve dotle dok ne postanu stil zivota, a onda se moraju odbaciti I treba krenuti nekim novim, sigurnijim putem.

-Moralno je ono posle cega se mi sami dobro osecamo ‘u svojoj kozi’…

-Kod ljudi me je oduvek  najvise privlacila snaga intelekta da me shvate I prepoznata emocija…

-Primljena ‘poruka’ vredi onoliko koliko umemo da je primenimo.

-Verovanje u ljude, na zalost opada gradacijski sa godinama…Prvo ga imate u velikim kolicinama, a onda pocne da se smanjuje geometrijskom progresijom.

-Ako odlucite da ‘od negde’ odete zauvek, vrata treba zakljucati I baciti kjluc. Ako pozelite da se vratite napor otvaranja zakljucanih vrata moze vas odgovoriti od te ideje. Nekada su kolebanje I neizvesnost tezi od ‘umiranja’.

-Vremenom shvatimo da je dobro sto je nas sistem zivota neodredjen, ima beskonacno mnogo resenja, da  ima jedinstveno resenje ne bi bio zanimljiv, da je protivrecan brzo bi se ugasio.

-Ljudi bez snova su isto sto jutra bez sunca.

-Sve ljude oko sebe treba da postujemo I razumemo, nezavisno od njihovog ophodjenja prema nama, a zavolecemo one ‘posebne’…

-Tesko je kada se prave misli jave u ‘pogresno vreme’, ali sve sto je tesko ne znaci da je I nepremostivo.

-Neka osoba nam vremenom jednostavno ‘udje pod kozu’ iz nekih neobjasnjivih razloga, uvek nam se ‘ponovo desi’ I bas u tome je lepota I naseg I njenog postojanja.

Oduvek su se se te dve struje: poetska I matematička preplitale u meni, ‘kovitlale’, ‘sudarale’, borile za prevlast u mom krhkom i nežnom, neki su govorili I talentovanom ‘biću’…Taj poetski, boemski, razbarušeni, nekonvencionalni, (sreca sto nikada nisam pila alkohol, bio bi i sasvim Jesenjinovski…) ‘spirit’ bio je pod kontrolom jednog odmerenog, tihog, ali jakog matematickog duha koji po principu: ‘tiha voda breg roni…’ u mnogim mojim licnim previranjima nadjaca I pobedi one poetske bure….Čak I u ovo ‘maskirano vreme’, kad mu bas I ‘vreme nije’ moje poetsko ‘JA’ u sebi recituje: ‘Očiju tvojih da nije, ne bi bilo svetlosti u našim kratkim životima…’, ali nekako onaj matematički ‘čuvar’ u meni uvek progovori Dekartovim jezikom: ‘Svaku istinu srca treba proveriti razumom’…Uglavnom te obe opisane ‘struje’ uspešno držim u ‘ravnoteži’, ali ako u retkim situacijama osetim da ‘izmiču kontroli’, iz rukava izvucem keca tj. svoj treci talenat za atletiku I bukvalno fizicki pobegnem  tj. ‘otrčim’ od pomenutih iskušenja…

Iz gore opisanih razloga cesto govorim o poeziji, citiram stotine stihova koje znam ‘napamet’, kreativno pisem I sl. jer mi je to sada vec vise-hobi…O matematici redje govorim jer mi je to struka I njome se bavim veci deo dana, tako je na tom polju samo po sebi dosta angazovanja…Medjutim, skoro u razgovoru sa drugaricom I fah-koleginicom pomenuh naseg plemenitog profesora analize dr Savica, na zalost vec davno pokojnog (preminuo u svojoj 48. Godini ) I setih se mnogih matematickih anegdota I legendi koje nam je povremeno pricao na svojim cetvorosatnim predavanjima analize jer je tako, kako je govorio malo ‘razbijao monotoniju’ s’ obzirom da pauze skoro da nije pravio….( A tri godine smo ga ‘slusali’: analiza I, analiza II, analiza III ).

Bilo je tu puno zanimljivih ‘pričica’…Npr. od njega smo culi kako je Justinijan, imperator koji je vladao u srednjem veku imao fobiju od matematike koju uopste nije razumeo I jos mu je ona, kao neka ‘magija’ bila nespojiva sa zenskim polom, tako da je naredjivao da se I one retke zene koje su se tada bavile ovom naukom proglašavaju za veštice I javno spaljuju na lomači, na velikim gradskim trgovima…(Sreca da se rodih mnogo vekova posle strasnog Justinijana, inace ‘odoh’… ). Zatim nam je profesor pricao neproverenu, u naucnim krugovima vec dosta poznatu legendu da se matematicarima ne dodeljuje Nobelova nagrada iz razloga sto je osnivac ove fondacije davno bio zaljubljen u jednu od prvih zenskih doktora matematike cuvenu Sofiju Kovaljevsku, a s obzirom da mu ona nije ljubav uzvratila na njemu ocekivani nacin, odlucio je da ‘kazni’ celu njenu ‘struku’ I da ih izuzme od dobijanja ove prestizne nagrade…

Meni je bio duhovit zakljucak I opaska koje je pomenuti prof. Savic (poc) izvukao iz legende o Pitagori koji je posle otkrivanja one svoje cuvene tzv. Pitagorine teoreme (“ kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete jednak je zbiru kvadrata nad obe katete…” ) naredio svojim ucenicima tzv. Pitagorejcima da nadju, ispeku I zrtvuju Bogovima stotinu volova…I ‘od tada’, kako je govorio pokojni Savic: ‘mnogi ne vole matematiku….’

Bilo je tu I nekih viceva u stilu: ‘U predratno vreme sin iz jedne imucne srpske seoske kuce ode u Pariz na Sorbonu da studira matematiku I posle izvesnog vremena napise svom ocu pismo: “Tata posalji mi toliko I toliko novca da kupim ANA-LIZU” ( misleci na veoma skupu knjigu, ali slucajno napise ‘ana’ na kraju jednog reda I ‘lizu’ prenese u drugi red ). Uskoro dobije polovinu trazene sume novca I odgovor oca:”‘Sine, tek si stigao u taj Pariz, prvo kupi Anu, a ta Liza može da sačeka…”

Naravno u svemu ja imam nesto omiljeno: omiljenu pesmu, omiljene ‘oči’, omiljenu knjigu, omiljeni film, omiljeni kolač…. I kad mi je omiljeno onda je bas unikatno, nema zamenu… tako da mi je omiljena anegdota sa predavanja prof. Savica bila I posle toliko godina ostala, ona o susretu funkcija I prvog izvoda…Naravno ko ne pripada ‘matematickom krugu’ radi razumevanja treba da zna da je u matematici tzv. ‘nalazenje ili zargonski ‘vadjenje’ prvog izvoda takva operacija da skoro svaku funkciju uprosti tj. snizi joj ‘red’ za jedan stepen: Na primer X na kvadrat je funkcija drugog stepena, ali njen ‘prvi izvod’ je dva X sto predstavlja funkciju prvog stepena tj. linearnu… Izvod funkcije treceg stepena je funkcija drugog stepena I td. (Niko bas ne voli da se ‘snizi’ za jedan level…ehhh…). Posle duzeg uvoda (ko razume-shvatice) evo I pomenute anegdote:

“Lep, suncan dan I dve FUNKCIJE onako bezbrizno setaju po matematickom polju…Odjednom ugledase u daljini kako nailazi: ‘PRVI IZVOD’. Jedna od njih odmah poce da se znoji, vrti, ocajava, prevrce svoje dzepove I upita drugu: ‘Il imas neke pare da mi pozajmis da podmitim izvod da me ne ‘sredi’, sasece, uprosti, joj…, I kako si ti uopste tako opustena, kao da ti je svejedno sto nam se IZVOD priblizava..’ Ona druga funkcija je nasmeseno pogleda I reče: ‘Baš me briga ja sam E na X’.   ( Eksponenijalna funkcija, kako je ovde pomenuto ‘E na X’ je jedina funkcija koja ostaje ista, nepromenjena I posle nalazenja izvoda, integraljenja I sl. TJ. izvod od ‘E na X’ je isto ‘E na X’, nama promena, niti ‘uproscavanja’…, nepromenjiva je, postojana i otporna na SVE...)

Eh, ‘pusta matemtika’, ni šale vezane za nju nije lako razumeti, a kako je tek kad se I poezija umeša u sve, to samo ‘Bog zna…’

Naravno uvek ima onih koji sve ‘skontaju’…A I onih koji ‘citaju izmedju redova…’ A I onih, kao sto je moja malenkost sto se raduju svakom novom danu I lepim sitnicama….

Raznim ljudima mogu da nedostaju razne stvari…U ‘doba korone’ ta nedostajanja postaju jos izraženija….Narocito ako živite na različitim kontinentima, razlicitim mestima, ili cak razlicitim delovima grada,  sa nekim dragim ljudima, uvek mozete naci inspiraciju u gore pomenutom terminu…Neko je to tako lepo povezao sa muzikom, rekavsi “Bez obzira na to da li vam nedostaju ljudi, posao, novac, dobar koncert, iskrenost, karakter, leto ili smisao da ujutru ustanete iz kreveta, nikad nije zgoreg pronaći se u nekoj pesmi….”

Pa, evo teksta jedne pesme grupe ‘Jarboli’ primerene prethodnom terminu, ‘pitko’, inspirativno sa dozom ‘finog humora’ svakodnevice…:

Jarboli 

NEŠTO MI NEDOSTAJE…

“Kada obesim sešir o kvaku
prepun reči koje ne razumem
supa se hladi, rezanci sjajni
papuče se prevrću po podu
zamrzivač zuji iz kuhinje, žmirka…
golubovi nose terasu sa sobom
oblaci udaraju, ne štede prozor
rese tepiha igraju tango
fotelja me nosi, mršrtim se često
stvari stavljam u plakar na mesto
dan prolazi u najboljem redu,
ali nešto mi nedostaje…
komšija opet puzi do vrata
kao da je saznao nešto novo,
osmi sprat ubija ptice
osmi sprat strepi od neba
fotelja me nosi, mrštim se često
stvari stavljam u plakar na mesto,
dan prolazi u najboljem redu,
ali nešto mi nedostaje
nešto mi nedostaje u-huu (x2)
tebe bih sada voleo da vidim
samo tebe bih sada voleo da vidim (x3)
voleo da vidim… (x4) “

Verovatno SVI mi poput pevača iz pomenute grupe ‘Jarboli’ na nekom svom petom, šestom, sedmom, osmom ili bilo kom drugom spratu…, iako nam dani prolaze ‘u najboljem redu’ ponekad poželimo nekoga da vidimo… Zato postoji izreka: “Poželi želju. Možda se čudo dosađuje..”

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom