zvezdano nebo

Na svoj šarmatni nacin vecitog boema I Petra Pana Mika Antic pise poeziju za decu I odrasle:

ZAPISANO U SREDU

"U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem – oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je…
Al okrećem se dugo… dugo…”

Miroslav Mika Antić 

Ja  bih uz ovu Mikinu pesmicu dodala kao poruku I nekadasnji hit SEDMORICE MLADIH:

Još uvek volim te, još uvek želim te

"Lako je voleti kad nas vole. Ali voleti i praštati onima koji nas povređuju, nehotice ili sa očiglednom namerom - podvig je. Tada naše srce postaje alhemičar. U njega se uliva otrov, a iz njega izlazi ljubav.  Tada mi postajemo svesni naše prave prirode koja je Božanska.

Uz stalnu zahvalnost dragim bićima, dobro je onima koji ne spadaju u tu kategoriju poslati ljubav, misao o isceljenju, podršku, nežnost. Mogu vas iznenaditi promene u njihovom ponašanju prema vama. Na vatri vaše ljubavi otopiće se njihov led. Izdignite se iznad linije revanšizma i pratite kako se ulivate u sve šupljine nečijeg karaktera nastale najčešće u bolnim životnim iskustvima, jer niko nas ne mrzi zbog nas samih, već zbog straha da će ponovo biti ozleđen. LJudi su gomila rekonvalescenata kojima je potrebna ljubav... " 

Vaskršnja pesma - YouTube

U vreme praznika se obicno cujemo sa familijom I prijateljima iz inostranstva…Tako  I ja  skoro imadoh prijatnu konverzaciju sa dragom prijateljicom naseg porekla koja vec dugo sa porodicom zivi u Australiji. S’ obzirom da je, izmedju ostalog, ona tamo diplomirala I psihologiju eto lepih tema za razgovor o svemu I svacemu: zajednickim poznanicima, pandemjskim razmerama, prirodi, vremenu, pa I zivotnoj filozofiji. Tako dodjosmo do toga sta kome osim zdravlja koje je broj jedan na listi  danasnjih prioriteta treba u ovim nasim zrelim godinama za harmonican zivot. Ja ponovih ono moje: ‘Malo mi za sriću treba…’.

Meni stvarno, kako pomenuta pesma kaze ‘malo za srecu treba’ a to malo je nekad I tako mnogo I znacajno: da su moji najblizi, kao I ja sama zivi I zdravi, kao I LEPA KOMUNIKACIJA.

Ne bih se vracala na segmente svog autobiogrfskog romana: ‘Zahvalnost’ koga jos uvek pisem (polako, ali sigurno) I u kome detaljnije opisujem neka razdoblja svog zivota u kome je bilo svega sto jedno srce moze da pozeli, a jedna prosecna osoba poput moje malenkosti prozivi  na mnogim poljima, npr. na porodicnom: decenijski brak, zatim dugogodisnja, bajkovita ljubav koja se na zalost zavrsila umiranjem mog voljenog partnera, radjanje, materinstvo, zenidba sina I dobijanje unuceta…Na profesionalnom jedna isto tako ‘bogata’ zaokruzena prica…Sto se tice ostalih ‘sitnica koje cine zivot’, bilo je I tu svega: lepih putovanja na skoro svim svetskim meridijanima od Srbije do Novog Zelanda preko evropskih prestonica, ekskluzivnih ‘morskih’ destinacija I sl. Jos pre Novog Zelanda radeci deceniju kao profesor ugledne I tradicionalne gimnazije sam vodeci djake na ekskurzije prokrstarila  mnoge lepe delove Srbje I bivse Jugoslavije, ne racunajuci privatne boravke na nasim poznatim planinama gde je moj bivsi suprug imao godisnje, atletske pripreme I dr. I danas se ponekad setim lepih trim-stazama na Tari po kojima sam I ja u to vreme kao atleticar-amater rekreativno trcala…Drugi omiljeni sport-plivanje mi je najvise prijao u toku preplivavanja delova Boko-Kotorskog zaliva…Sto se tice garderobe, cipela, parfema isl.  I na tom polju sam potpuno ‘izživljena’…Nikada nisam bila gurman, oduvek malo jedem, ali sam kod nas I u svetu probala sve moguce specijalitete svih mogucih svetskih kuhinja pocev od italijanske do havajske…Svojom prosecnom egzistencijom sam zadovoljna, imam sve sto mi je potrebno. Drugim recima svoj zivotni stil ne bih menjala.

Sve sto gore navedoh pomenuh I u razgovoru sa pomenutom prijateljicom I dodjosmo do onog kljucnog: sta mi je sada najdragocenije I najpotrebnije: LEPA KOMUNIKACIJA. Davno sam oguglala na tzv. ‘kamiondzijske stoseve’ I ‘sitne podrebarne, verbalne strelice’ jedne frustrirane ‘grupe’ na cijoj sam, narodski receno ‘meti’ dugo  bila, vec vise ni sama ne znam zasto,al’ nisu se ni ‘clanovi te druzine’ bas usrecili…Od mene osim dobrih zelja I namera, a zatim ignorisanja nista drugo nisu ni mogli da dobiju…Nikad se nikome ni zasta nisam svetila I uvek sam prema svima imala dobre namere, jer osim svog intelektualnog imidza sam u svim vremenima I svim meridijanima uspela da ocuvam svoje lepo vaspitanje I plemenito srce.

Vraticu se na ono sto me ispunjava, a sto malopre pomenuh: ‘LEPA KOMUNIKACIJA’. Mogu NEKOGA da sretnem samo jednom u par godina I da me taj recimo jednocasovni razgovor oplemeni I inspirise. Meni je komunikacija oduvek znacila (izmedju programerstva za koje sam imala potrebne kfalifikacije I koje sam mogla u mladjim danima da nadgradim I da se time bavim I profesure izabrala sam ovo drugo bas zbog komunikacije I nisam se pokajala ni na engleskom govornom podrucju, ni kod nas gde sam predavala I predajem.) SVE mi je vazno u lepoj I kulturnoj komunikaciji I vokabular I usmena I pisana rec. Naravno, da kultura komunikacije I u pisanoj komunikaciji zahteva ponekad I sluzbeno-ljubazan odnos, ali treba naci vremena I izabrati prave reci da bi ste uvek nekome odgovorili bilo u sluzbenoj, bilo u privatnoj pepisci. Poslovica kaze: ‘Lepa rec I gvozdena vrata otvara….’ Bas tako, ali zato pesnik B.Miljkovic kaze: ‘Ubi me prejka rec.’ sto je isto tako tacno.

Tako moja prijateljica iz Australije I ja zavrsismo  duzu ‘on line’ komunikaciju kao istomisljenice po pitanju izgovorenih reci.

Ako vam je do nekog stalo, postujete ga, volite kao prijatelja ili cak i više nego prijatelja uvek cete naci vremena za par lepih pisanih ili usmenih reci. Cak I ako nemate vremena za duzu konverzaciju necete dozvoliti sebi da ne daj Boze tu osobu na neki nacin povredjujete  neukusnim, nazovi salama nekog dokonog I nedobronamernog sveta.

Svako prijateljstvo mora htelo ne htelo da se poput brasna ‘proseje’ I tek kad vidite da je namera one druge strane dobra I čista I vi nastavljate u tom maniru.

Ja sam u svom poluvekovnom zivotu imala srecu da za prijatelje imam veoma dobre I kvalitetne ljude po svemu. Sticajem okolnosti dosta mojih dobrih prijatelja je veoma uspesno u svetu nauke I umetnosti, ali meni je oduvek ‘duša’ bila najvaznija. Naravno ‘slican se slicnome raduje’ , pa tako u svakoj branši se ljudi pronalaze po slicnim vrednostima I kriterijumima koje dele. Npr. na estradi (izvinjavam se ako gresim), pricam hipoteticki I ne mislim ni na koga posebno: ljudi se verovatno prepoznaju po pevackim kvalitetima, firmiranoj garderobi, prestiznim markama kola, skupim plasticnim intervencijama koje koriguju postojeci izgled I doprinose produzavanju mladalackih I drugih efekata I dr. U mom svetu ja ljude prepoznajem po intelektu, dobroti, altruizmu, jednostavnosti, ali najvise po ‘duši'. Ja se ponekad nasalim rekavsi da sam 'zaljubljena rodjena', ali stvarno je tako ja sam i dan danas zaljubljena ne samo u briljijantni  um jednog coveka koji me je ocarao jos pri nasem prvom susretu, ne samo u njegovu prijatnu spoljasnost vec u njegovu dušu toplu, plemenitu, punu razumevanju uvek spremnu na prastanje i toleranciju. Meni se svidja i to sto je fantastican matematičar, i to sto je majstor u šahu, ali druge njegove osobine su doprinele da mi zauvek ostane drag u srcu. Interesantno, osoba o cijoj sam duši govorila nije vernik vec agnostik, ali da se neke verujuce osobe (I sama sam) ne naljute, ne mislim ni na koga posebno, kazem ta osoba ima bolju dušu I pokazuje veću dobronamernost I razumevanje od nekih vernika.

Da zakljucim: ‘Malo mi ze sricu treba…’ a to je samo LEPA KOMUNIKACIJA.

Doris Dragović-Malo mi za sriću triba (Tekst pesme) -

‘Šta je to voleti?’, rekao je Šekspir. Ljudi su sebi postavljali ovo pitanje još dok su sedeli oko vatre ili dok su ležeći gledali zvezde pre milion godina. Rad sam započela (Helena Fiser) pitajući se šta je to romantična ljubav i pregledajući psihološka istraživanja u poslednjih 45 godina, shvatila da postoji posebna grupa stvari koje nam se dešavaju kad se zaljubimo. Prva stvar koja se dešava – TA osoba počinje da  dobija ”poseban značaj”.

Antropolog Helen Fiser kaze: “Pokušavajući da shvatim romantičnu ljubav, odlučila sam da pročitam poeziju iz celog sveta…Kada ste zaljubljeni u nekoga i kada dođete na parking, za vas su kola te osobe drugačija od svih ostalih na parkingu. Njihova vinska čaša je drugačija od svih ostalih čaša za stolom…’

Zakljucak mnogih socioloskih istrazivanja  na pomenutu temu: ‘Zasto volimo ?’ je da nema racionalnih objasnjenja, ni jasnih motiva. Nikada se ne zaljubljuje ili zaista voli ‘s predumisljajem’ zato sto  je taj neko najbolji, najlepsi, najpametniji ili zato sto ce vam ostvariti sve zelje ili omoguciti najlagodniji zivot na svetu. Naprotiv, zljubljujete se srcem, a ne glavom, a zatim nastavite da volite svoj ‘objekat zaljbljenosti’ jer vam je ‘lepo u glavi’, pri samoj pomisli na datu osobu povecava se nivo dopamina.

Ne volite nekoga da biste ga posedovali. Pa zavolite parce zvezdanog neba ili deo morske pucine zato sto vam je prijatno da ih povremeno gledate, a ne da biste obezbedili plac na pomenutim mestima I izgradili kuću…

A cim se pise I razmislja o ljubavi, znaci da se I voli… Bas kako sledeca pesma kaze:

" Kad volis nekom cudnom stazom srce krene

od svih tajni najvecu znas..."   

Karolina Goceva - Kad volis

‘Generale moj pucaš u civila…’ peva Severina, a ja citiram…Inace Severina I ja nista drugo nemamo zajednicko, niti sam lepa, popularna, glamurozna kao ona, niti lepo pevam, jedino sto smo obe u nekim trenucima stajale ‘face to face’ ispred nekih ‘generala’ koji su pucali u nas ‘civile’, al eto obe prezivesmo I nastavismo svoje zivotne puteve-svaka na svoj nacin: Severina putem estradne lepotice I zvezde, ja putem tihe, ljubazne, povučene intelektualke…ehhh…

Na pomenutu pucnjavu me je podsetio I danasnji dan  tzv. Veliki četvrtak, kada je posle Tajne večere Juda izdao Hrista (zato I moja malenkost izbegava te tajne vecere, nikad se ne zna iza kog coska vreba po neki Juda…)

Ali okrenimo se lepsim stvarima. Sta se lepo desavalo na danasnji dan 29. Aprila. Recimo:

-1854 - Rođen je francuski matematičar Žil Anri Poenkare (Jules Henri Poincare), autor teorije automorfnih funkcija i jedan od osnivača topologije.

-2011 - Britanski princ Vilijam (William) i Kejt Midlton (Katherine Middleton) venčali su se u Vestminsterskoj opatiji u Londonu. 

-2021 – Jedna za mene posebna I unikatna osoba obelezila mesec dana od svog jubilarnog rodjendana.

Nastavimo sa lepim dogadjama. Posle golgote koju je Hristos prosao on vaskrsava  u  nedelju…”Pravoslavni hrišćani u više od 60 zemalja sveta, uključujući Srbiju, slave Vaskrs ili Uskrs, kojim se proslavlja vaskrsenje Hristovo. To je najveći i najradosniji hrišćanski praznik, jer suština hrišćanskog učenja označava Hristovo vaskrsnuće iz mrtvih kao pobedu vere i života nad smrću. Uskrs po Julijanskom kalendaru slave Ruska, Srpska, Gruzijska, Konstantinopoljska, Grčka, Bugarska, Jerusalimska i druge pravoslavne crkve.” (vidi se da mi je veronauka nekada bila omiljeni predmet, ali se sada vracam svojim korenima-matematici i informatici, ehhh... ).

Meni je bilo veoma zanimljivo jedno PITANJE koje je davno na jednom od svojih predavanja koje smo slusali na Kolarcu, tumaceci Dostojevskog postavio dr Vladeta Jerotic (poc): ‘Zasto je Hristos Velikog inkvizitora koji ga je osudio na velike muke I smrt poljubio u usta?…Prisao je 90-godisnjem starcu I poljubio ga ne u ruku, niti u obraz, vec u usta…’ ODGOVOR:’ Hristos je prethodnim činom pokazao veliko prastanje , oprostio je inkvizitoru i poljubio usta koja su izgovorila strasnu kaznu...’

Tako je I moja malenkost svima SVE oprostila: I ‘sitne izdaje’ I ‘generalska pucanja’ i ‘podrebarne strelice’ I lakrdijasko ponasanje ‘grupe’ koja se trudi da svoje ‘clanove’ rasporedi blizu a ima ih ‘paćenike’ svuda u nizu…ha, ha, kako se rimuje… (ko razume-shvatice).  Sa godinama I zivotnim iskustvom shvatila sam da je nesto najdragocenije sto covek moze da stekne: unutrasnja harmonija, a da se do nje izmedju ostalog dolazi prastanjem, plemenitoscu I ljubaznoscu. (U stilu hriscanske poslovice: ‘Znacu koliko si blizak Bogu po tome koliko si ljubazan’.) A zivot…eh zivot je cudo, on svakome sve vrati onako kad I kako treba, nije nase da se u to mesamo…

Nekoliko dana nas deli od radosnog praznika…Pozelimo sebi I drugima dobro zdravlje, ostvarenje zelja, ljubav, radost, a najpre unutrasnji mir…

Vratimo se na danasnji dan….Mozda sam se I ja jednog dana slicnog dnasnjem osetila UNIKATNO, bas kako kaze Balasevic u simpaticcnoj pesmici…

Djordje Balasevic - Unikatna - (Lyrics)

“Ono što znam jeste da je sve što sam proživio u raznim zemljama sveta  deo mog identiteta. Uvek sam mislio da je važno da čovek prošlost koju ima treba da deli sa drugima. U meni je nekoliko različitih identiteta, ali s druge strane svi imaju nešto zajedničko. Stvaraju se nove vrednosti. Predrasude koje su ranije postojale padaju i ruše se. Svaki čovek je istovremeno i stranac i domaćin svuda u svetu…”

(Хуан Октавио Пренс –)

Gore  navedeni citat me je podstakao da iako zivim u prezentu, pomislim na proslost I na poruku pomenutog spanskog pisca: ‘VAZNO JE IMATI PROSLOST’ I sta bih izdvojila iz te svoje proslosti, neke nezaboravne trenutke:

-Objavljivanje moje prve pesme jos u osnovnoj skoli u casopisu: ‘Decje iskre’

-Proglasenje za ucenika generacije matematickog smera u mojoj gimnaziji

-Brucosko vece na studijama matematike

-Vencanje sa jednim Pecom u 20. Godini

-Predsedavanje sastancima Kluba prijateljstva u svojstvu sekretara omladine univerziteta

-Bronzana medalja  u trci studenkinja na Politikonom krosu

-Primatijada u Rovinju (susret studenata PMF-ova ex Yugoslavije)

- Prva nagrada za pesmu na jednom od poetskih konkursa na kojima sam ucestvovala kao clan Knjizevnog kluba naseg univerziteta

-Apsolventska ekskurzija i obilazak Moskve, St. Peterburga i Kijeva 

-Zavrsetak studija u 23. Godini

-Prvi dan u mojoj (Prvoj kragujevackoj) gimnaziji u svojstvu profesora

-Radjanje sina Nikole

-Dan ‘sletanja’ na novozelandski aerodrom u Oklandu koji je oznacio pocetak mog, skoro decenijskog  zivota na Zelandu.

-Zavrsetak postdiplomskih studija u Oklandu I dobijanje licence da predajem u zemljama Komonvelta

-Prvi dan na poslu u jednoj tradicionalnoj novozelandskoj, muskoj gimnaziji

-Razvod sa Pecom

-Dan kada sam upoznala jednog Kevina (poc.) u Oklandu I pocetak jedne bajke…

-Dan kada sam ‘sletela’ na beogradski aerodrome I vratila se ‘kuci’ sa NZ drzavljanstvom, usavsenim engleskim I dr.

-Prvi dan na poslu u  najstarijoj privatnoj gimnaziji u Beogradu

-Susret sa Marinom Milankovic-unukom naseg naucnika Milutina Milankovica koja je doputovala iz svoje rodne Australije na poziv Srpske Akademije Nauka I Umetnosti  u vreme obelezavanja jednog od jubileja njenog dede

-Dan kada sam odlucila da konacno napravim album slika sa svojih mnogobrojnih putovanja pocev od evropskih gradova: Pariza, Londona, Rima, Firence, Beca, Ciriha, , Barselone, Dresdena, Monte Karla,  Nice….preko Dubaija, Singapura, Kalifornijskih gradova: San Franciska, Los Andjelesa, Las Vegasa, Honolulua I dr. do Australije-Brizbena, Zlatne obale I dosta gradova na Novom Zelandu: Oklanda, Velingtona, Hamiltona, Wangarea, Nelsona I dr.

-Jedan zlatni, oktobarski dan u Beogradu u vreme odrzavanja jednog od mnogobrojnih sajmova knjiga

-Jedan prijatni seminar u mojoj sadasnjoj skoli kada sam  u grupi dvoje informaticara, I koleginica koje predaju geografiju I muzicko ucestvovala u prezentaciji jedne teme koja je imala za cilj da pokaze korelaciju nasih predmeta.

-Lepe I prijatne trenutke kada sam dobijala vesti od sina u Australiji da je diplomirao na tamosnjoj Kriminoloskoj Akademiji, da se ozenio, dobio sina I dr.

-Neka nezaboravna ‘morska’ letovanja: Milocer, Ljoret de Mar, Tunis,Sicilija I dr.

-Neke lepe novogodisnje doceke: Zlatibor, Istanbul, Prag, Venecija, Atina, Madrid I dr.

-Jedan veoma tuzni Vidovdan, uoči koga je umrla moja draga I u mom srcu nikad prezaljena majka  Vuka.

-Jedan topli, majski dan kada sam u sklopu manifestacije ‘Maj-mesec matematike’ u Galeriji na  Andricevom Vencu odrzala predavanje na temu: ‘Matematicko obrazovanje I etnomatematika na Novom Zelandu’

-Jedan skorasnji ‘poseban’ trenutak kada je rodjendanska cestitka od ‘meni nekog posebnog’ ucinila da se uprkos tekucoj pandemiji I svemu ne bas lepom sto nam je ona donela, lepo I posebno osecam.

-Jedan suncani, aprilski dan kada sam ‘spoznala sebe samu’ odlucila da ‘SVIMA SVE OPROSTIM’, osetila taj dragoceni, unutrasnji mir za kojim svi ceznemo I odlucila da nastavim da hodam suncanom stranom ulicom I pamtim samo sretne dane, bas kako sledeca pesma kaze:

Gabi Novak - Pamtim samo sretne dane

JA BIH SEBE OPISALA U TRI REČI  NA SLEDEĆI NAČIN:

PLEMENITA, NEOSVETOLJUBIVA, INTELIGENTNA.

PS. Uz  opis bi isla i pesma koja me odredjuje, tj. secanje na jedan, sada vec davni  oktobar, sajam knjiga I ostale sitnice:

Danijela Karic i Ivan Mileusnic - Voleti tebe (Official Video 2019)

Svako od nas ima svoj sistem vrednosti, svoje opservacije, svoje vizuelizacije (jedna od šaljivih: ‘… prolazeći pored tebe pomislih kako ti ‘zavrćem uvo’ I osetih zadovoljstvo kao da to stvarno učinih…’ ), svoje distance (u stilu: distanciram se od svih, pa i od sebe samog I posmatram mirno sa strane sta se to sve desava… a onda kad potpuno ‘primim datu situaciju’ donesem najbolju odluku sta činiti ili (ne) činiti…) I ASOCIJACIJE na kojima cu se ovde posebno zadrzati I izneti neke svoje:

SLOBODA – asocira me na moj trenutni stil življenja.

DUHOVNOST –molitva, prastanje.

LEPOTA –dobrota, plemenitost.

LJUBAV –sveobuhvatna: prema sinu I njegovoj porodici, prema roditeljima, prema emotivnom partneru, prema dragim prijateljima, prema poslu kojim se bavim.

EMPATIJA-pomoci svima u nevolji  nezavisno od medjusobnih razlicitosti, tj. simpatija ili (anti)patija  koje osecate prema njima, kolegijalnost, humannost, ljudskost.

ZALJUBLJENOST-mene asocira na veliko slovo V.

ROMANTIKA- matematika, matematičari.

KREATIVNOST-poezija, pisanje.

KVALITET- fizicka, ali I duhovna I intelektualna snaga koja se koristi iskljucivo u plemenite svrhe.

REČ  - sustina medjuljudskih relacija, vecina nas je ‘oguglala’ na reči onih koji nam nisu  bitni, koje nikada nismo ni uvazavali, ali itekako osluskujemo reci nama bliskih osoba. (Ne kaze zalud pesnik B. Miljkovic: ‘Ubi me prejaka reč’).

BOGATSTVO- intelekt, duhovnost I po ko zna koji put dobrota.

POVERENJE- jedan,( na žalost vec počinuli), Kevin.

PODRSKA- moja,( opet, na žalost vec počinula) majka.

GRAD- Novi Sad.

SREĆA – unutrasnji mir.

KAPUT- jedna pesma DJ. Balasevica(poc.) posvecena nekim ljudima koji su me prodavali za ‘sitne pare’, koje sam vec izbrisala iz memorije, a da im to nikada nisam rekla: “DA si kaput sa dva lica, da si gospod/gospodja-propalica” –malo grublji izrazi sto nije bas moj stil).

KORONA-vakcina, mozda I ne stiti potpuno ali je svakako bolje sa njom nego bez nje (medju prvima sam se revakcinisala).

OBRAZOVANJE – glamur uma, kraljevstvo mozga.

OPUŠTANJE-vizuelizacija jedne predivne okeanske plaže: ‘Mission Bay’ u predgradju Oklanada koju sam ziveci dugo na Novom Zelandu cesto posecivala.

POBEDA –očuvanje sopstvenog identiteta I u lepim I u teskim trenucima, ostati SVOJA, oslanjati se na sopstvene snage, pa ma kolike one bile, pojavljivati se svuda I boriti se samo svojim, licnim imenom i postignucima, ne skrivati se iza tudjeg prezimena ili lika jer kad-tad SVAKO mora hteo, ne hteo da ostane sam I pokaze sta je samostalno uradio I pred Bogom I pred ljudima. 

Naravno, uz gornje asocijacije, meni (a mozda I drugima) bi ovog  aprilskog-vise jesenjeg nego prolecnog dana prijala razmena emocija uz sledecu pesmu:

ARMIN JUSUFOVIC - Potrebna 

Sabrina I Filip su sredovečni par koji vec duze živi  zajedno u jednom lepom I zelenom predgradju Pariza.

Oboje su poznati u pariskim umetnickim krigovima, Sabrina kao scenarista, a Filip kao akademski slikar. Ovo je priča o njima...

Sabrina razdragano utrcava u Filipov atelje,  I skoro da ne primecuje paletu raskosnih boja gde se tirkizno plava preklapa sa purpurnom, a suncano zuta preliva pored krvavo crvene I sve zajedno stapaju u mesavinu boje pomorandze I boje vina upravo donesenog iz Bordoa.

Filip, smireno podize pogled sa platna I drzeci kičicu u levoj ruci upita glasom coveka koji je mnogo toga prosao I koji tako dobro vec poznaje I razume Sabrinu, čak I kako diše: ‘Nešto se posebno dogodilo?’

Sabrina, vidno uzbudjena I srećna kaže: ‘Moj scenario za onu dramu od četiri čina za koju si govorio da je isuvise intimna je dobio prvu nagradu na javnom drzavnom konkursu I po njemu ce se snimati film…’

Filip, sa tipicnim poluosmehom čoveka koga nista ne moze ‘uzdrmati’ u umetnickom radu odgovori: ‘Lep dogadjaj, Sabrina, pričaj - slikam, ali slušam…’

Sabrina reče da zeli da ga podseti da svaki čin pocinje po jednim dogadjajem koji se desio u vremenu kada su se oni tek upoznavali I isprica sledecu priču:

Početak prvog čina:

Januarska noć. Pariz , velicanstveno okicen, šljašti glamurom Božićnih ukrasa koji se predivno uklapaju u menjanje raznobojnih svetala Ajfelove kule. Posle jedne umetnicke izlozbe, drustvo se okupilo da proslavi uspeh u jednom bistrou u okolini Sorbone. Majkl (lik inspirisan Filipom) sedi sa nekoliko umetnika u uglu I slusa razgovor prisutnih, odlutao negde u mislima…Ela (lik inspirisan Sabrinom) sa svojim drustvom veselo ćaska u suprotnom delu bistroa…Kao I obicno, ona puno priča a nekoliko mladjih koleginica I kolega  iz filmskog studija sa kojima dugo saradjuje ‘upija’ njene priče o svetskim desavanjima. Pred ponoc se realizuje necija ideja da spoje stolove sa tihim društvom od nekoliko muskaraca koji ispijaju šampanjac u suprotnom ‘ ćosku’ u kome se nalazio Majkl I koga Ela tek upoznaje… U  narednih par sati do ‘fajronta’, Ela dozivljava prosvetljenje, zaljubljuje se ‘na prvi pogled’ u stilu stihova: ‘Poznala sam te kad sneg se topi I ostavlja trag  …I znadoh da ces biti mi drag…’ Svesna postojece situacije dvoje ljudi u zrelim godinama(saznaje da je Majkl petnaestak godina stariji od nje, a izgledao je mnogo mladje) sa svojim obavezama I razlicitim zivotnim putevima, srdacno se pozdravlja u neko ‘gluvo doba noći’  I bezi prvi put od njega  u uverenju da bi produzavanje ovog lepog, ali bezperspektivnog kontakta bilo uzaludno… Beži, ali ne zaboravlja taj čarobni sjaj u njegovim očima….

Početak drugog čina:

 Sticajem okolnosti posle  vise od pola godine zivotni putevi Ele I Majkla se ponovo ukrstaju…Provode zajedno vise od polovine jednog suncanog, zlatnog oktobarskog dana…Tada se bolje upoznaju, saznaju dosta jedno o drugome, obecavaju da ce ostati u prepisci, ali Ela jos vise uplašena I jos vise zaljubljena beži od njega, od sebe, od tog magičnog fluida koji se produzava, beži drugi put…

Početak trećeg čina:

 Proslo je skoro dve godine od predjasnjeg susreta…Ela I Majkl u medjuvremenu razmenjuju uctive I ljubazne poruke u prepisci I opet sticajem poslovnih okolnosti vidjaju se u toku jednog zimskog vikenda u jednom manjem mestu stotinu kilometra daleko od Pariza koje je inace Elino rodno mesto, a Majkl je tu proveo svoje davne vojničke dane…Iako je  prizeljkivala taj susret, u trenucima kada od Majkla dobija emotivnu povratnu informaciju, ponovo okruzena delom drustva koje je bilo prisutno kad su se upoznavali, Ela opet radi protiv svojih emocija I zelja I beži treci put…U toku tog vikenda se vise upoznala sa Majklovim akademskim radom tj. slikama I portretima koji se vec nalaze u katalozima mnogih svetskih galerija…

Početak četvrtog čina:

 Dugo se Ela borila sa sopstvenom emocijom I zaljubljenoscu...Jedno vreme su utišali prepisku..Vesto je izbegavala mesta na kojima je postojala mogucnost da se sretnu..Na velikim izlozbenim prostorima posecivala je izlozbe drugih slikara  sa kojima je bila iskljucivo u prijateljskim relacijama I koji je emotivno nikada nisu zanimali, a ‘sobe’ sa Majklovim platnima je u strepnji od ponovnog susreta sa njim  zaobilazila…Ali desilo se jednog februarskog po podneva, kazu da nista nije slucajno, ali recimo da je ovog puta bilo slucajno u galeriji u kojoj je Majkl cesto izlagao, opet je nekako ‘naletela’ na njega, srdacno je pozdravio, zamolio da saceka u holu I da ce se brzo vratiti, ponovo imao taj fantasticni sjaj u ocima, a Ela ponovo uplasena I neisgurna u ono sta zpravo zeli nije sacekala nego je bukvalnno fizicki otrcala, tj. pobegla iz galerije I ovaj put…Beži četvrti put, od sebe, od Majkla, od emocije…

EPILOG: Ela je konačno shvatila da se od sopstvene emocije ne moze pobeći. Kada se nešto rodi u srcu teško je izbaciti ga iz glave. I dalje zaljubljena u Majkla (nikad to nije prestajala da bude od  trenutka kad ga je upoznala) odlučila je da sa njim obnovi kontakt. Sve ostalo je istorija.

Sabrina je zavrsila svoju pricu zadihano: ‘I šta kazeš?’-obratila se Filipu koji je odgovorio na onaj svoj znalački, a uvek tihi, kulturni I nenametljivi način, kakav je i sam bio: ‘Šta reći… ? Najbolji je  epilog. ‘

S’obzirom da se radnja ove kratke priče desava u Parizu (likovi su izmišljeni, svaka sličnost sa bilo kim iz stvarnog života je slučajna) u pozadini bi prijatno bilo cuti zvuke neke francuske šansone, npr. cuvene ( Édith Piaf ) kao sto je sledeca: (engleska verzija) :

“Sing, sing my nights of love

If you can, sing happiness

Also sing all the words of love…”

Edith Piaf - Chante-Moi (English Version)

Često citiram misao jednog psihologa: ‘SAMO DOBAR ČOVEK JE PSIHICKI ZDRAV ČOVEK’. Bas tako, da bi  u svojoj zivotnoj sredini dobro funkcionisao covek treba da bude psihicki zdrav, a da bi to bio prvo I osnovno treba da bude DOBAR, znaci oslobodjen mnogih ‘demona’ tj. zlobe, pakosti, zavisti, ironije, sujete, osvetoljubivosti I sl.

Imala sam srecu da odrastam u gradjanskoj, intelektualnoj porodici gde su mi roditelji bili I ostali (majka je na zalost pre par godina umrla), DOBRI I ČASNI ljudi. Oduvek su imali prosecan standard, nikada materjalno bogati, ali uvek bogati duhom. Od njih sam nasledila model ponasanja po principu: ‘Ako mozes uvek pomozi ljudima, a ako ne mozes skloni se, nikada nikome nemoj da naudis ili da ga na bilo koji nacin povredis.” Prethodno izneseni stav  I dan-danas zivim I cuvam u genetskom kodu. Skoro sam naisla na pitanje: ‘Sta najvise zelite u zivotu?” I odgovorila sam: “Najvise zelim da svi ljudi u mom okruzenju budu zadovoljni, da se prijatno osecaju u mom prisustvu I da nikada nikome ne prouzrokujem bilo kakvu vrstu nelagode.”

Na pitanje: ‘Da li sam zadovoljna svojim zivotom?’, kratko bih odgovorila: ‘Jesam.’

Takodje sam cesto pominjala I svoj decenijski zivot I rad na Novom Zelandu gde sam samo potvrdila svoju zivotnu filozofiju da treba voleti I postovati SVE ljude nezavisno od njihove boje koze, nacionalne, verske ili politicke pripadnosti, nezavisno od materjalnog statusa, uzrasnog doba ili stepena obrazovanja. Covek je na svim meridijanima  ili dobar covek ili antipod  ovom cesto pominjanom epitetu. Naravno, ne mozmo sa svima da budemo bliski, da se druzimo, poveravamo, da nam svi budu jednako simpaticni, tu se vec prepoznajemo po principu latinske poslovice: ‘Slican se slicnome raduje’, ali to ne znaci da treba da anatemisemo ili povredjujemo one ‘s druge strane’ koji nam mozda  ni po cemu nisu slicni.

Zbog svega gore izlozenog bila sam veoma zbunjena I pomalo tuzna (sada vise nisam Bogu hvala ni jedno, ni drugo) kada sam po povratku sa Novog Zelanda posle nekoliko godina shvatila koliko na zalost ljudi na nasim prostorima vole da pakoste ne samo meni vec I jedni drugima.

Meni je trebalo malo vremena da se ponovo ‘snadjem’ I posle destak godina odsustva sa nasih prostora na kojima se toliko toga izdesavalo ponovo potvrdim svoj identitet altruiste, dobronamerne, svestrane intelektualke koja nadasve zivi po modelu: ‘biti dobra osoba I nikome ne nauditi’. (Neki kazu da u mom identitetu ima I osobina tzv. ‘jake zene’, ja bas ne bih mogla da se o tome izjasnjavam, s’ obzirom da sam oduvek bila krhke I nezne gradje, mozda duhovno jake, ali uopsteno vise sa imidzom gazele, nego tigrice. ) U tom medjuprostoru od pomalo zbunjene ‘povratnice iz inostranstva’ do ‘stabilne I iskusne osobe koja je opet svoj na svome’, da ne pominjem opet ono moje cuveno sa harizmom nekadasnjeg gimnazijskog ‘djaka generacije’, kazem u pomenutom medjuprostoru ili bolje medjuvremenu desavale su se razne stvari I prijatne, ali I neprijatne. Iako je jedan dobar prijatelj, jedan od retkih koji nije  ni pokusavao da me proda za neke ‘sitne pare’ naglasavao da se ne obazirem ni na sta jer se ovde: ‘boljima tesko prasta’, ja sam bila zacudjena, a ponekad I pomalo uznemirena ponasanjem pojedinih osoba iz blizeg okruzenja.  Prosle su godine, mnoge stvari sam prevazisla, sada mi je nekad I smesno kad se setim sta su neki ljudi ‘okolo’ radili I ni sada ne znam zasto da li iz pakosti, zavisti, dosade ili jednostavno sto nisu dobri ljudi iz definicije sa pocetka ove moje price…Jedna moja poznanica mi je otvoreno rekla: ‘Nemoj da se iznenadis sto ti pakoste, ti imas proslost politicku (misli na moje davne studentske dane), zatim Novozelandsku I sl, a jednostavno si drugacija od mnogih, ne uklapas se u stadarde ‘krda’. Onda sam pocela da shvatam, da to ‘krdo’ prati sta radite I kako jedna rece ‘vadi pikanterije’ I dr. Sve sto mi se desavalo delovi ‘krda’ su propratili: uzvikivanje odredjenih fraza koje sam upotrebila u nekom emotivnom trenutku, pustali mi emotivne pesme, kao da me ‘ganu’ u stilu: ‘Jer umirem sasvim za njim…’, utrkivali se ko ce pre da prodje pored mene sa soljom kafe u rukama I usput nesto dobaci (Neki od njih vec vise nisu medju zivima, Bog da im dusu prosti …), uzvikivali su kad prodju pored mene neka zenska ili muska imena, za neka mi je nesto bilo I jasno, za neka mi ni dan danas nije jasno npr. ‘Ej, Ljiljo..’, “Ej, Marina..’ jer meni puno ta imena I ne znace, imam par drugarica koje se tako zovu, ali ih retko vidjam I ne druzimo se puno. Kada sam dobila unuce u Australiji forsirali su decicu po ulici da trce I vicu: ‘bako, bako..’ I dr. Cak su se, verovali ili ne i neke kasirke koje uopste ne poznajem u pojedinim supermaketima  u tom stilu ponasale, I dalje ne znam zasto jer sam ja sa svima ljubazna, zivim zivot miran-tih, trudim se da svakoga ispostujem, propustam decu, trudnice I starije u redovima, svima se ljubazno uz osmeh javljam u prolazu, ni sa kim se mnogo ‘okolo’  I ne socijalizujem.  SVE navedeno su iz  mog sadasnjeg ugla obicne detinjarije dokone I verovatno necim isfrustrirane ‘grupe’ koja trazi mete da bi prekratila svakodnevne muke svog postojanja, pa kad vidi da cesto gadja I skoro uvek promasi kod jedne osobe, krene dalje I fokusira se na nekog drugog.('A neko to od gore vidi sve...') Retke su osobe koje o pomenutom, iako im se mozda I samima to desava zele da pricaju. Samo jedna meni veoma draga I veoma umna osoba mi je rekla da bi neke stvari  kao vrstu uznemiravanja prijavila cak policiji, drugi bi pomirljivo odcutali na svaku uvredu, prozivku, ismejavanje da ih carsija ne daj Boze ne proglasi paranoicnim.

I tako dalje, I tako blize. Ja konacno sazreh, potvrdih svoj privatni I profesionalni identitet. Na  zajedljive prozivke tipa: ‘Pa, ta tvoja velika ljubav se bas I nije materjalizovala’ ja sa osmehom odgovorim: ‘Bolje je imati I nositi u srcu I nematerjalizovanu ljubav koja nas ispunjava nego se gusiti u nekoj losoj dugogodisnjoj vezi ili braku, ili nemati ljubav uopste…’(Posle se ne daj Boze zavrsi kao u onom crnohumornom vicu kad sudija pita coveka: ‘Zasto crni covece uze pusku I ubi zenu posle toliko decenija, mogao si ako se vec toliko niste slagali da to ucinis I ranije…’, a covek odgovara: ‘ Sve je to moja lenjost gospodine sidija, sve danas cu, sutra cu I tako…’ )

Sto se tice  one druge prozivke: ‘baka’, to mi bas I prija jer kad sve zavrsite na vreme, recimo udala se prvi put u 20-toj, diplomirala u 23-oj, odmah zatim rodila sina, magistrirala na engleskom govornom podrucju u  svojim tridesetim, govori nekoliko svetskih jezika, zaokruzila skoro tridesetak godina profesorskog staza na raznim meridijanima, prosla 'pola sveta', neke ljubavi materjalizovala, neke 'odlozila', egzistencijalno dosta toga zaokruzila, prozivela pola veka kao dobra osoba, red je da dobijem I unuce.

A sve se vrti oko onoga: ‘BITI DOBAR..’, voleti ljude, prastati, ne svetiti se, biti zadovoljan sobom , a ponekad se I kako nas narod kaze ‘praviti Tosa’ I kad nesto cujete, saznate, primetite pravite se da to niste, bas kako izreka kaze: ‘Ne treba da na SVE reagujes, nestace ti reagenasa…’.

Moj spirit su oduvek odrzavali urodjeni optimizam  I pesnicka, tj. romanticna priroda u stilu pesme (posvecene nekom koga redje vidjam, ali ko je bio I ostao meni u svemu  poseban I  koga smatram DOBRIM ČOVEKOM):

The Platters - Only You - Lyrics

Putujuci I ziveci  po ‘svetu’, uceci, usavrsavajuci se na profesionalnom I privatnom planu, prosla sam kroz mnoga iskusenja, nalazila se u razlicitim zivotnim situacijama, upoznavala razne ljude kod nas I na  mnogim meridijana(neki od pomenutih ljudi su mi I dan-danas ostali dobri prijatelji, retko se cujemo, jos redje vidjamo, ali znam da postoje I tu su negde I na tome sm im beskrajno zahvalna… Neki od ‘onih drugih ljudi’ su me prodali za ‘sitne pare’, tj. proneverili moje poverenje, ali njima sam brzo oprostila u zelji da budu srecni u svom postojanju…nikad nikome ne sudim… )  I posle skoro pola veka prozivljenog u pomenutom stilu  resila sam da izaberem SMIRENJE za svoj ‘modus operandi’…A sta kazu umni ljudi o tome:

“Sta znaci biti smiren?

Smirenje je – blagodatni dar i tajna. Nekome je dovoljno da mu se kaze jedna rec i on se odmah uvredi, dok drugi neko ne reaguje zato sto je smiren. Smirenje znaci biti u neprekidnom miru sa Bogom. Ako je covek smiren, onda je mir – njegovo dusevno stanje: bilo da mu je dobro ili lose, ili da ima nevolje i neuspehe, - on je bez obzira na sve smiren, i cuva svoj mir. Pritom on moze aktivno da ispoljava svoj odnos prema zivotu. Ljudi obicno pod smirenjem podrazumevaju neku pasivnost, ali to je najveca greska. Bas naprotiv, smirenje je veoma aktivno. Obrazac smirenja su reci Isusa Hrista: “Ja sam krotak i smiren srcem”, a svojim smirenjem je preobrazio svet i pobedio smrt.

Smirenje je aktivan odnos prema zivotu. To nije saglasnost sa spoljnim okolnostima, vec napor svih snaga da se one savladaju. Smiren covek potcinjava sebi spoljasnje okolnosti koje cak ni ne zavise od njega, ali sam im se ne potcinjava, ostajuci u miru sa Bogom, drugim ljudima, ali najpre sa samim sobom…”

Postoje dobro poznate poslovice: ‘SVETU SE NE MOZE UGODITI” ili “Sto ljudi, sto ćudi”  ( Srpske narodne poslovice )

Analizirajuci ljude I mnoge zivotne situacije shvatila sam da je najbolje u vecini slucajeva, narocito u radnom okruzenju usvojiti model ‘poslusanja’ koji se primenjuje u manastirskom zivotu. Drugim recima, to je pravilo: cutis, radis, slusas, ni sa kim se mnogo ne zblizavas jer bliskost, kako kazu vodi u ljubav, ili svadju, a ni jedno ni drugo nije dobro za ocuvanje smirenja I postizanje dobrih radnih rezultata. Kao sto latinska poslovica kaze da je: ‘Ponavljanje majka nauke’, tako je I u jednoj radnoj sredini ‘Distanca majka smirenosti I dobrih medjuljudskih odnosa’.

Naravno, na privatnom planu uvek mozemo da imamo svoje zelje, snove, ljubavi, a jedna od mojih je nastala bas kao u pesmi: “Srela sam ga jedne…. noći, u bistrou zvanom….Mislila sam da cu samo proci neprimetno, tiho, kao sen…Tu je bilo mnogo srecnih ljudi, on sa svojim drustvom, ipak SAM, al’ pogledom sto tako divno ljubi, pomuti moj mir I sve sto znam…’ (Naravno posle tog ‘emotivnog ciklona’, trebalo je vreme da dodjem do danasnjeg, gore pomenutog smirenj… ) A pomenuta pesma kaze:

Olivera Katarina-Sanjam /Bistro Sen Žermen/ 

U ovim lepim, suncanim danima, kada smo zbog pandemije limitirani u mnogo cemu, a narocito izlascima I putovanjima, vise vremena provodimo u svojim ‘dvoristima’, pa samim tim  I sa tzv. komšilukom (turcizam u srpskom jeziku). (U jednom od leksikona ovaj pojam se šaljivo opisuje: “Komšinica uvek živi u kući do tvoje ili u kući koja je blizu tvoje. Koincidencija? Ne! Komšinica je, po svemu sudeći, elementarni agent obaveštajne mreže sela. Neumorni terenski operativac. Gazi nečujno u cipelama, tzv. ‘šunjalicama’. Čuje sve. Vidi sve. Zna sve. O svakome. …I “sve joj je jasno”.  Komšinice se i međusobno nazivaju komšinica. Ženu koja (još) nije asimilirana u informacijsko-obaveštajnu mrežu nazivamo suseda.” Tako I moja malenkost godinama posmatrana kao ‘ekscentricna intelektualka’ koja se ljubazno javljala susedima, ne socijalizujuci se ni sa kim,  pamteci iz kurtoazije imena njihove dečice, mazeci u prolazu njihove labradore I sl. ( ne hajuci za usputne komentare dokonih komsinica u stilu: ‘Lepa, obrazovana, ljubazna, a neobicna žena, uglavnom sama, sta mislis dal ima nekog…’, dok druga ikusnija u procenama odgovara: ‘Ma ćuti, slatka moja, prošla je ona I sito I rešeto… a čula sam da ima nekog iz Novog Sada…’), kako poceh moja malenkost od susede postade komšinica.

Ziveci I radeci skoro deceniju na Novom Zelandu, navikla sam na tzv. ‘small talk’, tj. kratki razgovor u prolazu.  Tako, skoro prolazeci kroz nasu ‘avliju’ videh jednog gospodina sa simpaticnim prezimenom koje asocira na zivot I ja, navikla da se ljubazno javljam njegovoj priajatnoj supruzi, snaji sa malim unucetom, tj. celoj familiji zastadoh u kratkoj konverzaciji I tu nastade mali nesporazum jer se nekako, ni sama ne znam kako, dotakosmo sta ko od nas ima…Meni, kao bivsem ‘vunderkindu’ I djaku generacije na svim nivoima, prvo pade na pamett sta ko ima od skolskih diploma I poceh da ‘recitujem’ rezime svoje biografije, u stilu ‘diplomirala u 23. Godini’, magistrirala na Novom Zelandu sa licencom da predaje u zemljama Komonvelta itako dalje, i tako blize, a doticni komsija je verovatno mislio na nekretnine jer njihova porodica ima u nasem dvoristu tri stana, troja kola I sl. pa pomenu neke investitore, ali ‘pocrvene’ na temu obrazovanja I postavi pitanje: ‘Mislite na formalno ili neformalno obazovanje..?’ Ja se I tu ne dah zbuniti, pa doodah: ‘Pa, dobro izucila sam I ja par tih svetkih ‘mangupskih skola’, ako  to ubrajate u neformalno obrazovanje, ali nisam bas najbolja u tome, ipak bih se drzala formalnog obrazovanja… I tu se razidjosmo, on nastavi kao I obicno da nesto čeprka po bašti naseg dvorista I ‘snima’ ko prolazi, dolazi, odlazi, (vredan neki čovek, u bilo koje doba dana ili noći da izadjem on je tu i nesto raducka , svaka čast ), a ja  nastavih u svom stilu pesnikinje I vecite sanjarke da hodam sunčanom stranom ulice I da razmisljam sta li se sada radi  u Vojvodini, udaljenoj kilometrima, a u srcu bliskoj, mislim dal su tamo cvetali suncokreti…

Tako dodjosmo do  formalnog I neformalnog….

Ako nastavim  u prethodnom  stilu: formalno sam tu, stojim čvrsto na nogama I posmatram lepote našeg divno uredjenog dvorišta, a neformalno ‘plutam’ negde po poljima suncokreta u stilu pesme: ‘Mesto za dvoje’ :

Letu Štuke - Mjesto za dvoje (Belgrade Beer Fest) 

 Imam utisak da je nikada vise nego u ovo ‘korona doba’ kada su ljudi limitirani u nekim ‘uzivo’ susretima, druzenjima, putovanjima, svet zeljan senzacija…

Otkivaju se razne afere iz svih sfera zivota…Oglasavaju se osobe razlicitih profila od naucnika svetskog renomea I holivudskih glumica do starleta I zvezda raznih ‘rijalitija’ da kazu po nesto ‘usima atraktivno’ ili pokazu nesto ‘ocima neverovatno’ iz svog  bogatog iskustva I predjasneg ili tekuceg zivljenja…Nizu se razne afere ili 'aferice' i uglavnom bi po neko iz necega iznesenog da 'nesto profitira'...

U redu je da o mnogim stvarima treba otvoreno pricati, preduprediti ‘zlo I nasilje’ I odati pocast ‘dobroti I lepim postignucima’…Medjutim, u svemu treba da postoje odredjene granice istine i dobrog ukusa, sta je za pricu u ‘uskom krugu’, sta za ‘siri krug’ I javnost, a sta ostaje samo ‘za sebe’… Treba postovati kako eticke kodekse, tako I diskreciju….Kako izreka kaze:  i:  “Hrabrost se nalazi na neočekivanim mestima.”

J.R. Tolkin ali zato vazi i: " Hrabrost nije odsustvo diskrecije..." (Citati o hrabrosti i diskreciji....)

Naravno u moru naslova: ‘…otkriva sokantne detalje iz zivota i druzenja…’ ima ‘sokantnih istina’, ali na zalost, ne retko i sikantnih (ne)istina…  

Ziveci  skoro pola veka svoj skomni zivot  na razlicitim meridijanima, ja sam naucila da govorim oprezno, da postujem diskreciju i ma koliko bi TO bilo atraktivno i popularno ne otkrivam ‘sokantne’ detalje iz predjasnjeg zovota svoje malenkosti… A nije da ih nije bilo, jos od mog studentskog zivota preko rada u razlicitim sredinama i druzenja sa razlicitim ljudima iz sveta politike, nauke, umetnosti i sl. do decenijskog zivota na Novom  Zelandu, usavrsavanju na  njihovom univerzitetu, rada u raznim nz sredinama i komunikacija sa interesantnim osobama sa razlicitih meridijana…

Uvek sam volela da govorim o lepim stvarima i dobrim ljudima…Zivim u stilu: ‘pamtim samo srecne dane…’….Iako se desavalo nesto-sto bi mozda i bilo za danasnje vreme pomalo skandalozno o tome kao altruista, verujuca, a nadasve lepo vaspitana osoba ne govorim…Neke tajne cuvam samo za sebe…

Skoro mi je jedna poznanica koja se bavi novinarstvom rekla: ‘kad bi ti htela da das neki intervju i progovorila o nekim ‘stvarima’ iz svog ‘proslog’ zivota za noc bi postala poularna, il znas kako bi to odjeknulo u javnosti…’ Odgovorila sam: ‘Ja sam dovoljno popularna i ovako i ne treba mi dodatna popularnost jer inace tezim smirenju i ‘tihovanju’…Drugo, ja veoma postujem ljude iz proslosti sa kojima sam sticajem okolnosti imala poslovne ili privatne kontaktne…Neki od njih jesu predstavljali odredjene ‘velicine’ u svom vremenu, neki vise i nisu medju zivima, ali svaka prica o tome bi po mojim moralnim kodeksima bila pomalo i necasno ‘razotkrivanje necega sto je proslo’ u stilu: ‘…Mrtvom vuku je lako rep premeriti…’

Oduvek sam bila lojalna u svim odnosima i Bogu hvala uprkos mnogim ‘smutnim’ vremenima u kojima sam morala da prezivim, opstajala sam, ocuvavsi cistu savest, sistem sopstvenih vrednosti koje se u mnogo cemu poklapaju sa lepim, hriscanskim vrednostima i nisam zazalila, a sto je najvaznije uspevala sam da ocuvam identitet jedne svestrane intelektualke koja je uspela da se sama izbori za svoje ‘mesto pod suncem’ ne povredivsi nikoga iz okruzenja…Malo li je… A to da li su mene mozda na neki nacin neke nekada drage osobe sitno ‘prodavale’ i pomalo ‘povredjivale’-sigurno jesu, ali nisu vredne pomene jer sam oduvek zivela u stilu: ‘pametna zena ne crta, vec precrta’….Pametna zena se prvo trudi da uopste ne udje u situaciju koju ne bi mogla uspesno da ‘hendluje’, a ako vec malo ‘zaluta’ onda izvuce pouku na miran, dostojanstven nacin i ide dalje bez ikakve frustracije ili ne daj Boze osvetoljubivosti…Zivot se sam pojedinim ljudima osveti na neki nacin i to kad se najmanje nadaju…Oduvek sam se trudila da iako nesto saznam sto bi moglo da naudi drugima-odcutim, iako je neko u nekom trenutku imao bilo kakvu necasnu nameru prema meni, da me ‘uvuce u neku necasnu igru’ i sl. da se sklonim i oprostim sa osmehom…Bas onako kako me je cesto savetovala pokojna majka: ‘…Ako neko i treba da strada, skloni se, nemoj da to bude od tvoje ruke…’  

Zbog svega gore iznesenog ostala mi je cista savest i ocuvan unutrasnji mir…Ostale su lepe, dobronamerene, nenametljive i prijateljske relacije sa osobama iz okruzenja u stilu: ‘Ko ce sa mnom blago njemu, ko nece-blago meni…’ Ostala je ocuvana moja emocija ciste i bezuslovne ljubavi u koju duboko verujem bez predrasuda…Jednostavno verujem u to lepo, svetlo, carobno DOBRO u ljudima…

Bas kako kaze S.  Veletanlic u podnaslovu ovog teksta u svojoj pesmi: "IME MI JE LJUBAV"

Po povratku sa Novog Zelanda jedno vreme sam se intenzivno bavila transakcionom analizom, posecivala sam njihove radionice sirom Srbije I procitala mnogo literature…Iako mi je primarna struka iz matematickog miljea, bliski su mi pedagogija I psihologija iz studentskih dana kao I izucavanje opste psihologije, ali i psihologije matematickog obrazovanja na kojoj je moj novozelandski mentor sa nz postdiplomskih studija doktorirao…

Usled dosta obaveza koje imam u prezentu manje pratim sajtove tranksacione analize, ali mi je skoro privukao paznju jedan interesantni rad na temu: ,,Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti“. Autor pomenutog teksta, izmedju ostalog, kaze: “Kako je prema biblijskim izveštajima čovek stvoren po ikoni (slici) i podobiju (prilici) Božijoj, možemo zaključiti da je čovekov kapacitet za bliskost i otvorenost prema drugima ono što ga čini slikom Božijom ili sličnim Bogu, bogolikim. Ostvarivanje intimnog odnosa sa drugim čovekom i živo učešće u tom odnosu jeste ono što čoveka čini prilikom ili podobijem Božijim, što znači da se u tom odnosu javlja i sami Bog. Ikona je ono što jesmo po svom rođenju, a podobije je ono što tek treba da postanemo. Rad na svom kapacitetu za bliskost predstavlja razvojni zadatak svakog od nas. U tome se psihoterapija i duhovnost slažu….”

Gore pomenuta tema me je podstakla da razmisljam o bliskosti sa drugim ljudima. Pretostavlja se da treba da budemo bliski prvo sa najblizim srodnicima tj. roditeljima, bracom, sestrama, a kasnije sa bracnim partnerom, sopstvenom decom I dr. Pomenute osobe bi cinile prvi krug bliskosti najblizi nasoj licnosti, a onda bi se redjali koncentricni krugovi, prijatelji iz detinjstva, prijatelji iz radne sredine I td. Za svaki sledeci krug poluprecnik koji spaja nas, kao ‘centar’ sa ostalim ‘tackama’ na krugu bi bio veci…

Sve sto sam malopre izlozila pripada teoriji…Ali kako to u svemu obicno biva, ‘malo drukcije je u praksi’…

Na licnom primeru mogu da istaknem da sam se ja kao veoma socijalna, ekstroventna I komunikativna osoba veoma brzo zblizavala do odredjenog stepena sa ljudima iz razlicitih okruzenja u kojima sam zivela I radila…Taj stepen je nekada dostizao kulminaciju, a onda opadao proporcionalno poverenju koje sam sticala, ali I gubila vremenom bolje upoznajuci pojedine osobe…

Imam mnogo dragih osoba sa raznih meridijana iz familije, skolskih I studentskih dana, radnih sredina, komsiluka I sl. Medjutim BLISKOST koju ovde od pocetka pominjem mogu da istaknem da sam u punom znacenju imala sa, na zalost, vec par godina pokojnom majkom I jednim Novozelandjaninom Kevinim (poc). Postoji tu jos po neko kome izuzetno verujem I mogu da poverim I otvorim sebe do ‘odredjene granice’ I onda nastaje taj ‘limit’ koji se ne probija…Imam utisak da to suzavanje mogucnosti realizovanja potpune bliskosti I otvorenosti, bar kod mene dolazi sa godinama I zivotnim iskustvom…

Iako veoma volim ljude I imam sa mnogima odlicnu komunikaciju retko prelazim na ‘per tu’…. Kada persiram, iako sam bliska sa nekim, ipak pravim odredjenu vrstu distance koja mi odgovara…kad vec predjem na ‘per tu’ znaci da gradim jedan visi stepen bliskosti koji je prvenstveno zasnovan na poverenju u tu osobu…Retko se prevarim u procenama, ali desava se…I kada taj stepen poverenja pocne da opada iz odredjenih razloga koja sticem opservacijom,( retko slusam ‘traceve’ I ne verujem uopste u neke ‘okolne price…’ , verujem samo svojim ‘usima’ I ‘ocima’…, pa i o meni poneko prica iz zlobe i zavisti 'sve i svasta', a da tu nema ni trunke istine...), nista dramaticno I dalje postujem osobu koja mi je duze bila bliska, odrzavam prijatan, prijateljski kontakt, ali vise ne verujem bezuslovno I tu nema one pocetne ‘bezrezervne’ bliskosti…

Bas, kako kaze mudri Ivo Andric: “Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve pojedinosti prvog dodira s njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek s nama bili…”  (Bliskost među ljudima )

 Tek kada se realizuje potpuna bliskost onda moze nekome da se posveti I cuvena Luisova pesma: ‘Verujem ti…’ (nisam sigurna da bih ja to nekome mogla da kazem u ovom trenutku, ali ima vremena…eh… ) 

Louis i Juzni Vetar - Verujem ti -

‘Postoje ljudi s kojima  ziveli nismo, a ipak im s’ proleca  u mislima pisemo pismo…’ (D. Maksimovic)

Bas kako kazu prethodni stihovi postoje ljudi  s kojima provedemo jedan kratak period I koji nam ostanu u mislima, srcu I krvotoku kao vremenske konstante…

Mozda u izvesnim trenucima nekoga I idealizujemo, ali kako ja obicno kazem, kad na nekoga pomislim ‘lepo je u glavi’ I to je dovoljno u ovim ‘smutnim’ vremenima da se prodise punim plucima…

Kao altruista uopsteno volim ljude, ali da bih uspesno funkcionisala u svakom razdoblju zivota volela sam po jednu meni po svemu posebnu osobu…

Naravno kada volite nekoga  I kada vas to ispunjava nije ni vazno koliko se ta ljubav ,materjalizuje’, vazno je da znate da je ta osoba poput zvezde na nebu, pa I zvezde ne vidjate uvek, ali znate da su tu negde: sijaju I postoje…

Ne moramo ni sebi, niti bilo kome da objasnjavamo zasto smo nekoga bas tako zavoleli…Verovatno sto je za nas ‘lep I spolja I iznutra’, sto nam imponuje, sto je na neki nacin ‘unikatan’, sto je bio i ostao iskren, sto je ostvaren na mnogim poljima, sto nas je razumeo u nekim 'nasim' trenucima...

Uglavnom volite da budete u drustvu onih slicnih sebi, po principu: ‘similis simili gaudet’… Mene je oduvek privlacila intelektualna harizma…Imam puno prijatelja sa kojima se druzim, komuniciram na redovnoj bazi, veoma sam empaticna kad su oni u pitanju, prijatno mi je u njihovom drustvu, ali kad mislim na nekog posebnog, onda mislim iskljucivo na jednu osobu…(Cak i kad ga po malo zaboravim, prenem se i 'shvatim na prepad, da ga volim ko nekad...' ehh...)

Naravno, u ovim godinama kada imam zaokruzen profesionalni i porodicni zivot, kako skoro rece jedan umni kolega iz mog okruzenja: ‘ da imam iskustva u mnogo cemu’(prijao mi je kompliment), mogu da dozvolim sebi luksuz da me ispunjava neko ili nesto na pesnicki prethodno opisani nacin... (Opet pesma: ‘ko te je jednom ljubio, ko je sa tobom delio…I kad je s drugim ostace sam tu drugi ne moze pomoci…’-u pesmi uvek ima malo vise pesnicke slobode…) Nemam ocekivanja, jednostavno bezuslovno volim pomenutu osobu jer mi to prija...

Kad volim, imam inspiraciju da odlicno radim svoj posao, da pisem, da uzivam u zivotu, da razumem sve ljude oko sebe I mnoge zivotne situacije…Kad volim lako mogu ‘pomeriti vreme’, premostiti reke, savladati bure…Kad volim, 'svetlom stazom srce krene', nekim lepim ocima gledam svet oko sebe, prastam, mnoge okolne 'posasti' stavljam na ‘ignore’…Neprocenjiv je osecaj unutrasnje harmonije I zadovoljstva kada se voli…

Voleti  je inace moj ‘modus vivendi’…VOLIM, DAKLE POSTOJIM…

Na zalost, u ovo doba korone se manje socijalizuje, manje posecuju kafane, nema muzike ‘uzivo’, a kad sve to ponovo krene, a znamo da hoce… narucicu omiljenu pesmu, ehh… :

Ja bih opet samo s tobom 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom