zvezdano nebo

Miholjska jesen, a u meni prolece…Vesti o lepim dogadjajima kao sto je vencanje sina I dr. Iskrene cestitke dragih ljudi…

Harmonija u mislima I srcu…Vikend ispunjen toplinom, prijatnim emocijama I dobrim namerama…Smirio se taj ‘ringispil’ u glavi, potpuno sigurna u SVE sto mi je bilo potrebno za unutrasnji mir I sigurnost…

Naravno, jos uvek ‘zaljubljena’ u jedan ‘oblak’ I svi mi oblaci na NJEGA lice… U srcu mi, poput suncokreta svetli hiljadu zlatnih ‘sunasca’…

Volela bih da SVI ljudi oko mene budu takodje spokojni, zadovoljni, zdravi, uspesni, srecni I da se u njihovim ‘mikrokosmosima’ desavaju samo LEPE STVARI…

SVE me gore pomenuto bas ispunjava…Ja nista vise ne trazim od zivota…

Imati ‘partnera’ koji je nesiguran, ispunjen strahom, sumnjom …I slicnim 'posastima' moze biti isto opasno kao I iskakanje iz aviona bez padobrana….

“Ako zelite znati kuda idete, prvo saznajte od cega bezite…”

Ma koliko vam neki ljudi bili dragi, privlacni, cak iako vam se cini da se ‘zaljubljujete’ u njihovu pamet, harizmu, ‘ANIMA CANDIDA”- ‘cisto srce’, lepotu, plemenitost, intelekt ili bilo sta drugo, ako osetite nesigurnost postavite pristojnu distance… I dalje mozete da se druzite sa pomenutim osobama, da ih imate za prijatne sagovornike, da ih volite kao dobre prijatelj I podrzavate u svemu, ali tu nema mesta za ‘nesto vise’…

Zivot je suvise kratak da biste se vozali na tzv. ‘emocionalnom toboganu…’ u stilu: ‘Danas te volim sa punim srcem, a sutra sa pola…’ ili 'Znas 'moja ekipa' te bas ne gotivi, a oni su mi dragoceni...' I tako u krug…

LJudi se ne menjaju…Njih ili prihvatate takve kakvi jesu ili idete ‘dalje’…

Mudra I prava 'ljubav' nije prevrtljiva…Ona je postojana I dugovecna…I da hoce, nesigurna osoba ne moze da je pruzi…Uvek vas nesto voli sa pola srca, sa ‘zadrskom’ uz brigu da nesto ne podje po zlu za nju samu… Kada iskreno volite prvo brinete kako ce biti ‘suprotnoj strani’…

Ne moze se svima udovoljiti…Npr. Zelite ‘bliskost’  sa osobom iz ‘miljea’ suprotnog vasem…Ne mozete nastaviti sa ‘modelom ponasanja’ onih koji tu osobu, narodski receno iz nekih razloga godinama ‘ne podnose’, ogovaraju je, podsmehuju joj se, a u stvari joj samo patoloski zavide…Morate se opredeliti ili cete sa ‘svojom starom ekipom’ ili sa osobom za kojom vam srce trenutno ‘preskace’… Onaj ko je nesiguran I nadje se izmedju ‘dve vatre’, probajuci da ‘zonglira’ obicno prodje sa najvise opekotina…Bolje da nista ne pokusava i ostane u svojoj 'ususkanoj svakodnevici', ma kakva ona bila i ma koligo ga ispunjavala...

Svako ima pravo na svoje  misljenje I svoje izbore…Mozda se mnogi ne slazu sa gore iznesenim…Ja obicno kazem: ‘Ko sam ja da nekome sudim ili namecem svoje stavove…?’

Moj odnos,  uopste sa svim ljudim, a narocito sa onima koji su mi dragi oduvek se zasnivao na poverenju, medjusobnom postovanju, bez manipulacija, ‘igrica’ ili nesigurnost…Nastupam iskreno, ‘otvorenog srca’, bez ‘nadmetanja’, ‘rivalstva u bilo kom pogledu’ ili bilo kakvih ‘zadnjih namera’ sa zeljom da ljudima sa kojima se druzim bude ugodno…Ako osetim bilo sta od prethodno pomenutih ‘posasti’ dobronamerno se povucem, bez osvetoljubivosti ili namere da bilo koga povredim…Obicno kazem, ako neko treba na kisu, pristajem da ‘pokisnem’, a da druga strana ostane ‘nepokvasena’… Znam da kise budu I prodju, a posle njih se na nebu pojavi duga…Sigurno nisam najpametnija, najlepsa, najmudrija ali sam uvek sigurna u svoje emocije, dobre namere I covekoljubivost…A sta nam treba vise…

Simon de Bovoar je napisala "Nesporazum u Moskvi" imajuc kao inspiraciju svoj dugogodisnji odnos sa Sartrom... Ja sam napisala: "Nesporazum u Oklandu"....

 Prijatan, kao I obicno malo vetrovit novozelandski , prolecni dan u Oklandu…Po ko’ zna koji put obisli su prelepi park Domain, vozili se brodicem do ostrva Vaihiki I natrag… prosetali glavnom ulicom Queen Street koja se spusta do luke….Vozili su se duz Tamaki Drive I pogledali nove znamenitosti u ‘SEA LIFE Kelly Tarlton's…’ gde se na jednoj strani podzemnog tunela koji predstavlja svetsku atrakciju nalaze akvarijumi sa ajkulama, a sa druge strane odrzavaju uslovi vestackog snega I temperature pogodne za pingvine koji tu borave…

"Nismo se trazili... Samo smo se nasli... A sada tako nadjeni kao da se opet trazimo... Mozda je to smisao tih iznenadnih, neocekivanih ‘hemija’… I fluida…U sudaru potpuno razlicitih svetova…....Lepota neizvesnosti... Cekanje na nedocekano... Nadanje u beznadju... Grliti se bez zagrljaja... Ljubiti se bez poljubaca... Traziti se u mislima...I spoznaja da smo tu negde...Tako blizu...Tako daleko….” Mene je stigla ‘zakasnela pamet’… Ja vise ne skacem PRVA u vrtlog I bujicu…Ako me pozove ‘suprotna strana’, nema vise dileme-prihvaticu u nadi da cu kao odlican plivac pobediti virove… Pa I ako potonem nije vise vazno, vredece toga…Kao na ‘Titaniku’, prvo cu NJEMU da dodam ‘pojas za spasavanje’, zasluzio je…A meni kako bude, za sebe se ne bojim, ja I posle ‘tonjenja’ reinkarniram… Ako se koleba i ne pozove-opet ce biti sve u redu…(‘KO zna zasto je to dobro…) Smirice se I taj VRTLOG, zivot uvek ide dalje ‘cudne poruke’ mi salje….Kako pesnik kaze: ‘Mozda bi mi se moglo desiti NESTO desiti velim, ali ja ne znam da li smem da to zelim ili ne zelim…’ A ipak zelim…

U ovim trenucima usrcu, u glavi nesto mi lepo… I ne bih nikome nista da kazem…Pogledam sat kad se ‘sklope kazaljke’…vidim one ‘oblake’…I usred noci eto sunca, eto svetlosti, plime, bujice necega sto mi se davno nije javljalo u srcu… I sav taj svet I sve te price…Vise mi nista nije tako vazno…Vatromet u mom mikriokosmosu čula…Samo mi se slusa Sopen i čita neka ‘lagana’ poezija poput

MIKE ANTICA:

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.

Vec dugo cutim te reci iskrene, ali ih NEKO prepoznaje…Razumemo se bez reci…Vidimo se bez pogleda…Razmenjujemo ‘telepatske’ poruke bez ‘savremene tehnologije’…Prepoznajemo se iz nekih vec ‘prozivljenih svetova’….Cekamo da se desi ‘cudo’…A na nebu se kao posle kise pojavljuje duga…

Lepo I suncano danasnje po podne u mom komsiluku-na Zemunskom keju….S’ obzirom da sam bila vec zavrsila poslovne obaveze sedim na jednom splavu I cekam drugaricu Iz rodnog grada koja je po dogovoru trebala da dodje da se vidimo I procaskamo, kao I obicno uz kafu… NJe nesto nema…Sedim I cekam…Posmatram prelepi Dunav I labudove,  male barke u daljini I naravno nebo puno onih lepih, svetlih ‘oblaka’ koji mi na NJEGA lice…U meni je mirno, harmonicno, vise nemam dileme, iako ga poznajem petnaestak godina, cini mi se da ga poznajem vec 100 godina I potpuno mu verujem u svemu…Znam da je od ‘dobrog stofa’…Mogu da se prepustim zivotnom fluidu, pa kako bude…Listam neki ‘zenski casopis’, slikam Dunav I kao zakleti ‘antialkoholicar’ pijuckam nesto bezalkoholno…Nemam dioptrije, tako da slabo razaznajem likove osoba u okolini, a iskreno me I ne zanimaju…Samo me jedna osoba zanima koja nije na ovom splavu, a znam u ovo vreme I gde je… Pomenuta drugarica se javlja telefonom da je na zalost sprecena da dodje… Odmah posle njenog poziva zbog oslabele baterije, telefon mi se iskljucuje…U redu je, videcemo se moja drugarica I ja drugi put, ostajem da jos malo ‘sanjarim’ pored vode u stilu balade: “I am a woman in love…”Pokusavam da dozovem konobara da mi donese racun, ali me on ocigledno propisano maskiran i prezaposljen ne vidi, pa prilazim kasi  I placam…Primecujem da se sprema malo nevreme I odlucim zbog cipela od ‘prevrnute koze’ da pozurim, tj. potrcim da bih stigla kuci ‘pre kise’…Pretrcavam ‘pantonski most’ koji povezuje pomenuti splav sa obalom I primecujem da za mnom istim mosticem skoro trci nabildovani muskarac proredjene plavo-smedje kose,  u rozikastoj kosulji sa kratkim rukavima…Ja skidam svoj dzempercic  kada me na uskom prostoru mostica on pretice I kazem: ‘Izvinite gospodine, moram da pozurim pre kise, a kao bivsa atleticarka trebam prostora…’ On se I dalje u zurbi malo pomeri I promrmlja: ‘a ja po jaknu, hladno mi je…’  Presecam setaliste tog dela Zemunskog keja I preskacuci ogradicu preko trave stizem do ulice primetivsi bus 88 koji se ovde priblizava svojoj poslednjoj stanici…Nabildovani tip sa ne bas simpaticnim izrazom lica preskace istu ogradicu, zuri I sam preko trave I ode do obliznjih kola,  nisam bas poznavalac tipova kola, ali cini mi se da je nesto nalik na crnu oktaviju za zasencenim staklima gde se nazire neka prilika za volanom…Otvara vrata od kola, uzima jaknu, ali je ne oblaci I u tom trenutku razmenismo kratke-ostre poglede: on nesto pocrveneo kao da je u necemu ‘razotkriven’, ja zbunjena, zasto je rekao da mu je hladno,  a nije obukao jaknu… Pomislih dobro bi mi dosao analiticki um mog sina-policijskog inspektora, ali I bez njega ja se dobro snalazim…I pomenuti (ne) simpaticni tip krete natrag ka splavu, ja se nadjoh na putu ka stanu, a vozac crnih kola I sam negde krete, meni vec popusti paznja da brinem ko gde krece, nego se vratih ‘onim oblacicima’ u glavi… Samo pomislih: ‘Cudo jedno kolko ima u Zemunu zimogrozljivih muskaraca…’ ehhh…

Uzeh stare fotografije da pokazem prijateljici I nadjoh jednu iz mog

Novozelandskog zivota koja poce ponovo da mi budi razne uspomene….Ima

tu i radosti i sete...U to vreme sam bila razvedena, delila starateljstvo nad

svojim maloletnim detetom, tako da je moj sin bio cas ‘amo’ kod mame, cas

‘tamo’ kod tate I macehe...Kod svakog je imao svoju cetkicu za zube i sve sto mu treba...

 U to vreme sam se iscrpljivala izradom postdiplomskih studija i radom na par part-time poslova...  U to vreme sam upoznala jednog Kevina i desila nam se ta 'filmska-fatalna' ljubav koja nam je oboma osim mnogo lepih tremutaka donela i mnogo nesanice...  U to vreme nikada nocu nisam spavala duze od tri sata, ne zbog pomenute 'nesanice', vec zbog hiljade obaveza....  Ali sam nekako uspela da prevazidjem mnoge prepreke, da se zaposlim u svojoj profesorskoj struci...  Sve vreme sam brinula o sinu, odrzavsi dobre odnose sa novom porodicom njegovog tate, njegovom malom 'polubratu' sam kupovala pokloncice, sa macehom sam rucavala i pila kafu u zelji da moje dete raste u atmosferi mira i prijateljstva, da ne oseti bilo kakvu netrpeljivost…  U toku skoro decenijskog boravka na Zelandu promenila sam bukvalno 14 adresa stanovanja  I uvek sam za sve ljude oko sebe, ukljucujuci i dosta 'nestasne' ucenike' u velikim (po cetrdesetak ucenika) multinacionalnim odeljenjima kojima sam predavala imala empatiju, osmeh, dobru nameru…Sa kolegama ‘iz celog sveta’ imala sam uglavnom formalnu, ali dobru I uspesnu komunikaciju….  U situacijama kada se moralo birati ko ce vise biti povredjen necim ja ili osobe koje volim, birala sam da 'tezi deo' ponesem ja....  I sada eto najavih da se moj tridesetogodisnji sin vencava u Australiji gde vec dugo posle zavrsene tamosnje Kriminoloske akademije zivi i radi.... Kad u nekoj 'svojoj sredini' kazete neku lepu vest uglavnom ljudi dobronamerno cestitaju... .. Tako je bilo ovih dana i kod mene, ali me je jedna opaska malo iznenadila ….necu da kazem ‘dirnula’ jer mene odavno skoro nisa ne ‘dira’….I tu opasku je izrekla bas jedna obrazovana, prijatna, lepa, meni draga koleginica, cija je struka engleski jezik i koja je imala srecu da se, sto kazu nasi stari 'lepo uda' i bude egzistencijalno 'ususkana', tako da joj je dugo vremena kada je zivela koje-kuda kao 'porodicna pratnja' supruga jedina briga bila da se brine o svojoj, stvarno izuzetnoj i prelepoj cerki-jedinici koja se trenutno obrazuje na strani....Pomenuta koleginica 'apropo' moje price o zenidbi mog sina uz dobronamerne cestitke rece: 'Lako je tebi kad si mama'na daljinu' ili mama-'on line'...  Kulturno sam zahvalila na iskrenim cestitkama i nisam rekla ono sto sam pomislila: 'Pa eto u ovo vreme savremene tehnologije ima i 'on line' projekata veoma uspesnih...   A ima I ona anglosaksonska poslovica: “'Never judge someone until you've walked a mile in his shoes.” (Ne sudi o nekome dok ne prodjes ,milju’ u “negovim cipelama’…” ) Sto ljudi, sto cudi... Ja cesto isticem da

mnogo volim ljude i SVE im prastam, pa i sva njihova 'nesavrsentstva'…Ali

treba u nekim situacijama biti pravi 'diplomata' i paziti na izgovorene reci, narocito ako one zadiru u nesto najsuptilnije u coveku kao sto su ljubav, materinstvo i sl.  Ali, ko sam ja da bilo kome sudim...Svako mora sam svoj 'krst' da nosi na Golgotu, a zivot je dug i pokaze kad-tad mnoge stvari u pravom obliku i otkrije mnoge istine.... 

Ovih dana sam u nekom slatkom nemiru I ceznji…U stilu: ‘sto se bore misli moje…’ Pomalo rasejana, taze zaljubljena u nekoga u koga se ‘ne bi smelo…’ iz mnogo razloga…Al sta cu, zivot je cudo I desava se, kako jedan pesnik kaze: ‘ja ne pijem nista, al sam pijan cesto…’ Razum nalazi razloge ‘protiv’, a srce neposlusno vuce na ‘zabranjenu stranu…Tiho magnovenje, lebdim kao u onom cardaku ni ‘na nebu, ni na zemlji’…Cutacu ipak I prepustiti prve korake drugoj strani…U ovoj sahovskoj igri uzecu crne figure I ako treba, kao ‘crna strana’ potpuno preuzeti ‘krivicu’..Bele figure prepustam NJEMU… Neka prvi povuce ‘potez’ I neka ostane onakav kakav je u dusi, andjeoski cist, tj. svetao-beo…I bilo sta da se ‘desi’ ili ‘ne des’i razumecu, oprosticu, opravdacu, samo da ON ne bude povredjen…Ako treba neko da pokisne ja cu na kisu, navikla sam…samo da njemu dobro bude…

U prethodno opisanom raspolozenju, ‘budnih snova’ poceh da setam po omiljenom trznom centru…Onako maskirana, jos ‘u oblacima’, u svom ‘izmastanom svetu’ , puna suptilnih emocija… bez dioptrijskih naocara verovatno ne bih primetila ni rodjenog oca da je prosao pored mene, a kamoli  nekog drugog…Ali, kako se kaze: ‘demoni nikada ne miruju..’ Na ulazu u market pomenutog centra skoro natrca na mene mladjano devojce, nesto ‘jace gradje’ (izvinjavam se za opasku, ja jos uvek imam kriterijume procenjivanja nekadasnje atleticarke I manekenke…) sa nemarno podignutom crvenkasto-smedjom kosicom I simpaticnim okicama koje me ‘progutase’ pogledom…Pomislih ovo dete je nesto ‘pogubljeno’, prepustih joj korpu koju sam htela da uzmem, uzeh drugu I jos se ja izvinih…Podjoh na drugu stranu, kad ono simpaticno devojce vidim dodje za mnom…Pomislih, to je slucajno, vidi se da ni u cemu to dete I ja ne mozemo da imamo isti ukus, sto bi stariji ljudi rekli tj. upotrebili starinsku frazu: ‘nema sanse’…Ali ispade da I devojce voli banana kao I ja I prosto me gurnu da uzme  ‘banc’ koji sam ja htela…I tu se ja njoj opet  izvinih s’ osmehom I prosto brzim hodom pobegoh na drugi kraj marketa merkajuci neke gazirane vode, al eto I devojce stize za mnom ‘zedno’…Pokusah da je ignorisem I sad skoro trceci odoh da platim artikle u liniji ‘samoposluzivanja’ da izbegnem red na kasi u kome je vec stajalo pomenuto devojce…Ali, ne lezi vraze videvsi mene gde cu da platim, moj pokojni deka bi vec upotrebio pomalo ruzan zargon: ‘deriste’ ostavi red I dotrca tik uz mene da I ona krene na ‘uradi sam’….Onda ja vec postadoh raspolozena za salu I poceh konverzaciju: ‘Srce moje, koja slucajnost, pa Vi I ja se za ovo kratko vreme sretosmo vec osmi put…’ Ona se smejuri…Zapitah: ‘Il vi radite, il studirate..” Po mimici vidim da laze, ali prastam…Ona kaze: ,ja dajem casove Engleskog…’(A mozda I ne laze, ti sto predaju Engleski su cudo kad su slucajnosti u pitanju…Secam se prosle zime u pauzi republickog  strucnog seminara koji se odrzavao na Ekonomskom fakultetu odlucim sa prijateljicom da preprecim stepenicama do hotela ‘Moskva’ pa do Meka, kad usred subotnjeg zimskog dana, po poledici nasred stepenica, pojavi se jedna predivna, slatka I draga zenica koja predaje Engleski sa svoje troje dece I jos dvoje tudje….Ljubazno se javismo u prolazu I ja pomislih eto slucajnosti, na ovoj precici, po zimskom danu od 2miliona beogradskih stanovnika sretnes poznato, drago lice,o radosti…)Taj Engleski mi dodje kao kec na desetku: ‘Bas lepo …Ja imam sina desetak godina starijeg od Vas koji je milicijski inspektor na engleskom govornom podrucju…” Ona oci ne odvajajuci od moje korpe, ko da joj zivot zavisi od brojanja namirnica u njoj I dalje se smejuri…I ja onako, sa onom ‘neodoljivom lakocom komunikacije’ pokretom ‘svetske zene’(pomislih : ‘ti si dete bila u pelenama kad sam ja morala da zongliram u raznim igrama) ljupko izvadih mobilni iz tasne I rekoh: Sad kad smo se ovako ‘zblizile’ a vidim da kupujemo iste namirnice hajde da prvo slikam ja Vas, pa Vi mene, ja se dopisujem sa svojim sinom I saljem mu fotografije sa raznih mesta…Pritisnuh taster za kameru I podigoh nasmejano I raspolozeno telefon prema njoj uz opasku: ‘Slikacu Vas samo uz Vas pristanak..” Na to pomenuto devojce dobi grc na licu, skoro zaplaka I uplaseno rece: ‘Joj, nemojte molim vas…’ Ja rekoh: Nemojte da se plasite, naravno da nikog ne slikam bez njegove dozvole…Ja sam obrazovana, lepo vaspitana zena koja postuje sve propise…SA strahom u ocima, u neverici devojce ovog puta pobeze od mene I na zalost tu prestade nase prijatno, tek zapoceto ‘druzenje’…Ja se setih Hamletovih reci upucenih pesniku Horaciju: “Ima mnogo cuda I na nebu I na zemlji o kojima Vasa visost I ne sanja moj Horacije…’ zavrsih placanje (vidim devojce se izgubilo ovoga puta ne plativsi u mom redu, ali platice ona u drugom redu sigurno, sve dodje ba ‘naplatu’…)

Setajuci dalje do izlaza iz trznice vec zaboravih jadno dete o kome upravo pisah…U glavi su mi opet bili ‘oblaci’ I svi lice na jedan isti ‘oblak’ vec neko vreme…’I sve se mislim prestace, iz cista mira nestace, al ‘djavo se ne predaje…ON mi je u krvi..’ Valjda ce I ono jadno devojce(sad mi dodje zao sto ga uplasih) da oseti neke ‘leptirice’ prema nekome I fokusira se na svoj zivot I prestace da ‘presrece’ ljude po marketima, a mozda I nece sve dok jednom u nekom marketu ne dobije nesto duzi racun za naplatu…Bogu hvala ja se sklonih na vreme I sa tim nemam nista jer kako skoro rekoh: ‘ko drugome jamu…sam…’ (kad-tad)

Cesto citiram Njegosa: “Ja sam prosa ‘sito I reseto’, ovaj grdni svet ispitao…” Bas tako…Od vunderkinda, ‘djaka generacije’, omiljene profesorke, cerke, supruge, drugarice, mlade majke …. mazene I pazene od SVIH zivot me je odneo u ‘beli svet’ gde sam bila prvo poput ‘prognane princeze’ koja je jos trazila delice vec ‘pokidanih’ lovorika I morala odjednom SAMA bez svog omiljenog ‘kruga ljudi’ koji su je u ‘proslom zivotu’ obozavali i podrzavali u svakom pogledu da se suoci sa ‘dzunglom’, da od ranog jutra trci kao antilopa ako ne zeli da postane ‘plen’ raznih tigrova I lavova koji su vrebali ‘iza coska’…Ostao mi je hronicno ‘nizak nivo hemoglobina’ koji sam uz nesto krvi izgubila plivajuci sa ‘ajkulama’…

Osim rada u struci koji sam po sebi nije nigde lak, morala sam u toku postdiplomskih studija da tamo negde ‘na kraju sveta’…preko ‘7 mora I 7 gora’, nedavno razvedena I sama da se borim I radim I vise tzv. ‘part-time poslova’…Tako da sam sretala ljude sa svih meridijana, iz mnogih ‘miljea’, komunicirala na svom tadasnjem ‘broken english’ sa osobama skoro svih nacija, rasa, religija…Sretala sam se sa ljudima svih socijalnih statusa I razlicitih levela obrazovanja…Tako da sam za nepunu deceniju upoznala ljudsku prirodu bolje od mnogih psihologa koji celi vek provedu u jednoj sredini, ususkani u svojim okruzenjima…A ljudi, ko ljudi pokazivali su I dobre I lose strane…Bilo je tu I plemenitosti, prijateljstva, empatije, I ljubavi, ali I svega suprotnog: pakosti, zavisti, ‘sitnih smestanja’(primer: kao student-postdiplomac radim u kazinu kao krupije na ruletu…jedne noci u ‘pola igre’ nenadano me smenjuje drugi krupije…Zbunjena, dobijam instrukciju da predjem u susedni deo sale gde je sef bio jedan nesto obrazovaniji  ‘tzv. pit-boss’, kasnije I glavni menadzer, jedini koji me je nesto ‘gotivio’ u odnosu na ostale koji su nama, obrazovanim strancima ‘pili krv na slamku’….) U pauzi mi prilazi kolega Aleksej-bio je nekada neuropsihijatar u Moskvi, ali je morao da prodje ‘pola medicinskog’ da bi verifikao diploma, pa je isto radio ‘part time’ I kaze: ‘Poslao me je ovaj ‘nas’ pit-boss’  da ti kazem da te je iznenada premestio jer su poslali drzavnog inspektora za ‘igre’ bas za tvoj ‘sto’, a ti si pocetnik I nisi bas najspretnija,  (Npr. Guram ‘leptir formaciju’ desnom rukom, a treba po pravilu levom I sl.…) snimili bi ti svaki pokret I svaku ‘grescicu’ odbili od plate…(Tad sam pomislila: eh,pa ja radim celu noc, spavam jedva tri sata I celi dan provodim na predavanjima, uceci I sa malim detetom I jos da mi odbiju pola plate, pa sta cu posle…)  Nocas si ovde ‘pod zastitom’, sreca da se on,(nazovimo ga Stiv, covek 5-6 godina stariji od mene, kazu da je bio magistar ekonomije I da je skoro dosao iz jednog od najvecih kazina Juzne Afrike…)  zateko u nasoj smeni…Rekoh Alekseju: ‘zahvali mu u moje ime’ (s’ obzirom da se mi nismo mesali sa tim tzv.’krupnim zverkama’…, vidjali smo ih samo u prolazu ili na pocetku smene kada su nas uniformisane I postrojene ‘poput vojske’ nadgledali I davali preko ‘supervizora’ zaduzenja …)) To bese samo jedan od primera iz jednog sektora, a bilo je toga toliko…

Tako da sam se jos TAMO navikla na oprez, na mnoge mracne posasti (podsmeh, arogancija, bahatost, prisluskivanje, dobacivanje, necovectstvo, ogovaranje…. Itd.) koje (ne)ljudski um moze da smisli, ako ne daj Boze iz nekih razloga pocne nekoga da ne podnosi…

Kada sam se vratila ‘VAMO’ ipak sam opet bila ‘svoj na svome’, ali u veoma promenjenim zivotnim okolnostimma, tako da sam shvatila da I ovde mnogi ljudi nisu ‘male mace’ I da treba nastaviti sa oprezom, ali sam ipak bila zrelija I imala dragoceno zivotno iskustvo I u profesionalnim I u privatnim odnosima…

S’ obzirom na SVE gore izlozeno nista me vise ne moze bas iznenaditi I mnogo ‘pogoditi’…Jeste, kako Cercil kaze: ‘zabavlja me kad gadjaju, pa promase..’ ili opet NJegos: “Sto god dodje ja sam mu naredan…” Na sve sam tako reci spremna…Ali postoji nesto od cega jos uvek ne umem da se branim…To su ljudska neznost I dobrota…Ako pomenute vrline prepoznam kod nekoga (a takvi su veoma retki ) onda ih u ‘neverici’ duze analiziram I kad se uverim da je to stvarno tako,( I jos udruzeno sa briljijantnim intelektom), onda se obicno I zaljubim I to me ‘drzi’ bas dugo…I pocne da mi u glavi bude ‘lepo’ da plovim ‘oblacima’ cekajuci dugu…

Prijateljica ima sina koji vec dugo zivi I radi u Kanadi…S’ obzirom da je tako reci vrsnjak sa mojim sinom koji takodje zivi ‘preko okeana’ njena prica mi bese bas interesantna…Taman sam pomislila u ovo  neizvesno ‘korona doba’, kad kako neko skoro rece: ‘danas jesi-sutra nisi’ I svih tih ‘okolnih afera’ koje kruze ukljucujuci jednu moju skorasnju aferu ‘rancic’…da nista vise ne moze da me iznenadi javi se pomenuta prijateljica ushiceno sa onim njenim ‘vrcavim’ ‘da ti pricam…Ja rekoh: Slusaj ako je o nekoj tvojoj ‘ljubavi u najavi’ (ostala je udovica pre nekoliko godina I sada se dopisuje sa nekom ‘gospodom u najboljim godinama’ trazeci svoju drugu priliku…) , pricacemo drugi put uz kafu jer me ceka gomila nedovrsenog posla, tzv. operativnih planova I sl. Svaki pocetak meseca mi donosi ‘bujicu poslova koje vec treba zavrsiti’….A I o tim ‘ljubavima’ vec sve znam, ili su prosle, ili su ‘tek dosle’ ili su pogresne ili su samo ‘prividno prave’, ili su  tajne I ‘zabranjene’ , gde se svaka strana plasi da ucini ‘prvi korak’ I mozda upropasti onu monotoniju koju vec godinama ima, a ne dobije mnogo od ‘novog uzbudjenja’, I jos ne daj Boze bude ‘povredjenog ponosa’, a tu je I ono poznato: ‘sta ce svet da kaze?’, a svetina se ponasa poput filma: ‘hiljadu ociju dr Mabuzea’, gde svako svakog ‘prati kao udba’ plaseci se da  ga ne iznenadi necija ‘nova sudba’ I bude nesto lepsa od postojeceg trenutnog zivljenja samog ‘pacenika’ koji SVE hoce prvi da vidi, cuje, otkrije, sazna I kao ‘heroj svoje ekipe’ prenese ostalima novu pikanteriju ne bi li I oni s’ njim podelili uzitak ‘novog traca’ koji prepricavan od usta do usta izgubi I sustinu, I formu, a o verodostojnosti da se I ne prica…

Tako da ja pokusah diplomatski (eh da je sreca da sam u mladosti svoj talenat za komunikaciju I elokvenciju iskoristila da postanem ‘karijerna diplomatkinja’ nego odoh putem nauke, tj. putem kojim se ‘redje ide’…), znaci uctivo da skratim razgovor… (Bas kako to lepo Vinston Cercil kaze: “Diplomata je covek koji kad sretne velikog psa, pocne da ga mazi I tepa: ‘slatka kuco’ a pogledom trazi okolo ‘kamendzuru’ kojom bi mu, bas ako zatreba, mogao ‘razbiti glavu’…) Medjutum, moja prijateljica (ne) diplomatski rece: ‘Nemoj da me prekidas I slusaj I tebe ce OVO sigurno da zanima…’

Po tonu njenog glasa prepoznah da bi bilo uzaludno dalje se raspravljati I poceh da slusam. I ona isprica stvarno po malo  intrigrantnu I neobicnu pricu koju prenosim u originalu:

“Znas, ja se cujem povremeno sa sinom u Kanadi preko svog mobilnog koristeci internet pozive I ova cuda ‘moderne tehnologije’…(S’ obzirom da jepsiholog po struci sve sto je povezano za tehniku je za nju ‘malo cudo’ ) Tako se mi ispricamo u ne bas toliko dugim razgovorima I onda pocinje ‘magija’….Ja ne izdrzah da se ne ubacim: ‘Kakva magija…il’ u 21. Veku sanjas dobre vile, vestice ili zle carobnjake…” Ona me opet prekinu: ‘Ne trci, kao obicno, kao zdrebe pred rudu I slusaj pazljivo…’ Znaci, ja zavrsim danas telefonski razgovor preko mobilnog I recimo istog dana, ili sutra, ili za dva dana pocnem da radim na svom racunaru…I eto ti cuda o kome pricam…Ako smo prethodno sin I ja pomenuli neko ostrvo moja pocetna racunarska slika ( tzv. Screen Saver) pokazuje bas ostrvo I jos pise, sve na engleskom, (sreca sto mi je sad vec ko maternji jezik) : ‘pogledajte ovo ostrvo, do you like it…’ Ako smo drugi put sin I ja u nekom kontestu pomenuli npr. Pustinju eto na Screen. S. uskoro slika pustimje I propratni tekst…I to vec duze traje I kao psiholog znam, intuicija I iskustvo mi kazu da to nije bas slucajno…’

Ja, sta cu, pitah je il pije redovno tablete za pritisak , pa kao ‘svetska zena’ koja se razume nesto I u novu tehnologiju probah da je utesim I nesto pojasnim recima:

“Secas se naseg drugara Pere koji je posle studija otiso da radi za neke ‘sluzbe’ I sta nam je pricao na retkim godisnjicama mature kad se ‘malo zapije’, da nista nije bilo potpuno zasticeno I nedodirljivo u ljudskim zivotima jos pre tridesetak I vise godina, a sta mislis sada: internet svuda, sateliti, dronovi, bubice I sve ostale ‘moderne drangulije’ pa naravno da to sa sinom sto pricas ‘ode u etar’ (ja ponosna na svoj vokabular nesudjenog ‘kontraobav estajca’ ehhh)  I kad vec ode, onda ti se na racunaru ponudi slika, da te malo ‘razgali’, isto kao kad otvaras sajtove sa svajcarskim ‘prodavnicama cokolade’, pa te na internetu odmah saceka “nasmesena Milka…” od 300g, cuti ne pominji, ja upravo ‘smazah’ poslednju iz kucne zalihe, al od 100 grama… eh, zalosti…Opusti se, kako pesma kaze: ‘uzivaj svoj zivot kao osoba od ‘zanata’, a sve sto je manje prijatno oko tebe, smislili su neki ‘umovi’ iz inata…”

Analiticki, pronicljiv, perfecionisticki duh moje prijateljice potpuno razlicit od mog pesnickog, sanjalackog, rastresenog (ja sam pola zivota ‘u oblacima’, na oblacima ili sanjam oblake sto na ‘nekoga lice’ ehh…) , nije dozvolio da se smiri, vec mi rece: ‘Ti, kao obicno, sve okrenes na salu, stihove, oblake, ako te korona il neka slicna ‘posast’ ne srede ziveces vala 100 godina takva ‘opustena’, ‘sanjiva’, ‘bezazlena’ ne zeleci da otvoris oci I pogledas sta se realno desava oko tebe…Zato ti nisi ‘prava adresa’ za ovu moju pricu, setila sam se koga cu da pitam…’

Ja se nasmejah: ‘Pa, dobro, ako ti je tako ‘lakse’ idi da se ‘raspitkivas’ okolo I dalje…Zar nije ovako bolje ko ja, zatvoris oci, stavis ‘ruzicaste naocare’ , I ono sto znas, pravis se zarad opsteg dobra, da ne znas I u sebi zaljubljeno pevusis:

“Zatvori oči i pomisli na me
Vrati film u ‘nase’ dane…
Tiho u sebi šapni mi ime...

Mozda ce se nase ‘čudo’ desiti pre zime…”

Bas se lepo rimuje: ‘IME-ZIME’ I sta nam treba vise….Uopste necu da se ‘opterecujem’ ‘modernom tehnologijom’…, lepse mi je da pisem pesme I volim ono ‘sto se ne sme…’  ehhh…(Opet rima koje me inspirise…)

Skoro u nekom časopisu procitah intaresantan dijalog prijatelja Pere I Mike, pa originalni tekst prenosim u celini:

Pera:  Miko, zasto ides I smeskas se…

Mika: E moj Pero, ti ne znas na sta su neki (ne)ljudi spremni

Pera: E, moj bolan Miko, na sta je samo I moj mali ‘cuko’ spreman, a kamoli onolki co’ek, nista me vise ne moze iznenaditi, al’ ajd kazi kad si vec poceo, pa cemo na kavu…

Mika: Ja ostavih jutros onaj moj ‘crni rančić’ kao I uvek na isto mesto…

Pera: Pusti ‘rančić’, sta ti on ‘pade na pamet…’

Mika: Nije meni, pao on ‘na pamet ‘nekom drugom, uze ga, izbaci napolje da ispadne da sam ja ‘sludjen’, te gubim I bacam stvari okolo…

Pera (kao hronicni ‘dobrica’): Nemoj tako, desava se, gube se stvari, ko bi tebi tako dobrom, plemenitom, naocitom naudio… Pa, ti mi mrava ne bi zgazio…Il ga nadje..

Mika: Pa nadje ga zahvaljujuci nasim dobrim ljudima…

Pera: E, sad je I meni 'srce na mestu', ima jos dobrih ljudi, eto ti nadje ‘rancic’, sad to lepo zaboravi I ajmo na kavu, malo divaniti o nekim lepsim stvarima…A znas kako nasa raja kaze Miko, jarane moj: “Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada…” (kad-tad)

Jedno proslo vreme…Skoro decenijsko vreme moje profesure u jednoj od najstarijih srpskih gimnazija…Moje kolege su bili moji stari  profesori koji su me veoma uvazavali kao nekadasnjeg ‘djaka generacije’ ove skole…nove kolege su bili uglavnom ‘ekipa’ iz meni bliskih generacija…

Predivna druzenja…Dugi intelektualni razgovori, gde smo se ‘utrkivali’ ko ce sta novo iz sveta nauke da kaze, da nesto odrecituje ili bar isprica po neku anegdotu…Svi smo se medjusobno postovali…Niko nikoga, ne daj Boze nije ‘ucutkivao’…Lepe razgovore razlicitih polova niko ni u snu ne bi pomislio da nazove ‘kibicerstvom’ (ja skoro negde cuh taj zargon I jos nisam sigurna sta to zapravo znaci…nema ga u mom vokabularu)

Mnogo sam naucila kako od svojih fah kolega, tako I od sociologa, filozofa I dr. Razmenjivali smo neku ‘posebnu’ energiju..Iako te devdesete nisu bile nimalo lake za ‘zivljenje’ ja sam se radovala svakom novom danu I odlasku na posao…U skoli se desavala carolija…Imali smo I izuzetne djake, ali je I  medju nama ‘atmosfera’ bila I vise nego ‘izuzetna’…Imali smo obicaj da sedimo po sat I vise posle zavrsene smene I pricamo, pricamo…

S’  obzirom da se zgrada gimnazije granici sa zgradom takodje jednog od najstarijih pozorista u Srbiji, bili smo, tako reci obavezni, da se kao profesori Prve gimnazije pojavimo na svakoj premijeri…Za nas su cuvana mesta u prvim redovima…U to vreme sam obozavala sesire I menjala sam ih od premijere do premijere…Naravno bile su tu obavezne I damske rukavice od cipke I heklana kragna na somotskoj haljini…Stikle I svilene carape-kao ultimatum… 

Kako to obicno biva svaku bajku nesto prekine… Da li su ‘duhovi’ umesali svoje prste ili se moj tadasnji suprug sa svojim zeljama I idejama pretvorio u neprijatnog ‘carobnjaka’, mene, ‘princezu od suncokreta’ ispratili su na Novi Zeland u suzama…Svi smo  tugovali I ja, I moji djaci I nasa-profesorska ekipa…Uzela sam godinu neplacenog odsustva, a ostala skoro deceniju…

Prosla sam mnoge sredine na raznim meridijanima I nigde mi vise nije billo tako lepo kao u mojoj gimnaziji…To je ‘prokletstvo’ princeza koje ostavljaju svoje ‘pijadestale’ I verne podanike  I odlaze u nepoznata   carstva…

Ostalo je  toplo, nadahnjujuce secanje koje je obelezilo skoro najlepsu , nepunu deceniju mog zivota…A kazu da je ‘secanje jedini raj iz koga nikada ne mozemo biti prognani…’ Malo li je…

 Legenda o veceri uoci Krstovdana kaze: “Zato večeras tačno u ponoć pogledajte u nebo i zamislite nedvosmislenu želju, izgovorite je jasno i glasno, a predanje kaže da ukoliko je "Bogougodna", ona će se sigurno ispuniti…” 

I tako ja, kao romanticna ‘princeza od suncokreta’…, pomislih jednu zelju….Sve u nekom magnovenju…, izmedju pogleda I dodira, izmedju necega sto vec znam I sto je ‘u najavi’…Moje zelje su uvek lepe I dobronamerne….Sad koliko su, kako se u legendi kaze, bas ‘Bogougodne’ ne znam, u to se mnogo ne razumem… 

Ako se zelja ispuni, nastaje slavlje u mom unutrasnjem ‘mikrokosmosu’ nalik na malu euforiju I’eksploziju’ , krvotoka… Kako jedna pesma kaze:

“Jedino od ‘starih rana’ pesnici još ginu
Odmetnuto srce nose, ko paklenu mašinu…
Čuje se satni mehanizam u njihovoj dubini
Provode svoje noći, sanjareći na nagaznoj mini…”

Ako se zelja ne ispuni, znaci da joj nije bilo ‘sudjeno’, kako je neko, u ovom trenutku meni veoma drag I poseban, skoro rekao: ‘ne moze se nista na silu’, a on se bolje od mene razume u zelje I te ‘kardiovaskularne stvari….’

Vreme ce da pokaze…Kako poslovica kaze: “Ako nam se nesto ‘desilo’ nije nas moglo zaobici, ako nas je nesto ‘zaobislo’ nije nam se ni moglo desiti…” Nista ne treba pozurivati…SVE se desava ili (ne) desava s odredjenim razlogom…A zelje, one su tu da nas nadahnu I inspirisu, lepo ih je kat-kad pozeleti…Nikad se ne zna ‘mozda se ČUDO dosadjuje…’ A život je ‘čudo…’

To davno bese secam se ja…Jedna lepa skorasnja promocija jedne bivse ucenice me je podsetila na dogadjaj o kome pisem…Moj, sada vec tridesetogodisnji sin je imao  nepune dve godine…  Ja sam kao profesor radila u jednoj od najstarijih gimnazija u Srbiji, inace mojoj maticnoj…Naravno, cim sam pocela da radim kao nekadasnjem svom najboljem djaku direktor I grupa mojih starih profesora su mi prepustili mnogo toga: da budem predsednik strucnog aktiva, da predajem analizu specijalnom odeljenju talenata iz celog regiona, da budemrazredni staresina jednom od najboljih prirodnih odeljenja, cak I da vodim zapisnik Nastavnickog veca I td. Po principu: “To je nase djace, jedno od nase najbolje gimnazijske dece, ona moze sve…” ja cta cu onako ‘taze s’ fakulteta’ (diplomirala u 23. Godini) inace vredna I poslusna, u to vreme nista nisam odbijala, da ne bih razocarala svoje nekadasnje profesore koje sam veoma postovala I volela…Tako dodje I vreme da vodim grupu od nasih najboljih 4-5 ucenika na jedno Republicko takmicanje iz Kragujevca u Beograd...Ne bih sada imenovala te svoje predivne bivse ucenike, svi su odavno naucnici I veoma uspesni ljudi: jedna ucenica je kao redovni profesor skoro postal dekan fakulteta, jedan od njih je doktorirao u svojoj 21. Godini I vec duze predaje na Kolumbija univerzitetudruga ucenica je davno doktorirala racunarstvo u Berlinu, gde uspesno radi I zivi sa svojom porodicom… I td.

Zasto se ja, a nadam se I moji , pomenuti ucenici secamo jednog davnog takmicenja…Zato sto je to bila jedna ‘mala avantura’…Secam se da smo morali da poranimo I krenemo u 7 iz Kragujevca ‘Kompasovim’ turistickim autobusom koji je vozio neku grupu u Novi Sad… (Dogovor je bio da nas ostave na Auto-komandi I da se po podne oko 17 casova nadjemo na istom tom mestu-tako je dogovorio nas direktor…)

Ja, onako hronicno neispavana,  moje dete je bilo malo I nemirno, imala sam mnogo skolskih I drugih obaveza…I moj skoro decenijski brak je u to vreme vec ulazio u ‘krizu’…Tih godina nisam spavala duze od 4-5 sati nocu…Podjosmo u to ‘rano jutro’ …Suncano pre podne u Bg…Jedva nadjosmo gimnaziju na Banovom Brdu gde se odrzavalo takmicenje…Ja sam imala ideju da svratimo na sok I pecivo pre pocetka I ljubazno upitah jednog mladica u prolazu: “Izvinite da li ovde blizu postoji neki mlecni restoran…” Mladic je pogledao mene I moju grupu ucenika I smeseci se rekao: “ Ne znam, ja odavno vec ne pijem mleko…” Naravno moji ucenici su bili veoma ozbiljni I lepo vaspitani, tako da se nisu nasmejali…Ne nadjosmo pomenuti restoran I odosmo na takmicenje…Prvo sam ja cekala njih do 13 casova da zavrse, a zatim oni mene do 16 casova jer sam bila u komisiji za pregledanje..Bilo je tu I nagrada I mi onako umorni, ali zadovoljni kretosmo do Auto Komande da po prethodno pomenutom dogovoru cekamo Kompasov autobus iz Novog Sada da nas vrati u Kragujevac…I tada pocinje ‘avantura’…Bili smo tamo tacno u 17 casova, stojimo, izvirujemo u nadi da ce se bus pojaviti, a njega nema…Tada nije bilo mobilnih telefona…Prodje 18 casova, busa nema…Ja, vec pomalno nervozna, cupkam u nekim ‘stiklicama’, a ucenici me smiruju: ‘nemojte da brinete profesorka, sad ce bus da naidje…” Tada ugledah preko puta telefonsku govornicu I srecom, setih se da je jedna od ucenica cerka direktora nase gimnazije, skupismo sitnis za govornicu I poslasmo je da zove svog tatu kuci I pita sta da radimo..Ona se vrati iz govornice sa ohrabrujucim vestima: “profesorka, tata je rekao da oni nas sigurno ne bi zaboravili, da stojimo I cekamo, naici ce…” Vec vise od dva sata stojimo, popamtismo I registracije svih buseva koji su prosli Auto Komandu, a naseg nema…Onda, odjednom oko 19.30 pojavi se nas bus…Veliko izvinjenje sto cekamo vec dva I po sata, Kompasov vodic u isprljanim pantalonama objasnjava da im je na putu od Novog Sada ka Beogradu pukla guma I morali su da nadju obliznju garazu, pa da menjaju gumu I sve sto ide uz to…Jos smo vremenski dobro I prosli…Smirismo se I kretosmo…Stizemo u Kg nesto posle 21. Casa da bi mi jedan od ucenika  (onaj koga gore pomenuh da sada predaje na univerzitetu u Americi) prisao I rekao: “Profesorka, ja sam izgubio poslednji autobus za Knic (malo mesto blizu Kg), pa cu ostati do ujutru da spavam kod druga…” Ja mu rekoh: “Molim te, javi roditeljima, a kad se smestis kod druga, evo ti moj kucni telefon javi I meni da ne brinem…” Rastadosmo se na stanici, umorni I puni ‘anegdota’ koje smo usput pricali…

Dodjoh kuci misleci da su brige prosle…Oko deset zazvoni telefon, moj tadasnji suprug mi rece da mi se pomenuti ucenik javio da je kod druga…Pomislih, dobro je vreme je za odmor, radi se ujutru… Oko ponoci zvoni telefon..Moje dvogodisnje dete, tek zaspalo probudi se…Suprug rece: ‘Ja se ne javljan u ovo vreme, to mora da je za tebe..’   Ja se javih onako sanjiva I cuh glas svog nekadasnjeg profesora filozofije, a tadasnjeg direktora: “Tebi se jedan ucenik izgubio, sad su me zvali njegovi roditelji, nije im se javio, a nije se vratio u Knic…” Poceh da smirujem direktora da je sve u redu, da nazove pomenute roditelje I da kaze da smo se zadrzali I da je ostao da spava kod druga u Kragujevcu…

Tako se zavrsi nase putovanje…Iako je proslo mnogo vremena, jos se ponekad setimo jednog takmicenja u vreme ‘bez mobilnih telefona’, eh kako to bese….

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom