Svaka profesija obeleži život osobe koja joj se posveti...Lekari se verovatno secaju specifnih dogadjaja iz ordinacije, piloti nekih svojih posebnih letova, advokati nekih njima najznacajnijih parnica I td. S’ obzirom da sam sa nepunih 7 godina usla u skolu I u njoj ostala do danasnjih dana sto kao djak,  sto kao srednjoskolski nastavnik ja kad ‘prebiram’ po secanju… sta cu drugo  da nabrojim, nego neke ‘crtice’ iz skolskog zivota…

Naravnom o svom skolskom ucenju, a zatim radu, zapravo celom zivotu mogla bih da napisem stotinu stranica, ali eto limitaricu taj broj na  nekoliko meni posebno znacajnih, dragih ili interesantnih dogadjaja Iz razlicitih zivotnih perioda…

MOJA OSNOVNA SKOLA ‘MILUTIN TODOROVIC’ (KG)

Na kraju osmog razreda niko nije bio iznenadjen saznanjem da cu poneti ‘titulu’ ucenika generacije, ali bi se mnogi iznenadali dogadjaju koj je prethodio zavrsnoj svecanosti u tadasnjoj  sali bioskopa ‘SUMADIJA’ gde su dodeljivane nagrade. U svecanoj haljinici koju mi je mama za tu priliku kupila ja sam dosla kao sto sam inace isla na sve priredbe bez roditelja. Petnaestak minuta pre pocetka svecanosti u punoj bioskopskoj sali moja draga razredna, nastavnica matematike Milica Milicevic (poc) me pitala ko ce od mojih da dodje I bila je zaprepascena mojim odgovorom: ‘Niko…’. Nije bilo mobilnih, tako da je brzo negde pronasla fiksni telefon I pozvala moje sa molbom da se uskoro pojave I prisustvuju skupu sto su oni I ucinili strepeci od moje reakcije jer ja nisam volela da se oni u bilo kom segmentu mog skolskog zivota ‘eksponiraju’. Sve se lepo zavrsilo na radost moje razredne koja mi je bila uzor u mnogo cemu I opredelila moj ‘matematicki zivotni put’.

MOJA GIMNAZIJA (PRVA KRAGUJEVACKA GIMNAZIJA)

Zavrsetak cetvrtog razreda, kako bi sada rekli ‘velika matura’… Imali smo veoma dobru generaciju I nekoliko ‘jakih’ matematickih odeljenja tako da su za ‘ucenika generacije’ predlozena tri ucenika, vukovca sa izuzetnim rezultatima na raznim takmicenjima I dr.  Medju njima i moja malenkost…Ja sam prilozila svoju tzv. ‘biografiju’ I rekla svom razrednom da mi ta jos jedna ‘titula’ nije bas neophodna jer sam je vec ponela u osnovnoj skoli. Medjutim moj razredni, profesor matematike Dragan Brankovic (poc) (predavao nam je analizu) kome je tada bilo ostalo jos 6-7 godine do penzije rekao je da sam u njegovoj dugogodisnjoj  karijeri jedan od izuzetnih djaka I da bi mu bilo zao da ne dobijem pomenuto priznanje. NJegova supruga, poznata kao jedan od tada najstrozijih profesora, takodje matematicar (predavala nam je jedan od strucnih mat. predmeta), profesorka Milunka Brankovic (poc) rekla je: ‘Dragan je mek I pun kompromisa, kada iznesu predloge na nastavnickom vecu, ne verujem da ce biti potrebe jer si ti svakako jedan od ‘najacih’ kandidata, svi te profesori izuzetno cene, ali ako bude bilo potrebno ja cu da se umesam…’ Tada mi je vec bilo jasno da tu ‘bezanja nema’… Uvek bude kako profesorka Milunka kaze…Nisam bila iznendjena krajnjim izborom ‘moje malenkosti’ I mozda taj dogadjaj ne bih toliko pamtila, da me nisu pozvali posle pomenutog nastavnickog veca profesori Milunka I Dragan da mI kazu rezultate I cestitaju I da nisam primetila suze, verovatno ‘radosnice’ u ocima naseg omiljenog razrednog prof. Brankovica. Tako se I ta prica zavrsila.

U pomenutoj PRVOJ KRAGUJEVACKOJ GIMNAZIJI posle zavrsenih matematickih studija  predavala sam skoro deceniju… Tu je bilo mnogo interesantnih dogadjaja, da ne kazem I anegdota sa mojim veoma dobrim, a nekim I briljijantnim ucenicima (na moju radost moj nekadasnji razredni  prof. Brankovic je predlozio direktoru, nasem pofesoru filozofije DJokicu da predajem analizu specijalnom matematickom odeljenju koje se sastojalo od petnaestak ucenika koji su na prijemnom pokazali da su najbolji matematicari u celom region..). Inace sam imala odlicnu saradnju sa svim ucenicima. Mozda je neskromno reci da se cinilo da sam u to vreme bila jedan od veoma omiljenih gimnazijskih profesora kako ucenicima, tako I samom kolektivu… Tu se dogodilo nesto tada meni iznenadjujuce… U to vreme pravilo je bilo da se strucni ispit polaze posle 2 godine staza pred komisijom sa PMF-a I to bas u nekom od odeljenja moje maticne gimnazije…Iako sam imala 25 godina bila sam I socijalno I profesionalno vec zrela I u svakom pogledu ‘svoj na svome’ tako da nisam imala vecu tremu. Ispit je odrzan u aprilu, a prijavljivanje  je bilo u februaru…Jedan dogadjaj mi je ostao u trajnom secanju…Nekoliko dana posle februarskog prijavljivanja ispita, nekako na pocetku drugog polugodista ulazim u jedno od svojih tadasnjih prirodno matematickih odeljenja, (pet casova nedelnjo klasicne-gimnazijske matematike), pocinjem cas kao I obicno I jedna od mojih ucenica, inace je sedela u prvoj klupi do katedre, Jelena Bankovic (vec zadnjih petnaestak godina I sama predaje matematiku u pomenutoj, nasoj gimnaziji) podize ruku I kaze : ‘Profesorka da li cemo… nekog aprila (ja se ne secam sad tacno datuma) imati pre podne cas kod vas….’ Ja sam zacudjeno odgovorila: ‘Jelena, dotle ima skoro dva meseca, da smo zivi I zdravi, zasto ne bismo imali cas…Zasto pitas, da ti ne ides negde…?’ Ona odgovori na moje iznenadjenje: ‘Ja nigde ne idem, ali Vi u susednoj smeni tog dana polazete strucni ispit..’ Setih se da je Jelena cerka naseg prof. Bankovica, (kasnije dekana PMF-a, inace tadasnjeg predsednika ispitne komisije za matematicke strucne ispite) I sve mi postade jasno na zadovoljstvo svih mojih ucenika koji su razmisljali da ako zatreba ‘neka podrska’ dodju tog dana I u susednu smenu… Naravno podrska mi nije trebala, neko iz naseg aktiva koji je brojao oko 15 profesora me je zamenio tog aprilskog dana, a ja sam ispit polozila sa odlicnom ocenom…

NOVI ZELAND-MUSKA GIMNAZIJA

Posle zavrsenih postdiplomskih I dobijanja nastavnicke licence, pocinjem da predajem u gore pomenutoj skoli. Meni omiljeno odeljenje je bilo odeljenje maturanata kojima sam predavala predmet: ‘mathematics with caclus’ sa 6 casova nedeljno… Nastava je trajala svakog dana od 9-16 casova osim cetvrtka kada je zavrsavana u 14 casova I svi nastavnici su bili u obavezi da gledaju ragbi utakmicu nasih ucenika, nekada su igrali timovi iz iste skole, a nekada su dolazile reprezentacije iz drugih novozelandskih muskih gimnazija.  Obicno nisam komentarisala utakmice I sl. sa svojim djacima, sto zbog tada ne perfektnog engleskog, sto zbog veoma formalnog odnosa koji smo imali u po svemu tradicionalnoj muskoj skoli koja je imala I svoj internat. Ucenici su nosili uniforme, oslovljavali nastavnike sa Miss I Mr po prezimenu I sl. Jednog petka na pocetku casa jedan od mojih kalkulus djaka dade mi da odmah popunim neku anketu o ragbi utakmici koju smo gledali prethodnog dana sa obaveznim poljem za zapazanja…Nadjoh se u nelagodnoj situaciji jer me ta vrsta sporta nikada nije zanimala, ja cak osim atletike I plivanja ni u Srbiji nisam pratila neke sportske dogadjaje. Shvatih da uopste ne znam pravila ragbija, ne razumem data pitanja, a tek zapazanje…Sreca, tu je prirodna inteligencija koja se inace definise kao mogucnost snalazenja u nepoznatoj situaciji..Setih se da me od susedne matematicke ucionice  (u ‘kampusu’ skole posebno su odvojeni blokovi razlicitih struka I dosta udaljeni od glavnog ofisa) dele vrata sa prozorcetom u kojoj je casove drzao, takodje nastavnik matematike, njihov mestanin I legenda NZ ragbija (tada je vec bio trener) Mr Rowlands…Pokucah na prozorce I on pridje ljubazno I predusretljivo, a ja rekoh: ‘Da il bi ste mi popunili ovu anketu, vI znate vec da ragbi I ja ne idu jedno s drugim…’ Sreca, empaticni kolega udje u moj razred I rece pomenutom uceniku zaduzenom za nosenje anketa u ofis kod direktora skole..”Danas skupi anketne listice kod ostalih nastavnika, a ako te pitaju gde je od Miss Mitrovic, kazi donece posle casova Mr Rowlands…” Spas u pravi cas, olaksanje I dan danas nista ne znam o ragbi pravilima…Jos jednom pokazano koliko empatija ‘na delu’ moze da vam olaksa zivot…

NAJSTARIJA PRIVATNA GIMNAZIJA U BEOGRADU

Po povratku sa Zelanda cetvorogodisnji rad u  pomenutoj gimnaziji mi je doneo mnogo zanimljivih trenutaka… Mnogo se toga desavalo, izuzetan kolektiv, ucenici… Tu bih izdvojila jednu anegdotu sa ucenicom Anom (cerkom vlasnika skole). Ana je bila u dvojezicnom (bilingvalnom) odeljenju I njoj sam predavala matematiku na engleskom jeziku. Ucenici, tj. uglavnom ucenice iz tog odeljenja su volele I van redovne nastave da razgovaramo na engleskom…U privatnoj gimnaziji je inace nesto neformalniji nacin konverzacije nego u klasicnim drzavnim gimnazijama, s’ obzirom da smo sa relativno malo djaka provodili skoro celi dan (9-17 casova) racunajuci zajednicki, organizovani rucak, prevoz, slobodne aktivnosti I dr. Ana je inace bila dosta slobodna I neformalna I uvek se kretala u grupi 2-3 najbolje drugarice. Jednog dana sretoh, kako smo ih zvali “Anci I drugarice” I one me pitase na engleskom: ‘Profesorka, imate lep karmin, koji je …’ Ja, pri kraju radnog dana vec pomalo umorna ne razmisljacu puno odgovorih: ‘ You are right Ana, it’s nice lipstick, it’s orange…’ (U pravu si Ana, to je lep karmin narandzasti…)  Devojcicama je to bilo neobicno I smesno jer tek posle nekoliko dana pojasnismo da su pitale za ‘marku’, npr. ‘max-factor’, ‘loreal’ I sl. sto meni u datom trenutku I nije ‘palo na pamet’, nego im rekoh koje je boje…Sve ostalo je istorija.

SREDNJA STRUCNA SKOLA U BEOGRADU

Vec sam dugo u pomenutoj skoli…I ovde ima puno dogadjanja I lepih utisaka. Izdvojila bih meni jednu dragu uspomenu na staresinstvo u jednom od odeljenja mehanicara optike. Odeljenje je imalo oko 28 ucenika (dvadesetak devojcica I 8 decaka). Predavala sam im tri godine,a bila odeljenski staresina u drugom I trecem (za njih zavrsnom) razredu I veoma smo se dobro slagali.  Na njihovoj maturskoj veceri ono sto me je prijatno iznenadilio bilo je da su mi, uz cvece poklonili privezak u obliku srca uz cestitku sa posvetom: ‘Nasoj najboljoj I najdrazoj razrednoj, od srca-srcu..’ Ta posveta me je ganula…Neprocenjiv je osecaj kada izvedete generaciju I znate da ste ostali u srcu te dece ne samo kao njihov nastavnik matematike, vec kao plemenita I empaticna osoba koja je sa njima imala tako reci roditeljsku relaciju…

Mogla bih da navedem jos stotine zanimljivih crtica iz svog visedecenijskog ‘skolskog zivota’, ali evo ovde da se zaustavim I podsetim na onu lepu, skolsku pesmicu koju pamte generacije:

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna ... 

Ovih ‘čarobnih’ januarskih dana dobro je slaviti život I ljubav… Jednostavno osetite nesto neobjasnjivo, tajanstveno…

“Kad tajanstveno deluje suviše snažno, čovek se ne usuđuje da ne posluša.”
― Antoan De Sent Egziperi, Mali Princ / The Little Prince

Iz te tajanstvene emocije I unutrasnjeg ispunjenja radja se RADOST…

“Radost je bestežinsko stanje naše duše. Stanje krajnje lakoće, lepršavosti, lebdeće razigranosti. Stanje u kome smo sav svoj teret, unutrašnji i spoljašnji, prepustili tokovima života, vratili ga tamo gde pripada, tamo odakle smo ga uzeli onog časa kada smo napustili naše prirodno stanje.

Radost je naše prirodno stanje, stanje potpune protočnosti, prozračnosti, povezanosti sa sobom, sa drugima, sa životom. Radost je zato beznaporna, ona ne iziskuje nikakvo pregnuće, ona se sa lakoćom obnavlja kao što cvet sa lakoćom ceta, kao sto voćka sa lakoćom zri, kao sto seme sa lakoćom pada u zemlju i pušta klice.

Radost ne poznaje koncept truda, rada, postignuća. Kao što priroda svakoga dana bez napora stvara ono što milioni pečalbara i trudbenika ne mogu stvoriti za milion godina, tako se i radost, najveća blagodet našeg života, sama po sebi začinje i bez napora nas uvodi u milje i obilje kakvo se trudom i radom ne postiže. Radost je tajna bivstvovanja, a ne delovanja. Na radosti ne možemo da radimo, u radosti samo možemo da budemo…’”

Bas kako kaze gornji citat…Radost zivota u mnogo oblika…Rapsodija ljubavi kada znate da ste deo necije simfonije… Malo li je…

Kao u pesmi:

Tonight, I celebrate my love /Roberta Flack ...

Na Bogojavljensku noc…Stize smirenje…Konacno shvatite gde ste, ko ste, sta ste, ko vas voli i volece vas stalno, ko vas ne voli, takodje stalno... odakle dolazite I gde idete, sta su vam prioriteti, a sta vam vise uopste nije vazno… I zadovoljni ste...

Uglavnom ste odredili osobama iz blizeg I sireg okruzenja ‘specificnu tezinu’ I tu vise nema vecih iznenadjenja…Ako ste nekoga ‘pretplatili’ spustite cenu…Ako nekoga niste dovoljno ‘platili’ podignete onoliko koliko treba…

Mnogo toga je zaokruzeno onako kako treba…Ostaju konstante:  bezgranicno prastanje, bezuslovna ljubav, lepo vaspitanje u ophodjenju, postovanje za ljude, ali I  dragoceno iskustvo koje donosi racionalnu dozu opreza…I pesnike stigne ‘zakasnela pamet’ kad-tad, ‘kad god dosla-dobro dosla je…’ (da se opet, kako dole pesma kaze ne 'postane nekome samo orden na reveru'... )

Bas kao sto je neko lepo objasnio:

“Budući da svi unutar sebe imamo vlastiti izvor mira i sreće, možemo se pitati zašto je toliko teško stalno održavati um mirnim i radosnim. To je zbog zabluda koje nam se tako često gomilaju u umu.

Kada jasno shvatimo da je unutrasnji mir stvarni izvor sreće i da kroz duhovnu praksu možemo doživeti sve blagoslove unuttrasnjeg mira doci cemo do spoznaje sebe samog, ali I dragocenosti koje pomenuta harmonija donosi”

Kada u svom mikrokosmosu postignete pomenuti mir I ravnotezu  I vase reakcije postanu smirenije…

Dodje do onog 'unutrasnjeg poravnanja' bas kao u pesmi:

“Šta me sad pitaš šta mi je…
Što nisi pitao ranije
Što nisi gledao znakove kraj puta
Sad više nisam ni tužna ni ljuta
Svejedno je…”

Severina - Šta me sad pitaš šta mi je

Profesionalizam… Veoma cenim profesionalizam u svakom pozivu…Secam se, sada vec davno pokojnog, naseg cuvenog profesora oralne hirurgije-dugogodisnjeg sefa istoimene katedre na Bg stomatoloskom fakultetu koji mi je posle jedne trocasovne hirurske intervencije gde je u toku rada dao 14 lokalnih anestezija na pitanje: ‘Doktore, da li ce nesto po podne da me boli… I kada da dodjem na kontrolu?' odgovorio: ‘Posle mojih intervencija nista ne boli, a kontrola nije potrebna jer se ja nikada ne vracam dva puta na istog pacijenta…’ Tako je i bilo, sve uradjeno do perfekcije…

U mom poslu srednjoskolskog profesora, tj. nastavnika kako se to danas pravilno kaze tesko je postignuti perfekciju, mada nije nemoguce…Postoje mnogi faktori kao sto je sastav odeljenja kome predajete, njihovo predznanje, motivisanost za ucenje, radna disciplina I sl. Kada sam na jednom strucnom skupu postavila pitanje kako prelaziti isti program (tri casa nedeljno matematike) I sa ucenicima drustvenog smera gimnazije, gde su uglavnom upisani vukovci I sa ucenicima treceg stepena srednje strucne skole gde je prosek na upisu, sto se matematike tice recimo 2,20, dobila sam odgovor: ‘U slabijim grupama birajte sto laganije zadatke iz istog programa, koleginice, prema svecu I tropar…’

Rad u obrazovanju nije lak… (Zato se pojavila I šala poput pesme: ‘radi u rudniku (skoli) zivot joj nije lak, ona ne slusa, ne slusa muziku, ona slusa ritam jak..’) Jeste  da pomenuti rad nije lak ali je lep I ispunjava na neki poseban nacin  osobi kao sto sam na primer ja koja toj  struci tako reci posveti celi zivot…

Usavrsavajuci se na Novom zelandu i radeci tamosnje postdiplomske studije u oblasti obrazovanja, procitala sam ‘brdo’ literature na temu metodika nastave matematuke, psihologija matematickog obrazovanja, etnomatematika (pristup u metodama nastave ucenicima iz razlicitih kultura) I dr. Jos od osnovnih studija u Srbiji bila mi je bliska literatura iz tzv. pedagogije sa psihologijom koju smo polagali…I kasnije sam citala knjige na ovu temu..Izdvojila bih jeedan citat dr Stanka Ilica: “Ima li ista lepse od vedrog lica deteta koje prihvata nastavnika sa poverenjem?.....Oni ce kasnije svojoj deci prenositi znanja stecena u skoli. To je neprekidan proces ljudske evolucije u kome nastavnici ucestvuju kao stvaraoci kulture. U tome je prava vrednost njihovog plemenitog poziva…’

Bas kako kaze navedeni citat: ‘plemeniti poziv’ u raznim sredinma zahtevan na razlicite nacine… Na pocetku karijere  radeci skoro deceniju u maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji  sa odlicnim ucenicima kao  I sa odeljenjem posebno matematicki nadarenih, tzv. 'spec. matematicko' mogla sam da demonstriram visok stepen profesionalizma, da imam veoma visok kriterijum ocenjivanja, I da postizem sa svojim briljijantnim ucenicima odlicne rezultate.

Rad u novozelandskim skolama mi je doneo novo iskustvo…U istoj skoli sam predavala I najboljem odeljenju tzv, A. ali I drugim odeljenjima, B, C,D do E gde su bili ucenici koji imaju poteskoca u savladjivanju gradiva. Trebalo je volje, snage, entuzijazma sve to izneti recimo u istom radnom nastavnom danu koji traje od 9 do 16 casova(ne racunajuci pripreme koje sam obicno radila nocu).

Rad u Bg u najstarijoj privatnoj gimnaziji je zahtevao odredjeni balans I toleranciju. Postavljani su visoki standardi, ali je bilo potrebno da nastavnik pokaze I dosta veliku fleksibilnost i odstupi od nekih ranijih klasicnih metoda.

Rad u srednjoj strucnoj skoli zahteva opet posebno prilagodjavanje, po onoj poslovici sa pocetka ove price: ‘Prema svecu I tropar’.  Postavlja nove izazove. Potrebno je prilagoditi zahteve sirokom spektru predznanja ucenika, a ispostovati opet visoko postavljene programske zahteve. Discipliski menadzment je vec posebna tema i to ni malo laka.

U svakom segmentu provejava profesionalizam, raditi svoj posao korektno, profesionalno, objektivno, najbolje sto se moze uz veliku dozu plemenitosti, profesionalne etike i tolerancije.

Medjutim, kao I u svakom pozivu I u nastavnickoj profesiji je neizbezan subjektivni faktor…Bilo sta da radi covek u taj posao unosi deo sebe I svoje ‘personality’ tj.licnosti, pa bio on kako jedna pesma kaze: ‘pekar, lekar, apotekar…’ ili nastavnik.

Hteli ili ne hteli to da priznamo licnost, stavovi, tolerancija moralni kodeks, sistem usvojenih vrednosti, vaspitanje, opste obrazovanje I druge odrednice coveka u poslu dolaze do izrazaja.

Uz primenu savremene tehnologije, ‘on line’ nstave kao I u klasicnoj nastavi ‘kreda- tabla’ osim sto usmerava, uci ucenika I proverava njegovo znanje nastavnik mora da podstice I samopouzdanje svojih ucenika, bas kako kaze sledeca izreka:

“Malo ljudi uspe da postigne nesto za sta nisu verovali da bi to mogli da postignu”

Na obrazovanju svet pociva ili:

Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet. – Nelson Mandela

U mojim referencama iz NZ skola pise da volim svoj posao i da mi ta velika ljubav prema nastavi omogucava da ga veoma dobro radim (uprkos tadasnjim malim jezickim 'nesigurnostima' u engleskom... )

Bas tako, samo velika ljubav prema pozivu pomaze da se savladaju svi izazovi, prebrode mnoge prepreke i bude uspesan... 

Januar…Bogojavljenska noc… Bas u ovo vreme, blizu ponoci sam upoznala 'nekog posebnog'  jedne vec sada I ne tako skore zime…’S neznoscu gledah stopa mu trag…’ bas kao u cuvenoj pesmi Desanke Maksimovic:

“PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.”

 Desanka Maksimović

Ista pesma lepo zvuci I kad se slusa od naratorke:

Predosećanje - Desanka Maksimović - 

A emocije… Eh….One su vec dresirane, na SVE svikle, al im je lepo I kad se ponovo rasplinu….

Prijateljica koja je konacno uspela da stigne kod muza u Kanadu, da malo odahne I da se preko zvanicnih papira ‘spoje’ ima obicaj da mi salje razne price I skeceve koje razmenjuje sa poznanicima iz svog boemskog sveta…

Uzalud joj pricam da ja kao ‘matematicki um’ I nemam vremena za te pricice, a nekad treba vise puta da nesto procitam da ‘skapiram poentu’…Ona kaze: ‘Lance, sve ti kapiras brzo, al pravis se, kao I obicno - Tosa..’ Za poentu ne brini, ‘neki je traze na kraju DRAME, a poentu krije ‘prvi cin..’ I ja sta cu pocnem da citam njene ‘pricice’ iz Kanade I dopade mi se jedna skorasnja sa interesantnim naslovom: ‘KLOPKA’…

I prica poce kao I obicno: 'preko sedam mora I sedam gora zivela lepuskasta, ‘o ho-ho pismena’, pomalo usamljena devojka…Iako je bila jedna od retkih kojoj je car poverio kljuceve dvorske biblioteke I procitala najvise knjiga na pomenutom dvoru opet ostade ‘dete u dusi’ I pomalo lakoverna… Poducavala je carsku decu I imala relativno dobru poziciju u tadasnjoj hijerarhiji…A dvor, ko svaki dvor pun raznog sveta: vitezova, vojvoda, princeva, princeza, dvorskih dama I ostalih… Car je voleo umetnost I umeo je da prima pod svoj krov I razne boeme: pevace, pesnike, slikare, dramaturge I dr. I nasa junakinja-devojce sa pocetka price iako  u pocetku dosta ozbiljno I nezainteresovano za ‘dvorske romanse’ poce da se zblizava sa jednim ‘tenorom’-blistav glas I simpatican stas, a umeo je lepo I da prica price, pa se I tu nadjose…U njenoj glavi krete  ‘neki ringispil’…Do tada uzdrzana I nepoverljiva poce da duboko veruje pomenutom’tenoru’  njegovoj navodnoj dobronamernosti…I kao sto to u romansama na pocetku obicno biva, behu ‘uzdasi sakriveni’, dugi pogledi koji kriju iskonsku tajnu I govore vise od reci...

Devojce je bilo nekako ekscentricno, drugacije od ostalih I ne bas omiljemo na dvoru…Za razliku od nje ‘tenor’ se sa svima onako dusevan, mio, talentovanog glasa I stasa lepo druzio I uklapao… Imao je on svoj krug: ‘Par princeva I nekoliko dvorskih dama I dadilje su mu bile naklonjene…’ O radosti..Svi su voleli da slusaju njegov bozanstveni glas...Poce tenor da poklanja znacajnu paznju devojcetu, prirasla mu cak I za srce, I ona iznenada poce da razmislja o njemu na neki ‘drugi nacin’..Bese tu na pomolu romansa…Jedna od retkih dvorskih dama koja joj je bila naklonjena upozori je onako ‘izokola’ da bolje otvori oci I ‘naculji usi’ pa ce nesto znacajno I cuti da se ne bi 'zaletala'… Jos samo jedan vitez na dvoru je bio spreman da joj pomogne u nekim trenucima iskusenja, ali ga je ona nekako isuvise postovala I iako prijateljski naklonjena  I ljubazna prema njemu bojala se da pita njega za misljenje o novonastaloj situaciji iako je znala da je iskren i dobronameran tako reci prema svima, a narocito prema njoj...A trebalo je... Naprotiv ona se od njega, sasvim pogresno, cak i distancirala...

Nasa devojka poslusa savet pomenute dvorske dame I poce malo vise da gleda I slusa okolo…Jednom setajuci carskim vrtom pored prelepog drveta zastade sakrivena krosnjom I zacu poznate glasove pored vrtne fontane…Tenor u drustvu nekoliko dvorskih dama koje joj bas I nisu bile naklonjene, a sve sa posebnim talentima: jedna talentovana za reziju kako sama kaze ‘raznih pikanterija’, druga ‘kraljice drame’, nema joj ravne u pisanju ‘tracerskih’ scenarija I jedna onako bas fina, diplomlatski ‘ugladjena’ sa darom za strane jezike…Tom ‘nobl’ drustvu se prikljucila I jedna od princeza koja je nase devojce, niko vise ne zna ni zbog cega, davno uzela ‘na nisan’…

Sakrivena iza raskosnog drveta uz grizu savesti sto ‘prisluskuje tudji razgovor’ devojka ipak poce da slusa u neverici: Ona talentovana za reziju rece tenoru: ‘Sad je na tebe red da se oduzis za sve ono sto smo godinama cinili za tebe, znas da te imamo ‘u saci’ ovo ne smes da nam odbijes… Nije ONA (nase vec ovde cesto pominjao devojce) ni andjeo, ni ‘svetica’ kakvom se izdaje, i kakvim si ti ocima, na nesrecu svih nas ovde poceo da je gledas, moramo da iskoristimo njenu trenutnu naklonost prema tebi, taj fluid koji se iznenada, na cudo svih ovde pojavio I da je konacno ‘skinemo sa prestola miljenice’,ja cu da napravim dobar lepak I ‘zalepicemo ‘ je za tebe, a onda cemo lako… Tenor nesto poce da izvrdava u stilu sta ce on ako nesto bude I procuje se ko ce njega da pokriva…Kraljica drame rece da mu to ne bi bilo prvi put I da ce oni, njihova ‘grupa’ da ga potpuno ‘pokriju’, nece da mu fali ‘ni dlaka s glave’…Ona talentovana za jezike kaze da ce ukljuciti par dadilja, pa I po nekog vojvodu I eto svedoka  da je on  ‘ni kriv ni duzan’, u svemu primeran, ‘cist pred Bogom I ljudima’ bio na meti pomenutog lukavog I prevejanog devojceta, prave vestice koja se ko zna cime jos i bavi…Rediteljka zavrsi pricu recima da ce toj devojci posle tog plana koji Tenor treba da realizuje biti na njihovom dvoru 'kraj' I tako ce najlakse da je se otarase…Kad je rediteljka 'prilepi' onim specijalnim lepkom, a ostali pripomognu... sta ostaje pomenutom devojcetu, ako se uopste zivo izvuce, nego da bezi glavom bez obzira odatle…

Devojka udahnu vazduh duboko, izbroji do deset I praveci se da je tek naisla I da nista nije cula pozdravi nasmeseno pomenutu grupu uz komentar kako je lepo I toplo vreme, prijatno bas kao I clanovi pomenutog skupa… Rediteljka krisom gurnu laktom zbunjenog Tenora da se nasmesi zavodnicki, sto on, pritisnut sa svih strana, (nije ni njemu lako) I ucini…Zar moze da odbije one sa kojima je prisan godinama I koji su ga zaduzili… A sta je sve u zadnje vreme cuo od njih od devojcetu ona je mozda stvarno i 'vestica' kakvom je njegovi drugari i drugarice predstavljaju...Umalo da sam ispadne naivan...Oni inace cuvaju jedni drugima tajne I uspesno se u svemu ‘pokrivaju’..Cak ako neko pokusa da promeni misljenje I izadje iz pomenute grupe ostali ga pritisnu sa svih strana,  daju stotine argumenata zasto I kako su u pravu, priteraju u tesnac, 'isperu mozak' I on se opet vrati grupi I radi kako mu se kaze…Naravno usledi I nagrada, priznavanje, podrzavanje, tapsanje po ramenu, ‘tako radi nas covek’… Il si s nama, il si protiv nas, trece nema...

U trenutku nasa pomalo naivna, ali veoma inteligentna devojka shvati ko je I kako I zasto spremao za nju KLOPKU, a ona je poput ‘divljaci za odstrel’ trebalo samo malo da sklizne I upadne u nju I vise povratka nema…

U usima nase devojke poce da odzvnja: ‘Distanca…distance… I samo distance..’

Odluci da se distancira od Tenora koji joj je jedno vreme bio bas drag I simpatican, dobro, ne bas preterano I onako kako vec dugo u srcu cuva jednog princa iz susednog kraljevstva koji na zalost na njihov dvor I ne svraca, I koga retko vidja jer do njegovog carstva treba da se putuje 8 sati kocijom, a ko ce se usuditi da na dva dana ostavi svoje kraljevstvo I posle vrati u pomenutu grupu koja bi vec preko glasnika saznala I pre nje same sta je radila u susednom carstvu… Glasnike imaju na sve strane, brojcano ne mnogo, ali dobro rasporedjene, nista ne moze da im promakne...Svojim toplim, ljudskim srcem devojce oprosti i tenoru i njegovim prijateljima pomisao na pomenutu 'klopku' i krete dalje..Ona nije tu da osudjuje vec da razume, prasta i bezuslovno voli ljude...

 I nJen udaljeni princ SVE razume po principu: ‘kad god dosla dobro dosla mi…’

ZAVRSIH CITANJE POMENUTE PRICE I POSLAH PORUKU PRIJATELJICI IZ KANADE DA JE OVA “KLOPKA” BAS DOBRO NAPISANA… Naravno nisam ja neki knjizevni kriticar, ali mi nesto ‘priraslo za srce ono devojce’…Nije ona andjeo, al je daleko od vestice, samo je bezalena i zaljubljiva...Nikad ne trazi korist, misli da su ljudi poput nje same dobri i iskreni, ali na zalost po nju samu, uvek prvo ide srcem, pa tek onda ukljuci svoj izuzetno inteligentni mozak koj je nekako spase u 'poslednjem trenutku'...Tu je i nesto njene urodjene intuicije i 'mala pomoc prijatelja'...

Prijateljica se javi I rece: ‘Lance, kazi mi kao pesnicka dusa da si ti na mestu ‘devojceta’ iz price, sta mislis koja bi nasa pesma odgovorala njoj I onom princu iz drugog kraljevstva koga retko vidja..’

Ja poceh da se pravdam: ‘Znas tvoja prica ima radnju u nekom drugom, dalekom, proslom vremenu, ne poznajem ni slicne ljude, ni slicne ‘klopke’ (Bogu hvala), ni slicne situacije...U mom sadasnjem svetu ljudi su sluzbeno ljubazni i empaticni, niko ne pravi klopke bilo kome, ali eto dopada mi se ta romansa sa princem iz drugog, dalekog carstva, a kolko razumem on je nesto I stariji od naseg ‘devojceta’, pa bi on njoj mogao da posalje pesmu, nesto kao:

Oliver Dragojević - Što to bješe ljubav 

LJUDI…Lepi u svojoj raznolikosti I nesavrsenosti… Neki su me ljudi dobijali kao ‘premiju’, kao glavni zgoditak, a onda ‘prokockali’ u raznim igrama na (ne)srecu..…Moj moto je oduvek bio: ‘Ako igras da me izgubis, pusticu te da pobedis…’Uprkos navedenom bila sam I ostala altruista koji bezuslovno voli sve ljude, sve razume I SVE prasta… Svima je sto se mene tice, na vreme sve oprosteno…

Postoje I oni ‘drugi ljudi’ koji su me nesebicno voleli I vole, koji me nikada nisu ‘izdali’, pa I u trenucima moje ‘brzopletosti’, pesnicima svojstvene nestrpljivosti, pa I plahosti… Uvek su me prihvatali onakvu kakva stvarno jesam sa svim vrlinama I manama, ostali dosledni prijatelji, puni razumevanja, spremni da uvek pruze ruku I kazu lepu rec (malo li je u danasnjim ‘turbulentnim’ vremenima…ehh..)

Zato hvala tim ‘drugim ljudima’ koje i ne cujem I ne vidjam cesto, ali ih nosim u srcu I znam da je To-to…

Hvala, bas kako to Salin Dion zahvaljuje ‘nekom posebnom’ u pesmi:

Because You Loved Me -LYRICS - 

Ziveci I radeci skoro deceniju na Novom Zelandu u okviru postdiplomskih studija u obrazovanju koje sam radila da bih dobila njihovu nastavnicku licencu imala sam zavrsni ispit iz  dva dela: jedan TEORIJSKI gde sam branila napisani rad (tezu), a drugi-PRAKTICNI, zbog tada jos uvek nesavrsenog engleskog jezika  I akcenta meni tezi I zahtevniji…

Na prakticnom delu u jednoj od najboljih muskih gimnazija ne samo u Oklandu vec i na celom Zelandu, gde su ucenici postizali visoke akademske rezultate I upisivali najprestiznije fakultete dobila sam da u njihovom zavrsnom razredu (kao kod nas cetvri razred gimnazije) predajem: 'Primenu odredjenog integrala u izracunavanju povrsine figura' (u okviru predmeta 'maths with calculus' koji sam posle zavrsenih pomenutih studija nekoliko godina I sama predavala u tamosnjim srednjim skolama).

Naravno, imala sam tremu, najvise zbog engleskog, prethodne noci nisam spavala, uspela sam 3-4 minuta da zakasnim na pomenuti ispit…Utrcavsi u skolu videla sam vec punu ucionicu decaka u skolskim uniformama, a u prvom redu: troclanu komisiju koju su cinili direktor pomenute gimnazije I sam po struci matematicar, jedan profesor univerziteta(inace clan NZ ministarstva prosvete) I kolega koji je predavao kalkulus pomenutom odeljenju…

Mentor mojih postdiplomskih, kod koga sam vec odbranila teorijski rad je sedeo u poslednjem redu I smeskao se zastitnicki…Pola sata pre pomenutog dogadjaja ja sam ga telefonom obavestila da cu malo da zakasnim, da mi je muka, da sam neispavana, da sam celu noc proveravala u recniku ‘pronunciation’ tj. izgovor svake reci koju cu morati da izgovorim I da me strah da mi se od svega ne ‘sloši’..Rekao mi je da se opustim I ne brinem I da to nije, kako se izrazio ‘preki sud’ vec obicna komisija strucnih I empaticnih ljudi, a bas ako osetim da  mi je lose ili da ‘nesto ide po zlu’ da  zastanem ispred bele table po kojoj pisem podignem marker I mahnem nekoliko puta, pogledavsi u njega , a on ce pokusati da pomogne…S’ obzirom da je u toj gimnaziji jedan period tj. cas trajao 65 mnuta,(u razlicitim skolama casovi su razlicite duzine) a ja sam imala dvocas bez pauze, pomislila sam eto 130 minuta ‘belaja’…

Cas je proticao solidno…Ja sam se opustila, pricala, objasnjavala, crtala I pisala po tabli, imala odlicnu interakciju sa ucenicima jer je to bilo inace njihovo najace tzv. 'A odeljenje' I toliko su dobro bili pripremljeni, da su se javljali da odgovore I pre mog zavrsenog pitanja…Onako ‘zanesena’ objasnjavajuci nesto ispred table slucajno sam pogledala u ugao gde je sedeo moj mentor I zavrtela marker…On je odmah ‘skocio’ prisao komisiji I rekao: ‘Znam da nije obicaj da pravimo pauzu u toku ispita, ali s’ obzirom da nam koleginica dolazi sa drugog kraja sveta, ako je potrebno mozda bi smo, ako se slazete, mogli da napravimo za sve odmor od desetak minuta…’ Predsednik komisije je pogledao papir na kome su bili moji podaci I rekao: ‘Mi nemamo nista protiv ako to zeli Ms Mitrovic…’ Ja sam pocrvenela I napadno pocela da negiram: ‘Nema potrebe,  ja mogu bez pauze do kraja, bolje da pre zavrsimo…’ na sta se moj mentor zbunjeno I zacudjeno vratio na ‘svoje meste’…

Sve je proteklo u najboljem redu…Ispit sam uspesno polozila. Kasnije sam se mentoru  izvinila, objasnjavajuci da je pomenuti ‘dogadjaj’ bio slucajnost, na sta je on blagonaklono odgovorio: ‘Lana, desava se… nema potrebe da se toliko izvinjavate, uskoro cete dobiti nastavnicku licencu I uci u nase srednje skole kao predavac, sto verujte nikome nije nimalo lako, a posebno ce za Vas to biti veliki izazov, zato cuvajte energiju za  buduci posao..’ Bas tako je I bilo kada sam se zaposlila… A sta je posle sve bilo to je vec ISTORIJA…

I posle dosta godina pomenuti dogadjaj mi je ostao u secanju I to koliko blagonaklonost I empatija ljudi oko vas mogu da pomognu u mnogim situacijama…

(Koliko se nastava matematike u srednjim skolama razlikuje kod nas I na Novom Zelandu pisala sam na engleskom u svom radu: ‘Slicnosti I razlike matematickog obrazovanja na Zelandu I ex Yugoslaviji’, a na slicnu temu’Matematicko obrazovanje I etnomatematika na NZ’ odrzala sam pretprosle godine predavanje u Galeriji na Andricevom Vencu u okviru manifestacije: 'Maj, mesec matematike' koju su organizovali Centar za promociju nauke i Matematicki Institut-SANU (30.05.2019.) )

Neki od interesantnih materjala o Novozelandskom matematickom obrazovanju i njihovom matematickom kurikulumu mogu da se nadju na stranici: 

U ove, do skoro praznične dane kada se  usled ‘korona doba’ manje išlo okolo,a više čestitalo ‘on line’ I kada sam ja, inače sklona priči I telefoniranju vreme provodila najviše tako, počeh da preispitujem sebe I svoje emocije…Neki najbolji svetski psiholozi poručuju: ‘Analiza-paraliza’ I baš tako, ne treba to činiti često, ali ponekad je neizbežno…I taj ‘pusti telefon’, u stilu ‘…samo da mu čujem glas I razmenimo čestitke bezazleno…’ I onda  se ‘vrtlog’ vrati I taj ‘ringišpil u glavi’ ponovo okrene…

Naravno, meni,  pesničko-matematičkoj (nije baš laka kombinacija) duši naidju  razni stihovi u stilu: ‘A onda shvatim na prepad da TE volim ko nekad, vreme samo raspiruje plam…’ ili “Džabe mi sve ‘ljubavi bez broja…’ kad sam u srcu bila I ostala samo TVOJA…” -Namenjeno NEKOM posebnom, ko ima takvu intuiciju, intelektualno-matematički talenat (takvi su retki), mogućnost  vizuelizacije  koji ne mora ništa da pročita od pomenutih stihova, vec unapred SVE zna, uvek je za jednu misao ispred… NJEMU se intelektualno podvaliti I da hoću, jednostavno ne može, džentlimenski, sa osmehom, prihvati sve moje izgovore, a pravu istinu uvek zna… Nikad se ne ljuti, sve razume, pa i to da sam pomalo nagla i nepredvidiva, ali srećom, već je upoznao moje toplo i plemenito srce...Toliko je toga prošao i iskusio i uvek bio i ostao vrhunski u svemu što radi... Ništa mu ne zameram...Ako je u našoj 'relaciji' neko malo u nečemi i grešio, to sam bila ja...Uvek je praštao, onako ljudski i dostojanstveno kako to samo mogu plemeniti i u svemu veliki ljudi... Agnostik po ubedjenju, a u srcu je pun topline i bezuslovnog praštanja... (Proći će valjda jednom I ovo ‘doba korone’, samo da ostanemo živi I zdravi ehhh…, pa posle možemo da nastavimo I o emocijama tamo gde smo stali… )

Kako na početku pomenuh to kritičko preispitivanje I samoanaliziranje I ono me uvek dovede do poezije…  S’ obzirom da imam običaj da malo ‘lutam’, više platonski, pa da se vratim onima koje stvarno I bezuslovno volim, tako se vratih I Preveru…IZNENAĐENJE! U njegovoj poeziji pronadjoh pesmu koja kao da je pisana za mene..Verovatno je I Prever u  vreme dok je živeo u Parizu upoznao neku osobu sličnu meni I posvetio joj tu pesmu… Tekst pesme je sledeći ( a u donjem prilogu je jedno prelepo recitovanje iste pesme) :

“Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!”

Žak Prever

Evo kako  zvuči kada se pomenuta pesma odrecituje na jedan inspiritivan način…

Žak Prever - Takva sam, kakva sam… 

IZBOR IZ SVETSKE POEZIJE: 'Jedna od najromanticnijih pesama svih vremene je Preverova ‘Basta’ ' :

“Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na Zemlji
Na Zemlji koja je zvezda…”

Žak Prever

Toliko receno sa malo reci…Uz to bi se uklopila jedna nostalgicna pesma Zdravka Colica:

“Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrtso- kao na Drini ćuprija.”
― Ivo Andrić, The Bridge on the Drina

Bas kako kaze Andic: ‘zivot je cudo…’ Ali, bar kod mene NO REGRETS (nema kajanja) ni na peofesionalnom, ni na privatnom planu…

Profesionalno sam izabrala da studiram  nesto tezu nauku koja nije popularna u ‘sirokim masama’…Ta nauka mi je donela rad u razlicitim sredinama I puno lepog iskustva…Poceci, skoro decenija u mojoj maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji-sve poznato I savrseno, zatim rad u muskoj gimnaziji na Novom Zelandu, dosta nepoznanica, ali I lepih, strucnih izazova, zatim rad u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji koje mi je omogucio upoznavanje nacina nastave u privatnom sistemu…Dugogodisnji rad u srednjoj strucnoj skoli mi je doneo osim prosirenja strucnih I pedagoskih domena I pripadnost jednom izuzetno kompaktnom, dusevnom I empaticnom kolektivu, gde su ljudi uvek spremni svima da pomognu, kako se narodski kaze ‘I u dobru I u zlu’…

Sama struka mi je donela upoznavanje I nekih izuzetnih ljudi-erudita kojima se uvek ponovo vracam…Za jednog od njih , po svemu izuzetnog imam obicaj da kazem da mi se uvek ‘ponovo desi’…

Privatno sam takodje zadovoljna…Dobro uvek moze I bolje, mozda se na nekoj zivotnoj raskrsnici projuri na ‘crveno’ I kasnije shvati, da je bilo bolje bar sacekati ‘zuto svetlo’, mada je ‘zeleno’ najsigurnije, ali sta je tu je, nema kajanja…I tu je bilo I ima puno ljubavi…Dvanaestogodisnji brak koji mi je doneo radjanje sina, materinstvo I dr. Cetvorogodisnji zivot sa Novozelandjaninom Kevinom (poc) pamtim kao period u kome me je neko , da opet upotrebim narodski izraz ‘gledao kao malo vode na dlanu…’ Tekuca ‘otvorena veza’, koja iako neobavezna I nekonvencionalna  daje potpunu slobodu u svemu (free), a opet ispunjava na jedan poseban nacin…I naravno onaj sveprisitni NEKO, na koga neko vreme I zaboravim, a onda mi se ‘ponovo desi’ u jos lepsem emocionalnom naletu…

Zivot, kao zivot, doneo mi je I neka lepa prijateljstva sa ljudima svih meridijana, ‘celozivotna’ I ona kraca koja takodje nosim u srcu…Za mene je dobar covek uvek bio i ostao pravi covek nezavisno od  boje koze, nacije, verskog, politickog ili bilo kog drugog opredeljenja...Mozda je neskromno reci da sam od dosta vrlina i mana koje imam, kao i svako zivo bice, ipak uvek gajila i u prvi plan stavljala DOBROTU, koja podrazumeva dusevnost, prastanje, neosvetoljubivost, empatiju, bezuslovnu ljubav...Bas onako kako se cesto citira u psihologiji: 'Samo DOBAR covek je psihicki zdrav covek'....

Zivot 'preko okeana' mi je doneo i mnoga putovanja i mogucnost da uskoro zavrsim knjgu putopisa iz celog sveta koju vec duze pisem...

Moja pros-cons lista bi bila duga, ali se ovde ne bih na tome zadrzavala...Vazno je da sam zadovoljna ukupnim 'skorom' tj. rezultatom... Takodje mi je vazno da sam osim intelektualnih vrednosti i strucnog usavrsavanja uvek insistirala i na ljudskim kvalitetima...Naravno nisam 'svetica' (njima je mesto pod nebeskim oreolima i u manastirima), ali mogu slobodno reci da sam jedna jednostavna, obrazovana, dobronamerna i lepo vaspitana osoba (dragulj vaspitanja koji sam dobila od svoje primarne, slozne, plemenite, gradjanske porodice gde sam od oca-intelektualca sirokog spektra nasledila radnu disciplinu, istrazivacki duh, ali i pomalo nekovencionalno ponasanje, a od pokojne majke-'dobrice' plemenito srce, uvek spremno da se svakome nadje u nevolji, da prasta i opravdava skoro sve u nesavrsenostima ponasanja pojedinih osoba...)

Nadasve, moj pesnicki spirit me uvek odrzava optimistom,   'duhovno budnom' i zaljubljenom..., dovoljno da se otplovi u neke sopstvene 'vode' i da bude 'lepo u glavi', bas kao u pesmi: 

I da nismo hteli, cak I mi 'primerni' sto zivimo 'po propisima', koji obicno ranije lezemo moradosmo da pored ovolikih petardi I buke okolo ostanemo budni I docekamo hteli-ne hteli I Pravoslavnu Novu…

 U jednom letopisu pise:" Što se Srbije tiče, po običajnom kalendaru, za Pravoslavnu Novu večeras se ne spava. Običaj je da se u toku noći služi vruća rakija, kuvano vino i krofne."

S' obzirom da nikada nisam probala alkohol ja sam od svega gore navedenog veceras mogla da koristim samo krofne... 

Vec kad smo se razbudili opet je vreme za lepe I dobronamerne zelje I za svekoliko prastanje…Jos jednom da svima pozelim isto sto bih I sebi I svojim najdrazima: dobro zdravlje, puno radosti I bezuslovnu ljubav…Da svi nastavimo da zivimo zdravi u miru i slozi. Treba da prevazidjemo razlike, zavist, razmirice i sitne pakosti. Radujmo se jednostavnom zivljenju...Zivimo svoj zivot kako zelimo i najbolje mozemo i pustimo druge da zive kako oni zele...Znaci 'bez gledanja u tudje dvoriste...' Svako ce naci sta mu je srcu drago i onda svakome moze da bude 'lepo u glavi', bas kao sto je meni u ovoj slavskoj noći...

Opet o ljubavi… O cemu bi drugom pisala  ‘pesnikinja’ kako me je jednom nazvao NEKO koga ‘sam jednom  poznala kad sneg se topi…’ I bas kako dalje D. Maksimovic kaze: ‘s neznoscu gledah stopa mu trag, trag u snegu belom I znadoh da ce biti mi drag, drag u zivotu celom…’ Bas tako, kako skoro rekoh ‘TAJ POSEBAN NEKO’ mi se uvek ponovo desi…Svojim vrlinama I kvalitetima, svojom suptilnoscu i  iskrenoscu, svojim izuzetnim intelektom na mene deluje kao čarobnjak I ne da da ga zaboravim…Probam ja I to sa zaboravom, pogledam levo, pogledam desno, skrenem s pravog puta, pocnem da lutam I opet me na nekoj raskrsnici saceka upravo on jos bolji I primamljiviji…On je poput vina…Sa godinama postaje sve bolji… Uprkos dinamici vremena I svemu sto nas vise razdvaja nego spaja ja konacno moram da priznam da je  ON postao konstanta u jednacini mog zivota… Neuporediv je sa bilo kim drugim, jednostavno unikatan...Cini mi se da su sve drugo varijable  tj. za one koji nisu svikli na matematicku terminologiju (Eh pusta matematika svasta čini….ko da baca čini od njega na mene..), jednostavno promenljive… Ponekad pomislim da je dobro sto sam se vratila sa Novog Zelanda u Beograd, inace ga verovatno ne bih srela…. ( U stilu: 'sve je bilo sasvim slucajno, filmski nestvarno...' )

Evo, smirio se I vatromet u komsiluku… A meni pred ocima jos svetlucaju neke geometrijske figure... Pomesale se aksiome, ona o paralelnosti i ostale...Shvatim da bas volim geometriju...eh... 'Ne iznenađuje sto je iznad ulaza u Platonovu akademiju pisalo: „Neka ne ulazi niko ko ne zna geometriju“, dok je sam PLaton govorio da „Bog uvek stvara na geometrijski način“.' (O tome vise na stranici Pitagora )

 Polako, ali sigurno svetla se okolo gase, nestaje praznicna euforija I vecina je utonula u san…Vreme je da I ja to ucinim uz jos jednu misao na NJEGA… Meni bi sada vise odgovarala ruska romansa:

“Очи чёрные, очи жгучие,
Очи страстные и прекрасные,
Как люблю я вас, как боюсь я вас,
Знать увидел вас я не в добрый час…”

Ali ipak u ovoj novogodisnjoj noci, s obzirom da je I nas prvi susret bio u kafanskoj atmosferi  da se opredelim za pesmu, slusacu je na you-tubu 'za sve pare'...

IDI, IDI NESANICE - Kafanska verzija

Ne cujem nekog mesecima, ne vidim ga godinama I onda jedan kratki telefonski razgovor bude ‘okidac’ za nekadasnje snove, mastanja….

Onda shvatim da su neke povremene ‘ustreptalosti’ bile obicne zamene, tj. ‘surogati’ za onu jaku, prelepu emociju koju osecam prema NJEMU…

Iako smo vec duze u svojim vezama: ja u neformalnoj, ‘otvorenoj’, on u nesto zatvorenijoj, duzoj I odgovornijoj varijanti shvatim  da ‘gde ima dima, ima i vatre…’

Uvek me razoruzaju njegova iskrenost,  neposrednost i plemenitost, spremnost da sve razume i oprosti…Znam da sam gresila I bezeci od njega, zapravo bezala od sebe I te suptilne emocije…Nije to bilo hrabro od mene..Naprotiv, uvek na njegovo: ‘sacekaj, odmah se vracam...’ i sl. koristila sam priliku da negde ‘odleprsam’ jer sam znala da bi  odsanjani san do kraja sa njim bio toliko upecatljiv da nikada vise ne bih pozelala da se probudim….Zato sam se uvek budila na vreme, onako racionalno, sto je I svojstveno ‘nasoj retkoj struci’…

Davno me je ‘kupio na prvi pogled’ onim svojim stidljivim I sarmantnim: ‘Ja nisam odavle…’

Slusajuci ga I upijajuci to ogromno znanje kojim je plenio, mislila sam, pa on stvarno I nije ‘odavde’…Briljijantni um, genijalnost u jednoj tihoj ambalazi skromnosti i nenametljivosti...

Zivot nas je spajao na kratko I razdvajao na dugo…Onako, poput meteora dodirnemo se na ‘zajednickom parcetu naseg neba’, a onda rasprsnemo I krenemo svojim divergentnim putevima I opet, I tako ‘u krug’…Nekako to ,vrcenje u krug je vise podsecalo na 'Circulus vitiosus' za koji smo oboje znali da ne vodi na pravi put...

Sarmantan, harizmatican, a nenametljiv…Umeo je da cuti I da me dugo slusa…A onda kada bi konacno progovorio ja bih zanemela…

Intelektualna igra dvoje ljudi  slicnih interesovanja, slicnog intelektualnog sklopa, ali na zalost razlicitih generacija, obaveza I zivotnih puteva…

Oboje smo imali neku ‘zadrsku’… On se bojao da me na bilo koji nacin ne povredi…Ja sam se bojala bliskosti zbog drugih stvari….

To čarobno veče naseg prvog susreta mi je I posle skoro decenije ostalo u secanju kao nesto neponovljivo…Oko nas je sedeo, bukvalno ‘trust mozgova’, mladi prijatelj koji me je predstavio NJEMU bio je I ostao jedan od najvecih nasih, naucnih  mladih talenata…Svi ostali su bili u svetu  nase nauke sa znacajnim ‘backgroundom’…Tih nekoliko sati razgovora za ‘punim stolom’ naroda (nas desetak ) mi je tako brzo proteklo, poput pet minuta…Konobar je nekoliko puta rekao ‘fajront’, prigusio svetla, muzika je prestala, a mi smo I dalje pricali I pricali, cini se  nesvesni prisustva ostalih, a ostali su cekali da mi zavrsimo razgovor…

Veoma sam iskrena osoba, tako da mi je I dan danas zao, sto sam na njegovo pitanje na rastanku: ‘Videcu Vas sutra na predavanju?” potvrdno odgovorila I slagala jer mi je posle tako lepe veceri bilo besmisleno da objasnjavam da sam na to veče svratila da se vidim sa svojim prijateljima tj. zemljacima I da se uopste nisam prijavila za ‘radni deo’ tako da se sutra na tom skupu necu pojaviti…I kasnije se nisam pojavljivala na mestima gde me je ocekivao,  ne zato sto nisam zelela, vec sam smatrala da ne treba da produzavam ‘iluziju’…Mislila sam da je za oboje tako bolje I bezbednije…Tek u ovo ‘doba korone’, kada covek preispituje sebe o mnogim stvarima shvatila sam da sam gresila bezeci jer se od sopstvenih emocija tesko moze pobeci…

Bilo kako bilo..ON MI SE UVEK PONOVO DESI… Njegov glas podstakne magiju… Jednostavno uvek ponovo nekako 'procvetam', usred snega, osetim proleće i znam da je TO- BAŠ TO...Buducnost je nepredvidiva, nikad se ne zna sta nosi dan, a sta noc...Vazno je da je 'lepo u glavi' i u srcu, da je prijatno kad na nekoga pomislite i onako slucajno...Poslovica kaze da nista nije slucajno i da se sve desava sa razlogom, verovatno i neka poznanstva...

I eto ponovo talas, plima... sve naidje nekako ponovo u stilu pesme:

Imelda May - Falling in love with you again (lyrics) 

Po povratku sa  Novog Zelanda, osim Beograda u kome sam se nastanila drugi za mene intrigrantni grad bio je NOVI SAD…

Jednom su me prijatelji iz najstarije BG  privatne gimnazije u kojoj sam cetiri godine predavala poveli do carobnog, vojvodjanskog grada…

Prvo mi se nije islo, ali su rekli: ‘Lana, verovatno tamo davno nisi bila, videces usput najlepse suncokrete koje inace volis, znamo da ne pijes alkohol ali  ces biti u drustvu ljudi koji piju najbolja vina, osetices magiju…’ Ja sam se nasmejala I rekla: ‘Dobro, za mene je magican bio Novi Zeland, hajde da vidim sta to jos ima u tom vasem Novom Sadu u kome sam davno boravila jos kao profesor Prve kragujevacke gimnazije…’

Pomenutog vikenda sam se uverila da me ponovo odusevljava Petrovaradinska tvrdjava I jos po nesto…

“Pogled s Petrovaradinske tvrdjave… Novi Sad obasjan suncem, sa svojim mostovima, Dunavom, treperi vazduh dokle pogled seže, kao da hoće da pokaže da je Novi Sad živ, ali tako posebno nežan. Petrovaradinska tvrdjava je gradjena u periodu izmedju 1692. i 1780. godine. Nakon prvog svetskog rata bila je predvidjena za rušenje, a zahvaljujući neizvršenju takve odluke, grad Novi Sad se danas ponosi delom sačuvane istorije kao jednom od najvećih atrakcija grada, mesto sa kog se pruža predivan pogled na ceo grad. Tvrdjava zajedno sa svim svojim obeležjima utvrdjenja, podzemnim prolazima i koridorima je danas osim deo prošlosti i svakodnevnica, uz šetalište, brojne kafiće, uredjene zelene površine. …”

Nekoliko godina posle opisanog izleta, bas u ovo januarsko vreme, blizu Pravoslavne Nove godine, negde oko ponoci, sticajem odredjenih profesionalnih okolnosti nasla sam se u jednom beogradskom restoranu u drustvu u kome je vecina bila Novosadjana… Tada sam otkrila da pored prelepe okoline mojih omiljenih suncokreta, Petrovaradinske tvrdjave I dr. znamenitosti  Novi Sad ima I izuzetne ljude…Neki su veoma harizmaticni, a uz to I briljijantni matematicari…Odusevila me je jednostavnost tih izuzetnih ljudi koji se uprkos akademskim titulama, genijalnosti I ogromnom znanju kojim raspolazu ponasaju prirodno, jednostavno bez imalo prepotencije…To me je podsetilo na novozelandski mentalitet koji sam zavolela…Neka, tada neobavezna poznanstva uz caskanje ‘o svemu I svacemu’ prerasla su u prelepa prijateljstva…Pa, I dan danas u ovo ‘korona doba’ kada sam, kao I vecina limitirana u posecivanju drugih gradova I kada retko mogu da vidim neke drage ljude, preplavi me talas prijatnosti kada im cujem glas I razmenimo praznicna cestitanja…Izuzetni, harizmaticni ljudi, odlicni naucnici koji su dokaz koliko matematicari mogu da budu vrhunski intelektualci I koliko drugih zivotnih oblasti poznaju…Tu se setim ruskog pisca Maksima Gorkog koji kaze: ‘Do jednostavnosti treba narasti…’ Bas tako, slusate nekog izuzetnog, briljijantnog uma, vrhunskog ne samo u nauci kojom se celog zivota bavi vec I u nekim drugim vestinama I otkrijete koliko je neposredan, jednostavan, oslobodjen sujete, nadasve altruista…I opet ona latinska poslovica: ‘Simili similis gaudet’ I onaj lepi osecaj ljudske topline koji vam ulepsa dan I ucini ga posebnim…

Govoreci o Novom Sadu I njegovim ljudima ne mozemo da se ne setimo I one njihove pesme koja bi mogla da bude Novosadska himna:

Cesto se na nekim mrezama, recimo FB pojavljuje: ‘STATUS VEZE’  , pa se nudi opcija za tzv. ‘relesionship’ u stilu: u braku, veren, u vezi, u otvorenoj vezi I td.

S’ obzirom da odavno nisam u braku moj partner I ja smo se opredelili za tzv. ‘otvorenu vezu’, sto nije tako cesto za ljude na Balkanskim prostorima.

Nama su I zivotne okolnosti diktirale sam status veze. Oboje smo u ‘srednjim godinama’ (on je par godina stariji od mene), oboje iza sebe  imamo dugogodisne brakove I odraslu decu iz tih brakova... I ranije smo se redje vidjali,  a s’ obzirom da on zivi I radi u inostranstvu u ‘doba korone’ ti susreti su jos proredjeniji.

Kako se definise otvorena veza… Recimo: ‘Tip ovakve veze (setite se, sve zavisi koga pitate) može biti da postoji samo neko interesovanje za određenu osobu ali ne želite da se stvari zakomplikuju prebrzo i zato ostavljate da to traje neko vreme dok se ne upoznate dovoljno. U međuvremenu ostavljate slobodno vreme i prostor da mozete biti zainteresovani I za druge ljude..’

Pretpostavljam da bi bilo fer dati drugoj osobi dovoljno vremena da me upozna i vidi da li bi mogao da bude srećan sa mnom. Kao odrasli, moramo da budemo realistični i da stvorimo neke ciljeve u životu. Ako ta osoba ne odgovara tim ciljevima i ne želi čak ni da proba da pomogne pri njihovom ostvarivanju, prava odluka je neophodna….Zasto da se zavaravamo, ako upoznamo nekoga ko nam u svemu vise odgovara mozemo u ‘otvorenoj vezi’ da svom trenutnom partneru na kulturan nacin bez dizanja tenzije Ili ljubomore objasnimo da smo naisli na nekog ‘posebnog’, ko nam u trenutnoj zivotnoj situaciji vise odgovara I sa njim zelimo da idemo dalje…Sa prethodnim partnerom ostajemo u lepom, prijateljskom odnosu bez povredjene sujete, bez prekora ili bilo kakvih negativnih emocija…To sto je bilo-bilo je lepo I kao takvo treba da se pamti, a u emotivnom smislu nastavljamo dalje sa drugom osobom…Ne znaci da je nova osoba po bilo cemu lepsa, pametnija, kvalitetnija od prethodne, jednostavno je ona sada ta koja nam u odredjenim zivotnim okolnistima odgovara…

Ja sam svom partneru rekla da bih jedino volela da znam ako se pojavi nova osoba u njegovom zivotu, da mi  kaze, kao sto sam I ja obecala da bih isto rekla prvo njemu…Nravno, i dalje bi smo ostali dobri prijatelji, razgovarali, druzili se, ali ta veza ne bi vise bila emotivna ili bar onakva kao ranije...

Sve se zasniva na bezgranicnom POVERENJU…  Vecina ljudi obicno ne razume, a cak i osudjuje takvu vrstu odnosa…Neki ih, ne daj Boze, podvode u kategoriju promiskuiteta, o kome, bar o slucaju o kome ja govorim nema ni govora…Cak mi se cini da je nasa ‘otvorena veza’ I bliza ‘platonskoj’ oslobodjena mnogih ‘posasti’ tzv. jakih-fizickih veza u kome se insistira na svemu zajednickom: deci, imovini, prijateljima, prihodima u stilu: ‘Ti si moja/moj za vijek I vekova I samo smrt moze da nas rastavi..’ Kapa dole pomenutim vezama ili brakovima (takav je bio I brak mojih roditelja I potrajao je sve do smrti moje majke, nesto vise od 50 godina I ja im se jos uvek divim).

Ziveci dugo na Novom Zelandu, navilkla sam na velike slobode u svemu, narocito u privatnom zivotu…Obicno kazem, kada mi se tako reci slucajno desio moj sadasnj partner, da nas je kako se narodski kaze, jednostavno Bog spojio…I on je dugo u inostranstvu, obrazovan, castan, davno razvedeni intelektualac, koji postuje tradiciju (I na strani obelezava Krsnu slavi svoje familije) I koji mi po svemu odgovar u intelektualnom, emotivnom pogledu.

Za razliku od mene ‘poetske duse’, moj partner  stoji cvrsce nogama na zemlji I zivi ‘japijevskim’ tempom u svetu gde se radi po dvadesetak sati dnevno I nikada ne staje…

Nase poznanstvo je pocelo u jednom zajednickom drustvu neobaveznim razgovorom o nasoj spisateljici Isidori Sekulic, koja je inace jedna od mojih miljenica…Rekao mi je da ga pomalo podsecam na Isidoru, po matematickom duhu, sklonosti ka pisanju, poznavanju stranih jezika, nekovencionalnosti u ponasanju…Nasalila sam se: ‘Za razliku od Isidore koja je za svoje savremenike uglavnom bila: ‘divljac za odstrel’, pa su o njoj ispredani tracevi I druge pakosti, ja sam u svojoj sredini poput pripitomljene srne ili bolje reci LANETA koje svi vole i o kome niko nikad nista nije ni ruzno pomislio, a kamoli rekao…eh, radosti..”Pocev od skolskih dana, prko nekoliko radnih sredina, do danasnjeg dana sa svim ljudima korektno saradjujem i trudim se da odrzim prijatan, kolegijalan, sluzbeno-ljubazan odnos i nailazim na puno razumevanje i slicno njihovo ponasanje...

..'Nasa, gore opisana; "OTVORENA VEZA” traje… Nemamo garancije, nista ‘veliko’ nismo jedno drugome obecali…Ne planiramo zajednicki zivot jer smo oboje ‘idividualci’ I te ‘porodicne zivote’ smo vec iziveli u svojim, kako moj partner kaze: ‘proslim zivotima’…Dokle ce ova carolija da traje ne znamo…Ja obicno kazem, vazno je da sam zaljubljena I da mi je ‘lepo u glavi’,  da mogu da slusam romanticnu muziku, da imam inspiraciju za kreativno pisanje, da i dalje uzivam u lepoj poeziji, pa dok traje-nek traje…Mozda jos  deset dana, a mozda jos deset godina, bas u toj neizvesnosti je draz… Kao sto sam ranije citirala Miroslava Antica, poput 'zmurki', 'sve je nase dok zelimo i trazimo...'

Volela bih da svi ljudi oko nas budu zadovoljni, emotivno ispunjeni u vezama koje su izabrali I koje im odgovaraju… Kao sto se moj parner I ja volimo BEZUSLOVNO, tako bih pozelela svima da imaju dugotrajnu, lepu, inspirativnu, bezuslovnu ljubav, bas kao u pesmi Donne Summer:

Donna Summer - Unconditional Love - 1985 - 

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom