Još jednom su pobedili pravda, vera, čovekoljublje I smirenost.  Mitropolit Joanikije je ustoličen u Cetinjskom manastiru. Kao I uvek Patrijarh Porfirije je pokazao svoju duhovnu I intelektalnu snagu, na uvrede nije odgovarao uvredama već dostojanstveno- blagošću I smirenošću. Postupio je baš onako kako savetuje otac Tadej: „Treba da smo mirni. Bolje je trpeti uvredu, nego naneti uvredu. Ako pretrpimo uvredu, Gospod će nam dati snagu i mir. Ako ne pretrpimo uvredu, savest  nam neće dati mira. Savest je Božanski sud.“

11 najlepših pouka Oca Tadeja o životu - probudiće najčistije ...

Kažu da pred spavanje treba čitati nešto lagano, slušati Šopena, zamišljati daleku pučinu okeana…Uz to evo I lepe Remarkove sentence: “Čovek može mnogo toga čuti, samo ako ume biti dovoljno tih.” ( Erih Marija Remark/Nebo ne zna za miljenike)

 Evo I jedne lepe uspavanke da malo ublaži Remarka:

“Ne zaboravite tiho pred san da oprostite, zahvalite, pošaljete ljubav na sve strane

da vam sutra čaroban dan osvane i da vam ceo svet najbolji prijatelj postane…”

A upravo počinje PREOBRAŽENJE…

Ma koliko da ste dobri, pametni, lepi ili manje dobri, manje pametni, manje lepi bice onih koji vas oduvek vole I onih koji vas oduvek (ne) vole… Onima koji vas vole nista I ne morate da bjasnjavate, oni razumeju, prihvataju, osete vas intuitivno I bez objasnjenja… Oni koji vas ne vole nikada nece prihvatiti niti saslusati vase objasnjenje bilo o cemu, oni imaju ‘svoje vidjenje svega’, svoju ‘ekipu’ I svoj davno formirani stav prema vama…Svetu se ne moze ugoditi… Sve ljude treba postovati, saslusati, istolerisati bez mnogo replika. Smirenost I ljubaznost su najbolji cuvari ljudskog dostojanstva. Bogu hvala, retko dobijam negativne komentare, ali I kada se pojave odćutim ili se nasmesim I kazem polusaljivim tonom: ‘Gospodjo/gospodine necu Vam replicirati zarad  obostranog kardio-vaskularnog zdravlja…’.

Kazu da je nas nobelovac Ivo Andric retko replicirao I da je svoje emocije retko izrazavao I to samo u drustvu najblizih…Smatrao je da svako treba da nadje svoj put…Njegov sused I prijatelj ispricao je  sledecu anegdotu: ‘Šesdesetih godina, u vreme kada svi nisu imali televizor okupljali su se kod Andrica da pogledaju po neku emisiju…Jednom se pojavila tada mlada pevacica Lepa Lukic da promovise svoju narodnu pesmu: ‘Od izvora dva putića vode…’. Andric je poslusao I rekao: ‘Eto istine koju je I narod prepoznao u pesmi…I od izvora vode dva puta, pa svako moze da izabere svoj…’. To je bio jedan od njegovih retkih komentara na tv program.

Ja sam svoj put plemenitosti, dobronamernosti, prastanja, tolerancije davno izabrala…Naravno I na tom putu sledim dozu Andricevske pristojne, gospodske distance koju je jednom objasnio recima: ‘Bolje je biti I sam nego u neadekvatnom društvu’.

Mudri, besmrtni Andric je davno zakljucio: “ŠTO NE BOLI-TO NIJE ŽIVOT, ŠTO NE PROLAZI TO NIJE SREĆA”, a mi, obicni smrtnici smo ovu njegovu istinu spoznali u sopstvenim bivstvovanjima…

(19 mudrih misli Ive Andrića koje nikad ne umiru: Što ne boli, to ... )

Kao ‘dobro dete’ (bila I ostala…ehh…) I izuzetan djak pored matematike kojom se bavim po vokaciji I koja je bila I ostala moja velika ljubav, citala  sam uglavnom na srpskom, ali I na ruskom I engleskom mnogo literature  iz raznih oblasti. U pocetku sam citlala bukvalno SVE od zivota I dela velkih kompozitora, preko pravaca u slikarstvu do knjizica iz ‘popularne medicine’. U ovim godinama sam vise selektivna u svemu, u pristupu ljudima (‘spustavah se ja na vase uze-umalo se uze ne pretrze, od tada smo visi prijatelji..’kako kaze Njegos ili ona saljiva krilatica iz turbo-folka: ‘nije mi srce-vizit karta, da ga dobije svako, do mene se ne dopre lako…lep si, pametan, kulturan kome hoces pridji, al mene, molim te zaobidji…’ ), pa I u čitanju…I dalje osim strucne literature(ostala mi je omiljena teorija grafova), volim lepe eseje iz filozofije I psihologije kao I poeziju I putopise koje I sama pisem, ostalo zaobilazim, medicinske clanke izbegavam jer kao laik sta god procitam-pronadjem kod sebe simptome, ne bavim se politikom 'I ne smetam vise nikom' (bar ja tako mislim), ekonomija mi nikad nije bila ‘jaca strana’-od dva dinara cas napravim jedan-ehh… I dalje volim lepu beletristiku,(za kratko se 'odmaknem' od Dostojevskog, al mu se brzo ponovo vratim…), volim I romane sa ‘krimi’ zapletom… Jos uvek imam dara da u romanima Agate Kristi otkrijem kriminalca za kojim se traga pre bilo kog detektiva… (valjda je moj sin taj ‘analiticki um’ nasledio od mene I otisao profesionalno u ‘policijske vode’…).

Iako sam tokom skolovanja izucavala mnoge filozofije  (nekada mi je jedan od najomiljenijih filozofa bio Kant: ‘Zvezdano nebo nada mnom I moralni zakon u meni' kao zivotno nacelo...), zatim sam dugo ‘bistrila Frojda’ u nekih 17 knjiga njegovog sabranog dela izucavajuce mnogobrojne ljudske porive I strasti... Duze vreme, ziveci na Novom Zelandu I druzeci se sa nekim intelektualcima koji su po poreklu I ubedjenju bili Budisti izucavala sam budizam odlazeci sa njima u tamosnje budisticke hramove I slusajuci njihove ‘pristove’, oduvek mi je bila bliska, a kako godine prolaze sve bliza hriscanska filozofija, a narocito pastoralna psihologija koju sam od rane mladosti izucavali citajuci najvise knjige I radove dr Vladete Jerotica. (Profesionalno se usavrsavajuci na Zelandu srela sam se i sa etnomatematikom koja je kod nas na fakultetu bila nepoznanica.)

Sada nemam dilema oko biranja mnogo cega, pa i citata. Znam ih stotine ‘na pamet’, uvek ih imam ‘mnostvo’ pri ruci u bliskom okruzenju, ja cak I kad putujem negde na dva dana ponesem 3-4 omiljene, vise puta procitane knjige, pocev od Andricevih ‘Znakova pored puta’, preko Egziperijevog ‘Malog princa’… pa nadalje-da mi se nadje. Medjutim kad bi me neko upitao da izdvojim samo jednog autora I navedem nekoliko njegovih citata tu ne bi bilo dileme, odmah ih biram ‘po srcu I dusevnosti’, a to su citati pomenutog dr Vladete Jerotica (1924.-2018.)-‘ (Psihoterapeut, neuropsihijatar, psihoanalitičar, naučnik, član SANU, književnik… Neiscrpan u davanju primera da iako živimo u prelaznom periodu, i vremenu globalne posrnulosti da se i dalje može uočiti neka iskra, dobrota, pozitivno, da i dalje postoji i etike i empatije i lepote i lepe reči, duhovnosti.... ):

“Reči iz Biblije iz Jevanđelja po Mateju: Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi, Jerotić tumači rečima patrijarha Pavla:
-Među vukovima opstati ovci je teško, ali nije nemoguće, jer nam Gospod kaže na koji način mi možemo i među vukovima opstati kao ovce Njegove. A to je: da budemo mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi. Mudrost će nas sačuvati da ne postanemo plen, da nas vuci ne raskinu, odnosno da nas neprijatelji ne onemoguće. A bezazlenost i dobrota će nas sačuvati da mi ne postanemo vuci.

Za one koji su nosili u sebi stvaralačku klicu, duhovnost je bila podsticaj za stvaranje.

Ljubav nosi u sebi, kao jedno od bitnih svojstava – stvaralaštvo.

Voleti drugog čoveka znači razumeti ga, a svakako oprostiti mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju, ne samo da ga prihvatimo, već da ga i zavolimo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da postane upravo onakav kakav može da bude.

-...Sigurno je da zlo postoji i u toj se se činjenici može uveriti gotovo svaki čovek u toku svoga kraćeg ili dužeg života. Poreklo Zla /Sotone/ nepoznato je i pored privlačnih ili manje ubedljivih hipoteza o tome poreklu, i to od strane značajnih religioznih mislilaca /naročito među mističaraima/, filosofa /osobito ruskih religioznih filosofa/, zatim kod neobičnog persijskog religioznog mislioca Zaratustre, a tu su i hipoteze velikih umetnika pera /stari grčki tragičari, Dostojevski i drugi/.
Jedini cilj ovog mog smelog traktata jeste ukazivanje sebi i drugima na neophodnost prepoznavanja Zla, i to najpre u sebi, sa mogućim /ne znači i tačnim/ objašnjenjem njegovog porekla, ali porekla /uzroka/ opet u svome ličnom životu. Borba sa Zlom u sebi dobija na smislu jedino ako poverujemo, ali i ako znamo da postoji dobro - i u nama i van nas /u Bogu najpre/..

Strah leči vera, sebičnost ljubav, a žalost – nada.

Od crva do čoveka je jedan princip životni, i neke stvari su zajedničke, koje nikakve veze nemaju ni sa Darvinom ni sa evolucijom. Nešto je zajedničko tu. Tako da su naše umiranje svetitelji dobrim delom znali.

Velika katolička mističarka Tereza Avilska kaže: Čovek je stalno u borbi i do kraja života ima da se bori. Stalno u borbi moraš biti, i stalno pominjem jevrejsku staru izreku Ako ne postaneš bolji, postaćeš gori.
Nema ništa statično. Ako ne postaneš bolji, postaćeš gori. Znači blagodat i trud, te dve stvari, dva stuba čoveka.

Padamo ponovo i ponovo ustajemo, to je neprestano u hirišćanstvu to sam naučio odavno, i sa svojm pacijentima i sam sa sobom. Ne sme se ostati u blatu, ako se u njega padne, - jer blato se skori odmah. Treba odmah ustati, jer ako malo duže ostane, ne može se to odelo očistiti a kamoli telo. Tako je sa grehom uopšte. Odmah krenuti dalje uprkos svemu.


Ko se od vas nije uverio da kada duže vremena pati od straha, obavezno počne da sumnja (u sebe i druge ljude), ili kada smo sebični zar ne postajemo i gnevni! A može li ljudska savest da podnese strah, sebičnost, sumnju i gnev, a da ne postane žalosna?

U životu srećemo uglavnom tri vrste ljudi: oni koji sude, oni koji mere i one koji opraštaju.
Treba se čuvati da ne upadnemo u prve dve grupe. “

Gore su  navedeni samo neki citati, dosta onih iz kojih uvek zrace mudrost I vrlina mogu se naci u tekstovima poput sledeceg:

Citati iz dela Vladete Jerotića |

U nasem jeziku ima dosta zargona vezanih za glagol LETETI: ‘leti mu pamet’, ta se ‘naletela’, pazi ne ‘zaleci se’ I sl. (Ima i ona anegdota iz kultne 'Zikine dinastije', kada se Zikina zena Dara penje na 'sims' od terase zgrade da pere prozor, a Zika je upozorava: 'Gde ces Daro, nisi ti tica da proletis...' ).

Ja imam obicaj da kazem da imam toliko vremena provedenog u vazduhu na raznim avionskim letovima, poput pilota na obuci…

Skoro procitah precizne podatke o prelasku izmedju destinacija: Beograd- Okland (NZ) koje  sam presla vise puta u oba smera… :

“Okland(NZ) je od Beograda udaljen 17.691km, tako da je jedini način da stignete do ovog predivnog grada na Novom Zelandu avionski saobraćaj. Vaše putovanje do Oklanda može da traje od 32h ukoliko letite avionima Air SERBIA ili AEROFLOT-a, pa do 52h i 25 minuta ako ste rezervisali kartu za let sa Turkish Airlines-om. Inače sam let bez čekanja na presedanja traje 22h i 40min.”

Inace do Oklanda moze da se stigne na vise nacina koje sam uglavnom sve isprobala:

Beograd-Frankfurt  (traje 1 čas I 55 minuta). Frankfurt-Singapur (12 casova 25 minuta), Singapur-Sidnej ( 7 casova 25 minuta) Sidnej-Okland (NZ) (3 casa).

Druga varijanta koju sam isprobala je Bg-London ( 3casa 5 minuta), zatim London-Kuvajt (6 casova 5 minuta), ostatak puta do Zelanda je slican prvoj varijanti.

Treca varijanta koja  je po meni I najbolja jer se najmanje ceka po transfernim aerodromimma (jednom smo u Frankfurtu cekali 4 sata, drugi put u Londonu 6 sati, jednom u Singapuru 5sati I td.) je Beograd-Dubai (5 casova I 20 minuta ), pa dalje slicno gore pomenutom.

Od  Beograda do Zelanda moze da se leti I preko USA tj. Los Andjelesa (let traje 15 casova I 10 minuta ne racunajuci ‘presedanja’ na transfernim aerodromima, najcesce Frankfurt ili Istanbul (moze I preko Ciriha ili Pariza-zavisi od avio kompanije koja se izabere).

Boraviti u bilo kom delu Amerike, a ne ‘leteti okolo’ je jednostavno nemoguce zbog velikih distanci. Letovi na kojima je moja malenkost bila su:

Los Andjeles –SanFrancisko ( let traje 1cas I 25 minuta), zatim San Francisko-Honolulu (Havaji) (let: 5 casova 20 minuta), zatim San Francisko-Las Vegas ( let traje 1cas I 35 minuta).

Po Novom Zelandu se redje leti jer je moguce dosta obici kolima sto daje lepsu sliku zivopisnih krajolika pored okeana… let koji sam cesce koristila je Auckland-Wellington ( 1cas I 5 minuta).

Okland na Novom Zelandu je odlicno povezan sa poznatim destinacijama u Australiji, npr. Auckland-Brisbane ( 3 casa 50 minuta).

Sto  se tice letova na morske destinacije, nekada smo cesce koristili letove Beograd-Tivat (55 minuta), Beograd-Split (1cas 5 minuta), Beograd-Portoroz (nema direktnog leta vec se leti do Ljubljane 1 cas 25 minuta),Beograd-Krf (Grcka)  (čarter let bez presedanja oko 1 cas I 40 minuta), Beograd-Katanija (Sicilija) (3 casa 50 minuta, sa jednim presedanjem  tj. transferom u Rimu). Beograd-Tunis (oko 2 casa, bez presedanja).

Po Evropi sam bila na kracim letovima:Beograd-London (3 casa 5minuta), Beograd-Moskva (3 casa), Beograd-Prag  (2 csa10 minuta), Beograd-Atina (1 cas 30 minuta), Beograd-Cirih (1 cas 50 minuta), Beograd-Rim ( 1 cas 35 minuta), Beograd-Paris (2 casa 35 minuta), Beograd-Istanbul ( 1 cas 45 minuta), Beograd-Madrid ( retki su direktni letovi tako das mo koristili Lufthansin sa presedanjem u minhenu, tako da potraje oko 5 casova I 15 minuta), etc. (Mozda sam neki let I propustil da navedem, li bilo ih je dosta).

Ranijih godina sam bas volela da ‘letim’. Iako po prirodi I nisam bas veoma hrabra osoba, nikada se nisam bojala letenja I plivanja u ‘dubokim vodama’. Znaci ili gore ‘visoko’, ili dole ‘duboko’-to su bili prijatni osecaji koji su me oslobadjali od ovozemaljskih problema bar za kratko jer kad ste dalje od tla, dalje ste I od razmisljanja o postojecoj svakodnevici…Nekad se nasalim pa objasnim zasto mi je hemoglobin hronicno nesto nizi u stilu: ako letite visoko medju razne nebeske ‘ptičurine’ I plivate u dubinama sa ‘ajkulama’ morate da izgubite I malo ‘krvi’…ehhh…

Od kako je pocelo doba korone sve manje putujem, cekam neko bolje vreme-doci ce znam, a sve manje letim jer je duze bilo ‘vreme otkazanih letova’ bas kako kaze sledeca pesma Bijelog Dugmeta:

U VRIJEME OTKAZANIH LETOVA-BIJELO DUGME ... - YouTube

“Kod svakog čoveka sistem vrednosti se formira još od najranijeg perioda njegovog života. Pored roditelja u početnom razvoju ličnosti ,ali i kasnije, škola i obrazovanje imaju veliki značaj u tome.”

Na mene licno je veliki uticaj izvrsila primarna porodica jer su mi od detinjstva usadjivali vrednosti I saznanja koja su mi kasnije u zivotu bila veoma dragocena. Imam obicaj da kazem da to sto sam neke neobicne zivotne okolnosti pretvarala u ‘vin-vin situacije’  treba da zahvalim osobama , kako ih saljivo zovem 'V na kvadrat' (majka Vuka I deka po majci Voja). (Od skoro se pojavio I trece V-unuk Vlada, ali s’ obzirom da zivimo na razlicitim kontinentima jos nismo poceli da razmenjujemo vaspitna iskustva, ali ima vremena). Moja majka je bila apsolutni ‘dobrica’ u stilu: ‘Sa svima budi dobra, ljubazna I blaga, ne daj Boze nemoj nikoga ni na koji nacin da povredis, pa iako osetis da neko ima nameru da te povredi-skloni se, nemoj da se svetis, zaboravi…’. Deka Voja je imao u formalnom obrazovanju-vojne skole, a u neformalnom one, zargonski receno ‘mangupske’. S’ obzirom da se druzio sa nekim svojim vrsnjacima kao sto su bili Krcun I sl. ni on sam nije bio ‘mala maca’, tj. imao je dosta zivotnog iskustva I manje naivnosti od mojih plemenitih roditelja. Govorio je: ‘Inteligentna si, harizmaticna, lepuskasta, briljijantni djak, elokvetna, pa da znas, I manje kvaliteta da imas bila bi meta raznoraznih ‘pakosnika’, tako da treba da pazis na SVE…Bogu hvala nisi sklona alkoholu ni slicnim porocima I to ce ti olaksati zivot…Emotivna si I iskrena I to su ti slabe tacke koje ce prvo da ‘gadjaju’, ali imas ti dedine-vojnicke gene, naucices da iako po neku bitku I izgubis mozes da iz svakog ‘rata’ ipak izadjes kao pobednik…’. Moja predobra majka se ljutila na svog oca I prekoravala ga slusajuci nase razgovore recima: ‘Ajde tata, sad je drugo vreme, ona je obrazovana I dobra osoba I ne treba da brine za te tvoje vecite opaske: ‘Ozna-sve dozna’, nije iz te price I nemoj da je opterecujes…’ Ja sam ipak upijala I dedine I mamine savete, a slusala I ono sta su clanovi ‘prosirene porodice’ pricali.

S’ obzirom da sam bila prinudjena da kao dotadasnja ‘princeza’ abdiciram I u svojoj tridesetoj na zahtev I nagovor oca svog sina I vec decenijskog supruga odem nevoljno u ‘beli svet’, tamo sam se cesto secala pomenutih saveta I prica. Kad sam se posle  skoro decenije sa Zelanda vratila u Srbiju pocela sam stvarnost da sagledavam drugim ocima, ali sitem vrednosti koji sam usvojila u detinjstvu ostao je tako reci nepromenjen. Prvo i osnovno je bilo biti dobar, iskren, ljubazan, postovati ljude I ne povredjivati ih ni na koji nacin. Uvek sam bila spremna da prva kazem ‘izvini’ I pruzim ruku pomirenja cak I u situacijama kada ni malo nisam bila ni za sta kriva. Sve ostalo je izraslo na pomenutim ‘temeljima’ I dugorocno se isplatilo, bas kako je sada vec pokojni moj deka predocio: ‘neke bitke sam I gubila, ali sam generalno ratove dobijala’.

Sve potice iz primarne porodice, a ostalo je kako kaze uvazeni dr Jerotic, koga cesto citiram: ‘Genetika, rad na sebi I Bozja pomoc’.

Tema koju samo dotakoh: ‘sistem vrednosti’ je ozbiljna I ‘siroka’, a o tome moze dosta da se procita u lepom tekstu (“Umesto da ‘lajkujete’, prihvatite direktno, umesto da ‘hejtujete’ kazite otvoreno sta vam ne prija.” ):

Sistem vrednosti nekad i sad -

Jedan psiholog kaze: “RETKO se doživljaj bliskosti može pojaviti u kontaktu sa osobom koju prvi put vidimo u životu, bliskost traži vreme, to je vrsta stabilnog odnosa koji se izgrađuje tokom godina.”

Do pre desetak godina delila sam misljene gore pomenutog psihologa. Imala sam uzak krug ljudi sa kojima sam bila bliska jos od svojih srednjoskolskih dana. Kasnije sam stvarala poznanstva. Ziveci na Novom Zelandu skoro deceniju komunicirala sam I radila sa ljudima sa skoro svih svetskih meridijana, ali sam retko osecala bliskost. Desavalo se da ljude poznajem godinama, poslovno saradjujemo, privatno se druzimo u krugu zajednickih prijatelja, delimo ista interesovanja, imamo veoma lepe I prijatne konverzacije, ali tu bliskosti nema. Takodje sam tesko prelazila na ‘per-tu’.

Verovatno bih do danasnjih dana zivela u prethodno navedenim ubedjennjima da mi se, kako nagovestih pre, sada vec jedne decenije nije iznenada, nenajavljeno, neocekivano I slucajno  desio NEKO. Posle pola sata konverzacije sa pomenutom osobom osetila sam taj meni redak I fantastican osecaj bliskosti kao u pesmi D. Maksimovic: ‘I znadoh da ces biti mi drag, drag u zivotu celom..’ Poput magije, carolije ili neke nepoznate ‘super-moci’. Nista slicno mi se nije desavalo ni pre, ni posle…Iako sa pomenutom osobom sticajem zivotnih okolnosti  nikada nisam razvila nista vise od jednog, nesto dubljeg, lepog prijateljstva, iako smo se retko culi I jos redje vidjali u meni je ostala pomenuta BLISKOST I verovatno ce tako ostati. Iako zivimo potpuno razlicite zivote u razlicitim gradovima sa razlicitim vizijama pomenuta iskra neceg bliskog I dragog tinja u meni. Sa bliskoscu je doslo I poverenje, oduvek sam mogla da kazem I poverim pomenutoj osobi cak I stvari koje ne bih mogla da kazem osobama koje poznajem pola zivota I imam kontak tako reci na svakodnevnoj bazi. Jednostavno to tako bude… Neke bliskosti jednostavno i lako zivimo bez straha da cemo izgubiti svoju slobodu i znamo odgovor na pitanje: 

“Ako je sve u ravnoteži, kako onda da živimo bliskost, a da ne gubimo slobodu?”

Mnogi ljudi poput portage za Svetim Gralom provedu veci deo zivota tragajuci za smislom, trazeci harmoniju, srecu, zivotno izobilje negde okolo van samog sebe u drugim ljudima u nekim neprozivljenim situacijama u neposecenim destinacijama, a TAJNA JE U NAMA SAMIMA.

Niko ne moze da nas ucini zadovoljnim, ako to ne postignemo sami radom na sebi I stvorimo taj prelepi unutrasnji osecaj osvescenja I ispunjenja. Naravno, to se ne postize preko noci, potrebno je kao I za svaki dobar rezultat uloziti  odredjeni trud I napor.  Ja podjem od sebe same: znam da nisam najlepsa, najpametnija, najbogatija I td., bas ni u cemu NAJ, ali sam ispunjena I zadovoljna sobom. Obicno kazem: ‘Znam  dobro svoje vrednosti I o njima ne pregovaram’.  Mozda to nekome zazvuci egocentricno, ali je iskreno I potpuno opravdano. Nikada mi nije bio cilj da nekoga bilo cime zadivim, niti da me vecina ljudi voli. Oduvek mi je znacilo to sto su me volele osobe iz bliskog okruzenja koje su me dobro poznavale I o kojima sam I sama imala visoko misljenje. Za sve ostale-manje, vise ….Iako sam prilicno apoliticna, nekad se nasalim I kazem kad bih osnivala neku partiju glavni moto bi bio: ‘Ko ce sa mnom blago njemu, ko nece sa mnom blago meni’.

Nikada se nisam nikome ni za sta svetila, niti sam umela da ne daj Boze mrzim. Kao I svi ljudi I ja sam ponekad gresila, ali nikada svesno niti s namerom da bilo koga povredim.Nekad sam isla prvo srcem, pa glavom sto je moglo da prouzrokuje i neke pogreske. Sada, sa ovim godinama i iskustvom je drugacije. Srce mi je oduvek bilo I ostalo cisto, nezavidno, plemenito I nada sve ljubazno.  Putujuci po svetu I ziveci na mnogim meridijanima shvatila sam da je TAJNA , kako gore pomenuh bas U NAMA. Kljuc za sopstveni mir I ispunjenje je ljubaznost. U ovim turbulentnim vremenima trudim se da budem ljubazna apsolutno sa SVIMA, pa cak I sa onima koji mozda  u nekim trenucima to I ne zasluzuju. Kao prosecno inteligentna osoba, ni po cemu posebna umem da sagledam realnost oko sebe I po nekad nesto I da kazem, ali kako godine prolaze I sazrevam u svakom pogledu sve cesce odcutim, zazmurim bar na jedno oko I napravim se, kako nas narod kaze: ‘Toša’. Vazno je da me nista vise puno ne ‘gadja’. Vremenom sve se shvati I dodje na svoje mesto. Na neke stvari, fraze, gestove, likove, pa cak I boje, I mirise koji su mogli da me ‘uzdrmaju’ pre desetak godina sada se mirno I blagonaklono nasmesim, to vise niti ‘gadja’ niti ‘pogadja’, jedino nekad ako I obratim paznju nasmeje I zabavlja bas kako je govorio mudri Čerčil: ‘Nista me vise ne raduje, nego kad gadjaju, pa promase’.

Sve ljude treba razumeti I voleti. Svako nosi po neku ‘svoju muku’ na svoj nacin, bas kako pesnik kaze: ‘Neko sa svojim bolom ide ko s’ otkritom ranom svi neka vide, drugi ga cvrsto u sebi zgnjeci I ne da mu preci u suze I reci’.  Sto lljudi, sto ćudi..Neki su romanticari, neki surovi realisti, neki su celog veka u ulozi nekog Zoroa-osvetnika, neki  su veoma slabi, pa se brane napadajuci druge, neki su primerni, osvesceni, ali ipak nezadovoljni onim sto su postigli jer zive komparativno I uvek zele bolje I vise. Nikada nisam komparativno zivela u stilu: ‘eh ja sam bila djak generacije, radila master na strani I sl. I recimo zivim u manjem stanu, ne vozim, a neko je na primer zavrsio kozmeticki kurs ali je posteno I predano radio celog veka taj svoj zanat, stedeo, imao smisla za biznis koji je razvijao na najbolji moguci nacin, pa sada ima nekoliko nekretnina, automobile I dr. Ja sam zadovoljna onim sto imam I sto jesam, a onima koji imaju vise I stekli su predanim radom ‘kapa dole’. Cak ni u dvadesetim, a kamoli sada nisam forsirala neke ‘zenske atribute’, plastiku, firmiranu garderobu I sl. Oduvek sam bila I ostala simpaticna intelektualka skromnog izgleda, neki kazu po malo harizmaticna-ne znam-o  tome neka sude drugi. Uvek mi je drago da videim lepe I doterane I zenske I muske osobe kako one mladje godina mog tridesetogodisnjeg sina, tako I one mojih godina I starije.  Osoba je u bilo kom zivotnom dobu pocev od rane mladosti do duboke starosti lepa onoliko koliko zraci, koliko radi na sebi I koliko je ljubazna. Za mene je ljubaznost bila I ostala kljucna. (Cesto podsecam na onu hriscansku poslovicu: ‘Znacu koliko si blizak Bogu, po tome koliko si ljubazan’) Secam se davno, u studenstkim danima posle jednog predavanja dr Vladete Jerotica na Kolarcu imala sam cast da budem u grupi koja je kratko razgovarala s njim I on me je upitao: ‘Sta  Vi studirate’, ja sam pocrvenela i odgovorila: ‘Matematiku’, a on se blago nasmesio I rekao: ‘Eto, tako ste blagi I ljubazni da razbijate predrasudu o matematicarima koju sam nekad imao…’S’ obzirom da je predavao na katedri pastoralne psihologije, inace nauke koja me je oduvek zanimala  citala sam njegove knjige I radove. Nisam imala cast niti priliku da upoznam Njegovu svetost arhiepiskop-a pećkog, mitropolita beogradsko-karlovačkog i patrijarha srpskog g. Porfirija, ali slusajuci I citajuce njegove govore prepoznala sam sveobuhvatno poznavanje ljudske psihe I duse kakvu je imao I dr Jerotic.

Da zavrsim, kako I poceh: ‘TAJNA JE U NAMA SAMIMA’, a do nje nas vode plemenitost, covekoljublje I ljubaznost o kojoj se vise govori u tekstu:

Ljubaznost, civilizacijska tekovina koja stvara ... - Medias.rs

'Ko nas voli-voli, ko nas ne voli-džabe se nervira' , a mi ljudi svetle duše, plemenitog srca, dobronamerni altruisti, neosvetoljubivi, spremni da svakoga razumemo i pružimo ruku prijateljstva, zadovoljni sobom, bez trunke zavisti ili ne daj Bože pakosti prema bilo kome, dočekujemo jul sa osmehom, sa dušom koja želi ne samo sebi nego SVIMA samo DOBRO: ZDRAVLJE, USPEH , SLOGU, VERU I LJUBAV !’

Naravno, nastavljamo da čitamo citate o večitoj borbi dobra i zla: 

Citati o dobru i zlu — Knjige.Pravac

Kada bih vreme od rodjenja do sadasnjeg trenutka podelila na tri dela dobila bih tri zanimljiva zivotna perioda: prvi-od rodjenja do punoletstva, drugi od punoletstva zavrsno sa brojem godina koji se poklapa sa najvecim brojem na rulet tabli I treci-od krajnjeg rulet broja do danasnjih dana.

PRVI ZIVOTNI PERIOD

Odrastanje u prijatnoj gradjanskoj-intelektualnoj porodici. Bezbrizno detinjstvo jednog vunderkinda koji vec u petoj godini zahvaljujuci naporu svoje bake cita cirilicu I latinicu I racuna do 1ooo, zna sijaset pesmica napamet…

Osnovna skola ispunjena druzenjem, empatijom tj. pomaganjem vrsnjacima u ucenju, izletima I ekskurzijama,  pobedama na raznim skolskim takmicenja I zavrsena proglasenjem ‘djaka generacije’…

Srednja skola donosi nove izazove, nova druzenja, nova interesovanja, ali orjentaciju prema matematici sto se zavrsava proglasenjem za ucenika generacije gimnazijskog matematickog smera. Dolazi punoletstvo, zurka na koju je pozvano moje celo tadasnje matematicko odeljenje od nas dvadesetak od kojih su se skoro svi odazvali, pa moj 18. Rodjendan proslavismo na ‘sva zvona’.

DRUGI ZIVOTNI PERIOD

Fakultet, sta bih drugo u to vreme nego matematiku…Prva godina-laganica, skoro sve smo vec ucili u gimnaziji…Vreme za druge  aktivnosti osim ucenja:  atletika, poezija-clan knjizevnog kluba univerziteta, omladinski rad-sekretar omladine univerziteta, prva ljubav I vencanje u 20. godini usred studija…Diplomiranje u 23. godini I pocetak rada u mojoj maticnoj gimnaziji gde polazem strucni ispit u 25. godini I ostajem do svoje tridesete… Prelepi period profesionalnog I privatnog zivota…Ucenici izuzetni, kolektiv empatican, svi prijateljski naklonjeni, kako bi rekla jedna od mojih drugarica: ‘Bila si I ostala omiljena gimnazijska ZVEZDA, prvo kao djak, zatim kao profesor…’ U medjuvremenu sam rodila sina I sve je u tom periodu funkcionisalo kao ‘svajcarski sat’…

Ali..I svajcarski satovi ponekad ‘izdaju’…Stize  mioja trideseta godina I porodicni odlazak na kraj sveta tj. Novi Zeland…Golgota, ucenje jezika, izrada postdiplomskih, razvod posle 12 godina braka.

TRECI ZIVOTNI PERIOD

Nesto uoci rodjendana koji bi kako gore pomenuh bio najveci broj u ruletu upoznah jednog Kevina I poce kraca bajka… Zavrsetak postdiplomskih studija, dobijanje nastavnicke licence za zemlje Komonvelta… Profesura u novozelandskim srednjim skolama, putovanja sa Kevinom, razna nova iskustva. Usavrsavanje stranih jezika (sluzim se sa cetiri). Druzenje sa ljudima sa svih meridijana. Posle suncanog perioda opet dolazi kisovit-teska Kevinova bolest, moj povratak u Srbiju, sin na jednom, ja na drugom kraju sveta I nove golgote…

Zahvaljujuci dobrim ljudima sve polako dolazi ponovo na svoje mesto. Optimizam, altruizam, dobronamernost me nikada nisu napustali i Bogu hvala sve se ponovo dobro odvijalo.Cetiri godine profesure u najstarijoj privatnoj beogradskoj gimnaziji, renoviranje stana koji sam nasledila od deke po majci, nova poznanstva, pa I nova ljubav… Ne bih mogla da o svojim ljubavima pisem bas toliko kao Jelena Tinska u knjizi: ‘Svi moji muskarci’, ali imalo bi tu znacajnog materjala..ehh…

Nailazi ponovo lep period ispunjenosti…Dolaze I neka nova putovanja, tako da zaokruzih bilans posete svim kontinentima osim Latinske Amerike (nju cuvam za kraj). U to vreme pocinjem I knjigu putopisa u kojoj pisem pocev od evropskih metropola: Pariz, Rim, London… preko Kalifornije: San Francisko, Los Andjeles, Las Vegas, do Havaja, Tunisa,  Singapura, Australije,  Novog  Zelanda I jos mnogo razlicitih destinacija…Morske destinacije su me oduvek privlacile: Sicilija, Ljoret de mar, Barselona, Nica, Krf ... kao i prelepo Jadransko more: Dubrovnik, Milocer, Lido de Jesolo i dr. Takodje opisujem razne novogodisnje noci provedene u Istanbulu, Atini, Pragu, Madridu, Veneciji...

Posle privatne gimnazije nalazim profesionalno utociste u jednoj beogradskoj strucnoj skoli gde su ljudi strucni, prijatni, empaticni, druzeljubivi, a ucenici uglavnom prosecnog uspeha, mada ima I izuzetnih, ali sto je najvaznije dobrodusni I lepo vaspitani. Nekad se nasalim I kazem jednom od svojih omiljenih kolega da  su me posle mog bivstvovanja po ‘belome svete’ srdacno ‘primili u svoju luku I posle svega pruzili ruku…’, a I ja njima.

U medjuvremenu posecujem seminare, upoznajem erudite, ucim od NAJBOLJIH. Jednog od njih, po svemu meni posebnog I dragog  ‘zakljucavam’ u jedan deo svog srca, neka se tu nadje, sto bi reko Šoić-‘neka, ne jede leba’.

Pri kraju ovog mog treceg perioda na zalost nailazi ‘doba korone’, oprez, malo strepnje, vakcina I pomalo ‘sindrom za mene zatvorenog Beograda’ jer ga retko napustam. Ali evo vec vidimo svetlo I na kraju tog ‘korna tunela’ I nesto slobodnije, uz odredjenu dozu opreza se vracamo nekadasnjim aktivnostima.

Sve pomenuto pisem nadahnuta svojim albumom (poklon najboljih drugarica iz Kg Lozice I Slavice) koji sam upravo razgledala: fotografije iz svih mojih zivotnih perioda, vencanje mog sina Nika I slike njegove nove porodice, slike sa raznih putovanja, mnogo novozelandskih uspomena koje su nastale u jednoj mojoj deceniji tamo prozivljenoj, ‘svi moji muskarci’, Beograd u mnogo oblika, ali I meni veoma drag I poseban moj rodni Kragujevac, fotografije roditelja plemenite (na zalost pre dve godine, na danasnji dan preminule) majke Vuke I oca Slobe, inženjera u penziji, šahiste, plemenitog ali vise principijelnog I svestranog intelektualca.

Mozda je neskromno kada je raznovrsnost zivota u pitanju porediti se sa velikom I neprevazidjenom glumackom divom Mirom Stupicom-  Mire Stupice -  ali bih ipak pomenuto izlaganje zavrsila citatom kojim ona zavrsava svoju autobiografsku knjigu: ‘Šaka soli’:

“„Zahvalna sam svima koji su kroz moj život prošli i ostavili svoj trag… Upoznala sam sve što ljudsko srce treba da zna: poraze i uspehe, stid i bol, ljubav i gubitke, zablude i osvešćenja i, baš zbog toga, verujem da je vredno živeti, hteti i smeti, ne strahujući od onog što čeka…”

Ponekad zaboli, pa srecom brzo prodje…Ponekad zaboli kada ste plemeniti, dobronamerni, dobrodusni, humani, ostvareni u svemu, na zalost I veoma inteligentni (nizi IQ bi pomogao). Kada ste sve to sto jeste, a onda oni koje ste godinama postovali, kojima ste cinili, kojima ste verovali vam ne trepnuvsi zadaju podrebarni udarac stiteci bahatost, vulgarnost, nevaspitanje sa jednostavnom porukom: ‘ko ti je kriv kad si u svemu dobar I castan pa te se niko ne plasi…’. ( A boljima se tesko prasta inace).

Udahnete vazduh duboko, progutate ‘jos jednu zabu’, jos jednom oprosite onako hriscanski I bezuslovno I nastavite da hodate suncanom stranom ulice.

A neko-neko to od gore prati sve I znate da vasa plemenitost nije uzaludna…I da ce sve vremenom doci na svoje mesto prema onoj legend o dobrom coveku (mozda kako pomenuta legenda kaze ne za tri dana, ili tri sedmice, alli mozda za tri meseca ili tri godine…).

Bas kako kaze Mesa Selimovic: " „Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje."

Slucajno, trazeci na internetu rusku poeziju u originalu naidjoh na poznato ime I sličicu skoro zaboravljenog lika I neka tiha jeza me ‘strese’-pa to je nas kolega Joca-Rus.  Bog da mu dusu prosti, culi smo samo da je umro pre par godina onako tiho u samoci, kako je I ziveo…Par godina pre smrti je otisao od nas…

Radili smo desetak godina zajedno, ali  se nismo dobro poznavali, znali smo se vise ‘iz vidjenja’…Predavao je ruski koji se na zalost ‘ugasio’ I presao na gradjansko vaspitanje. Nikada nismo razmenili vise od par uctivih recenica u nekim grupnim diskusijama…A sada slucajno naidjoh na njegovu biografiju pisanu u prvom licu, ciji deo citiram…

“ др Јован Ајдуковић-Рођен сам 10. јануара 1968. године у Новом Саду (Србија).

Велики јубилеј: 30 година од првог објављеног рада (1985-2015)

Први научни рад написао сам са шеснаест година.

Дипломирао сам 1991. на Филолошком факултету Универзитета у Београду са просечном оценом 9.20 (дипломски рад - 10), а магистрирао по старом систему 1996. год. на теми „Речи са лексикографском напоменом ‘русизам’ у речницима савременог српскохрватског језика“ (рус.: диссертация на соискание ученой степени кандидатa филологических наук).

Докторску дисертацију по старом систему под насловом „Русизми у савременим јужнословенским и западнословенским књижевним језицима према квалификатору у лексикографским изворима“ (851 стр.) одбранио сам 12. јуна 2003. год. на Филолошком факултету Универзитета у Београду (рус.: диссертация на соискание ученой степени докторa филологических наук).

Прву монографију под насловом "Русизми у српскохрватским речницима. Принципи адаптације. Речник" објавио сам 1997. године.

У 2004. години из штампе су изашле четири моје књиге. Издавање "Увода у лексичку контактологију" и "Контактолошког речника адаптације русизама" финансијски је подржало Министарство науке Републике Србије. У 2008. години објавио сам књигу "Балканска русистика" о истоименом првом балканском, славистичком и академском информационо-комуникационом систему. Исте године изашла је моја "Биобиблиографија са прилозима". ….”

Nikada nisam slusala price ‘rekla-kazala’, ali bilo je nesto neobicno u njegovom zivotu. Govorkalo se da je ekscentrican. Jednom smo slucajno zajedno cekali gradski prevoz I rekao je: ‘Koleginice pogledajte te ljude (ne secam se tacno, cini mi se grupica od dve devojke I tri mladja muskarca ili obrnuto-bilo je to pre 7-8 godina), nastavio je: oni su tu s razlogom, zbog mene…” Ja sam bezazleno rekla nesto u stilu: ‘Ma cini Vam se kolega, ljudi-ko ljudi, tu su kao I mi slucajno, bili bi tu I da nema Vas…’ I utrcala u svoj prevoz, a on je ostao da ceka neki drugi broj…Inace je vozio biciklu I retko isao prevozom.

Sada mi je zao, pomalo me grize savest…Znala sam da zivi sam, nije stvarao sopstvenu porodicu, imao je blize rodjake negde u Vojvodini…Mozda je trebalo da propustim svoj tadasnji prevoz I saslusam sta ga muci, mozda njegovi strahovi nisu bili iracionalni vec opravdani, mozda sam mu mogla na neki nacin pomoci ili bar kontaktirati par osoba koji bi se pozabavili njegovim problemom…A ja sam jednostavno ‘uletela’ u bus kao da ce tog dana Zemun da pobegne od Novog Beograda…

Nikada vise nismo pricali nasamo nego u poslovnom okruzenju gde bi pominjanje isuvise licnih stvari stvorilo nelagodu I onome ko prica I onome ko slusa…Kasnije je otisao od nas, kako I zasto, gde-nisam se raspitivala…Smatrala sam da je to normalna cirkulacija –ljudi dodju I odu, pa dodju novi I opet u krug… I samo smo culi posle jednog letnjeg raspusta: 'Umro kolega Joca...'

Kao altruista, humanista koji uvek ima dobre namere osetim kajanje, mozda sam moglia nekako pomoci Joci-Rusu, a mozda I nisam, ko zna kakvi su ga problemi mucili I relativno rano odveli u smrt…

Nepoznanice…Sta se desavalo sa Jocom? Da  li su ti ljudi na stanici bili tu ‘podmetnuti’ stvano zbog njega ili je to bio proizvod njegove imaginacije…Kome bi on bio interesantan I da li bi neko imao neki razlog da ga ne daj Boze uhodi ili da mu bilo-kako naskodi i zasto…Stotine zakasnelih pitanja bez odgovora. A mozda je topla, prijateljska rec mogla da mu pomogne, da mu da podrsku I produzi zivot…Sve je to pod MOZDA…

Ne znam cak ni koja je bila Jocina omiljena pesma, ali s’ obzirom da je doktorirao rusku knjizevnost, mozda je to neka od  poznatih ruskih romansi kao sto je sledeca…Nadam se da je tamo-negde na nekom drugom svetu nasao mir I spokoj koga nazalost  u ovom svetu iz nekih razloga za njega nje bilo…Neka bar pociva u miru. Slava mu. A pesma je bas u setnom stilu:

“Трудно высказать и не высказать
Всё, что на сердце у меня…”

*The Moscow Nights* / Podmoskovnye vechera - YouTube

Danas je veliki praznik DJURDJEVDAN, moj rodni grad Kragujevac slavi svoju slavu verovatno prilagodjeno pandemijskim merama, mi se secamo Sv. Georgija koji je simbol pobede dobra protiv zla..Ja, kao I obicno radim 5-6 stvari simultano (kazu da je to mogao Frojd da čini, eh prvo Frojd, pa posle njega moja malenkost…) Uveliko se pletu cvetni vencici I odzvanja Bijelo Dugme: ‘Eh Djurdjevdan je…’. Usput nadjem jedan lepi citat za danasnji dan:

“"Sretni su oni koji vole, sretni su oni koji su zahvalani.

Sretni su oni koji su smireni.

Sretni su oni koji su pronašli raj u sebi.

Sretni su oni koji daruju s radošću i primaju darove s radošću. Sretni su tragaoci.

Sretni su probuđeni.

Sretni su oni koji slušaju glas Boga.

Sretni su oni koji ostvaruju svoju predodređenost.

Sretni su oni koji su spoznali jedinstvo.

Sretni su oni koji su spoznali ukus spoznaje Boga.

Sretni su oni koji borave u harmoniji.

Sretni su oni koji su spoznali lepotu sveta.

Sretni su oni koji su se otkrili Suncu.

Sretni su oni koji teku kao reke.

Sretni su oni koji su spremni prihvatiti sreću.

Sretni su mudri.

Sretni su oni koji su spoznali sebe.

Sretni su oni koji su zavoleli sebe.

Sretni su oni koji su zahvalni životu.

Sretni su stvaraoci. Sretni su slobodni.

Sretni su oni koji praštaju."

Najvise mi se svidja pocetak: ‘SRETNI SU ONI KOJI VOLE…’ (bas me nadje…ehh.. ), a oni koji vole misle na ‘posebnu osobu’ u stilu pesme: ‘kada spavas ne mogu da ne mislim sta sanjas..’ ili ‘ja budna sanjam, da snovi duze traju, u svakoj prici ti si mi na kraju..’ ili nesto modernija verzija u sledecoj pesmi:

Zeljko Vasic - Kada spavas (Official Video 2015) / Nema dalje ...

Ja imam sreću da živim u naselju u kome zgrade imaju lepa, zelena, ogradjena dvorišta, tj. ako iskoristimo turcizam-avlije. Imamo I ‘sliding doors’ tj. kliznu, pokretnu kapiju, kakvu smo mi, kao deca vidjali samo u americkim filmovima, eh…

U nasoj avliji je uvek zivahno I nikada nije dosadno. Ja imam nekoliko omiljenih pasa I omiljenih predskolaca koji mi se raduju kad me vide. Ne znam koliko sam omiljena medju odraslima, ali znam da se svi lepo slazemo I da svi znaju bukvalno SVE o svakome. Neki se javno eksponiraju cuvajuci dečicu ili radeci u basti, a neki mudro virkaju iza zavesa, ali svakome su sve informacije dostupne I sire se brzinom svetlosti u stilu: ‘Dobro jutro komsija sta ima novo kod mene I mojih?’. (Ovde komsijska OZNA sve dozna.)

Iako se ni sa kim posebno ne socializujem meni su svi ti ljudi, zene, deca, njihovi ‘kucni ljubimci’ postali dragi I simpaticni s’ obzirom da se godinama vidjamo I uctivo pozdravljamo jedni druge. Nista se tu ne moze  utajiti ili sakriti…Zna se I ko se udaje, I ko se razvodi, I ko ima koliku platu I ko je kupio nova kola I cija deca su bolji djaci, I ko nesto poboljeva, I ko ima posao, I ko nema posao, I ko menja posao I ko ‘radi od kuce’ I tako dalje I tako blize.

Ja sam dugo zivela u rodnom Kragujevcu, zatim deceniju na Novom Zelandu, ali nikada nisam osecala ovakvu prisnost komsiluka. Zato nasu avliju ne bih menjala ni za koji drugi kraj, cak ni za Dedinje kad bi mi ponudili da tamo zivim (moj sin bi rekao: ‘Eh, a ko bi ti ponudio…’  u njegovom stilu, ćuti, ćuti, al kad kaze…)

Ja zato I nemam tajni. Zivot mi je potpuno transparentan. A kako bi bilo sta I sakrili u nasoj avliji? Od skoro su poceli da nas posecuju I likovi iz slicne, ali nesto manje susedne avlije.               O radosti !

U prolazu se cuju svakakve priče. Uglavnom su ljudi dobronamerni, ali mi se skoro ucini da je tu nesto neko negodovao oko izgradnje brzih pruga…Obicno se ne mesam u tudje konverzacije, da neko ne daj Boze ne pomisli da nesto ‘prisluskujem’ I da se zbog mene oseti ko da je ‘na merama’, samo mu jos kamerice fale…Ali kad cuh pricu o prugama umesah se: ‘Samo mi brze pruge ne dirajte, ja jednu cekam sto bi se narodski reklo ‘ko ozebo sunce’ da mogu za 28 minuta da stignem od Beograda do svoje omiljene destinacije I razgledam tamosnje prirodne lepote (Dunavski kej) I istorijske znamenitosti: crkve, muzeje I sl.-čisto da objasnim razloge da neko nesto pogresno ne protumaci, a ima ih raznih…eh…

Moji omiljeni psi su labradorka Lara I retriever Miša, mada I sve te pudlice: Riki, Dot I dr. deluju sarmantno.

Mene komsijski retriever podseca na Dzimija iz pesme: ‘Kocalovljevom psu’ mog omiljenog pesnika Sergeja Jesenjina. Podsetih se pomenute pesme I njenog ‘istorijata’:

“Pesma o psu Džimiju ima veselu istoriju. Pred dolazak na Kavkaz, u martu 1925, Jesenjin je zajedno sa piscem Borisom Piljnjakom posetio Vasilija Kačalova, čuvenog glumca Hudožestvenog teatra. Glumac je pamtio scenu: psić, star svega četiri mjeseca, radosno je lajao na pesnika. On mu je rukom milovao glavu, a drugom držao šape i promuklim glasom govorio: "Vidi kakva šapa, nisam vidio takvu!" Živahni Džimi se otimao, zvonko lajao, a kad bi ugrabio - liznuo bi Jesenjinu nos i on bi se branio: "Džimi je kao pijanac, stalno hoće da se ljubi".

Veče je proteklo u prijateljskom ćaskanju. Glumcu se neobično sviđelo kako Jesenjin govori stihove: majstorski i iskreno, bez grimasa, naprezanja, a na spokojnom licu viđela su se osjećanja. Nekoliko dana kasnije, Kačalovu su njegovi ukućani rekli da su dolazili Jesenjin i Piljnjak. Pesnik je nosio cilindar, a rekao je da ga je stavio zbog svečanosti: donio je pesmu posvećenu Džimiju. Ali, pošto predaji pesme treba da prisustvuje i domaćin, obećao je da će doći drugi put. Nije došao, a pesmom se oglasio mjesec dana kasnije, u Bakuu.

KAČALOVLJEVOM PSU

Džimi, na sreću pruži šapu ti,

Ne videh takvu šapu od rodjenja.

De, na lunu da lajemo mi

I na vreme tišine i bdenja.

Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.

Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.

Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,

Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,

I mnogi mu gosti u pohode dodju,

I uz osmeh svi su oni baš kontan

Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,

S tako milom, prisnom njuškicom u krug

Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,

Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje

Prošlo je sijaset gostiju od prije.

Al ona međ svima najsetnija što je,

Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni

Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,

Ti joj nežno ruku mesto mene lizni

Za sve što sam bio i što nisam kriv.”

Nasa avlija je uvek lepa: U jesen poprimi boju zlata, zimi je snezno bela, u prolece trava I drvece ozelene, u leto se pesijava na suncu, a komsinice masu jedna drugoj zalivajuci cvece na terasi, ja volim da gledam njihovo cvece,  sama ga ne gajim -zahtevno je...

Ja skoro svakoga dana koracam nasim ogradjenim prostorom u raznim raspolozenjima: nekad radosna, nekad tuzna, nekad polenta I leprsava, nekad umorna od svega u stilu Bore-Corbe: ‘nemoj srećo, nemoj danas da ispravljaš krive Drine, mozes doći do istine..’, nekad setna, nekad razdragana, nekad cutljiva, uglavnom pricljiva I skoro uvek zaljubljena…A kad smo vec kod zaljubljenosti u onog ‘mog posebnog’, evo I pesme u tom stilu:

Na te mislim kada zora sviće 

Znimaju me lepi, poetski tekstovi,  umne misli  ili neka naucna dostignuca… Procitam, profiltriram, nesto znacajnije zadrzim, nesto odmah zaboravim, a ponekad napisem I po neki komentar na procitano…

Tako skoro procitah jedan citat koji je postavila poznanica: ‘NE BRIŠEMO MI LJUDE IZ NASIH ŽIVOTA…OBRIŠU SE SAMI’ I napisah sledeci KOMENTAR:

Kako bi se reklo narodski za neku temu: 'Eh, gde me nadje?'  Postoji izreka koja kaze: 'Pametna zena ne crta, ona precrta..' Ja bas i ne spadam u tu grupu 'pametnih' zena ili ne bas pametnih na pomenuti nacin...Ja mnnogo prastam, pa da sam precrtavala sve ljude iz bliskog okruzenja koji su me ponekad 'prodavali za sitninu',pa mi se vracali jer su uvidjali da 'prodavanjem moje malenkosti vise gube nego sto profitiraju', ja bih u svom zivotnom mozaiku imala vise precrtanih nego ispunjenih polja.  Zato u hriscanskom stilu: 'Ljubaznost je moje srednje slovo ili Znacu koliko si blizak Bogu po tome koliko si ljubazan', prastam i cutim, ako treba izvinim se sama cak i kad apsolutno ni za sta nisam kriva...  Ali pamtim i vise, opet zargonski receno ne 'nasedam na slične štoseve' ili nesto otmenije: 'ne ulazim u slicne igrice sa pomenutim osobama'. Cesto citiram i onu Poslanicu Rimljanima iz Biblije: 'Nemojte se svetiti dragi moji, svoga neprijatelja nahranite, napojte.....' a ostalo-ostalo je istorija. Cesto kazem da je život-čudo i u lepom i u losem, sam zivot postavlja neke ljude na mesta koja im pripadaju u razlicitim zivotnim razdobljima...Bez obzira sto se slazem sa porukom iz postavljenog posta: 'Neki ljudi se brišu sami iz nasih zivota..', ja im uvek dajem šansu da se vrate, ako treba i na velika vrata...  Pa, nema bezgresne osobe, svako od nas je nekada u necemu i u odnosu sa nekim ljudima gresio, sad neko manje, neko vise... Ja sam shvatila da vas ljudi 'povredjuju' namerno ili bar imaju iluziju da su to ucinili samo iz neke teske unutrasnje muke i frustracije, iz nekog licnog nezadovoljstva koje prerasta u zavist, pakost, zlobu i ostale grehove...Na licnom primeru sam na SVE svikla i 'svasta' iskusila od nekih, kako ih ja zargonski zovem 'grupa' (ko razume-shvatice, a ima i bistrih..  ), i to me nije skoro uopste doticalo u stilu: 'Sta me briga sta mislis ili kazes o meni, kad ja o tebi uopste ne razmisljam, ti za mene nisi ni 'vazduh' jer mi je vazduh potreban da disem a ti nisi uopste..' Medjutim bilo je tu, kako ih ja zovem 'podrebarnih strelica' od nekih ljudi za koje sam ja mislila da su mi bliski...To je vec druga prica, kada neko od nazovi 'bliskih' pocne da kopira 'modus operandum' vama beznacajne grupe na cijoj ste 'meti'...Drugo je kad vam u prolazu, kao nenamerno, neko nesto  dobaci , kako bi saljivo rekli iz 'proklete avlije' koga i ne znate, ne znaci vam apsolutno nista, znate da ste bolji i kvalitetniji od te osobe u svakom pogledu i da to nije 'vasa solja caja', a drugo je kada to slicno kaze neko sa kim ste godinama 'ispijali pomenuti čaj'..Ali, Bogu hvala, sve se prevazidje, kada se blago distancirate od nekih ljudi sa kojima i dalje negujete prijateljsku relaciju (ja nikada nista ne presecam, pa ja sam i posle ne bas lakog razvoda na kraju sveta ostala u prijateljskim odnosima sa bivsim suprugom i njegovom novom porodicom... ), kazem blago distancirate od jednih, a ipak vam ostanu drugi-pravi i kvalitetni ljudi kojima uvek mozete da se 'okrenete', a koje ste nekada mozda i vi sami povredili nekom pogresnom procenom ili sopstvenom nesigurnoscu..  Ja u svom zivotu cuvam neke osobe kao zivotne konstante i za svaku od njih imam po neki metaforicni-interni nadimak: npr. 'najbolja drugarica' (cujemo se skoro svaki dan), 'kandidat'-odlicno poslovno saradjujemo i ne sumnjam u njegove profesionalne i moralne kvalitete i 'dozivotna simpatija' (eh, on je nesto 'posebno' u svakom pogledu, ali najvise u intelektualnom...).Ja se opet raspisah i raspricah..Moja mudra pokojna majka bi rekla: 'Ne moras SVE odmah da ispricas svima...' a ja 'Sto na um, to na drum',  a godinama pokusavam da usvojim preporuku naseg mudrog nobelovca Ive Andrica: 'U ĆUTANJU JE SIGURNOST', valjda cu u zrelijem dobu da zivim u Andricevskom stilu, a sada sam jos uvek u stilu one pesmice: 'Ne trebam ja šećer, nisam više dete, prošle su me , zlato, već i tridesete...'  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom