zvezdano nebo

Ulazimo u DECEMBAR, a u usima odzvanja ona nostalgicna melodija: ‘Dolazi zima duga I hladna, zatvori vrata, upali vatru, pada prvi sneg…’. I stvarno najavljuje se prvi sneg, posle koga ce uslediti drugi I sl. A izreka kaze: “Ne pada sneg da pokrije breg vec da svaka zver pokaze svoj trag…”

Nekada nam je decembar kao ‘predpraznicno vreme’ donosio puno radosti…Neko je zeljno ocekivao blisku familiju da dodje ‘iz daleka’, neko je I sam planirao putovanja na ‘razne destinacije’, neko je vec pocinjao da sprema ‘trpezu’ za Novogodisnja I Bozicna, porodicna okupljanja…Moja pokojna majka je u decembru uvek skromno ‘u najuzem krugu’ obelezavala svoju ‘devojacku slavu’ Svetog Nikolu, a za Novu Godinu uvek volela da unese nesto NOVO u kuću, pa makar to bila neka sitnica kao sto je nova posuda, tzv. ‘zvono’ za torte I kolace koje je maestralno spremala… (Znala je da gde god da se nalazim kao njeno jedino dete, potrudicu se da svratim ‘kuci’ u vreme Bozića, preskocicu po obicaju ono ‘slano’ I zivecu par dana samo na slatkisama…)

To je bilo nekada, ne u tako dalekoj proslosti…A SADA…Sada je neko, po svemu drugacije ‘korona vreme’…Iako se neki trude da odrze ‘spirit’ cak I crnohumornim posalicama: “Ako mi korona poseče grane, biću ti jedna čestitka manje…”  u etru se oseca neizvesnost, ‘zebnja’, I ono vec poznato: ‘samo da nas I nase najblize ne zadesi…’

Prethodno izlozeno je bilo na mikro planu…Svaki pojedinac u svom ‘mikrokosmosu’ SVE prezivljava na sebi svojstven nacin kako pesnik kaze: “…Neko sa svojim bolom ide, ko s’ otkritom ranom-svi neka vide, drugi ga čvrsto u sebi zgnječi I ne da mu preći u suze I reči…” Ja bih dodala I one stihove: ‘Sav sam ko ona staklena stvar, u kojoj ‘veje’ kad je pomeriš…’

Jos vaznije je sta se desava na ‘makro’ planu…Na zalost tu se ‘u etru’ oseca neka hronicna ‘negativa’ koju kao altruista, plemenita osoba ‘srca otvorenog’ za sve ljude ja ne mogu niti da opravdam, niti da potpuno razumem…Jasne su mi razlicitosti u stavovima, vizijama, zeljama, potrebama I ‘kojecemu jos’ razlicitih ljudi, ali mi neke druge stvari nisu jesne…. Recimo, sada kada vlada velika kriza, bukvalno ‘rat sa virusom’ I  kada se vec preumorni zdravstveni radnici bore za svaki ljudski zivot, kada se uprkos teskim ekonomskim trenucima snagom I voljom dobrih ljudi otvaraju nove bolnice, kada je vojska dobro organizovna I pripremljena da pomogne u svemu, kada nasa hrabra I srcana milicija uspeva u vreme svih tekucih ‘posasti’ da se bori sa organizovanim kriminalom, kada u svemu kao mala drzava  sa postojecim snagama uspesno odolevamo uz natčovečanski napor ljudi koji danonoćno rade, obaveštavaju nas o svemu, omogucavaju besplatno lečenje (recimo na Novom Zelandu gde sam dugo zivela I radila, iako spadaju u humana, demokratska drustva ako redovno sami ne uplacujete neko od zdravstvenih osiguranja necete moci da na vreme uradite ni neku banalnu analizu kao sto je ‘provera krvne slike’ besplatno vec cete morati dosta da platite…), kada je omogucena ‘on line nastava’, kada se ljudi oko nas trude da nam na najbolji moguci nacin olaksaju krizu koja je zadesila celu planetu…kazem nije mi jasno da I dalje ima nezadovoljnih kritizera kojima je ‘sve malo’ I koji bi ‘sve da ruše’, a I sami ne znaju kad bi sve ‘porušili’ kako bi I kuda nastavili dalje.

Ne razumem da u vreme kada nam je omoguceno I obezbedjeno sve gore navedeno neko I dalje forsira ‘govor mrznje’, podriva, vodi u ‘destrukciju’, vredja, napada nedužne, služi se ironijom I cinizmom (Kako kaze Oskar Vajld: ‘Cinizam je oduvek bio oružje slabih’ ). Jaki ljudi postuju ono sto im je dato I omogućeno, zahvalni su, idu dalje, rade savesno I trude se da doprinesu opštem boljitku I izlasku iz krize koja nas pritiska u celom regionu. Jaki  I plemeniti ljudi misle na dobro SVIH, a ne samo na svoje lično dobro ili materjalnu korist. Pa, kako jedna izreka kaze za zivot je dovoljno: ‘zdravlje, jedna koliba, jedna basta I ‘šaka pirinca’…’ I tada covek moze da bude srećan ako se raduje prvo samom sebi, a onda I svim drugim ljudima oko sebe…Na zalost I neki ljudi koji imaju bas MNOGO (u svetskim ‘razmerama’ te reči), ali mnogo u materjalnom u nekretninama, u ‘dobrim’ kolima, u ‘sitnim ovozemaljskim zadovoljstvima’, očigledno nemaju ličnu sreću, rugaju se drugima jer su prestali da se raduju sami sebi, a taj prestanak je najveca frustracija…

Da bi se uspesno zivelo na svim meridijanima I u svim vremenima potrebni su radna disciplina I odricanja… Uvek navodim svoj licni primer: niko me nije terao, ali sam sama htela da svojevremeno u svojoj gimnaziji u velikoj konkurenciji na najacem matematickom smeru budem uvek ‘najbolja medju najboljima’ tj. ucenik generacije cemu je prethodilo veliko odricanje, svakodnevno vezbanje I ucenje I po 12 casova ne racunajuci onih dodatnih 5-6 sati provedenih u skoli…Kao gimnazijalka nikada nisam spavala duze od 4 sata, cak sam I vikende provodila u ucenju I skolskim aktivnostima I uvek sam bila nasmejana, radosna I imala sam tu licnu ‘unutrasnju’ satisfakciju koja me I dan-danas ispunjava. I na fakultetu, I na postdiplomskim na NZ, I dalje na poslu nastavila sam sa radnom disciplinom.  U vreme mog ‘tinejdzerskog’ odrastanja  moja gradjanska, intelektualna porodica je skromno zivela. Nikada nisam nosila nista ‘firmirano’, moj otac,  diplomirani masinski inzenjer, iako je šesdesetih zavrsio Masinski fakultet u Beogradu, u redovnom roku kao jedan od boljih studenata (jedan od retkih koji kod tada cuvenog Karamate polozio matematiku u prvom roku) nikada nije vozio niti imao automobile, iako je diplomirao na smeru: ‘motori’, čisto iz nekih svojih principa…U vreme kada su skoro svi njegovi drugovi inzenjeri u Zastavi dobijali drzavne stanove iako jedan od tada priznatih strucnjaka nikada nije trazio stan jer je smatrao da je dovoljno sto je u to vreme od drzave dobio kredit da renovira staru porodicnu kucu I pomogne svojim siromasnim roditeljima. I nista nam nije falilo, ziveli smo u slozi I ljubavi. Ja sam  kao jedan od najboljih djaka, kasnije nastavila svoju profesorsku karijeru na raznim meridijanima…Sticajem mojih bračnih i porodicnih okolnosti (odlazak na NZ devedesetih sa tadasnjim suprugom I trogodisnjim detetom) moj sin je odrastao na drugim prostorima, ali je poprimio dedine porodicne vrline: skromnost, časnost, inteligenciju, plemenitost… I opredelio se za poslove u milicijskim sluzbama da brani pravdu I cuva sigurnost I bezbednost ljudi. (Na zalost, moj pokojni deka po majci koji je šesdesetih godina bio vazduhoplovni oficir u Jugoslaviji nije docekao da mu  jedini praunuk, unuk  cerke ‘jedinice’, zavrsi Kriminolosku Akademiju u Australiji, ali je jos davno predvideo u retkim trenucima provedenim sa malim Nikjem: ‘To ce da bude dedin vojnik…’ )

Naravno,  kad pocnem da pricam I pisem ja se ‘raspricam’ bas onako ‘profesorski’, ali se trudim da mi I reci I misli budu kao I uvek  dobronamerne: ‘Jer kakve su misli takav je I zivot…’. U sadašnje vreme posta treba posebno obratiti paznju na lepe misli I lepa činjenja…

Treba prevazici  sve razlike, misliti dobro I raditi dobro I eto nam svima spasa. Sigurno da nisu svi pesnicke prirode da mogu da nekako poetski ulepsaju ovo ‘zimsko vreme’, da misle kao ja na neke ‘posebne oči’ I da im  često bude bas ‘lepo u glavi’, ali mogu  svi da rade najbolje sto mogu svoj posao, ne gledaju ‘u tudje dvoriste’, kako zele dobro svojima I sebi, da ga pozele svim ostalim ljudima…

Tako razmisljajuci u prethodno pomenutom stilu dodjoh do one uvek aktuelne pesme: “Pruži mi ruku (naravno postujuci propisane mere), kao bratu brat, pruži mi ruku, nek prestane ‘rat’…”. Kada se smirimo I ‘spolja’ I ‘iznutra’ osetićemo da nas do nove sunčeve svetlosti I budućih lepih dana deli samo ‘nekoliko koraka’ koje treba svi zajedno da iskoračamo u SLOZI I MIRU...

Danas je mnogo toga ‘on line’…Tako da  ne mozemo ni da zamislimo kako su se u vreme pandemija u srednjem veku ljudi snalazili bez telefona I ostalih komunikacijskih ‘spona’…npr. junaci Markesove knjige: ’Ljubav u doba kolere’ (“Izvanredna ljubavna priča o teškim vremenima I  velikoj patnji… Pune je pedeset i tri godine, sedam meseci i jedanaest dana i noći Florentino Ariza čekao na romantično krstarenje rekom u društvu Fermine Daze - svoje ljubavi iz mlađih dana - ponosite lepotice bademastih očiju koja je pre pola veka odbila njegova udvaranja da bi postala žena doktora Juvenala Urbina... “ )

Danas, srecom, raspolazemo ‘čudima moderne tehnologije’ tako da nam sve ‘daljine’ ( i za one koji su tako ‘daleko’, a srcu tako blizu, a I za one koji su tako ‘blizu’ a tako ‘daleko’…) lakse ‘padaju’…Recimo moj sin I ja ( koji od malena zivi ‘preko okeana’, a zadnjih nekoliko godina radi u policijskim sluzbama Australije) mozemo da se cujemo I ‘gledamo’ kad god hocemo…Razmenjujemo utiske I fotografije… (Skoro sam mu poslala jednu od svojih ‘maskiranih’ fotografija s posla I komentar je bio: ‘mama, it’s scary…’ )

Pojedinci koji uvek I svemu nadju po neku zamerku, pa I modernoj tehnologiji prigovaraju da ona omogucava ‘slusanje’, pracenje I sl. Eh, ako bolje pogledamo kroz istoriju toga je oduvek bilo I u vremenu kada tehnika nije ni bila tako razvijena…Turisticka poseta Belom Dvoru u Beogradu obuhvata I tzv. ‘sobu šapata’ gde se nalazi mala fontana uz sveprisutni šum vode, gde je kralj Aleksandar obavljao, jos u predratno vreme, poverljive razgovore da  ga ne bi  ‘slusali’…U knjizi: ‘Istorija obavestajnih sluzbi’ objasnjavaju  se razne ‘mere’ I metode koje su primenjivane jos u vreme faraona u Starom Egiptu…Ako neko ‘oce da te ‘slusa’ I ‘gleda’ ne mozes mu ‘umaći’, ali ga mozes nadmudriti, ali to je vec neka druga priča….

Da se vratim na primenu tehnike I komunikacije…

Jedan od mojih najlepsih profesionalnih, pa I privatnih perioda je bio skoro decenijski rad u mojoj maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Nismo imali mobilne telefone, samo fiksne, a I njih smo redje koristili…Secam se tog bezbriznog perioda kada sam imala 24-25 godina I manje obaveza jer, iako u braku, jos nisam imala dete…Nekoliko puta sedmicno smo posle skole sa sirim drustvom odlazili u obliznju, jednu od najstarijih KG kafanu: ‘Balkan’ I ostajali par sati u prijatnom ‘ćaskanju’…

Moj tadasnji suprug Peca je u to vreme intenzivno trenirao atletiku tako da je I on povremeno posle treninga odlazio u neki od kg kafea blizu stadiona sa svojom’ekipom’…

Nismo imali mobilne, a nismo ni imali potrebu da se stalno javljamo jedno drugome I da u svakom trenutku znamo gde se ‘onaj drugi’ nalazi, a tada smo odlicno funkcionisali u velikoj ljubavi I slozi…Ja sam oduvek verovala, a verujem I dan-danas da je svaka ljubav zasnovana na medjusobnom postovanju I poverenju…Kada iskreno volite, bar ja tako postupam, nikada ni na koji nacin necete da povredite ‘drugu stranu’ bilo kakvom gruboscu, ‘izdajom’ ili bilo kakvom drugom ‘neprijatnoscu’...To ne zavisi od frekfence vidjenja, javljanja  I sl. Tada nisu potrebna nikakva proveravanja, niti ‘ispovedanja’, verni ste  u ‘mislima’ sto je najvaznije… Kad jednom u tom tananom ljudskom odnosu NESTO ‘napukne’ tu vise nema ‘krpljenja’, popravki,mozete da se javljate jedno drugome 100 puta dnevno, da to nekada drago, a sada ‘strano’  lice gledate svako jutro pored vas kako se budi na’istom jastuku’ , a da mislite: ‘Boze, spasi me I odvedi me negde  odavde, ovde mi vise nisu ni mozak, ni srce…’. Na zalost, posle velike ljubavi koju smo iskusili u veoma mladim danima Peca I ja smo dosli I do upravo pomenutog stadijuma, ali I to je neka druga prica…

Opet o tehnologiji…Kao sto cesto kazem, zivot me je odneo na Novi Zeland…Tamo sam daleke 98’nabavila prvi mobilni: ‘nokiu’, onako ‘poveci aparatic’..U pocetku mi je bilo interesantno jer nije bilo tekst-poruka vec tzv. ‘telefonskih sekretarica’…Secam se da mi se u skoli gde sam prvo radila veoma dopala poruka jedne koleginice, rodjene Novozelandjanke koja je na svojoj sekretarici snimila: ‘ Trenutno nisam u mogucnosti da se javim. Znate sta treba da uradite…’. Zamolila sam je da to isto svojim glasom ponovi I na ‘sekretarici’ mog mobilnig, sto je ona ljubazno ucinila. (Novozelandjani su inace po prirodi veoma ljubazan narod, uglavnom vam ucine sve sto ih pristojno zamolite.) Nisam ni slutila kakvu ‘zabunu’ njen glas na mom mobilnom moze da proizvede dok nisam jednog dana dok sam bila na casovima, pa mi je telefon bio iskljucen dobila takodje zvucnu poruku od jednog od svojih predavaca sa postdiplomskih studija koje sam prethodno zavrsila: ‘Zovem, da Vam, ako se jos niste snasli oko posla preporucim jednu skolu iz koje su me upravo zvali…Vasa struka je retka I mozda vec imate posao…Moram da priznam da sam veoma iznenadjen napredovanjem Vaseg engleskog, neverovatno je kako ste ga usavrsili za kratko vreme I potpuno izgubili ‘strani akcenat’ koji je, koliko se secam, kod Vas bio prepoznatljiv…’) (S’ obzirom da sam se vec ‘snasla oko posla’, nasa struka je retka u celom svetu, secam se u to vreme su profesori matematike koji poznaju engleski jezik bili deficitarni I u Japanu, odlucila sam da se po primljenoj poruci I ne javljam da ne bih ‘razuveravala’ pomenutu osobu oko svog ‘akcenta’…)

Posle skoro decenijskog boravka na NZ usledio je moj povratak u Beograd I rad u jednoj od najstarijih ondasnjih privatnih gimnazija…Tada sam umorna od SVEGA: avionskih letova, danonocnog kucanja na racunaru, dugih telefonskih razgovora(jedno vreme smo, dok smo radili u razlicitim gradovima jedan Kevin I ja pricali mobilnim po nekoliko sati dok se jednom od nas dvoje potpuno ne ‘isprazni baterija’… ), bukvalno odbijala da nabavim mobilni I celo prvo polugodiste radila u gimnaziji bez njega…Onda mi je jedan kolega pred punom ‘zbornicom’ u šali rekao: ‘Lanče, nisi ti bas ‘mala maca’ nego ‘svetska zena’…Kao nemas mobilni, ne mozemo da te zovemo, a u stanu ko zna kakve sve ‘zverke’ od ‘aparature’ imas I kome I gde ‘po belom svetu’ saljes ‘signale’…Ja sam odgovorila u svom stilu: ‘Ako neki misle da sam moderna Mata Hari, mozda su I u pravu, nikad se ne zna…ehh…’ U sebi sam pomislila: ‘Ćurko, nabavi sto pre mobilni kao ‘svi ostali’ da se nesto stvarno ne ‘iskonstruise’…I tako nabavim svoj BG mobilni u stilu: ‘apsolutno moj si broj, apsolutno ja sam tvoj…’, a sve ostalo sa ‘tehnologijim’ I drugim ‘sitnicama’ do danasnjih dana je istorija….

VREME ISTINE….Svojevremeno je Dobrica Cosic napisao ‘Vreme smrti’, knjigu ciji su pojedini citati uvek aktuelni, a narocito u ovo ‘korona doba’: “Ako postoji nešto što se može smatrati ljudskom srećom, onda je to pre svega ljubav. Mi smo srećni onoliko koliko volimo i koliko nas vole…” ili “Samo su oči vazne….Nista vise na ovom svetu nije toliko vazno…”

Tako u tim teskim, ratnim vremenima, a I danas se vodi rat sa ‘nevidljivim neprijateljem’, covek spozna ko mu je pravi prijatelj, ko lazni, ko (ne)prijatelj I sl.

Ja, licno, sledeci svoje altruisticko srce I dobru nameru ujutru cim ustanem pomislim: ‘Daj Boze, da ja, moja familija, prijatelji, sve osobe sa kojima radim, sva deca, susedi I uopsteno SVI LJUDI okolo nezavisno od nasih slicnosti I razlika, nezavisno od medjusobnih simpatija ili cak animoziteta budemo zdravi I dobro, da svi, bez izuzetaka,  zive zivot koji zele ili na koji su navikli ili jos bolji… Ja  sam verujuca osoba, ne bas duboko religiozna, ali postujem lepe hriscanske preporuke: “Sto ne zelis sebi I svojim najblizima ne pozeli ni drugome…”

Zato mi nikada nece biti jasan tzv. ‘govor mrznje’, upotreba perojativa, vulgarnosti, da ne kazem ‘prostakluka’ I uvreda u dnevnom govoru nekih pojedinaca. Covek moze da zastupa neku ideju I da se za nju bori dostojanstveno, argumentovano, postujuci kodeks ljudskosti u svakom pogledu, a ne da vredja, klevece, uglavnom neosnovano, napada bilo koga. Uzasno je zadirati u privatnost ljudi, vredjati im porodicu ili izvrgavati ruglu neciju licnost na jedan nedostojan I maliciozan nacin, svojstven mizantropiji koja se u svakoj humanistickoj filozofiji tretira teze od svih mentalnih bolesti zajedno.

Ja sam I sama u ovo VREME ISTINE spoznala neka prava, postojana prijateljstva, ali I neka lazna (neki su me prodavali za ‘sitne pare’, ukljucivali u ‘igrice okolo…’, spremali ‘male klopke’, nek im je oprosteno I zelim im svako dobro u svakom pogledu.). Spoznala sam ko me voli stvarno I ko me ne voli I na to ne moze ni puno da se utice….Mozete vi da budete plemeniti, briljijantni na mnogim poljima I oni koji vas vole volece vas jos vise, a oni koji to ne cine zavidece I pakostice jos vise I time se ne treba zamarati.

Oduvek sam postovala I prijatelje I one ‘s’ druge strane’. Trudila sam se da sa svima odrzim, makar I formalnu, ali  pristojnu komunikaciju. Uvek mi je bilo zao kad nesvesno pogresim I to nekoga na neki nacin povredi. A desavalo se…Recimo budem u sirem drustvu I neko nesto zargonski receno ‘lupi’ I ja se  nasmejem ne razmisljajuci u tom trenutku na sta se ta rec odnosila ili koga bi mogla da povredi…Naravno, kako obicno kazem: ‘U manjoj sredini ako ti ne znas sta tog trenutka radis, neko drugi vec zna…’ Glasine se prenose ‘brzinom svetlosti’ usput se ‘iskrive’, pa malo pakosno I ‘fingiraju’…Posle odredjene kontemplacije zakljucim da je taj ‘kratki osmeh’, na pomenutu ‘reč’ bio neprimeren I mogao je da povredi nekoga koga izizetno cenim I volim I ko mi je pravi prijatelj,  ko mi je pruzao podrsku I ‘ruku prijateljstva’ u trenucima kada su me I oni koje duze poznajem ‘ostavljali na ledu’, ko me je koliko je mogao od svega stitio, pa I od sebe kada je to bilo u moju korist…, I iskreno se pokajem, bude mi bas zao, pokusam da to ispravim na najbolji moguci nacin. Sreca, da osoba koja mi puno znaci to sve brzo spozna, oprosti I ‘idemo dalje’….U prijateljstvu, kolegijalnosti, ljubavi sam vrlo iskrena I odana…Ne menjam misljenja I emocije tako lako ‘od danas do sutra’…Ako je neko za mene poseban, to je s razlogom I ostaje u mom srcu kao ‘unikat’ veoma dugo… Smatram da zahvaljujuci svojoj toleranciji I fleksibilnosti I nemam puno neprijatelja, ali zahvaljujuci svojoj harizmi I otvorenosti I ‘jos kojecemu’ I imam nekolicinu I njih se trudim da izbegnem.Trudim se da ne ulazim ni u kakve neprijateljske ‘borbe’, ali ako vec moram I tu postujem ‘kodeks časti’, sve kazem I radim transparentno, nikome ne ‘zabadam strelice u ledja’, nikoga ne ogovaram, niti uhodim, niti ugrozavam na bilo koji verbalni, fizicki ili ne daj Boze onaj najgori-psihicki nacin…Nikada u ‘borbu pistoljima’ ne nosim ‘skriveni nož' da ga zabodem u ledja onoj drugoj strani ako joj u nekom trnutku ‘ponestane municije’…Ako vec moram da se borim trudim se da I to bude časno, uz postovanje bontona kulturnog ponasanja I lepog vaspitanja.

Nikada se nikome ni za sta ne svetim ni na koji nacin. Ljudski je gresiti, ali je jos vise ljudski prastati, a dobro se zna da svako sam mora da ‘nosi svoj krst na golgotu’, da se u odredjenim zivotnim trenucima sretne I sa svojim dobrim andjelima, ali suoci I sa nekim demonima.

Eh, sada sta bi bilo najbolje u ovom nimalo lakom vremenu borbe za opstanak, zdravlje, ali I otkrivanje istine…Tesko je to reci generalno jer svako u svom ‘mikrokosmosu’ ima svoje zelje, nade, htenja, stavove, ideje I dr. Mozda bi bilo najbolje malo se utisati, slediti propisane mere, raditi svoj posao najbolje sto se moze, I dalje ostati dobronameran I bezuslvno postovati I voleti sve ljude, pomisliti kad se ‘izjednace brojke’ na casovniku na onu ‘posebnu, dragu osobu’ od cijih očiju bude ‘lepo u glavi’, procitati neku lepu knjigu, pogledati neki zanimljivi triler, napisati neki novi stih ili zavrsiti jedno od poglavlja svog romana…Naravno treba ugoditi sebi I uzeti nesto sto vas raduje u manjim kolicinama…S’ obzirom da nikada nisam probala alokohol, ne pusim, nikada nisam koristila nikakve ‘supstance’, meni radost pricinjavaju banane I cokolada…(Sada, kada je poceo post, ko posti mora da se liši I čokolade…) Ni sa ‘radostima’ ne treba preterivati…

Kako kaze Mesa Selimovic: “Najgore je kad ljudi ćute, kad se ne objasne, pa svaka sumnja ima pravo na život. I moja i tvoja…” Zato je najbolje pricati dok se ne otklone sumnje…Onda kad se u VREME ISTINE sve sto je potrebno spozna, kada ste sigurni u neciju nameru ili emociju, kada mnogo toga oko vas postane poznato I predvidivo mozete da se predate I blagodetima duzeg cutanja ili da postupate, onako diplomatski, kako to jedna izreka kaze: ‘Diplomata je covek koji tri puta promisli pre nego sto ne kaze nista…’ A sigurno ce uskoro doci neko bolje vreme kada ce moci da se realizuju te lepe misli koje se stvaraju u tišini…

Kako ja obicno kazem, prosavsi ‘pola sveta’ I ‘pola veka’, iskusivsi skoro sve ljudske emocije osim mrznje, zavisti I pakosti (nikada nisam umela niti htela bilo koga da mrzim jer sam oduvek smatrala da je to najveci greh…, zavidela nikome nisam jer ne zivim ‘komparativno’, a pakost jednostavno ‘nemam u genima’ jer su mi roditelji bezazleni ljudi koji su koliko su mogli uvek drugima pomagali, a nikada I ni zbog cega pakostili… )

Tako da neskromno dajem sebi slobodu da odgovorim na to iskonsko pitanje: ‘Sta je najvaznije u zivotu?’ Najvazniji su DOBRA NAMERA I PLEMENITO SRCE, a jedno sa drugim I cine simbiozu I ne mogu da opstanu jedno bez drugog…

Jedan od sinonima za rec ‘namera’ je ‘intencija’...” U filozofiji se razmatra pojam ‘intencija’. U ovoj nauci, prema definiciji italijanskog filozofa i teologa Tome Akvinskog, pojam intencija se shvata kao postojanje spoznajnog ili voljno-delatnog cilja u nekoj nameri, ali i svakog drugog cilja. Dalje kod Huserla, na primer, imamo pojam intencionalnosti kao „svest o nečemu naprosto“, kako je on to pokušao da objasni. Naime, prethodno datu korelacija između svesti i predmeta smatra polazištem saznanja putem opisivanja što se naziva deskriptivna psihologija ili takva spoznaja putem pokazivanja naziva se fenomenološka analiza. ..”

 Mozda bolje iskazati jednostavnim recima: “Što je čovek mudriji i bolji, više primećuje dobro u ljudima I ima bolje namere…” Bas tako…Samo dobra namera nas dovodi do dobrih dela…Ako smo bezuslovno dobronamerni prema svima izboricemo se sa mnogim ‘posastima’, bicemo sposobni da osetimo ono najlepse sto moze da zivi u coveku a to su ljubav I unutrasnja harmonija.

Kako rekoh na pocetku iskusila sam emotivno veoma razlicite zivotne situacije od slavlja, radosti do tuge I suza, ali sam uvek bila dobronamerna prema  SVIMA (I prema onima koji mozda I nisu uvek takvi prema meni…) I ta DOBRA NAMERA mi je uvek pomagala da opstanem, da osetim I zadrzim unutrasnji mir u mnogim, za sve nas turbulentnim trenucima, da se nikada nikome ni za sta ne svetim, da idem dalje putem koji sam sama izabrala, I sto je najvaznije po Fromovom ‘Umecu ljubavi’ umem da prastam, volim I postujem I da mi zato bude ‘lepo u glavi’…Sasvim dovoljno za jedan zivot ‘miran tih’ I da se napise neki ‘lepi stih’…. Bar kad se ‘izjednače  brojke’ na casovniku pomislite na poneku DOBRU NAMERU i bice vam toplo 'oko srca'...

Poezija je najbolji način da se sa malo reči kaže

dosta… Te poetske poruke naizgled ‘lepršave’ I

‘pitke’ a u suštini dubokoumne na našim prostorima

je tako dobro godinama prenosio pesnik Miroslav

Antić.  Pa, evo nekoliko njegovih upečatljivih citata: 

“Malo je bilo. Al’ ipak, kad pogledaš: dosta je sve ono što smo i rekli i prećutali.”

"LJudi te pažljivo slušaju, al samo svoj glas čuju. Zato im manje kaži. Ljudi su tek onda ljudi kad im se nista ne traži, a mnogo im se nudi."

"Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.

hladnoće svog straha i neizvesnosti..."

“Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se već nismo sreli …?”

“I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja…”

“Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?”

“Odmoriću se od sporednog
kao velike ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele..”

“Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim…”

Na kraju ona Mikina maestralna ‘senzacija čula” :

“Prepoznaćeš me po ćutanju.

Večni ne razgovaraju…”

Nije mi lako da odvojim od mnoštva samo nekoliko ‘stavki’ u odgovoru na pitanje: ŠTA VOLIM? , ali pokušaću:

VOLIM:

-Svoju primarnu domovinu Srbiju, zato sam se I vratila posle skoro decenijskog života I rada na Novom Zelandu.

-Svoju struku I posao, celi život se time bavim na raznim meridijanima.

-Sve ljude sa svim njihovim vrlinama I manama, sa svim ‘nesavršenostima’.

-Blisku familiju I dobre dugogodišnje prijatelje.

-Jedne ‘posebne oči’.

-Volim da VOLIM.

Ovih dana sam u nekom, za cudo, veoma prijatnom raspolozenju, onako ‘lepo u glavi’, pa odlucih da uradim jedno ‘generalno spremanje svog stana u mirnom I tihom kraju Zemuna. (Kako kazu Zemunci: ‘Tamo pokraj  Zemuna ima jedan grad, to je Beograd…). Nisam bas od onih ‘perfect’ domaćica koje to cesto I ‘dubiozno’ rade…Vise sam od onih intelektualki umetnickog duha koje se najbolje snalaze u ‘stvaralackom neredu’…Cim nesto vise sredim, posle  teze pronalazim stvari, ali sta cu I to dodje na red…Prijatno se iznenadih da posedujem neke sitnice za koje I nisam znala da tu ‘okolo mene’ I postoje…Tako naidjoh na jednu veliku fascikli, tj. ‘registar’ u kome nadjoh nesto, poput svog davno pravljenog portfolija…Tu se nadjose moje, a zapravo Vukove diplome iz osnovne I srednje skole, plakete ‘ucenika generacije’ osnovne, a zatim I gimnazije…Tu su I razlicite pohvale za osvojena prva mesta na raznim matematickim I literarnim takmicenjima, cak I par  bronzanih medalja sa studentskih kroseva… Ti su I diplome sa osnovnih i magistarskih studija, preporuke na engleskom I srpskom iz nasih I novozelandskih skola u kojima sam predavala, mnogobrojna  uverenja strucnih usavrsavanja I sl. Sreca da mnostvo knjiga koje sam dobijala kao nagrade u toku skolovanja pedantno cuva moj otac u KG koji za ta ‘slaganja’ ima inzenjerski smisao… (Dok smo ziveli na Novom Zelandu moj sin Nik (tadasnji osnovac), valjda na dedu perfekcionista, ne znajuci teme mojih ondasnjih knjiga koje su uvek bile rasute po kuci, pravio je red u stilu, kako je tada govorio;: ‘Mama slozio sam ti knjizice male sa malim, srednje sa srednjim, velike sa velikim, nemoj opet da ih pomesas’…I dan danas sve uredno ‘slaze’ I to mu koristi u policijskim poslovima za koje se skolovao na Kriminoloskoj akademiji, a ja opet po svome u boemskom stilu: sve izmesam…

Tako u fascikli sa pomenutim portfoliom nadjoh I neki davni tzv. ‘spomenar’ iz osnovne skole…Ne znam kako se I on tu nasao, ali poceh da ga listam I nadjoh neke stihove koje su drugarice tada upisivale…Odjednom mi nesto postade toplo oko srca koje ovih dana bas I ‘ne miruje’, kada procitah deciju pesmicu:

‘Volim te više I više…

Svakog dana, svakog jutra

Danas više nego juče,

Nešto manje nego sutra…’

Najednom, u trenutku zaboravih na Rilkea, Jesenjina, Puskina, Nerudu, Lorku, Prevera I sve druge poete koje sam gidinama ‘konzumirala’ u velikim kolicinama I ona lepa, bistra, MOJA, draga emocija koja mi se poput ptice ugnezdila u venama poce ponovo da se javlja ali mnogo mirnija I tiša, bez sumnje, puna nekog samopouzdanja I harmonije…Tako ja prekidoh spremanje stana na par sati (nece da pobegne, uvek moze da se nastavi ako ima dobre volje…) I odlutah gde drugde, nego opet u stihove: ‘ja budna sanjam da snovi duže traju, u svakoj priči TI si mi na kraju…’ Bas tako a ‘pričica’ ima dosta: prvo sitnice, ‘znakovi kraj puta’, po neki ‘maskirani’ pogled, po neka umirujuća reč I sve se skocka u jedan meni lepi, emotivni mozaik, opet u stilu pesme: “Pusti nek traje, sve dok traje DOBRO JE, ne obećavaj ništa jer ti ne tražim ništa, lepo je I TO je sve…” Još samo da nabavim ‘goluba pismonošu’ I sve bi bilo savršeno, mada I njega bi ‘presreli’, ali ne smeta, u  svakom slučaju je lepo… (Možda je baš u tom ‘presretanju’ I draž, ko zna…)

Baš I ne volim rana budjenja…Ali kad se zbog posla mora, onda po principu: ‘što se mora nije teško…’ Zato ‘preferiram’ po podnevne smene kada se duže ujutru odspava I produže lepi snovi…. (‘da nije jos noći ove, da nam javu uspava I bistre probudi snove…’ ) Kada se duže spava, duže se I sanja, a meni u snove uglavnom dolaze neka lepa dešavanja I neki dobri ljudi…

Za rano budjenje neko je ispevao stihove: ‘U jutra rana stižu me senke ‘minulih dana’…’ (Iz pesme: ‘ŽIVOT JE MORE’ : “…nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode…” )

Prethodno pomenuta pesma je toliko bliska stvarnosti… Život je stvarno kao more…Nekad naidju bure, kada talasi besne, nebo postane tamno, neke ladje I potonu, a neke ostanu neostećene… (‘Čovek je kao na moru ladja koju od bure čuva samo ‘čvrsta gradja’… )

Ipak su te bure ‘prosvetljujuće’…Posle njih nailazi tzv. ‘bonaca’, kada more postane spokojno, bistro, tirkizno plavo puno svetlosti I sunčevih zraka… Zato vredi pretrpeti svaku ‘buru’, jer ništa lepše od mirnog I toplog, suncem obasjanog mora…. Posle oseke naidje plima svega onoga što se dugo želelo I čekalo I život poprimi jednu novu dimenziju emotivnog izobilja, unutrašnje harmonije, ‘oživelog sanja’…. Malo li je….

U danasnjim vremenima nije lako tumaciti NJegosevsku terminologiju: ‘Čojstvo I junaštvo’. Mozda je ponajbolja definicija iz naslova: “Junaštvo je kada sebe branim od drugoga, čojstvo je kada drugog branim od sebe…” Bas tako…

Sada kada sam se dokazala na mnogim poljima I zaokruzila mnoga zivotna poglavlja nemam vise potrebu da pokazujem neko junastvo u odbrani sebe…Tu uglavnom slusam mudrog Sokrata, branim se cutanjem, a u sebi pomislim: ‘Ko me voli-voli, ko me mrzi-dzabe se nervira..’

Drugo pitanje ‘cojstva’, kad  drugog branim od sebe uvek je aktuelno…Danas u vreme pandemije druge branimo od sebe distancom, maskom I sl. Figurativno, oduvek sam te druge branila na nacin koji pesnik opisuje, pevajuci o odbrani…. ‘ brani se znanjem, dobrotom I lepim vaspitanjem…’ Dobrota kao jedan od kljucnih elemenata…Skoro u prolazu slucajno cuh razgovor dve simpaticne zenice pored  kojih je prolazila treca, takodje simpaticna…Prve dve se pogledase I jedna drugoj rece: ‘Ajd, ja sad moram da idem, a ti preuzmi… I ocima pokaza na onu zenicu sto prodje ispred...’ Ja se zacudih, ali Bogu hvala, ove dve mene I ne primetise, nego se rastadose, jedna podje na neku svoju stranu put ‘obaveza’, a ova druga podje za zenicom o kojoj su malopre pricale…Nista mi nije bilo jasno: da li su to prerusene policajke pa prate onu ‘mucenicu’  po nalogu jer su na radnom zadatku, ili su samo mozda malo zavidne I radoznale koleginice, pa da ne ispuste iz vida onu trecu da im ne izmakne iza coska I ode bez njih u neki ‘bolji trenutak’…Eh, cudne su ljudske prirode, ali ovde one dve bas I nisu demonstrirale dobrotu…Za trecu ne znam, a I ne zanima me, ali onako ljudski navijam ako je 'obicna' I nije iz ‘kriminalnog miljea’ neka im bas umakne…

Svasta se cuje ‘u prolazu’…Ali treba ostati dobar I dosledan sebi I gledati ‘svoja posla’, a posla uvek-koliko hocete I ‘preko glave’…

Kada pomenem ljudsku prirodu ne mogu da se ne vratim na emocije (Eh, pesnik jednom, pesnik zauvek…). O tome sta su emocije najbolje govori sledeci citat:

“Emocije su tok životne energije u čoveku, odnosno način na koji njegovo Ja odgovara na ono što ga okružuje i dešava mu se; one su putokazi koji postoje iz određenog razloga i koje treba primetiti… Sama reč emovere, latinskog porekla, u korenu ove reči, znači kretanje, te je emocijama svojstven fluidni karakter.

Čak bismo mogli da napravimo malu lingvisticku dosetku  i kažemo da emocija nije imenica, nego glagol. To kretanje je uvek kretanje od nečega, ili ka nečemu….”

Ja bih dodala da emocija moze da bude I kretanje ka NEKOME… Mozda je ona treca zenica iz prethodno pomenute price, bas vodjena posebnom emocijom isla ka nekome I zato je nije ni bilo briga za one druge dve brizne I radoznale…Mozda, nikad se ne zna…Kada se tacno ne zna, onda se sluti, nagadja, predvidja, a moja predvidjenja kao velikom optimisti I altruisti su uvek lepa I puna lepih emocija…

Verovatno nekim spletom zivotnih okolnosti moj zivotni put je bio nestandardan u odnosu na prosecnu osobu moje generacije...Toliko toga se ispodesavalo…Bilo je naravno I lovorika I tuga, I uspona I padova…Bilo je SVEGA…Uspesi na skolskom I profesionalnom planu… Decenijski brak I sve ono sto on nosi...Porodicne relacije: osecanja prema roditeljima, prema sinu I dr.  Dugotrajna prijateljstva koja datiraju jos od detinjstva…Putovanja po ‘celoj planeti’ I obilazak razlicitih svetskih destinacija…Komunikacija sa ljudima skoro iz svih delova sveta…Upoznavanje razlicitih kultura…Strucno usavrsavanje…Malo glamura u odevanju I drugim ovozemaljskim ‘sitnim zadovoljstvima’….Bilo je I nekih strasti u kojima se ‘izgaralo’ bez razmisljanja sta ce doneti sutra…. Naravno sve sa odredjenom merom. Kao obrazovana, a nadasve lepo vaspitana I mozda je neskromno reci veoma plemenita osoba trudila sam se da uvek postujem ljude oko sebe I nikada ne probijem ‘odredjene limite’…(Nikad se nisam oslobodila opreza ‘devojke iz malog grada’ u stilu: ‘sta ce svet da kaze’, a taj svet je uvek po nesto pricao I stalno prica, na zalost retko ‘istine’, vise ‘neistine’ ). Kada sve to spakujem u jedan deo srca ostane jos dosta prostora…I onda kako upoznajem sebe (I neke druge oko sebe) shvatim sta me u prezentu najvise ispunjava…Vise ne ceznem ni za cim od prozivljenog ‘glamura’, vise ne zurim ni u cemu…Ispunjava me nesto tiho, lepo, toplo, bistro… a to je jedna ‘POSEBNA EMOCIJA” o kojoj se cuti, (dobro, nekad se I progovori u unutrasnjem ‘dijalogu’ sa sobom), o kojoj samo pojedini pesnici pisu stihove u predvecerje… (‘tada mozes pomeriti stene…’ ). Naravno posebnu emociju o kojoj govorim moze da razume I prihvati samo NEKO, isto tako poseban,  a trebalo ga je pronaci I vremenom prepoznati…( Svi ostali bi pomenutu emociju lako ‘izgubili u prevodu’. )  Zato kad kazem da mi je uprkos pandemijskoj posasti, uprkos neizvesnosti I strepnji, uprkos sivim I hladnim danima kad pomislim na pomenutu‘posebnu emociju’ I na tog ‘posebnog nekog’ koji SVE moze da razume, u glavi ‘nekako lepo’, to deluje nestvarno…A ostalo…Eh, ostalo je tajna…Mnoge lepe stvari ostanu tajnovite I o njima se bas nikome ne prica ni u poznatom drustvu, a kamoli u nepoznatom…(Kao sto jedna pesma kaze: ‘This is it, …the one, that makes me feel  emotionally complete…’)

Čitajuci delove romana: ‘Koreni’ Dobrice Ćosića, po ko zna koji put, poceh da vise razmisljam I o svojim korenima….Ova knjiga me uvek ponovo fascinira izmedju ostalog I zbog likova jakih žena koje Ćosic maestralno opisuje, kako kaze jedan knjizevni kriticar: “Kroz roman, u pozadini se stalno čuje lavež pasa. Ovi psi ne ujedaju – oni prete, psuju, bune se, biju žene i laju. Ali ne ujedaju. Žena ujeda. Žena se bori, grebe, plače. Žena je stamena i plodna. Žena je gazdarica. Žena ide u rat….”

Svaka porodica ima svoje korene… Moji (po ocu Slobodanu) datiraju iz daleke 1910. godine kada je ocev deda Petar Mitrovic dosao sa suprugom Drinom iz Bele Palanke u Kragujevac I kao železnicar dobio plac za gradnju, relativno blizu kragujevacke centralne zeleznicke stanice gde se I nastanio I dobio tri sina (Bozidara (ekscentrika I bonvivana) , Dušana (mog deku po ocu, nekadasnjeg fudbalera ‘Radnickog’, I jednog od retkih koji su preziveli streljanje 1941.) I Milorada-Radeta (jednog od prvih predsedenika opstine Kragujevac u periodu posle drugog svetskog rata ).

Porodica  Mitrović je u predratnom periodu zivela skoromno, ali u slozi I ljubavi. Izgradili su kucu koju je mnogo godina kasnije, posle zavrsenih tehnickih studija u Beogradu I povratku u KG adaptirao I renovirao moj otac koji I dan-danas tamo živi. Slavili su Svetog Arandjela (‘Po crkvenom predanju, anđeo Mihailo je prvi stupio u borbu sa zlim duhom i to ime po crkvenom tumačenju označava "onog koji je kao Bog". Na grčkom jeziku reč "arhi" znači glavni, prvi, a "angelos" znači vesnik, anđeo…Verovanje kaže da taj anđeo nije umro i da i dalje po potrebi silazi među ljude, na zemlju - kao putnik ili prosjak. Arhanđel Mihailo je, prema verovanju, "živi svetac"…Crkva procenjuje da je Aranđelovdan kao slava, po broju vernika na drugom mestu, posle Svetog Nikole…’ ) Smatrani su za čestitu gradsku porodicu ciji je domacin Petar bio po cuvenju plemenit I dusevan covek, spreman da svakome pomogne I da se nadje ‘ljudima u nevolji’.

Moj deka Dušan je ozenio baku Olgu, mladu, lepu I veoma inteligentnu Gorovičanku (Baka je nekada kao najbolji djak jedne osnovne skole Topolskog Sreza dobila dukat od Kralja Aleksandra koji je tada tako nagradjivao najbolje djake. ). Oduvek je volela knjigu, do smrti je puno citala, ali na zalost u ‘njeno skolsko vreme’ roditelji su slali dalje na skolovanje musku decu, sto su ucinili sa njenim jedinim bratom a nju I sestru pripremali za ‘ranu udaju’ (u osamnaestoj godini je vec bila zvanicno udata zena, a u devetnaestoj rodila mog oca). Baka je zavrsila krojački zanat,ali je bila veoma umesna I ‘visprena’ u svim poslovima. ‘Predratna’ domacica, veoma pedantna, fantasticno je kuvala za celu porodicu skoro do svoje smrti (umrla je u svojim osamdesetim ) I kod nje se znalo da svakodnevni rucak mora da sadrzi: predjelo, zatim supu uz ‘rinflajš’, glavno jelo I na kraju obavezno nesto slatko ‘mešpajz’ kako je ona to zvala I koji sam ja kao dete obozavala, trudeci se da ako je moguce izbegnem njene prekore, preskocim sve prethodno I pojedem samo to ‘slatko’ sto I dan-danas cesto upraznjavam…). Izuzetno je štrikala, heklala čipke I miljea, šila, vezla I sl. Ali je vrsila I ‘sitne popravke’ po kuci. Bila je stoga I principijalna u svemu. Nikada se nije salila (ja je ne pamtim nasmejanu).Visoko moralna sa izgradjenim ‘visokim standardima’ u svemu, za razliku od svog supruga ‘veseljaka I lole’ nekima I nije bila prijatna za ‘druzenje’. Za razliku od mojih veoma sloboduumnih I opustenih roditelja u meni je od malena razvijala ‘disciplinu uma’ I ‘radne navike’. Vec kad sam imala 5 godina, znala sam zahvaljujuci baka Olgi, koja je predano u mom detinjstvu sa mnom ‘radila’, da citam cirilicu I latinicu I da racunam do 1000. Ona je od mene zapravo tada stvorila neku vrstu ‘vunderkinda’ I obelezila moj kasniji ‘skolski put’.

NJen relativno nezni izgled (plave oci I kosa, svetao ten) nisu se uklapali u veoma jaki I dominantni karakter koji je nekad I prastao ‘tudje greske’, ali ih nikada nije zaboravljao I trudio se da sve ‘istera po svome do kraja’.

Baka Olga, iako prezivela drugi svetski rat vise gladna nego sita, a kasnije pritisnuta mnogim ‘posastima’ I problemima, pa I licnim tragedijama nikada nije klonula duhom. Uvek ‘visoko podignute glave’ sve je mirno primala I podnosila. Nikada nije ‘klonula duhom’ I SVE je prihvatala po onom: ‘Tako je Koštan pisano, sudjenice ti dosudile…’, a zivot je neprekidna borba kako je govorila I uvek mora da se ide dalje, nema posustajanja. Nikada nije bila ni u jednoj partiji, ali isto tako nikada nije ni isla u crkvu (za razliku od moje pokojne majke, njene snahe koja je to redovno cinila). Govorila je da ona svog Boga nosi u svom srcu I svom ponasanju, tj. nacinu zivota. Pravedna, ciste savesti, ali ne bas fleksibilna I ne preterano tolerantna. S’ obzirom da je do smrti zivela u zajednici sa mojim roditeljima I obelezila ‘cuvajuci me’ veliki deo mog detinjstva secam se 1000 zajednickih stvari koje smo radile, njenih prica, pouka I mnogo cega…. Secam se jednom da sam se kao osmogodisnja devojcica sa drugaricam vracala  nekom precicom iz skole, naisla je crna macka I drugarice su pretrcale na drugu stranu ulice pozvavsi I mene da nam zbog ‘malera’ crna macka ne ‘predje put’. Cim sam dosla iz skole naravno SVE sam ispricala mojoj ‘baja’ Olgi koja me je prekorila: ‘Ma kakva crna macka I dugarice…Da tebi tvoja ‘baja’ kaze, ne slusaj takve ‘gluposti’, to je sujeverje I ne bavi se time, ti si dobar djak, kad porastes ima da zavrsis ‘velike skole’ I ostvaris snove tvoje baje kojoj nisu dozvolili da se dalje skoluje I ima da verujes samo u nauku, kakve vračke, malere I druge besmislice, to zaboravi I u to se nikad ne upustaj… Ima da zivis kao obrazovana, vredna zena koja se uzdaje u sebe, svoje vrednosti I svoju savest. Za sve ostalo ima ona poslovica: ‘Cini dobro, ne kaj se, cini zlo nadaj se…’ Iako veoma ‘bistro’ dete mozda je u to vreme nisam bas najbolje razumela, ali sam usvojila njene pouke I nikad se nisam bavila ‘sujeverjem’, ‘praznoverjem’ I sl.

Za razliku od svoje svekrve, moja pokojna mama Vuka je bila mnogo neznija, meksa, popustljivija, ali jaka na svoj tihi I briljijantni nacin. Ona je plenila dobrotom I njena najveca pouka je bila: ‘Samo cini dobro, ne cekaj da ti se vrati…, najveca sreca u zivotu je biti bezuslovno dobar prema svima, nikad na zlobu ne odgovaraj zlobom, ignorisi, distanciraj se, ali ne mrzi I ne sveti se…Najveci greh je bilo kome uciniti ili misliti neko zlo, ako mozes ucini dobro, ako ne skoloni se…’ Njene reci sam usvojila za svoje osnovne zivotne aksiome. Sreca, da su se ‘nasli’ I tata Sloba je uvek imao plemenite misli I namere. Jedino sto su moji roditelji ‘celi vek’ proveli u slozi I ljubavi na istom prostoru, nisu isli mnogo ‘okolo’, pa su uprkos intelektu I obrazovanju, ostali po malo ‘naivni’ u stilu: ‘vecina ljudi oko nas je dobronamerna I mnoge stvari se desavaju slucajno…’ Ja se nekad nasalim I kazem da sam verovatno od svog sina  koji vec nekoliko godina radi u policijskim sluzbama nasledila taj ‘istrazivacki, pomalo detetktivski um’ da shvatim, za razliku od mojih predobrih I prepostenih roditelja da mnoge stvari I dogadjaji oko nas nisu bas ‘slucajni’…

Mogla bih ja o svojim KORENIMA da jos mnogo pricam, ali svaka ‘pričica’ treba da se privede kraju, sreca kod mene su to uglavnom lepi I prijatni završeci…Tako da bih za kraj istakla da je ono osnovno sto je u mojoj porodici oduvek provejavalo bila LJUBAV I lepa emocija…Nikada brakovi, prijateljstva ili bilo sta drugo nisu sklapani iz ‘nekog računa’…Volelo se predano I nesebicno u stilu stihova: “Ja nisam od ‘ića’, od kolenovića, što bez straha ležu, ustaju veseli, ja sam od onih bića sto su ‘krv pljuvali’ I mnogo voleli…”

Moji ‘koreni’ su me naucili da treba biti uvek u svakoj situaciji dobronameran, da je ljudski I gresiti ali bez ugrozavanja bilo koga drugog, da ljude treba razumeti I prastati im te kako obicno kazem ‘nesavrsenosti’, a nadasve treba VOLETI iskreno I nesebicno bez ‘zadrske’ I nekih ‘skrivenih scenarija’, jednostavno u ljubavi treba verovati, biti iskren, odan jednoj osobi koja nam je u tim zivotnim trenucima veoma dragocena, razumeti njena sitna kolebanja, povremene nesigurnosti koje zivotne okolnosti svakome, pa I najacima mogu da donesu…U mene je odavno usadjena jedna neprolazna vrednost  koja zivi kao vemenska konstana da se ne svetim, da pomazem ljudima, da sirim dobro oko sebe, da razumem I neke’ ljudske slabosti’, a pre nego sto nekoga zavolim dobro procenim njegove osobine I ‘sistem vrednosti’, tako da se u toj proceni skoro nikada ne prevarim I to traje, I kako ja obicno kazem ‘u glavi je lepo’….

S’ obzirom da poceh citatom Dobrice Cosica, evo I da zavrsim jednim njegovim citatom, samo iz druge knjige:

“Kaži mi, ali savesno. Istinu. Hoćeš li, to jest, možeš li ti meni biti prijatelj bez obzira na ideje koje zastupam. Uvek, do kraja.”
― Dobrica Ćosić, Vreme smrti, knjiga I

Sada u ovim teskim trenucima za celi svet I za Srbiju dobijamo tuznu vest da se zdravstveno stanje naseg Patrijarha Irineja, na zalost, pogorsalo…

Teski trenuci za celu Srbiju…Duga I isrpljujuca borba sa nevidljivim neprijateljem-sa opakom ‘posasti’ koronom koja svakodnevno ‘ubija’ I odnosi dragocene ljudske zivote…

U ovim trenucima treba pokazati sloznost, razumevanje, toleranciju na svim nivoima…Nije vreme za razmirice ili bilo kakvu netrprljivost…Treba pomiriti ‘postojece razlike’ u ‘zeljama I shvatanjima zivotne sustine’ na nasim prostorima I slozno, strpljivo, ljudski krenuti u  rat sa virusom.

 Samo svi zajedno, na jedan plemenit I human nacin, razumno postujuci sve nalozene mere, ali I postujucu sve ljude koji se bore da nam olaksaju ovaj teski period i omoguce da prezivimo mozemo stici do tog ‘svetla na kraju tunela’ koje ce sigurno uskoro stici…

Treba zahvaliti zdravstenim radnicima, vojsci, miliciji… ali I svim ljudima ‘dobre volje’ koji danonocno rade za dobrobit naseg naroda I nase drzave. U ovim trenucima svaki čovek mora svakom drugom čoveku bez obzira na njihovo razlicito politicko, versko, nacionalno ili bilo koje drugo opredeljenje da bude ČOVEK sa velikim Č u imenu i da se potrudi da na najbolji moguci nacin izadjemo iz postojece krize. Svako, ko je racionalan, plemenit, ko savesno radi svoj posao zna da u ovim trenucima samo neko veliko zlo moze da preti smrcu, vredja bilo koga,  siri lazne vesti, paniku ili upraznjava bilo kakvo drugo nečoveštvo.

Kulturni, savesni, vredni, lepo vaspitani, a nadasve SLOZNI ljudi mogu da pobede svaku epidemiju zajednickim snagama. U ovim preteskim trenucima za celu nasu drzavu niko ne bi smeo da sabotira mere koje se predlazu ili da cini ‘destrukciju’ bilo koje druge vrste.

Na vest o pogorsanju stanja Patrijarha Irineja Iguman Tumanski kaze: “Saberimo se i mi danas, svetosavski rode u molitvi za našeg duhovnog oca. Jer i on nas ni jednog trena nije ostavio”.

Moze se dodati prethodno recenom: ‘Saberimo se svi zajedno u borbi protiv korone zarad dobra nase dece, nasih roditelja, svih ljudi koje postujemo I VOLIMO, zarad dobra I nas samih.’

Setimo se I one zivotne aksiome: ‘Najbolja rec je cutanje, a najbolja pouka-molitva.”

.

Kao profesor Prve kragujevacke gimnazije, skoro svakog 20. Oktobra kada Gimnazija proslavlja ‘dan skole’ imala sam sa nekoliko koleginica I kolega zaduzenja da cekam I ugostim po neku delegaciju profesora Iz tzv. bratskih gradova I njihovih gimnazija…

Jedne godine smo vreme proveli u prijatnoj komunikaciji sa kolegama iz Sremsih Karlovaca, tj. iz njihove gimnazije, tako da smo dobili poziv da uzvratimo posetu I da prisustvujemo njihovom  ‘danu skole’.

Nije bio to tako dalek put…S’ obzirom da su Karlovci udaljeni od Novog Sada desetak kilometara (Auto put KG-NS je 260km ) relativno brzo smo stigli…Domacini su bili veoma ljubazni…Gimnazija u Karlovcima je po mnogo cemu slicna nasoj Kragujevackoj: obe spadaju medju najstarije u Srbiji, stil gradnje zgrada ima slicnosti, postovanje tradicije I dr. I njihova gimnazija je poput nase cuvala uspomene na neke svoje ‘cuvene djake’ kao sto su Jovan Sterija Popovic, Branko Radicevic (‘Oj Karlovci mesto moje malo….’ ) I dr.

Bas kako Radicevic pomenu u pesmi o Karlovcima ‘mesto malo’ mene je tada privukla harizma ‘malog mesta’…Rodjena Kragujevcanka ipak sam  bila naviknuta na zivot u vecem gradu I manja mesta su mi tada bila nepoznanica (Ni slutila nisam da cu u bliskoj buducnosti od momenta pomenute posete I sama, jedno vreme ziveti i predavati u nekom tako malom mestu, samo na drugom kraju sveta, na Zelandu gde je bilo za mene drugih cuda, pocev od sasvim neobicnih suseda, pripadnika tzv. Brethren Church,pa nadalje, ali to je vec sasvim druga prica…)

Sremski Karlovci imaju onaj poseban ‘šmek’ malih vojvodjanskih mesta blizu Dunava, o kojima Balasevic peva u svojim baladama poput: “Stara stvar u Novom Bečeju...” I dr.

Vreme u malim mestima sporo prolazi…Opet Balasevic:

“Vreme se vuce k’o teretni voz
gde li veceras da pomolim nos
klasika, konobaru
un caffe “Macchiato”…”

Tu svako sakoga poznaje I vazi onaj  polusaljiv, ali toliko tacan opis: “Raditi I ziveti u malom mestu ima posebnu draz jer ako ti  ni sam ne znas sta radis u datom trenutku, neko drugi vec zna…”

Iako je Karlovacka gimnazija simbol ovog mesta, lepo je videti I ostale gradjevine, izmedju ostalog: “Prva zgrada na koju se  nailazi kada se  recimo dolazi sa železničke stanice, jeste Karlovačka bogoslovija. Današnji izgled bogoslovije postoji od 1900. godine i u njoj je, između ostalog, smešten ogranak Srpske akademije nauka i umetnosti….U samom centru moze da se vidi Patrijaršijski dvor iz 1894. godine, kombinaciju barokne i neorenesansne arhitekture. Ove zgrade podseca na neke bečke dvorove. U dvoru se nalazi Muzej Srpske pravoslavne crkve i sedište je sremskog episkopa. Pored dvora, jedna do druge, smeštene su Saborna i Rimokatolička crkva. Na Trgu Branka Radičevića smešten je Magistrat, zgrada u neoklasicističkom stilu, sagrađana 1811. Godine.

U blizini Karlovaca je I Stražilova gde je Branko Radičević sahranjen…

Tu je zastupljena tipicna vojvodjanska arhitektura  koju karakterišu ulice pod pravim uglom, uvek lepo sređene, sa različitim arhitektonskim pravcima na zgradama i kućama, a secesija je jedna od glavnih, budući da je toliko bila popularna u vreme Austrougarske. Stambene kuće su mahom prizemne, takozvane ‘švapske’ – sa obično jednim isturenim prozorom koji gleda na ulicu – poznat kao ‘kibic fenster.’ Zidovi u ovim kućama su visoki, pa se često zimi koristi samo jedna prostorija koja se greje, dok su ostale hladne. Ali zato je  leti puno prijatne hladovine.. Ove kuće karakterišu i ajnfori – zatvorena i natrkivena dvorišta koja počinju iza velike ulazne kapije pa sve do sredine kuće, a onda se ulazi u veliko dvorište…’

O Karlovackoj gimnaziji, samom mestu I okolini bi moglo jos dosta da se kaze…

Za razliku od opisanog malog mesta, vec dugo zivim u velegradima pocev od NZ Oklanda do naseg Beograda…Tu vazi: ‘veliki grad, a svetla jaka…’ mada nije lose primeniti I naucenu mudrost iz malih mesta: ‘ako ti ne znas sta radis u trenutku neko drugi vec zna…’ Eh, ti pusti  ‘drugi’ ako I ne znaju bas u datom trenutku, potrude se ‘po cenu sopstvene srece I mira’ da saznaju sto vise u ‘narednim trenucima…’ Bogu hvala, ja nisam jedna od pomenutih, preterano radoznalih, meni je vazno da mi je kako ja obicno kazem ‘lepo u glavi’ I to traje… Ja kad nesto odlucim, kada pocnem u nesto da verujem, dovoljna mi je sopstvena intuicija, nemam potrebe da se ‘okolo’ raspitujem, proveram, istrazujem… (Nikada ne provervam sta je Pera rekao Miki, a Mika preneo Persi…) Ja uvek verujem ‘svom srcu’ I svojoj intelektualnoj opservaciji….Tako da mogu da ‘zivim zivot miran-tih, nekad bacim kartu il napisem stih, stvari teku, ja se uglavnom drzim ‘izvan njih’… Svaka suvisna ‘raspitkivanja’ I istrazivanja, preispitivanja mogu da unesu nemir I naruse harmoniju…Najbolje je poslusati sebe  bez tudjih uticaja I tek tada unutrasnja ‘carolija’ moze da potraje, a to je I najvaznije, zar ne…

U zavrsnom razredu gimnazije pocela sam intenzivno da citam Tagoru…Imala sam utisak kao da je blizu, da prica sa mnom…Njegova suptilna, osecajna, a jaka rec uticala je na mene da I sama pocnem da pisem poeziju…Slucajno naidjoh na jednu od njegovih prelepih I ‘prejakih’ pesama kojima se uvek ponovo vracam:

GRADINAR 41.

“Čeznem da ti kažem najdublje reči koje ti imam reći; Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mi se mogla nasmejati. Zato se smejem sam sebi i odajem tajnu svoju u šali. Olako uzimam bol svoj, strahujući da bi ti to mogla učiniti. Čeznem da ti kažem najvernije reči koje ti imam reći; Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla posumnjati u njih. Zato ih oblačim u neistinu, i govorim suprotno onome što mislim. Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujući da bi ti to mogla učiniti. Čeznem da upotrebim najdragocjenije reči što imam za te; Ali se ne usuđujem, strahujući da mi se neće vratiti istom merom. Čeznem da sedim mirno pored tebe; Ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta. Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima. Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi ti to mogla učiniti. Čeznem da pobegnem od tebe zauvek; Ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla otkriti moju slabost. Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo. Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je bol večito svež….”

April u  Kragujevcu, osamdeset I neke, jedno proslo doba…U aprilu  se tradicionalno odrzavala PRIMATIJADA... (‘Primatijada predstavlja naučno-sportski skup studenata svih prirodno-matematičkih fakulteta iz celog regiona, okupljaju se studenti raznih PMF-ova od Skoplja do LJubljane…)  Imala sam 23 godine…Vec sam bila apsolvent, skoro tri godine u braku, sekretar tzv. Univerzitetske konferencije omladine naseg Univerziteta… Ostalo mi je svega par ispita do zavrsetka studija tako da sam imala nesto vise vremena nego prethodnih godina u isto vreme tako da sam odlucila da prihvatim poziv svoje gimnazijske drugarice Sneze I podjem sa grupom studenata naseg fakulteta u Rovinj na ondasnju primatijadu…Sneza je uvek dobro drustvo I odlican sagovornik…Zavrsila je biologiju kao jedan od najboljih studenata naseg bioloskog fakultea, doktorirala, kako ja to zovem ‘bube’ tj. entomoliguju u svojoj tridesetoj godini, dugo je na PMF-u u Kg, sada u svojstvu vanrednog profesora…U vreme naseg intenzivnog gimnazijskog I studentskog druzenja bila je ‘dete za sve’, da zapeva, zaigra, isprica vic I razveseli drustvo…Pedantna, uvek dobro organizovana, perfektna I u kucnim poslovima,  za razliku od mene uvek ‘cvrsto nogama na zemlji’ bila je uvek dobra, postojana osoba I izuzetan prijatelj…Volela je I planinarenje I bila I u njihovim drustvima, ali na to nikada nije uspela da me ‘navuce’ jer ja jos od detinjstva imam ‘poseban’ ne bas ‘blistavi’ odnos prema planini… (Kao devojcica sam sa roditeljima iskusila neprijatnu kosavu I ledenu zimu u Homoljskim planinama gde su ziveli baka I deka moje mame, tako da nisam bila bas ljubitelj planinskih predela, valjda zbog zime koju inace ne volim…Pomenuti Homoljski kraj, oko Gornjaka je jednog proleca Djura Jaksic opisao stihovima: ‘Od Velikog Sela, pa do Malog Zdrela kao da je vila ćilim razastrela', ali bi meni vise odgovarala parodija te pesme koju je napisao davno jedan turski paša putujici zimi, suocen sa ledom I kosavom: ‘Od Velikog Sela pa do Malog Zdrela kao da je čuma trnje razastrela….’ ) Moja pomenuta drugarica Sneza se za sve sama  izborila u zivotu koji je nije bas mazio I znala sam da na duzem putu mogu da se oslonim na nju…U to vreme sam iako intelektualno veoma zrela, socijalno I emotivno bila, kako bi se zargonski reklo: ‘nezna I pekmezasta’ I uvek je pored mene bio ‘neko’ ko je brinuo o ‘realnom zivotu’ dok  sam ja plutala  I sanjarila u ‘naucnim I pesnickim vodama’. Sneza je sve to dobro znala I ‘uzela me pod svoje’…U to vreme Peca (moj ex) je imao profesionalna regionalna, republicka I drzavna atletska prvenstva ( 400m s’ preponama) tako da je april,maj, jun I deo jula uvek bio odsutan: visecasovni treninzi, kondicione pripreme van grada, takmicenja ‘okolo’, tako da nije bilo opcije da podje s’ nama, a inace smo imali razlicita drustva I ‘krugove’ u kojima smo se kretili…On uglavnom sportiste, a ja vise iz nase tadasnje akademske sredine, tj. sa univerziteta…Uglavnom smo uspevali da s’ obzirom na  obostrano popunjene ‘agende’ izdvojimo najvise desetak dana pocetkom avgusta da negde odemo na letovanje zajedno….

Tako se jednog dana okupismo ispred naseg PMF-a I krenusmo autobusom (druga nocna mora za mene) od Kg do Rovinja gde se pomenuta primatijada odrzavala…Sve je bilo vec unapred isplanirano kako treba provesti sledecih nedelju dana…S’ obzirom da su vec stigli studenti iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja I drugih univerzitetskih gradova regiona trebalo je pozuriti sa smestajem jer nas je od momenta stizanja do pocetka svecanog otvaranja delilo svega nekoliko sati…Ja sam se u svemu ‘drzala’ Sneze jer je ona I ranije posecivala ove skupove, mnogo je tamosnjeg ‘naroda’ poznavala I znala sta je najbolje za nas …Ponela sam I knjigu da procitam misleci da cemo nas dve biti negde same u komforu I miru…Tada dodje nas tadsnji vodja puta Spale (drugar sa matematike, sada vec dugogodisnji redovni profesor Masinskog fakulteta u Bg.) I rece: ‘Slusajte, bungalovi su dvosobni tako da jedini profesor koji je posao s’ nama Zikic ( nazalost prerano preminuo nas prof. dr Zikic, dugogodisnji redovni profesor biologije, a kasnije I dekan Pmf-a) mora da deli sa nekim jedan bungalov, a ne bi bilo zgodno za momke da ih stavimo tamo jer kod Zileta mora da se postuje strog ‘kucni red’, znaci nema nocnih zurki, alkohola I sl.  a za vas dve je poznato da vodite zdrav i sportski nacin zivota bez upraznavanja pomenutih aktivnosti, ti si Ceco I udata ( a znalo se da ne pijem alkohol I ne posecujem studentske ‘party’), a ti Snezo sve ispostujes po propisima… I tako smestise nas u bungalov sa pomenutim profesorom koji je inace bio ne samo izvrsni biolog, vec I veliki humanista…Kao student biologije Sneza ga je poznavala sa predavanja, a ja uopste nisam, ali sam kasnije u mojoj gimnaziji radila zajedno sa njegovom suprugom , tako  da sam sa celom njihovom porodicom ostala u lepim, prijateljskim odnosima…

U toku prepodneva Sneza I ja smo s’ obzirom na razlicite struke bile u razlicitim ‘sekcijama’, ali smo po podne provodile setajuci okolo sa nekim poznatim Snezinim drustvom ili same…Ona je vec dobro, za razliku od mene poznavala Rovinj I zelela je da mi pokaze neke njegove veoma lepe predele…( Uvek je pricala za nijansu brze I vise od mene…) Simpaticni gradic na zapadnoj obali Istre imao je neke svoje ‘posebnosti’…Meni je najbitnija bila blizina mora koje sam uvek volela…

Par dana pred povratak u Kg, Sneza rece: ‘Ceco ne mozes da se vratis kuci iz Rovinja, a da ne odemo do jedne čajdzinice gde imaju I izuzetan ‘ćevap u somunu'...Nikad nisam bila veci ljubitelj mesnih proizvoda, ali pristadoh I stvarno sam dugo pamtila taj somun, a jos vise aromu nekog posebnog caja koji je imao caroban miris: nesto izmedju vanile I kajsije…

U to vreme je moj socijalni zivot u Kg bio veoma ispunjen….Kao predstavnik omladine univerziteta morala sam skoro svakog dana da prisustvujem nekim sastancima, da obilazim skoro sve fakultete, da vodim klub medjunarodne saradnje, da stignem do studenskog doma ako se tamo pojave neki problemi, da saradjujem sa medijima  u vezi  studentskih pitanja (nasa konferencija je u to vreme osnovala casopis: ‘Pogledi’, pa smo morali povremeno da odgovaramo I na pitanja njihovih novinara… ) Tako da mi nije bilo do neke vece ‘socializacije’ na protekloj primatijadi…Uglavnom sam bila upucena na Snezu, Spaleta I par osoba iz nase ‘ekipe’ koje sam poznavala jos od gimnazije…

Sto se tice sporta, ukljucila sam se malo u neke studentske trke I atletske aktivnosti, s’ obzirom da sam kao studentkinja redovno trcala kroseve, nekad cak dobijala I neke medalje…

Iz suncanog Rovinja, stigli smo u tada nesto oblacni Kragujevac, ali meni su posle jakog sunca oblaci uvek prijali, tako da sam bez predaha nastavila sa ucenjem I svakodnevnim aktivnostima…

Mnogo je vremena proslo od opisane primatijade…Prijateljstvo sa mojom drugaricom Snezom je ostalo do danasnjih dana…(po principu: ‘prijatelj je onaj koji zna sve o tebi, a I dalje te voli…’ ) Mada zbog posasti zvane ‘korona doba’ retko posecujem rodni Kg., kada se okupimo I dan danas pomenemo onaj mirisni caj I ‘ćevap u somunu’….

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom