zvezdano nebo

SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

lana52 | 25 Jun, 2021 19:00

Kada bih vreme od rodjenja do sadasnjeg trenutka podelila na tri dela dobila bih tri zanimljiva zivotna perioda: prvi-od rodjenja do punoletstva, drugi od punoletstva zavrsno sa brojem godina koji se poklapa sa najvecim brojem na rulet tabli I treci-od krajnjeg rulet broja do danasnjih dana.

PRVI ZIVOTNI PERIOD

Odrastanje u prijatnoj gradjanskoj-intelektualnoj porodici. Bezbrizno detinjstvo jednog vunderkinda koji vec u petoj godini zahvaljujuci naporu svoje bake cita cirilicu I latinicu I racuna do 1ooo, zna sijaset pesmica napamet…

Osnovna skola ispunjena druzenjem, empatijom tj. pomaganjem vrsnjacima u ucenju, izletima I ekskurzijama, pobedama na raznim skolskim takmicenja I zavrsena proglasenjem ‘djaka generacije’…

Srednja skola donosi nove izazove, nova druzenja, nova interesovanja, ali orjentaciju prema matematici sto se zavrsava proglasenjem za ucenika generacije gimnazijskog matematickog smera. Dolazi punoletstvo, zurka na koju je pozvano moje celo tadasnje matematicko odeljenje od nas dvadesetak od kojih su se skoro svi odazvali, pa moj 18. Rodjendan proslavismo na ‘sva zvona’.

DRUGI ZIVOTNI PERIOD

Fakultet, sta bih drugo u to vreme nego matematiku…Prva godina-laganica, skoro sve smo vec ucili u gimnaziji…Vreme za druge aktivnosti osim ucenja: atletika, poezija-clan knjizevnog kluba univerziteta, omladinski rad-sekretar omladine univerziteta, prva ljubav I vencanje u 20. godini usred studija…Diplomiranje u 23. godini I pocetak rada u mojoj maticnoj gimnaziji gde polazem strucni ispit u 25. godini I ostajem do svoje tridesete… Prelepi period profesionalnog I privatnog zivota…Ucenici izuzetni, kolektiv empatican, svi prijateljski naklonjeni, kako bi rekla jedna od mojih drugarica: ‘Bila si I ostala omiljena gimnazijska ZVEZDA, prvo kao djak, zatim kao profesor…’ U medjuvremenu sam rodila sina I sve je u tom periodu funkcionisalo kao ‘svajcarski sat’…

Ali..I svajcarski satovi ponekad ‘izdaju’…Stize mioja trideseta godina I porodicni odlazak na kraj sveta tj. Novi Zeland…Golgota, ucenje jezika, izrada postdiplomskih, razvod posle 12 godina braka.

TRECI ZIVOTNI PERIOD

Nesto uoci rodjendana koji bi kako gore pomenuh bio najveci broj u ruletu upoznah jednog Kevina I poce kraca bajka… Zavrsetak postdiplomskih studija, dobijanje nastavnicke licence za zemlje Komonvelta… Profesura u novozelandskim srednjim skolama, putovanja sa Kevinom, razna nova iskustva. Usavrsavanje stranih jezika (sluzim se sa cetiri). Druzenje sa ljudima sa svih meridijana. Posle suncanog perioda opet dolazi kisovit-teska Kevinova bolest, moj povratak u Srbiju, sin na jednom, ja na drugom kraju sveta I nove golgote…

Zahvaljujuci dobrim ljudima sve polako dolazi ponovo na svoje mesto. Optimizam, altruizam, dobronamernost me nikada nisu napustali i Bogu hvala sve se ponovo dobro odvijalo.Cetiri godine profesure u najstarijoj privatnoj beogradskoj gimnaziji, renoviranje stana koji sam nasledila od deke po majci, nova poznanstva, pa I nova ljubav… Ne bih mogla da o svojim ljubavima pisem bas toliko kao Jelena Tinska u knjizi: ‘Svi moji muskarci’, ali imalo bi tu znacajnog materjala..ehh…

Nailazi ponovo lep period ispunjenosti…Dolaze I neka nova putovanja, tako da zaokruzih bilans posete svim kontinentima osim Latinske Amerike (nju cuvam za kraj). U to vreme pocinjem I knjigu putopisa u kojoj pisem pocev od evropskih metropola: Pariz, Rim, London… preko Kalifornije: San Francisko, Los Andjeles, Las Vegas, do Havaja, Tunisa, Singapura, Australije, Novog Zelanda I jos mnogo razlicitih destinacija…Morske destinacije su me oduvek privlacile: Sicilija, Ljoret de mar, Barselona, Nica, Krf ... kao i prelepo Jadransko more: Dubrovnik, Milocer, Lido de Jesolo i dr. Takodje opisujem razne novogodisnje noci provedene u Istanbulu, Atini, Pragu, Madridu, Veneciji...

Posle privatne gimnazije nalazim profesionalno utociste u jednoj beogradskoj strucnoj skoli gde su ljudi strucni, prijatni, empaticni, druzeljubivi, a ucenici uglavnom prosecnog uspeha, mada ima I izuzetnih, ali sto je najvaznije dobrodusni I lepo vaspitani. Nekad se nasalim I kazem jednom od svojih omiljenih kolega da su me posle mog bivstvovanja po ‘belome svete’ srdacno ‘primili u svoju luku I posle svega pruzili ruku…’, a I ja njima.

U medjuvremenu posecujem seminare, upoznajem erudite, ucim od NAJBOLJIH. Jednog od njih, po svemu meni posebnog I dragog ‘zakljucavam’ u jedan deo svog srca, neka se tu nadje, sto bi reko Šoić-‘neka, ne jede leba’.

Pri kraju ovog mog treceg perioda na zalost nailazi ‘doba korone’, oprez, malo strepnje, vakcina I pomalo ‘sindrom za mene zatvorenog Beograda’ jer ga retko napustam. Ali evo vec vidimo svetlo I na kraju tog ‘korna tunela’ I nesto slobodnije, uz odredjenu dozu opreza se vracamo nekadasnjim aktivnostima.

Sve pomenuto pisem nadahnuta svojim albumom (poklon najboljih drugarica iz Kg Lozice I Slavice) koji sam upravo razgledala: fotografije iz svih mojih zivotnih perioda, vencanje mog sina Nika I slike njegove nove porodice, slike sa raznih putovanja, mnogo novozelandskih uspomena koje su nastale u jednoj mojoj deceniji tamo prozivljenoj, ‘svi moji muskarci’, Beograd u mnogo oblika, ali I meni veoma drag I poseban moj rodni Kragujevac, fotografije roditelja plemenite (na zalost pre dve godine, na danasnji dan preminule) majke Vuke I oca Slobe, inženjera u penziji, šahiste, plemenitog ali vise principijelnog I svestranog intelektualca.

Mozda je neskromno kada je raznovrsnost zivota u pitanju porediti se sa velikom I neprevazidjenom glumackom divom Mirom Stupicom- Mire Stupice - ali bih ipak pomenuto izlaganje zavrsila citatom kojim ona zavrsava svoju autobiografsku knjigu: ‘Šaka soli’:

“„Zahvalna sam svima koji su kroz moj život prošli i ostavili svoj trag… Upoznala sam sve što ljudsko srce treba da zna: poraze i uspehe, stid i bol, ljubav i gubitke, zablude i osvešćenja i, baš zbog toga, verujem da je vredno živeti, hteti i smeti, ne strahujući od onog što čeka…”