zvezdano nebo

PESMA U PROZI...

lana52 | 06 Novembar, 2020 22:38

Osim poezije volim da pisem 'pesme u prozi' kao sto je jedna, skorasnja:

Svako moze da izabere na svom nebu ono sto voli I sto mu puno znaci…Neko izabere jednu zvezdu, neko celo sazvedzdje, neko mesec, neko sunce, neko meteor,neko dugu, a ja samo ‘jedan oblak’ (svi oblaci na njega lice)…

Oblak I ja smo u neobicnoj relaciji…U svako doba dana I noci ja znam na kom je delu neba, pa I onda kad se jasno ne vidi…On takodje zna gde ja stojim ‘na zemlji’ I cekam da izroni iz svetlosti… Tu nemamo nedoumice, znamo koliko su nam draga ta izranjanja, pomaljanja, vidjenja I da smo u tim trenucima kada nam se ukrste ‘svetlosna polja’ potpuno ‘slepi’ za sve ostale pojave u vidokrugu…

Moj oblak je malo neobican…Nekada je tako topao, blista, zraci…Onda se najednom smraci, zaledi, kao da nije siguran da sam uvek tu za njega I kao da pomisli da me vise privlaci neko sazvezdje ili drugo nebesko oblicje…Nikako da ga uverim da je jedini na tom celom nebu u koga sam potpuno ‘zagledana’ I da me nikakvi drugi 'meteori' I slicna oblicja koja setaju tim nasim nebom ne privlace…

Nekada moj oblak postane tuzan.. kao da je ljut kao da se za ‘nesto’ sveti, a ja poput nekog Kafkinog lika stojim ‘ispod’ ne shvatajuci svoju nepostojecu ‘krivicu’…

Sreca da se oblak brzo nasmesi I vrati u svoje prvobitno stanje koje volim, onako bezazlen, cist, svetao…Ponovo zablista I zasvetli I ja osetim kako se veliki deo mog srca preseli gore u plavetnilo I smesti tik ‘pored njega’…

Oblak I ja imamo ‘poseban odnos’…Koliko voli on mene (a voli me znam), toliko volim I ja njega…Samo je njemu teze jer se na nebesima suocava sa raznim satelitima koji zele da ga odmaknu dalje od mene…Meni je ovde na zemlji lakse jer sam vec naucila da dobro ‘hendlujem’ ovozemaljske ‘demone’…

Desava se da se sasvim priblizimo, oblak se ‘spusti’ blizu mojih zemaljskih prostora, ja se ‘propnem na prste’ I skoro mogu da ga dotaknem, ali onda obavezno naidje neki lokalni ‘ciklon’, njega vrati u visine, a meni izmakne ‘tlo’ I tako u krug…

Ali znam, doci ce I taj ‘zlatni jesenji dan’ kada cemo pobediti ciklone I ostale ‘lokalne posasti’ I biti blizu…

A dotle cemo ‘preziveti’ uz malo inata, prastanja, mrstenja (oblak kao oblak ume da se ‘ljuti bez veze’ I sakrije u svoju orbitu…), ja ko ja umem da SVE stavim na ‘ignore’ I odlutam u neku od svojih poetskih metamorfoza…

Postoji nesto sto me ispunjava I privlaci u posmatranju celih nebesa sa svim svojim raznolikim oblicima I trazenju bas onog, mog oblaka kome se I snu smesim…Jednom ce I oblak da shvati da je za mene ‘unikat’ I prestace da se ljuti I slusa nebeske ‘dousnike’, a ja-ja sam sve vec shvatila I cekam….To cekanje me cini radosnom I ponekad pomislim da je mozda bolje ovako da smo oblak I ja vise u nekoj telepatskoj povezanosti u iracionalnom svetu nego da taj ‘posebni osecaj’ isprobamo u realnosti, mozda bi se izgubio deo postojece carolije, a mozda I ne bi…Ko to zna….