NEKE ŽIVOTNE AKSIOME
lana52 | 12 Novembar, 2020 16:23
Sada, kada, kako obicno kazem prodjoh ‘pola veka’ I ‘pola sveta’, uglavom sam zadovoljna svojim zaokruzenim profesionalnim I porodicnim zivotom, vazno je da ima vise ‘plusica’ nego ‘minusa’, ali naravno uvek sve moze I bolje, vazno je shvatiti ‘prosle greske’, (a ko ih nije pravio) I na njima se uciti….
Evo par istina koje sam ja naucila:
-Sve u svoje vreme…’Strpljen-spasen’…Ni za cim ne treba mnogo zuriti…Na primer, ne treba se vencavati pre 25. godine, za sve je potrebna osim intelektualne I emocionalna zrelost...Emocija, ako je prava dugo traje i nigde nece da pobegne, a ako nije prava, onda vam i ne treba...
-Ne treba emigrirati u stranu drzavu bez odlicnog poznavanja tamosnjeg jezika
-Nikada dragim ljudima ne treba davati vise od dve sanse da nesto izmene ili poprave…Ako im to nije dovoljno, ma koliko da su vam dragi treba krenuti dalje… Inace se ulazi u 'zacarani krug' medjusobnog zavaravanja i iscrpljivanja...
-Najboljim prijateljima ne treba bezuslovno verovati I poveravati se..Ipak su oni samo ljudi od ‘krvi I mesa’ podlozni uticajima svojih najblizih ili nekim sopstvenim interesima…Na zalost I kod njih, ma koliko da se medjusobno poznajete, volite I postujete moze da proradi neka vrsta ljubomore, a to je 'opaka zvercica' koja moze i da naudi...
-Na tudje uvrede I provokacije nikada ne treba odgovarati istom merom…Po onoj Biblijskoj: ‘svoga neprijatelja treba napojiti I nahraniti…’, a ima ko o svemu brine kad dodje pravo vreme…Uvek treba sa svim ljudima postupati dobronamerno I dostojanstveno…
-U zensko-muskim relacijama, zena ma koliko bila emancipovana I sigurna u obostrani fluid, simpatiju ili neku jos jacu emociju nikada ne treba ni u cemu da preuzima ‘prvi korak’, tu treba da da vremena I prostora muskarcu da tradicionalno on prvi ‘korakne’…Ako prodje mnogo vremena I oseti se njegova nesigurnost, bolje je na dostojanstven nacin povuci se I sacuvati lepo prijateljstvo nego na bilo koji nacin povrediti bilo ciju sujetu ili osecanje…
-U ljubavi se treba nesebicno davati I uvek brinuti prvo kako se oseca ‘druga strana’, ne dozvoliti da joj se zbog vas bilo sta ‘lose’ desi…Po meni je ljubav vise davanje nego primanje… U tim odnosima treba biti maksimalno iskren, bez ‘igranja igrica’, ‘otvoriti karte’, pa ma kakve one bile, prave emocije uvek pronadju neki skriveni ‘joker’ koji pripomogne I u tezim ‘otvaranjima’…
-Zivotna aksioma je I ona dragocena pouka: ‘Ako treba da te ‘zadrzavam’ necu vise da te ‘zadrzavam’…’ To vazi u svakom odnosu I prema bliskim rodjacima, sopstvenoj deci, dobrim prijateljima, emotivnim partnerima…Svako ko vas postuje I voli bice tu za vas, ostace iskren I posvetice vam odredjenu paznju koliko mu zivotne okolnosti dozvoljavaju, I bez vaseg pozivanja, insistiranja, ‘zadrzavanja’, ako postoji dobra namera i zelja, nadje se I pravi nacin…
-Na kraju, uvek treba slediti onu mudru preporuku: ‘Idi kuda te srce vodi’, a srce retko gresi…
Generalna |
Permalink |
Trekbekovi (0)
VEST O SMRTI GLUMCA MIRKA BABIĆA...
lana52 | 12 Novembar, 2020 13:28
Tuzna vest, za nas rodjene Kragujevcane, a I sve ostale ljubitelje umetnosti....
“Glumac Mirko Babić, koji je javnosti najpoznatiji po ulozi Dragojla u seriji "Selo gori, a baba se češlja", preminuo je u 72. godini.
Mirko Babić je bio prvak drame najstarijeg pozorišta u Srbiji, Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu.Gledali smo ga kao Šekspirovog Kralja Lira, Ivana Karamazova Dostojevskog, u Mihailovićevim "Tikvama" i kao Čedu u Nušićevoj "Ministarki".
Kao ucenica Prve kragujevacke gimnazije matematickog smera, ucestvovala sam na mnogim srednjoskolskim takmicenjima, pa I u recitovanju… Tako sam davno na jednom od pomenutih takmicenja upoznala gospodina Babica koji je kao ‘prvak drame’ naseg pozorista bio predsednik zirija… Dobila sam prvu nagradu za recitovanje Jesenjinove pesme: “Sve sto zivi neki oziljak ima” (u donjem prilogu) I preporuku da bih mogla da svratim u pozoriste (zgrada se skoro ‘naslanja’ na zgradu nase gimnazije ) da malo vise vezbam I da razmislim o potencijalnim dramskim studijama…Gospodin Babic mi je tada rekao da sam veoma talentovana…
Nikada nisam, po gore pomenutoj preporuci, svratila u pozoriste jer sam u to vreme zelela da izživim neke svoje druge talente, a ponajvise matematicki…
Pisanje I recitovanje su ostali kao nesto poput mojih ‘zivotnih hobija’…
Tako se danas, cuvsi tuznu vest o smrti naseg velikog umetnika I boema setih I gore pomenute Jesenjinove pesme:
“Sve
što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.
Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.
Uplašenoj majci, kad pred nju
banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»
Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.
Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.
Ko i nekad imam hrabrost
mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.
Ne velim više majci
okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»
Generalna |
Permalink |
Trekbekovi (0)
"NE DAJ SE INES!" :)
lana52 | 12 Novembar, 2020 10:59
Skoro sretoh jednu drugaricu iz svoje generacije koja je dugo zivela u Italiji I koju bas dugo, dugo nisam videla I zapocesmo pricu….A prici nikad kraja…Zajednicke uspomene iz skole, udaje , razvodi, deca, moji utisci sa Novog Zelanda, njeni utisci iz Italije, proslost, sadasnjost, buducnost, korona I ostale ‘posasti’, zivot I ljudi oko nas….Nije se mnogo promenila od srednjoskolskih dana…Naravno, njena lepota je zrelija, njena harizma pojacana godinama, obrazovanjem I iskustvom, a oči su ostale iste pitome, radoznale, dobronamerne, ‘oči srne’….
Jedino sto je meni ‘upalo u oci’, da ona menja neke mobilne 2-3 komada…(Ja, Bogu hvala koristim samo jedan, kod mene je u svemu tako, ja kad se ‘zakacim’ za nesto-jedno-jedino, to bas potraje…) Cas zove sa jednog, cas se javlja na drugi, u pripremi je I treci… Okrece se cesto okolo I posmatra okolinu, menja naocare, cas za blizu, cas za diljinu…Ja se I tu razlikujem, uprkos pozamasnoj ‘kratkovidosti’ ja retko stavljam naocare, na javnim mestima skoro nikada, tako da vidim osobu koja je blizu mene I kojoj se obracam, a sve ostalo su ‘siluete’, njih inace stavim na ‘ignore’, pa sto moram ‘okolo’ da zagledam, ko me prepozna I zeli da se javi prici ce, zasto bih ja ‘gledala okolo’….Zato ja vidim ‘na blizu’ odlicno, citam ‘sitna slovca’ bez naocara, a ponekad citam I ‘izmedju redova’…ehh..(to je vec prirodna intuicija koja me retko prevari).
Ja sam uvek iskrena u duzim komunikacijama sa retkim osobama sa kojima bas zelim da komuniciram, kao sto je pomenuta drugarica…(Sa svima ostalima sa kojima moram da obavim ‘small talk’ praktikujem lakonsko javljanje u prolazu bez duzeg zadrzavanja ako to ne zahtevaju poslovne obaveze…) Tako da ne izdrzah da je ne pitam: “Nesto mi izgledas uznemireno, sta se okreces I sta ce ti toliko mobilnih….”
Moja pomenuta, skolska drugarica odgovori, nadam se iskreno ali paranoicno: ‘Znas I u Italiji nije bilo ‘med I mleko’, ali ovde ‘cure informacije na sve strane’ I mnogi te ‘slusaju’ sa strane, zato sam veoma oprezna, menjam ‘kartice’ mobilnih, gledam okolo, imam ‘ekipu’ koja me izvestava I sl.
Ja ostadoh, narodski receno ‘zapanjena’, da ne kazem zargonski ‘frapirana’ I rekoh: ‘Znas, ziveci I radeci dugo na Novom Zelandu, navikla sam da su ljudi opusteni, iskreni, druzeljubivi, dobronamerni, ali gledaju ‘svoja posla’ I to sam vremenom bas poprimila od njih…Verovatno je kod tebe u Italiji sve bilo drugacije…Drugo, zivim prilicno transparentno, nemam sta da krijem, nikome ne zelim niti nanosim bilo kakvo zlo, nemam neki veliki novac, imam prosecnu egzistenciju, trudim se da se nikome ne zameram I kako u šali cesto kazem: ‘ne bavim se politikom I ne smetam vise nikom…’ tako da ne znam sto bi neko profitirao slusanjem ‘mene’…Takodje, danasnja tehnika je toliko napredovala da nije vise potrebno ‘1000 ociju dr Mabuzea’ iz pedesetih godina proslog veka da bi se nesto saznalo…Ko hoce, pomocu visoke tehnologije I ‘male pomoci prijatelja’ moze apsolutno SVE da sazna o zivotu bilo koga ne samo na nasim prostorima, vec na celoj planeti…Onda, logicno cemu ‘paranoisanje’ I skrivanje bilo cega…Nemoj da se ljutis, ti ces draga moja drugarice, uskoro poceti da koristis ‘golube pismonose’ I Morzeovu azbuku, ali da te utesim, moj pokojni deka po majci-vazduhoplovni oficir mi je pricao da su jos sezdesetih I pomenuti ‘golubovi’ bili ‘presretani’….
Moja drugarica tuzno odmahnu glavom I rece: ‘Znam ja sve to o cemu mi pricas, ali ipak ovako se osecam sigurnije…’
Ja se nasmejah i odgovorih: ‘Onda je u redu, svako treba da cini ono sto mu stvara sigrnost I lep osecaj ‘u glavi’, pa maker da koristi I golubove ‘pismonose’…ehhh…
Posle pomenute ‘neobicne konverzacije’ pocele smo da ‘caskamo’ o lepsim temama I vreme je brzo ‘proletelo’…U dobrom drustvu vreme inace brzo prolazi…
Kada sam stigla kuci razmisljala sam o pomenutoj drugarici I ‘njenim problemima’…Pomislih da joj posaljem, neku ohrabrujucu poruku, ali mi je ona rekla da je ne zovem I ne saljem poruke na broj koji mi je dala (Ili da pisem u nekim siframa, za sta ja bas I nisam ‘pristala’ ), jer bi me ONI (tako ih zove, a meni ni sada nije jasno koji su to njeni: ‘oni’) stavili na listu ‘njenih kontakata’ I proveravali…Ako bude trebalo rece naci ce ona mene, ali ne telefonski vec na neki drugi ‘diskretniji nacin’…Odlucih da ispostujem njenu volju, a sama prelistah poeziju koja bi odgovarala nasem skorasnjem susretu I s’ obzirom da smo generacija setih se Arsena Dedica, Serbedzije I cuvene recitacije: ‘Ne daj se Ines’ I sve o tome pripremih za nju ako me nekako opet ‘diskretno nadje’…. Tada cu joj ispricati I odrecitovati sledece:
“Autor i prvi izvođeč pesme Ne daj se Ines je Arsen Dedić, mada je i izvođenje glumca Rada Šerbedžije, veoma popularno….Evo jedne zanimljivosti o pesmi Ne daj se Ines! Pesma, kao što se zna ima romantičnu pozadinu. Arsen je u mladosti, u Beogradu upoznao izvesnu Ines Barezi, iz Splita. Neko vreme su se zabavljali, ali njihova ljubav nije potrajala do kraja života. Ines se kasnije preselila u Milano, gde se udala, ali je ostala da živi i u Arsenovim stihovima.
Stihovi pesme su ušli i u svakodnevni govor. Kada je nekome nešto teško, iz nama slične generacije, obično mu u žargonu kažemo: ,,Ne daj se Ines!”.
NE DAJ SE INES
“Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
imala si više ukusa od mene
tvoja soba divota
gazdarica ti je u bolnici
uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,
po poklonima
pratila me sljedeceg jutra
oko devet do stanice
i ruši se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu
i opkoljen pogledima
Ne daj se mladosti moja,
ne daj se Ines
Dugo je pripremano naše poznanstvo
i onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica,
loše prikrivena želja
tvoj je način gospodje
i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena
u zraku kao narandža
kao narandžasta svjetiljka
nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
pokisla ulica od prozora
dalje i sum predvecernjih tramvaja
lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
upotreba zajednicke kupaonice
i molim vas, ako netko traži.
Ne daj se Ines
Evo me ustajem
tek da okrenem ploču
da li je to nepristojno
u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
meni je ipak najdraži početak
raspolažem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara,
i krade, i napušta.
Ne daj se Ines
Poderi pozivnicu, otkazi večeru,
prevari muža
odlazeci da se počesljaš
u nekom boljem hotelu
dodirni me ispod stola koljenom
generacijo moja, ljubavnice.
Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve
u prosjeku 1938.
ja neću imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite
i ta ce mi mladost
teško pasti
a bit će ipak
da ste vi u pravu
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno
a ponovo počinje kiša,
kao što već kiši
u listopadu na otocima
more od olova
i nebo od borova
udaljeni glasovi koji se miješaju
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
i nestalo je svjetla
s tom bjelinom
još malo šetnje uz more
i gotovo.
Ne daj se Ines!”
Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Novembar 2020 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | ||||||