zvezdano nebo

KORENI...

lana52 | 22 Novembar, 2020 13:15

Čitajuci delove romana: ‘Koreni’ Dobrice Ćosića, po ko zna koji put, poceh da vise razmisljam I o svojim korenima….Ova knjiga me uvek ponovo fascinira izmedju ostalog I zbog likova jakih žena koje Ćosic maestralno opisuje, kako kaze jedan knjizevni kriticar: “Kroz roman, u pozadini se stalno čuje lavež pasa. Ovi psi ne ujedaju – oni prete, psuju, bune se, biju žene i laju. Ali ne ujedaju. Žena ujeda. Žena se bori, grebe, plače. Žena je stamena i plodna. Žena je gazdarica. Žena ide u rat….”

Svaka porodica ima svoje korene… Moji (po ocu Slobodanu) datiraju iz daleke 1910. godine kada je ocev deda Petar Mitrovic dosao sa suprugom Drinom iz Bele Palanke u Kragujevac I kao železnicar dobio plac za gradnju, relativno blizu kragujevacke centralne zeleznicke stanice gde se I nastanio I dobio tri sina (Bozidara (ekscentrika I bonvivana) , Dušana (mog deku po ocu, nekadasnjeg fudbalera ‘Radnickog’, I jednog od retkih koji su preziveli streljanje 1941.) I Milorada-Radeta (jednog od prvih predsedenika opstine Kragujevac u periodu posle drugog svetskog rata ).

Porodica  Mitrović je u predratnom periodu zivela skoromno, ali u slozi I ljubavi. Izgradili su kucu koju je mnogo godina kasnije, posle zavrsenih tehnickih studija u Beogradu I povratku u KG adaptirao I renovirao moj otac koji I dan-danas tamo živi. Slavili su Svetog Arandjela (‘Po crkvenom predanju, anđeo Mihailo je prvi stupio u borbu sa zlim duhom i to ime po crkvenom tumačenju označava "onog koji je kao Bog". Na grčkom jeziku reč "arhi" znači glavni, prvi, a "angelos" znači vesnik, anđeo…Verovanje kaže da taj anđeo nije umro i da i dalje po potrebi silazi među ljude, na zemlju - kao putnik ili prosjak. Arhanđel Mihailo je, prema verovanju, "živi svetac"…Crkva procenjuje da je Aranđelovdan kao slava, po broju vernika na drugom mestu, posle Svetog Nikole…’ ) Smatrani su za čestitu gradsku porodicu ciji je domacin Petar bio po cuvenju plemenit I dusevan covek, spreman da svakome pomogne I da se nadje ‘ljudima u nevolji’.

Moj deka Dušan je ozenio baku Olgu, mladu, lepu I veoma inteligentnu Gorovičanku (Baka je nekada kao najbolji djak jedne osnovne skole Topolskog Sreza dobila dukat od Kralja Aleksandra koji je tada tako nagradjivao najbolje djake. ). Oduvek je volela knjigu, do smrti je puno citala, ali na zalost u ‘njeno skolsko vreme’ roditelji su slali dalje na skolovanje musku decu, sto su ucinili sa njenim jedinim bratom a nju I sestru pripremali za ‘ranu udaju’ (u osamnaestoj godini je vec bila zvanicno udata zena, a u devetnaestoj rodila mog oca). Baka je zavrsila krojački zanat,ali je bila veoma umesna I ‘visprena’ u svim poslovima. ‘Predratna’ domacica, veoma pedantna, fantasticno je kuvala za celu porodicu skoro do svoje smrti (umrla je u svojim osamdesetim ) I kod nje se znalo da svakodnevni rucak mora da sadrzi: predjelo, zatim supu uz ‘rinflajš’, glavno jelo I na kraju obavezno nesto slatko ‘mešpajz’ kako je ona to zvala I koji sam ja kao dete obozavala, trudeci se da ako je moguce izbegnem njene prekore, preskocim sve prethodno I pojedem samo to ‘slatko’ sto I dan-danas cesto upraznjavam…). Izuzetno je štrikala, heklala čipke I miljea, šila, vezla I sl. Ali je vrsila I ‘sitne popravke’ po kuci. Bila je stoga I principijalna u svemu. Nikada se nije salila (ja je ne pamtim nasmejanu).Visoko moralna sa izgradjenim ‘visokim standardima’ u svemu, za razliku od svog supruga ‘veseljaka I lole’ nekima I nije bila prijatna za ‘druzenje’. Za razliku od mojih veoma sloboduumnih I opustenih roditelja u meni je od malena razvijala ‘disciplinu uma’ I ‘radne navike’. Vec kad sam imala 5 godina, znala sam zahvaljujuci baka Olgi, koja je predano u mom detinjstvu sa mnom ‘radila’, da citam cirilicu I latinicu I da racunam do 1000. Ona je od mene zapravo tada stvorila neku vrstu ‘vunderkinda’ I obelezila moj kasniji ‘skolski put’.

NJen relativno nezni izgled (plave oci I kosa, svetao ten) nisu se uklapali u veoma jaki I dominantni karakter koji je nekad I prastao ‘tudje greske’, ali ih nikada nije zaboravljao I trudio se da sve ‘istera po svome do kraja’.

Baka Olga, iako prezivela drugi svetski rat vise gladna nego sita, a kasnije pritisnuta mnogim ‘posastima’ I problemima, pa I licnim tragedijama nikada nije klonula duhom. Uvek ‘visoko podignute glave’ sve je mirno primala I podnosila. Nikada nije ‘klonula duhom’ I SVE je prihvatala po onom: ‘Tako je Koštan pisano, sudjenice ti dosudile…’, a zivot je neprekidna borba kako je govorila I uvek mora da se ide dalje, nema posustajanja. Nikada nije bila ni u jednoj partiji, ali isto tako nikada nije ni isla u crkvu (za razliku od moje pokojne majke, njene snahe koja je to redovno cinila). Govorila je da ona svog Boga nosi u svom srcu I svom ponasanju, tj. nacinu zivota. Pravedna, ciste savesti, ali ne bas fleksibilna I ne preterano tolerantna. S’ obzirom da je do smrti zivela u zajednici sa mojim roditeljima I obelezila ‘cuvajuci me’ veliki deo mog detinjstva secam se 1000 zajednickih stvari koje smo radile, njenih prica, pouka I mnogo cega…. Secam se jednom da sam se kao osmogodisnja devojcica sa drugaricam vracala  nekom precicom iz skole, naisla je crna macka I drugarice su pretrcale na drugu stranu ulice pozvavsi I mene da nam zbog ‘malera’ crna macka ne ‘predje put’. Cim sam dosla iz skole naravno SVE sam ispricala mojoj ‘baja’ Olgi koja me je prekorila: ‘Ma kakva crna macka I dugarice…Da tebi tvoja ‘baja’ kaze, ne slusaj takve ‘gluposti’, to je sujeverje I ne bavi se time, ti si dobar djak, kad porastes ima da zavrsis ‘velike skole’ I ostvaris snove tvoje baje kojoj nisu dozvolili da se dalje skoluje I ima da verujes samo u nauku, kakve vračke, malere I druge besmislice, to zaboravi I u to se nikad ne upustaj… Ima da zivis kao obrazovana, vredna zena koja se uzdaje u sebe, svoje vrednosti I svoju savest. Za sve ostalo ima ona poslovica: ‘Cini dobro, ne kaj se, cini zlo nadaj se…’ Iako veoma ‘bistro’ dete mozda je u to vreme nisam bas najbolje razumela, ali sam usvojila njene pouke I nikad se nisam bavila ‘sujeverjem’, ‘praznoverjem’ I sl.

Za razliku od svoje svekrve, moja pokojna mama Vuka je bila mnogo neznija, meksa, popustljivija, ali jaka na svoj tihi I briljijantni nacin. Ona je plenila dobrotom I njena najveca pouka je bila: ‘Samo cini dobro, ne cekaj da ti se vrati…, najveca sreca u zivotu je biti bezuslovno dobar prema svima, nikad na zlobu ne odgovaraj zlobom, ignorisi, distanciraj se, ali ne mrzi I ne sveti se…Najveci greh je bilo kome uciniti ili misliti neko zlo, ako mozes ucini dobro, ako ne skoloni se…’ Njene reci sam usvojila za svoje osnovne zivotne aksiome. Sreca, da su se ‘nasli’ I tata Sloba je uvek imao plemenite misli I namere. Jedino sto su moji roditelji ‘celi vek’ proveli u slozi I ljubavi na istom prostoru, nisu isli mnogo ‘okolo’, pa su uprkos intelektu I obrazovanju, ostali po malo ‘naivni’ u stilu: ‘vecina ljudi oko nas je dobronamerna I mnoge stvari se desavaju slucajno…’ Ja se nekad nasalim I kazem da sam verovatno od svog sina  koji vec nekoliko godina radi u policijskim sluzbama nasledila taj ‘istrazivacki, pomalo detetktivski um’ da shvatim, za razliku od mojih predobrih I prepostenih roditelja da mnoge stvari I dogadjaji oko nas nisu bas ‘slucajni’…

Mogla bih ja o svojim KORENIMA da jos mnogo pricam, ali svaka ‘pričica’ treba da se privede kraju, sreca kod mene su to uglavnom lepi I prijatni završeci…Tako da bih za kraj istakla da je ono osnovno sto je u mojoj porodici oduvek provejavalo bila LJUBAV I lepa emocija…Nikada brakovi, prijateljstva ili bilo sta drugo nisu sklapani iz ‘nekog računa’…Volelo se predano I nesebicno u stilu stihova: “Ja nisam od ‘ića’, od kolenovića, što bez straha ležu, ustaju veseli, ja sam od onih bića sto su ‘krv pljuvali’ I mnogo voleli…”

Moji ‘koreni’ su me naucili da treba biti uvek u svakoj situaciji dobronameran, da je ljudski I gresiti ali bez ugrozavanja bilo koga drugog, da ljude treba razumeti I prastati im te kako obicno kazem ‘nesavrsenosti’, a nadasve treba VOLETI iskreno I nesebicno bez ‘zadrske’ I nekih ‘skrivenih scenarija’, jednostavno u ljubavi treba verovati, biti iskren, odan jednoj osobi koja nam je u tim zivotnim trenucima veoma dragocena, razumeti njena sitna kolebanja, povremene nesigurnosti koje zivotne okolnosti svakome, pa I najacima mogu da donesu…U mene je odavno usadjena jedna neprolazna vrednost  koja zivi kao vemenska konstana da se ne svetim, da pomazem ljudima, da sirim dobro oko sebe, da razumem I neke’ ljudske slabosti’, a pre nego sto nekoga zavolim dobro procenim njegove osobine I ‘sistem vrednosti’, tako da se u toj proceni skoro nikada ne prevarim I to traje, I kako ja obicno kazem ‘u glavi je lepo’….

S’ obzirom da poceh citatom Dobrice Cosica, evo I da zavrsim jednim njegovim citatom, samo iz druge knjige:

“Kaži mi, ali savesno. Istinu. Hoćeš li, to jest, možeš li ti meni biti prijatelj bez obzira na ideje koje zastupam. Uvek, do kraja.”
― Dobrica Ćosić, Vreme smrti, knjiga I

 

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb