zvezdano nebo

Nije mi lako da odvojim od mnoštva samo nekoliko ‘stavki’ u odgovoru na pitanje: ŠTA VOLIM? , ali pokušaću:

VOLIM:

-Svoju primarnu domovinu Srbiju, zato sam se I vratila posle skoro decenijskog života I rada na Novom Zelandu.

-Svoju struku I posao, celi život se time bavim na raznim meridijanima.

-Sve ljude sa svim njihovim vrlinama I manama, sa svim ‘nesavršenostima’.

-Blisku familiju I dobre dugogodišnje prijatelje.

-Jedne ‘posebne oči’.

-Volim da VOLIM.

Ovih dana sam u nekom, za cudo, veoma prijatnom raspolozenju, onako ‘lepo u glavi’, pa odlucih da uradim jedno ‘generalno spremanje svog stana u mirnom I tihom kraju Zemuna. (Kako kazu Zemunci: ‘Tamo pokraj  Zemuna ima jedan grad, to je Beograd…). Nisam bas od onih ‘perfect’ domaćica koje to cesto I ‘dubiozno’ rade…Vise sam od onih intelektualki umetnickog duha koje se najbolje snalaze u ‘stvaralackom neredu’…Cim nesto vise sredim, posle  teze pronalazim stvari, ali sta cu I to dodje na red…Prijatno se iznenadih da posedujem neke sitnice za koje I nisam znala da tu ‘okolo mene’ I postoje…Tako naidjoh na jednu veliku fascikli, tj. ‘registar’ u kome nadjoh nesto, poput svog davno pravljenog portfolija…Tu se nadjose moje, a zapravo Vukove diplome iz osnovne I srednje skole, plakete ‘ucenika generacije’ osnovne, a zatim I gimnazije…Tu su I razlicite pohvale za osvojena prva mesta na raznim matematickim I literarnim takmicenjima, cak I par  bronzanih medalja sa studentskih kroseva… Ti su I diplome sa osnovnih i magistarskih studija, preporuke na engleskom I srpskom iz nasih I novozelandskih skola u kojima sam predavala, mnogobrojna  uverenja strucnih usavrsavanja I sl. Sreca da mnostvo knjiga koje sam dobijala kao nagrade u toku skolovanja pedantno cuva moj otac u KG koji za ta ‘slaganja’ ima inzenjerski smisao… (Dok smo ziveli na Novom Zelandu moj sin Nik (tadasnji osnovac), valjda na dedu perfekcionista, ne znajuci teme mojih ondasnjih knjiga koje su uvek bile rasute po kuci, pravio je red u stilu, kako je tada govorio;: ‘Mama slozio sam ti knjizice male sa malim, srednje sa srednjim, velike sa velikim, nemoj opet da ih pomesas’…I dan danas sve uredno ‘slaze’ I to mu koristi u policijskim poslovima za koje se skolovao na Kriminoloskoj akademiji, a ja opet po svome u boemskom stilu: sve izmesam…

Tako u fascikli sa pomenutim portfoliom nadjoh I neki davni tzv. ‘spomenar’ iz osnovne skole…Ne znam kako se I on tu nasao, ali poceh da ga listam I nadjoh neke stihove koje su drugarice tada upisivale…Odjednom mi nesto postade toplo oko srca koje ovih dana bas I ‘ne miruje’, kada procitah deciju pesmicu:

‘Volim te više I više…

Svakog dana, svakog jutra

Danas više nego juče,

Nešto manje nego sutra…’

Najednom, u trenutku zaboravih na Rilkea, Jesenjina, Puskina, Nerudu, Lorku, Prevera I sve druge poete koje sam gidinama ‘konzumirala’ u velikim kolicinama I ona lepa, bistra, MOJA, draga emocija koja mi se poput ptice ugnezdila u venama poce ponovo da se javlja ali mnogo mirnija I tiša, bez sumnje, puna nekog samopouzdanja I harmonije…Tako ja prekidoh spremanje stana na par sati (nece da pobegne, uvek moze da se nastavi ako ima dobre volje…) I odlutah gde drugde, nego opet u stihove: ‘ja budna sanjam da snovi duže traju, u svakoj priči TI si mi na kraju…’ Bas tako a ‘pričica’ ima dosta: prvo sitnice, ‘znakovi kraj puta’, po neki ‘maskirani’ pogled, po neka umirujuća reč I sve se skocka u jedan meni lepi, emotivni mozaik, opet u stilu pesme: “Pusti nek traje, sve dok traje DOBRO JE, ne obećavaj ništa jer ti ne tražim ništa, lepo je I TO je sve…” Još samo da nabavim ‘goluba pismonošu’ I sve bi bilo savršeno, mada I njega bi ‘presreli’, ali ne smeta, u  svakom slučaju je lepo… (Možda je baš u tom ‘presretanju’ I draž, ko zna…)

Baš I ne volim rana budjenja…Ali kad se zbog posla mora, onda po principu: ‘što se mora nije teško…’ Zato ‘preferiram’ po podnevne smene kada se duže ujutru odspava I produže lepi snovi…. (‘da nije jos noći ove, da nam javu uspava I bistre probudi snove…’ ) Kada se duže spava, duže se I sanja, a meni u snove uglavnom dolaze neka lepa dešavanja I neki dobri ljudi…

Za rano budjenje neko je ispevao stihove: ‘U jutra rana stižu me senke ‘minulih dana’…’ (Iz pesme: ‘ŽIVOT JE MORE’ : “…nije mi srce plašljiva srna, ja se ne bojim velike vode…” )

Prethodno pomenuta pesma je toliko bliska stvarnosti… Život je stvarno kao more…Nekad naidju bure, kada talasi besne, nebo postane tamno, neke ladje I potonu, a neke ostanu neostećene… (‘Čovek je kao na moru ladja koju od bure čuva samo ‘čvrsta gradja’… )

Ipak su te bure ‘prosvetljujuće’…Posle njih nailazi tzv. ‘bonaca’, kada more postane spokojno, bistro, tirkizno plavo puno svetlosti I sunčevih zraka… Zato vredi pretrpeti svaku ‘buru’, jer ništa lepše od mirnog I toplog, suncem obasjanog mora…. Posle oseke naidje plima svega onoga što se dugo želelo I čekalo I život poprimi jednu novu dimenziju emotivnog izobilja, unutrašnje harmonije, ‘oživelog sanja’…. Malo li je….

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom