zvezdano nebo

GRUPA 'JARBOLI' I NJIHOVA PESMA...

lana52 | 30 Novembar, 2020 20:31

Raznim ljudima mogu da nedostaju razne stvari…U ‘doba korone’ ta nedostajanja postaju jos izraženija….Narocito ako živite na različitim kontinentima, razlicitim mestima, ili cak razlicitim delovima grada,  sa nekim dragim ljudima, uvek mozete naci inspiraciju u gore pomenutom terminu…Neko je to tako lepo povezao sa muzikom, rekavsi “Bez obzira na to da li vam nedostaju ljudi, posao, novac, dobar koncert, iskrenost, karakter, leto ili smisao da ujutru ustanete iz kreveta, nikad nije zgoreg pronaći se u nekoj pesmi….”

Pa, evo teksta jedne pesme grupe ‘Jarboli’ primerene prethodnom terminu, ‘pitko’, inspirativno sa dozom ‘finog humora’ svakodnevice…:

Jarboli 

NEŠTO MI NEDOSTAJE…

“Kada obesim sešir o kvaku
prepun reči koje ne razumem
supa se hladi, rezanci sjajni
papuče se prevrću po podu
zamrzivač zuji iz kuhinje, žmirka…
golubovi nose terasu sa sobom
oblaci udaraju, ne štede prozor
rese tepiha igraju tango
fotelja me nosi, mršrtim se često
stvari stavljam u plakar na mesto
dan prolazi u najboljem redu,
ali nešto mi nedostaje…
komšija opet puzi do vrata
kao da je saznao nešto novo,
osmi sprat ubija ptice
osmi sprat strepi od neba
fotelja me nosi, mrštim se često
stvari stavljam u plakar na mesto,
dan prolazi u najboljem redu,
ali nešto mi nedostaje
nešto mi nedostaje u-huu (x2)
tebe bih sada voleo da vidim
samo tebe bih sada voleo da vidim (x3)
voleo da vidim… (x4) “

Verovatno SVI mi poput pevača iz pomenute grupe ‘Jarboli’ na nekom svom petom, šestom, sedmom, osmom ili bilo kom drugom spratu…, iako nam dani prolaze ‘u najboljem redu’ ponekad poželimo nekoga da vidimo… Zato postoji izreka: “Poželi želju. Možda se čudo dosađuje..”

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

DOLAZI ZIMA...

lana52 | 30 Novembar, 2020 10:10

Ulazimo u DECEMBAR, a u usima odzvanja ona nostalgicna melodija: ‘Dolazi zima duga I hladna, zatvori vrata, upali vatru, pada prvi sneg…’. I stvarno najavljuje se prvi sneg, posle koga ce uslediti drugi I sl. A izreka kaze: “Ne pada sneg da pokrije breg vec da svaka zver pokaze svoj trag…”

Nekada nam je decembar kao ‘predpraznicno vreme’ donosio puno radosti…Neko je zeljno ocekivao blisku familiju da dodje ‘iz daleka’, neko je I sam planirao putovanja na ‘razne destinacije’, neko je vec pocinjao da sprema ‘trpezu’ za Novogodisnja I Bozicna, porodicna okupljanja…Moja pokojna majka je u decembru uvek skromno ‘u najuzem krugu’ obelezavala svoju ‘devojacku slavu’ Svetog Nikolu, a za Novu Godinu uvek volela da unese nesto NOVO u kuću, pa makar to bila neka sitnica kao sto je nova posuda, tzv. ‘zvono’ za torte I kolace koje je maestralno spremala… (Znala je da gde god da se nalazim kao njeno jedino dete, potrudicu se da svratim ‘kuci’ u vreme Bozića, preskocicu po obicaju ono ‘slano’ I zivecu par dana samo na slatkisama…)

To je bilo nekada, ne u tako dalekoj proslosti…A SADA…Sada je neko, po svemu drugacije ‘korona vreme’…Iako se neki trude da odrze ‘spirit’ cak I crnohumornim posalicama: “Ako mi korona poseče grane, biću ti jedna čestitka manje…”  u etru se oseca neizvesnost, ‘zebnja’, I ono vec poznato: ‘samo da nas I nase najblize ne zadesi…’

Prethodno izlozeno je bilo na mikro planu…Svaki pojedinac u svom ‘mikrokosmosu’ SVE prezivljava na sebi svojstven nacin kako pesnik kaze: “…Neko sa svojim bolom ide, ko s’ otkritom ranom-svi neka vide, drugi ga čvrsto u sebi zgnječi I ne da mu preći u suze I reči…” Ja bih dodala I one stihove: ‘Sav sam ko ona staklena stvar, u kojoj ‘veje’ kad je pomeriš…’

Jos vaznije je sta se desava na ‘makro’ planu…Na zalost tu se ‘u etru’ oseca neka hronicna ‘negativa’ koju kao altruista, plemenita osoba ‘srca otvorenog’ za sve ljude ja ne mogu niti da opravdam, niti da potpuno razumem…Jasne su mi razlicitosti u stavovima, vizijama, zeljama, potrebama I ‘kojecemu jos’ razlicitih ljudi, ali mi neke druge stvari nisu jesne…. Recimo, sada kada vlada velika kriza, bukvalno ‘rat sa virusom’ I  kada se vec preumorni zdravstveni radnici bore za svaki ljudski zivot, kada se uprkos teskim ekonomskim trenucima snagom I voljom dobrih ljudi otvaraju nove bolnice, kada je vojska dobro organizovna I pripremljena da pomogne u svemu, kada nasa hrabra I srcana milicija uspeva u vreme svih tekucih ‘posasti’ da se bori sa organizovanim kriminalom, kada u svemu kao mala drzava  sa postojecim snagama uspesno odolevamo uz natčovečanski napor ljudi koji danonoćno rade, obaveštavaju nas o svemu, omogucavaju besplatno lečenje (recimo na Novom Zelandu gde sam dugo zivela I radila, iako spadaju u humana, demokratska drustva ako redovno sami ne uplacujete neko od zdravstvenih osiguranja necete moci da na vreme uradite ni neku banalnu analizu kao sto je ‘provera krvne slike’ besplatno vec cete morati dosta da platite…), kada je omogucena ‘on line nastava’, kada se ljudi oko nas trude da nam na najbolji moguci nacin olaksaju krizu koja je zadesila celu planetu…kazem nije mi jasno da I dalje ima nezadovoljnih kritizera kojima je ‘sve malo’ I koji bi ‘sve da ruše’, a I sami ne znaju kad bi sve ‘porušili’ kako bi I kuda nastavili dalje.

Ne razumem da u vreme kada nam je omoguceno I obezbedjeno sve gore navedeno neko I dalje forsira ‘govor mrznje’, podriva, vodi u ‘destrukciju’, vredja, napada nedužne, služi se ironijom I cinizmom (Kako kaze Oskar Vajld: ‘Cinizam je oduvek bio oružje slabih’ ). Jaki ljudi postuju ono sto im je dato I omogućeno, zahvalni su, idu dalje, rade savesno I trude se da doprinesu opštem boljitku I izlasku iz krize koja nas pritiska u celom regionu. Jaki  I plemeniti ljudi misle na dobro SVIH, a ne samo na svoje lično dobro ili materjalnu korist. Pa, kako jedna izreka kaze za zivot je dovoljno: ‘zdravlje, jedna koliba, jedna basta I ‘šaka pirinca’…’ I tada covek moze da bude srećan ako se raduje prvo samom sebi, a onda I svim drugim ljudima oko sebe…Na zalost I neki ljudi koji imaju bas MNOGO (u svetskim ‘razmerama’ te reči), ali mnogo u materjalnom u nekretninama, u ‘dobrim’ kolima, u ‘sitnim ovozemaljskim zadovoljstvima’, očigledno nemaju ličnu sreću, rugaju se drugima jer su prestali da se raduju sami sebi, a taj prestanak je najveca frustracija…

Da bi se uspesno zivelo na svim meridijanima I u svim vremenima potrebni su radna disciplina I odricanja… Uvek navodim svoj licni primer: niko me nije terao, ali sam sama htela da svojevremeno u svojoj gimnaziji u velikoj konkurenciji na najacem matematickom smeru budem uvek ‘najbolja medju najboljima’ tj. ucenik generacije cemu je prethodilo veliko odricanje, svakodnevno vezbanje I ucenje I po 12 casova ne racunajuci onih dodatnih 5-6 sati provedenih u skoli…Kao gimnazijalka nikada nisam spavala duze od 4 sata, cak sam I vikende provodila u ucenju I skolskim aktivnostima I uvek sam bila nasmejana, radosna I imala sam tu licnu ‘unutrasnju’ satisfakciju koja me I dan-danas ispunjava. I na fakultetu, I na postdiplomskim na NZ, I dalje na poslu nastavila sam sa radnom disciplinom.  U vreme mog ‘tinejdzerskog’ odrastanja  moja gradjanska, intelektualna porodica je skromno zivela. Nikada nisam nosila nista ‘firmirano’, moj otac,  diplomirani masinski inzenjer, iako je šesdesetih zavrsio Masinski fakultet u Beogradu, u redovnom roku kao jedan od boljih studenata (jedan od retkih koji kod tada cuvenog Karamate polozio matematiku u prvom roku) nikada nije vozio niti imao automobile, iako je diplomirao na smeru: ‘motori’, čisto iz nekih svojih principa…U vreme kada su skoro svi njegovi drugovi inzenjeri u Zastavi dobijali drzavne stanove iako jedan od tada priznatih strucnjaka nikada nije trazio stan jer je smatrao da je dovoljno sto je u to vreme od drzave dobio kredit da renovira staru porodicnu kucu I pomogne svojim siromasnim roditeljima. I nista nam nije falilo, ziveli smo u slozi I ljubavi. Ja sam  kao jedan od najboljih djaka, kasnije nastavila svoju profesorsku karijeru na raznim meridijanima…Sticajem mojih bračnih i porodicnih okolnosti (odlazak na NZ devedesetih sa tadasnjim suprugom I trogodisnjim detetom) moj sin je odrastao na drugim prostorima, ali je poprimio dedine porodicne vrline: skromnost, časnost, inteligenciju, plemenitost… I opredelio se za poslove u milicijskim sluzbama da brani pravdu I cuva sigurnost I bezbednost ljudi. (Na zalost, moj pokojni deka po majci koji je šesdesetih godina bio vazduhoplovni oficir u Jugoslaviji nije docekao da mu  jedini praunuk, unuk  cerke ‘jedinice’, zavrsi Kriminolosku Akademiju u Australiji, ali je jos davno predvideo u retkim trenucima provedenim sa malim Nikjem: ‘To ce da bude dedin vojnik…’ )

Naravno,  kad pocnem da pricam I pisem ja se ‘raspricam’ bas onako ‘profesorski’, ali se trudim da mi I reci I misli budu kao I uvek  dobronamerne: ‘Jer kakve su misli takav je I zivot…’. U sadašnje vreme posta treba posebno obratiti paznju na lepe misli I lepa činjenja…

Treba prevazici  sve razlike, misliti dobro I raditi dobro I eto nam svima spasa. Sigurno da nisu svi pesnicke prirode da mogu da nekako poetski ulepsaju ovo ‘zimsko vreme’, da misle kao ja na neke ‘posebne oči’ I da im  često bude bas ‘lepo u glavi’, ali mogu  svi da rade najbolje sto mogu svoj posao, ne gledaju ‘u tudje dvoriste’, kako zele dobro svojima I sebi, da ga pozele svim ostalim ljudima…

Tako razmisljajuci u prethodno pomenutom stilu dodjoh do one uvek aktuelne pesme: “Pruži mi ruku (naravno postujuci propisane mere), kao bratu brat, pruži mi ruku, nek prestane ‘rat’…”. Kada se smirimo I ‘spolja’ I ‘iznutra’ osetićemo da nas do nove sunčeve svetlosti I budućih lepih dana deli samo ‘nekoliko koraka’ koje treba svi zajedno da iskoračamo u SLOZI I MIRU...

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb