zvezdano nebo

VREME strepnji I pretnji…Korona grafikoni dostizu ‘pikove’...Iza svakog ugla vreba po neka ‘bad news’.  A ipak na nebu se sunca pomalja, a ipak zivot  pocinje svakog jutra ponovo I obecava neki novi izazov…A ipak se voli, veruje, prasta, stvara…A ipak meni nekako opet ‘lepo u glavi’, ni sama ne mogu to da definisem ili objasnim, a kamoli da kazem… A ipak  mi se pogled zaustavi na ‘sklopljenim skazaljkama’…

Volim taj magicni osecaj u sebi, zapravo volim sopstvenu  emociju…I mudriji od mene mi kazu da nije ni trenutak, ni mesto za  bilo koju vrstu osecanja…Da sada treba biti duboko uman I potpuno racionalan…Da je sad ‘racio’ gospodar vremena, a distanca najpozeljniji ‘modus vivendi’…Da sada ‘rasplinute emocije’ vode u očaj…Eh, tu se setim Andrica koji kaze: ‘"Kada nisam očajan, ja ne valjam ništa."

Moji zivotni putevi su bili sudbinski, nebeski, mozda I Bozji….(Uvek kad sam pomisljala da tunel postaje sve dublji I mracniji, pojavljivalo se to cuveno ‘svetlo na kraju’,  valjda po onoj izreci: ‘Nikada te Bozja ruka nece odvesti negde gde te Bozja milost nece zastiti…’ ) Bas tako…

Posle decenijskog zivota I rada na Novom Zelandu I svega sto sam tamo naucila, iskusila, prozivela I stekla mnogima (u nekim trenucima I meni samoj) bila je neobicna ta ‘moja krucijalna odluka’ da se vratim u svoju primarnu domovinu…Bio je to za mene veoma turbulentan period... Na Novom Zelandu (20 000 kilometara daleko ) mi je ostao sin uprkos nasoj tadasnjoj ‘tesnoj emotivnoj povezanosti’ I mojoj beskrajnoj zelji da ga povedem sa sobom…Posle mnogo neprospavanih noci, pa necu da kazem ‘pretnji’, vec upozorenja tada vec duze bivseg supruga u stilu: ‘Ako mi odvedes maloletno dete koje je I NZ drzavljanin, bices na ‘crvenoj poternici’ interpola za kidnapovanje I sl., odlucila sam da je za musko dete u pubertetu u tadasnjoj situaciji ipak najbolje da bude pod ‘monitoringom’ oca I da oseti ‘cvrscu musku ruku’ u vaspitanju…Znala sam ako ipak I uspem da ga dovedem u Srbiju osim problema koje bi njegov uporni, u svemu tvrdoglavi otac pravio, javilo bi se tu I x drugih problema…Moji roditelji I ja bi mu pruzali bezgranicnu ljubav, ali od ‘cvrste ruke nista’ jer smo svi popustljivi…Ja se licno ne secam da je moj otac ikada povisio ton na mene jer, iako sam bila izuzetan djak I uglavnom ‘dobro dete’ umela sam nekim ‘bubicama’ bas da iznenadim I ponekad budem kako bi se zargonski reklo: ‘mala od skandala…’. Meni su roditelji oduvek SVE odobravali I u svemu me podrzavali, a svog unuka su obozavali, tako da bi sve bilo pusteno ‘detetu na volju’…Moje dete je od vrtica, tj. od svoje trece godine odrastalo na Zelandu, tamo prosao kompletno skolovanje, engleski mu je bio poput prvog jezika, tamo imao svoje drustvo, prethodno je boravio svega tri-cetiri puta u Srbiji ne duze od mesec dana, nije bio najsigurniji u nasem jeziku, ovde nije imao drustvo, znao je nasu latinicu, ali cirilicu nije poznavao…Iako prirodno veoma inteligentno dete nije bio ‘kalibar djaka’ kakav sam ja nekad bila, tj. vreme je uglavnom provodio pored’play-station’-a bez vecih ‘ucenickih navika’…Ako jos dodamo I drustva koja ‘na ulici’ vrebaju decu tih godina u mojoj glavi se odvijao ne bas najbolji scenario…Tako da sam se emotivno ‘prelomila’ ili ‘polomila’, ostace TAMO…Drugi, za nijansu blazi od prethodnog ali isto ‘emotivni prelom’ bila je odluka da odem daleko od jednog Kevina (poc.) koga sam mnogo volela I cija je zelja bila da ne budem svedok njegovih ‘losih trenutaka’ u teskoj bolesti od koje je oboleo…Taj odnos bi najbolje opisao Toni Parsons u jednoj od svojih knjiga (parafraziram u zenskom rodu): ‘Kada sam otisla TAMO nisam ni znala da ON postoji, a kada sam se vratila OVAMO, nisam znala kako cu da nastavim bez njega…’

Eto tako, srca ‘izbusenog’ poput ‘svajcarskog sira’ vratih se ja na veliku radost mojih roditelja ovamo…Krace vreme sam bila u poluletargicnom stanju koju najbolje opisuju stihovi: ‘Poliva kisa, al to joj je zanat, a SVE mi je RAVNO ko Severni Banat, manje-vise I sa kisom I bez kise…” (Sreca zahvaljujuci mojoj urodjenoj veselosti  I optimisticnoj prirodi mene takva stanja ne drze dugo…ja malo zbog necega patim, pa prodje, ubedim sebe da je tako moralo da bude I idemo dalje…)

A I tada je trebalo nastaviti dalje…Ja  I nisam imala neku ustedjevinu…Donela sam u kešu nekoliko stotina dolara (kao sada oko 500 evra) koji na zalost nisu bili ni konvertabilni u nasim bankama, tako da su me opet roditelji pomogli, koliko su I sami mogli da se nekoliko meseci ‘snadjem’…Onda dolazi ideja mog deke da se preselim u Beograd I opet napustim rodni Kragujevac…I tada spletom srecnih okolnosti I zahvaljujuci sposobnosti da predajem matematiku I na engleskom dobijam posao u najstarijoj privatnoj Bg gimnaziji I opet pocinjem da disem ‘punim plucima’…Puno se radilo, tako reci celodnevno radno vreme, ali je bilo mnogo druzenja I lepih momenata sa ucenicima I celim nevelikim kolektivom…U pauzama smo slobodno I opusteno, bas bezbrizno pricali o svemu I svacemu… (Danas je neko drugo vreme, dal’ zbog korone ili drugih ‘posasti’ svi se nesto ‘ustezu’ u svemu..Skoro me jedna draga I simpaticna poznanica prijateljski upozori: ‘pazi sta pricas ovde sve ide u etar’, pa ono vec cuveno ‘ovde I zidovi imaju usi’, pa ‘1000 ociju dr Mabuzea’ I sl. Sreca da sam ja veoma prilogodljiva, svetska zena, ‘na sve svikla’, a jos I ‘pesnicka priroda’…Svuda se snadjem u stilu: ‘suvisna pitanja izbegnem fintom, ime ti napisem nevidljivom tintom’…)

U privatnoj gimnaziji osim lepog druzenja bilo je I dosta mojih ‘poslovnih uspeha’…Nasa tadasnja direktorka, izuzetna intelektualka (dugogodisnji profesor latinskog jezika u Bg gimnazijama), veoma me je postovala I poveravala mi je mnoge odgovorne, ali I zanimljive poslove… (I dan-danas smo ostale u kontaktu I prijateljskim  odnosima… Govorila je: ‘Lana verujem ti I podrzavam te jer imas veliko profesionalno iskustvo, izuzetnu intelektualnu sirinu, toleranciju, harizmu, a nadasve toplo i plemenito srce..’ ) Tako da sam bila u rukovodecem timu kao predsednik komisije za uvodjenje tzv. ISO standarda, ucestvovala u medjunarodnoj saradnji I bila na svim prezentacijama nase gimnazije…

S’ obzirom na odlicno sporazumevanje na engleskom bila sam u ‘ekipi’  od nas nekoliko, koja je bila zaduzena za docek I komunikaciju sa gostima iz inostranstva…I sada se secam dolaska gospodina Teuva Laurinolija iz Internetional Baccalaureate Organization (Uvodjenje tzv. IB Diploma). Gospodin Laurinolli je tada bio Diploma Regional Manger sa sedistem u Stokholmu (office for Central & Eastern Europe and the Nordie countries)- nesto kao direktor jednog svetskog ogranka pomenute obrazovne organizacije. Dosao je u Beograd na poziv menadzera nase gimnazije da proceni nase uslove za uvodjenje pomenutih medjunarodnih IB diploma koje omogucavaju dalje skolovanje maturantima u celom svetu… Nas nekoliko je provelo u razgovoru sa njim skoro dva dana… U to vreme je bio vec pred penzijom, veoma odmeren, sluzbeno-ljubazan,covek izuzetnog obrazovanja- magistar matematike koji je kao rodjeni Finac govorio fluentno sve skandinavske jezike, engleski , ruski I dr. Pogledao je sve nase gimnazijske kabinete, zeleo je da upozna nastavno osoblje I proceni level poznavanja engleskog jezika. Na kraju sluzbene posete smo ga poveli u obilazak nekih znamenitosti Beograda od Kalemegdanske tvrdjave preko Skadarlije I dr. (Tu je ostala anegdota kada sam mu ja sa nasom profesorkom engleskog opisivala usce I ostalo I pokazala rukom: ‘Tamo, preko Dunava je moj Zemun…’ On me je upitao: ‘Lana, rekli ste da ne vozite, kako odavde stizete tamo preko..’ Ja sam odgovirila ‘na radost prisutnih’: ‘Pa, jednostavno, plivam..’ sto je I njega, inace veoma ozbiljnog nasmejalo. Kada smo ga ispratili na aerodrom ljubazno se zahvalio I rekao da mu je boravak u nasem gradu prijao iako je samo te godine imao stotinu sluzbenih ‘letova’ I da nije ni slutio da ce na nasim prostorima da od nekoga cuje toliko informacija o novozelandskom obrazovanju o kome prethodno nije puno znao.

U toku mog cetvorogidesnjeg rada u pomenutoj gimnaziji desilo se da Srpska Akademija Nauka I Umetnosti obelezava jednu od godisnjica tj. jubileja naseg cuvenog naucnika  Milutina Milankovića I zato je bila pozvana da dodje iz Australije njegova unuka Marina Milankovic.

Rukovodstvo nase skole je s obzirom na ime koje smo nosili odlucilo da pozove u posetu I ugosti  Marinu. Ponovo se sastala nasa ‘ekipa’ za medjunarodne susrete I nekako smo se Marina I ja najvise ‘zblizile’. Bile smo tako reci ista generacija, u to vreme meni se sin sa  ocem I macehom vec preselio u Australiju, a ona nije znala skoro ni rec naseg jezika I komunikacija na engleskom joj je bila dragocena…Shvatila sam da je ona jedna sasvim jednostavna, prirodna osoba, a s’ obzirom da je rodjena u Australiji tamo zavrsila Art-akademiju imala je sve odlike jedne prosecne, komunikativne I opustene Australijanke…Pokazivala mi je slike svog brata I njegove dece, pricala o pokojnom ocu-sinu Milutina Milankovica I vreme je veoma brzo ‘proletelo’. Bila je odusevljena Kosutnjakom (vodili smo je u ‘devetku’…) Razmenile smo adrese I rekla mi je: ‘Lana, ako dodjete kod sina u Brizben, Melburn je samo par sati avionom, pa se mozda nekad I vidimo…’ Od tada se nismo videle, ali je Marina ostavila na nas veoma prijatan utisak , a nadam se I mi na nju…

Ovu uspomenu na susret sa Marinom Milankovic bih zavrsila neobicnim citatom njenog dede  Milutina koji u jednoj od svojih knjiga kaze: “„Naša atmosfera, o tome nema sumnje, ženske je prirode, ona treperi pod žarkim poljupcem Sunca, često se naoblači i namrgodi, a kadgod huče, besni i zapara…”

U doba korone kada idemo okolo ‘maskirani’ primecuje se da  ljudske oči dolaze do izrazaja mnogo vise nego ranije…Ima ih raznih boja, raznih oblika, raznih ‘plitkosti’ I raznih ‘dubina’…

Interesantno je da dnevno mozete da prodjete pored stotine ljudi I NIŠTA…Kao sto ste ravnodusni prema njihovm maskama, ravnodusni ste I prema ocima…I  onda odjednom (ne)slucajno, nenadano,  u nekom ‘telepatskom’ kosmickom trenutku pojave se jedne za vas sasvim POSEBNE OČI…

Tada se svemir pokrene…Poezija cula…Dotadasnja unutrasnja tisina prerasta u sonatu…Cudesna svetlost izranja ni iz cega…I sve to samo u jednom trenutku kada sretnete te posebne oci….A onda posle toga, u usima jos dugo odzvanja ona poznata melodija: “Tvoje oči, tvoje oci, progone me, progone me tvoje oci…. tvoje oci vrlo dobro znam…”

I shvatite da je TO-TO, samo oči ili dugo trazena I konacno prepoznata EMOCIJA…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom