zvezdano nebo

POLICE< AMBULANCE< FIRE...

lana52 | 05 Novembar, 2020 09:30

Jedno davno leto na Novom Zelandu… Delilo nas je nekoliko godina od pocetka novog milenijuma o kome se vec pricalo…31. Januar, dan pre pocetka nove skolske godine…Ja, pomalo tuzna sto odlazim iz ‘velikog grada’ i srecna sto sam dobila stalan posao u jednoj srednjoj skoli u unutrasnjosti, oko 120 kilometra od mog omiljenog Oklanda I  skolsku cetvorosobnu kucu sa velikim travnjakom I dvoristem na koriscenje (s obzirom da pripadnici  nase ‘struke’ tamo retko odlaze u mala mesta da predaju, uvek su ‘izdasni’ na pocetku sa zeljom da nas sto duze zadrze ).

Stizem kasno po podne…Odlucim da se raspakujem I da pripremim iz svakog skolskog plana po nesto, a imalo ih je cetiri, iz svake skolske godine po jedno odeljenje…Zadrzah se na predmetu: ‘maths with calculus’ s’ obzirom da su me I zaposlili kao jedinu osobu u skoli koja ima odgovarajuce kvalifikacije da predaje taj predmet izabranoj grupi njihovih seniora u zavrsnom razredu (ucenici koji su postizali odlicne rezultate iz prirodnih nauka tokom celog skolovanja I opredelili se za buduce studije iz te oblasti I iz oblasti tehnickih nauka , u manjim skolama kao sto je bila ova nema ih vise od desetak ).

Kada sam zavrslila sve planirano pogledah na casovnik: jedan sat posle ponoci, vreme je za tusiranje I spavanje…Prvi put koristim meni malo neobican tuš u kupatilu sa nekim pomalo starinskim slavinama u obliku ‘česmica’… Umorna, pospana, sa onom konstruktivnom tremom od sutrasnjeg dana zavrsavam tusiranje I pokusavam da ‘zavijem slavine’…Kako zavijam, voda tece sve vise I vise I shvatam da je u jednom trenutku vec preplavila kadicu I pocela da plavi kupatilo…I dalje  pokusavam da zaustavim mlaz, ali ne uspevam, voda vec prolazi kroz deo ispod zatvorenih vrata kupatila…Uzimam papuce, oblacim ‘badem mantil’ I u panici pocinjem da placem… Placem kratko jer shvatam da ovde suze ne pomazu I da moram brzo da se ‘saberem’ ako ne zelim da se vec mala poplava prosiri…

U ovom mestu nikoga ne poznajem…Jedini put sam prethodno bila na intervjuu za posao par meseci ranije I jedini broj mobilnog  koji sam imala je broj njihovog ‘proncipala’ tj. direktora, starijeg gospodina koji se blagonaklono naprezao da prvi put u konverzaciji razume moj ‘tezi akcenat’…Pomislim: ‘Katastrofa, da ga budim u ovo doba, a secam se da je rekao da on I njegova porodica stanuju dvadesetak kilometra odatle na nekoj maloj farmi…Ne dolazi u obzir..’ Da budim ‘drage osobe’ u Oklandu opet bi bilo beskorisno…Razmisljam brzo, u ‘groznici’ jer ona pusta voda I dalje ‘pljusti’ I plavi…Odlucim da pozovem broj 111 za njihove hitne slucajeve…Glas operatera odmah povika sa druge strane slusalice: “Police, Ambulance, Fire…”  (“Policija, hitna pomoc, vatrogasci”, sta mi treba…?!) Ja pokusah da objasnim da je voda u pitanju, ali glas neumoljivo nudi samo tri pomenute opcije ili ce da prekine vezu I ja odlucih: ‘Fire’ (Vatrogasci). Dadoh adresu I cuh umirujucu poruku: ‘Ne brinite, za 8 minuta dolazi ekipa nasih volontera’ (u malom mestu nemaju zaposlene vatrogasce vec za to obucene volontere  iz drugih struka…).

Za 7-8 minuta zacuh sirene vatrogasnog vozila koje su vec probudile celi komsiluk, vidim po naglo upaljenim okolnim svetlima…Cetvorica vatrogasaca sa punom opremom I crevima upade u kucu I jedan me zacudjeno upita: ‘Gde gori..’ Ja nevoljno rekoh: ‘Nigde ne gori..’ I odvedoh ih do kupatila objasnjavajuci situaciju… Jedan od njih me pogleda I rece: ‘A Vi ste strankinja iz Oklanda koja ce da predaje nasoj deci u srednjoj skoli…’ Ja klimnuh glavom, a drugi upita: ‘Gde je poplava I rece drugaru: ‘Ajde udji u kupatilo prvo ti, imas iskustva sa vodom…’ Pomenuti udje, pridje slavini I jednim pokretom zavi ‘cesmice’ koje sam ja dotle zavijala ali u suprotnom smeru I ‘volsebno’ voda prestade da tece…Ja se posramljeno zahvalih I izvinih…Jedan mi uputi osmeh podrske uz opasku: ‘Pa, nista gospodjice, desava se…’ I oni odose uz onaj uznemirujuci zvuk sirena…Srecom, smiri se I komsiluk,(preko puta su kasnije saznadoh ziveli neki, meni cudni ljudi poput Amiša, koji nisu dozvoljavali svojoj zenskoj deci da se skoluju posle drugog razreda srednje skole!),  svi pogasise svetla, pa I ja probah da par sati ‘odspavam’ do prvog radnog jutra, ali ne htede ‘san na oci’…

Ujutru pozurih da se spremim I odlucih da nikome nista ne pominjem, kao ja cu pomenuti dogadjaj da sacuvam u ‘tajnosti’… (Tada I nisam znala za izreku koju su mi kasnije u skoli rekli: ‘Najbolja stvar toga, kada radis u malom mestu je da ako ti ne znas sta radis u nekom momentu, neko drugi, vec zna… )

Sredjena i nasminkana, jedva pronadjoh skolu I sa sirokim osmehom na licu udjoh u zbornicu zakasnivsi  5-6 minuta na jutarnji ‘brifing’ tj. kratki sastanak koji su inace imali svakog dana u trajanju od pola devet do devet kada je pocinjala nastava, pa do 16 casova sa 45 minutnom ‘lunch pauzom’…Vec su se svi,( oko dvadesetak osoba,) bili okupili I direktor srdacno ustade da me pozdravi I po imenu I prezimenu me predstavi ostalima pomenuvsi ,kako se izrazio 'moje briljijantne preporuke iz Oklanda' I odlicne kvalifikacije koje posedujem… Neki povikase da su mi ime I dva prezimena predugi za pamcenje I upitase: ‘Il moze samo Lana…”  Rekoh da moze I stidljivo se zahvalih…Onda pocese pitanja: ‘Gde ste parkirali kola, trebalo je da me jutros pozovete da Vam pokazem Vase mesto na skolskom parking..’ Ja rekoh: “ Hvala ne treba, ja ne vozim..” Jedna koleginica upita: ‘Privremeno?’ Ja odgovorih: ‘Ne, uopste’ na sta me svi u cudu pogledase kao da dolazim sa druge planete…Direktor zbunjeno predje I preko ove ‘sitnice’ I rece: ‘Nadam se da je sa skolskoma kucom sve u redu I da se voda smirila…Sve znamo, ispricao nam je o vasim nocasnim mukama kolega Jhon I pokaza na polupoznato lice coveka preko puta, par godina starijeg od mene koji je kako saznadoh tek prethodnog dana stigo iz Francuske gde svake godine s’ obzirom da predaje taj jezik, provodi mesec dana letnjeg raspusta…On je bio jedan od vatrogasaca-volontera, drugi je suprug Mery, novinarke lokalnog lista koja je I predsednica skolskog saveta, treci je otac jednog od mojih ucenika-seniora, a cetvrti maltene ‘prvi komsija’…Tuzno klimnuh glavom Jhonu u znak zahvalnosti I on takodje klimnu bas uctivo, onako ‘francuski’….Pomislih da je svemu kraj, dosta vise o meni…Ali kad pocne, ono traje…U prostoriju iznenada udje simpaticna starija gospodja (sekretarica direktora) sa ogromnom korpom suncokreta I veselo rece: ‘Cveće je upravo stiglo za Vas, a evo I cestitke daje ne izgubimo…’ Ja se zahvalih, koverat je bio otvoren, po licu zenice videh da je poruku vec procitala: ‘Za tvoj srecan pocetak, s ljubavlju Kevin Ps. Vec mi nedostajes…’ (Pomislih da je sigurno iz Oklanda zvao jedinu ovdasnju cvecaru jer je ovde sve po jedno: jedna osnovna, jedna srednja skola, jedna ambulanta, jedan ‘coutry club’ (nesto kao restoran),  jedan market, jedna benzinska pumpa,jedna pekara, jedna crkva, jedan frizerski salon I sl.  Kada je narucivao cvece I placao karticom dao je sigurno I sve podatke..., sta cu: ‘zaklela se zemlja raju..’ )

Malo sam pocrvenela zbog vode, cveca, akcenta I jos koje-cega kada me ‘deputy principal’ zamenik direktora upita: ‘Ne znam da li su Vam rekli, prvi skolski dan je tradicionalni sportski, pa kojoj ekipi zelite da se pridruzite…’ Svi pogledase u mene obucenu u ‘shanel’ komplet sa damskom tasnicom I  lakovanim cipelama (8 cm stikla) I ja u njih obucene u trenerke I patike I promucah: ‘Pa, atletskoj, ja mogu da trcim…’ Direktor se blago nasmesi I rece: ‘ne brinite, danas jos necete morati da trcite, pomagacete nasem atletskom treneru upisivanjem rezultata u tabele…’ Ja upitah: ‘ Ko je kolega atletski trener? ‘ On pokaza prema profesoru francuskog: ‘Jhon, vec ste ga upoznali…’, a on ce s’ obzirom da ne vozite da Vam cvece posle skole odveze do kuce… Ja pomislih, to bi bilo suvise, vatrogasac, ‘Francuz’, atletski trener jos da me vozi kuci, jeste da moj Kevin (poc) nije bio uopste ljubomoran ali ‘glas leti’ do Oklanda,  jos da cuje da me neki Jhon prvi dan vozi I kuci..Ja se uctivo zahvalih I rekoh:”Neka, samo ako mozete da mi date broj taksi sluzbe, ne bih zamarala kolegu, ja bih posle skole (pomislih ako ‘preteknem’ do kraja ovog dana) kuci taksijem…Strpljivi direktor rece: ‘Koleginice, mi smo malo mesto, ovo nije Okland, ovde SVI voze, tako da nemamo taksi sluzbu…’ Ja pomislih: ‘ja sve sanjam, ovde mi je kraj’ ali zenska intuicija radi I na drugom kraju sveta I jedna od koleginica, desetak godina starija od mene (kasnije postaje moja najbolja prijateljica) Fransis, supruga naseg pomocnika direktora rece: ‘Meni je usput,  Lana, ja cu da Vas odvezem…’Po njenom pogledu shvatila sam u tom trenutku da ‘andjeli’ postoje…

Tako je proslo ‘vatreno krstenje’ I moj prvi radni dan…Fransis I njena porodica: suprug I njihovo četvoro dece od kojih sam dvojici starijih sinova predavala, postali su moji dobri prijatelji I velika podrska u svemu…

Rad sa mladjim ucenicima s’ obzirom na  brojnost odeljenja (po 35 ucenika ) I razlicitost njihovog stepena predznanja I mogucnosti usvajanja novog gradiva nije bas bio lak, ali je druzenje sa kolektivom bilo fantasticno…S’ obzirom da se moj tada 8-godisnji sin Nik skolovao kod oca I macehe u Oklandu, vikende je I male raspuste provodio kod nas tako da je bio omiljen u celoj skoli, sve su ga kolege upoznale kao I njihova deca, sve smo zajedno obelezavali, rodjendane, praznike I sl. Nik I ja tamo nikada nismo bili sami…On se u pocetku kao veoma radoznalo dete cudio: ‘Mama kako tebe ovde svi znaju I u pekari, I u marketu…bas svuda…’ Kasnije se navikao na popularnost srednjoskolske profesorke, pa jos jedine strankinje u malom I prilicno konzervativnom NZ mestu…To je, osim prelepih plaza I blizine okeana prednost zivota I rada u novozelandskim mestascima…Kasnije smo cesto pominjali moj prvi dan, male nesporazume sa vodom I drugim ‘sitnicama’…. Kako sam se upoznavala i zblizavala sa vecinom predivnih osoba iz radne sredine ja sam upoznavala i njihovu kulturu, a oni nasu...Vodili su me da posetim klasicno Maorsko selo-Maraee i prisustvujem nekim njihovim ritualima...Svima je bilo cudno sto ne pijem alkohol...Pitali su me: 'Il svi Srbi ne piju...' Ja sam smeseci se klimnula glavom...Oni su preko vikenda ispijali 'reke alkohola' i govorili u sali: 'Eto Lana, kako jedina ne pijes, bar da znas da vozis, pa da nas 'razvozis' ovako nista...'

Mogla sam do dan-danas da ostanem u pomenutoj skoli sa svima njima koji su mi mnogo toga cinili na volju I zeleli da me ukljuce u sve aktivnosti (cak su me slali zajedno sa maturantima na casove klasicnih balskih plesova da bih ucestvovala na maturskom balu, ali meni, na zalost, ni ti plesovi, poput voznje nisu isli ‘od ruke’… jedino mi se svidjalo sto smo svi za tu priliku iznajmljivali balske ‘krinoline’…)…  ali su mene ‘glava I srce’ vodili dalje…Kada sam odlazila napravili su mi ‘oprostjnu zurku’ uz pokloncice, omiljeno cvece (naravno suncokrete) I cestitku na kojoj su se svi potpisali pozelevsi mi iskreno od srca sve najbolje…A mene je vec sledece godine u Oklandu cekao Kevin I neki drugi izazovi…Sve ostalo je, kako obicno kazem, istorija…

 

 

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb