ZASTO SABOTIRAMO SEBE BRIGAMA?

lana52 | 02 Novembar, 2020 21:05

U prirodi ljudskoj je da brine I kad treba I kad ne treba… Poslovica kaze: ‘koliko su nas muka kostale nevolje koje se nikada nisu dogodile…’ I bas je tako, nekada se u glavi iskonstruise najcrnji moguci scenario (ni Hickok se ne bi dosetio stvari koje kat-kad zabrinut covek sebi ‘nakalemi’ ), a bude sve dobro…

Ja imam poseban odnos prema brigama u kako kazem ‘proslom zivotu’ (pre Novog Zelanda ) I ‘sadasnjem zivotu’(posle prozivljenog Novozelandskog perioda)

U svom ‘poslom zivotu’ tezila sam perfekciji (djak generacije u osnovnoj, djak generacije u gimnaziji…clan svih mogucih I 'nemogucih' sekcija… ) I sve na vreme: zavrsiti fakultet u redovnom roku, udati se ‘na vreme’, roditi dete, zapoceti uspesnu profesionalnu karijeru, ziveti zivot u stilu ‘ti si nam bila u svemu naj, naj…’ Do tridesete sam prozivela celi jedan zivot pun uspeha, nagrada, ‘lovorika’ na profesionalnom planu, ali i na privatnom, na planu prijateljstva, ljubavi, drustvene omiljenosti… Sve je funkcionisalo kao ‘svajcarski sat’, profesionalni zivot-svuda omiljena I prepoznata, porodicni-‘obozavana u braku’, drustveni –cinilo se dragocena I nezamenljiva svojim prijateljima…A ja sam u to vreme stalno nesto brinula…Uvek sam nalazila razloge za strepnju da nesto necu da odradim na najbolji moguci nacin, da nekome necu potpuno da se dopadnem, da na nekom polju, ne daj Boze necu ‘da zablistam’…

Tako je tekao moj ‘prosli zivot’ pun ‘medalja’ I briga…Onda dolazi Novi Zeland poput ciklona, ulazi mi u sve pore zivota I na drugom kraju sveta stvara ‘kolaps’ iz koga uspevam da izadjem zahvaljujuci sopstvenoj snazi I ljubaznosti I empatiji par dobrih ljudi…SVE se tamo promenilo iz korena…Nestale su ‘lovorike’…Kao u bajkama gde ‘zla vestica’ baca magiju na ‘dobru vilu’ I vila se budi u kolibi, u neverici, u nekom svetu koji nije prepoznavala,u kome je sve bilo tudje, gde su iza svakog coska vrebale prepreke, ‘izdaje’ I razocaranja’…

Kada sam posle gore opisanog ‘ciklona’ ponovo stala ‘na svoje noge’ I privatno I profesionalno, naucila sam da vise ne brinem…’Sto se mora desiti ne moze se spreciti’, pa bilo lepo ili manje lepo ili bolje reci: ‘Sto nas mora zadesiti nece nas mimoici, a sto nas je mimoislo nije nam se ni moglo desiti…'

Zasto sabotirati sebe brigama, slutnjama, preispitivanjima… ? U sadasnjem zivotu uprkos mnogim ‘posastima’ sa kojima se moderni svet suocava zivim mnogo opustenije nego ranije… Bas kako kaze mudri Ivo Andric: ““Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”

Mnogo vise prastam I mnogo vise volim bez predrasuda..Kad volim potpuno verujem osobi prema kojoj su mi misli cesto usmerene…Ne strepim I ne analiziram sve ‘pros I cons’ neke potencijalne situacije, kao ranije…Jednostavno ako nesto I treba da se desi, neka se desi…Jedna od mojih najboljih drugarica je doktor tehnickih nauka, ali me zna jos od detinjstva I kao da mi je ponekad u razgovoru ‘doktor I za dusu…’ Skoro, u jednoj od nasih cestih konverzacija gde ja metaforicno napomenuh da sam u situaciji kad na ‘kisu’ treba da izadjem bez ‘kabanice’, ona saljivo rece: ‘Ne znam o cemu se radi, ali tebe toliko dobro znam da ti od kise rastes, pa I ako ‘pokisnes’ nista, jos ti se kosa ukovrdza, a ti inace volis ‘loknice’…” Pomislih, poznaje me svega cetiri decenije, a koliko zna o meni…

Vise ne brinem na onaj nacin iz ‘proslog zivota’…Trudim se da zivim umereno sa izgradjenim sistemom vrednosti, da postujem I ne povredjujem ljude oko sebe, ali nema tenzije, brige, slutnje…Dusa mi je na neki nacin ‘ogradjena’, smirena I prepusta se talasu zivotnog mora…A more kao I svako more ima svoje oseke I plime, svoje raskosne boje koje su najlepse pred ‘izlazak sunca….’