Danas je “Šupllja stena  rekreativni kompleks u opštini Voždovac, grad Beograd. Udaljena je 20 kilometara od Terazija, u šumi na Avali…” A NEKADA…

U moje srednjoskolsko vreme pomenuta Suplja stena je bila mesto gde su organizovane letnje skole za mlade matematicare (nesto poput danasnje Petnice, ali mnogo manje).

S’ obzirom da sam u toku svog osnovnog I srednjoskolskog skolovanja  skoro svake godine osvajala prve nagrade na opstinskim I regionalnim takmicenjima iz matematike (Kragujevac, region Sumadije I Pomoravlja) moji profesori su odlucili jedne godine (posle drugog razreda srednje skole) da me posalju u tzv. letnju skolu matematike koja se odrzavala na Avali I trajala oko desetak dana…

Bila je to grupa od petnaestak nadarenih ucenika iz cele Srbije (ipak najvise iz Bg matematicke gimnazije). Moja malenkost je tada bila jedina iz Kragujevca…Predavaci su bili vec tada ugledni profesori: dr Zoran Kadelburg, dr Vlada Micic, Zika Ivanovic (jedan od autora Krugovih zbirki ) I dr.

Smesteni smo bili  u trokrevetnim bungalovima I imali skoro celodnevnu nastavu matematike sa kracim pauzama za dnevne obroke…Kasno po podne je organizovana sportska rekreacija…

U to vreme mi u Kg nismo imali organizovane pripreme za takmicenja, uglavnom smo se sami, individualno pripremali, dok su ucenici Bg matem. Gimnazije vec tada  imali sve pripreme  po visokim standardima.

S’ obzirom da je gradivo koje su predavaci izlagali bilo fakultetsko, ja sam kao tadasnji srednjoskolac tek na polovini skolovanja morala da ulozim dodatni napor da ga razumem I provezbam…Sreca, u to vreme kad je nauka bila u pitanju nista mi nije bilo tesko, mogla sam uporno u kontinuitetu da vezbam I po 12 sati dnevno, da preskacem obroke I spavam svega po 3-4 sata, pa opet…Eh, mladost-ludost…

Secam se nekih tema iz pomenute skole kao sto su: ‘Dirihleov princip’, “Diofantove jednacine" I sl. Tada sam izgradjivala disciplinu uma , citala skoro sve sto je postojalo o mom srednjoskolskom idolu: Nikoli Tesli (otuda, kasnije I ime mog sina) I cesto citirala omiljenu Teslinu maksimu: “Meni ne treba pomoci, cim teze-to bolje, ja najbolje radim u borbi…”

Socijalni zivot u toj letnjoj skoli je bio ‘prosecan’…Uglavnom su se druzili ‘po grupicama’ oni koji su se poznavali od ranije…Ostali su, ukljucujici I mene bili ‘individualci’…Bilo je vise  ‘decaka’  nego ‘devojcica’  I neki su kako bi se reklo u danasnjem zargonu: ‘furali neki svoj fazon prepotencije’ u stilu: ‘mi smo genijalci..’, a bilo ih je…Neki od njih su skratili srednjoskolsko skolovanje, sa 16-17 godina upisivali fakultete, rano doktorirali I dan-danas predaju koje-kuda po svetskim univerzitetima (N. Miljkovic I dr. )

Ja, onako ‘dusevna’, iskrena, ‘pricljiva’ kakvu me Bog stvorio, navikla da budem ‘omiljena’ u svojim Kg skolskim odeljenjima, ovde sam ipak bila ‘devojcica iz provincije’…samo je falio, a mozda je I postojao I ‘kofer pun ambicije…’

Bilo je I lepih, prijatnih dogadjaja, ali I sitnih ‘neprijatnosti’ kao jedne noci kada je neko usao kroz otvoren prozor u nas zenski bungalov I dok sam spavala razmazao mi kaladont po jastuku, tako da mi je budjenje bilo sokantno, a trebalo je na brzinu oprati I osusiti moju I tada ‘kovrdzavu’ kosu…Nikada se zvanicno nije saznalo ko je bio organizator tog ‘nocnog pohoda’, ali ‘po kuloarima’ se suskalo( a kako kaze nas narod: ‘gde se suska, tu nesto stvarno I ima...') da je to bas bio, gore pomenuti Miljkovic (moja generacija, ‘genijalac’ I jedna od pomenutih ‘zvezda’ Bg takmicenja ) da bi mi se osvetio jer na ‘nesto’ sto mi je jednom dobacio ‘u prolazu’ ja sam odgovorila veoma glasno da SVI cuju: ‘nemoj da si ‘krele’…’ sto mu valjda ni pre ni posle tih ‘dogodovstina’ niko nije rekao I sto je povredilo njegovu tadasnju sujetu 'zvezde'…Bilo, proslo, zaboravilo se, ipak je to tinejdzerski ‘nestasluk’…

Bilo, kako bilo, ja sam tog leta spoznala Gausovu istinu da je ‘matematika kraljica svih nauka’ I ‘prelomila’ se oko buducih studija…Kao ‘vanserijskom’ djaku, kako su neki moji profesori tada o meni govorili skoro sve mi je ‘islo od ruke’, pa su u opticaju kao moguci izbori za studije bili: matematika (prva zelja), a zatim knjizevnost (u to vreme je dosta mojih literarnih radova I pesama nagradjivano na drzavnim konkursima), filozofija (u gimnaziji sam iako ucenik matematickog smera bila predsednik naseg tzv. Filozofskog kluba I sa ‘drustvenjacima’ organizovala razne tribune o Aristotelu, Platonu, Kantu  I dr.)  U to vreme moje naucne ljubavi su bile I psihologija (posle treceg razreda gimnazije sam propustila deo letovanja sa vrsnjacima da bih procitala sabrana dela Frojda (oko 9 knjiga) koje mi je tata Sloba te godine kupio za rodjendan… Naravno u opticajuju  je bio I ruski jezik koji sam veoma rano pocela da govorim fluentno,  dok su drugi u to vreme slusali Bitlse, ja ‘ruske romanse’ koje sam obozavala I ‘francuske sansone’ koje je obozvala, tada fluentna u francuskom moja mama  Vuka (poc.)

Posle ‘Suplje stene’ , odluka je skoro 99% donesena…”Alea iacta est ..” Ipak cu ja na studije matematike, tamo idu ‘retki’….

Mnogo vremena je proslo od tada…Nikada se nisam kajala za svoje izbore, ni u profesionalnom, ni u privatnom pogledu…Uvek su mi donosili puno lepih trenutaka….Ja sam za to da svaku emociju treba ‘izživeti’ ‘do kraja’, pa kako bude…Pa I ljubav prema nauci…Neko je davno rekao I to je postalo aksioma: „Čista matematika je, na svoj način, poezija, ideja logike…”

Osim poezije volim da pisem 'pesme u prozi' kao sto je jedna, skorasnja: 

Svako moze da izabere na svom nebu ono sto voli I sto mu puno znaci…Neko izabere jednu zvezdu, neko celo sazvedzdje, neko mesec, neko sunce, neko meteor,neko dugu, a ja samo ‘jedan oblak’ (svi oblaci na njega lice)…

Oblak I ja smo u neobicnoj relaciji…U svako doba dana I noci ja znam na kom je delu neba, pa I onda kad se jasno ne vidi…On takodje zna gde ja stojim ‘na zemlji’ I cekam da izroni iz svetlosti… Tu nemamo nedoumice, znamo koliko su nam draga ta izranjanja, pomaljanja, vidjenja I da smo u tim trenucima kada nam se ukrste ‘svetlosna polja’ potpuno  ‘slepi’ za sve ostale pojave u vidokrugu…

Moj oblak je malo neobican…Nekada je tako topao, blista, zraci…Onda se najednom smraci, zaledi, kao da nije siguran da sam uvek tu za njega I kao da pomisli da me vise privlaci neko sazvezdje ili drugo nebesko oblicje…Nikako da ga uverim da je jedini na tom celom nebu u koga sam potpuno ‘zagledana’ I da me nikakvi drugi 'meteori' I slicna oblicja koja setaju tim nasim nebom ne privlace…

Nekada moj oblak postane tuzan.. kao da je ljut kao da se za ‘nesto’ sveti, a ja poput nekog Kafkinog lika stojim ‘ispod’ ne shvatajuci svoju nepostojecu ‘krivicu’…

Sreca da se oblak brzo nasmesi I vrati u svoje prvobitno stanje koje volim, onako bezazlen, cist, svetao…Ponovo zablista I zasvetli I ja osetim kako se veliki deo mog srca preseli gore u plavetnilo I smesti tik ‘pored njega’…

Oblak I ja imamo ‘poseban odnos’…Koliko voli on mene (a voli me znam), toliko volim I ja njega…Samo je njemu teze jer se na nebesima suocava sa raznim satelitima koji  zele da ga odmaknu dalje od mene…Meni je ovde na zemlji lakse jer sam vec naucila da dobro ‘hendlujem’ ovozemaljske ‘demone’…

Desava se da se sasvim priblizimo, oblak se ‘spusti’ blizu mojih zemaljskih prostora, ja se ‘propnem na prste’ I skoro mogu da ga dotaknem, ali onda obavezno naidje neki  lokalni ‘ciklon’, njega vrati u visine, a meni izmakne ‘tlo’ I tako u krug…

Ali znam, doci  ce I taj ‘zlatni jesenji dan’ kada cemo pobediti ciklone I ostale ‘lokalne posasti’ I biti blizu…

A dotle cemo ‘preziveti’ uz malo inata, prastanja, mrstenja  (oblak kao oblak ume da se ‘ljuti bez veze’ I sakrije u svoju orbitu…), ja ko ja umem da SVE stavim na ‘ignore’ I odlutam u neku od svojih poetskih metamorfoza…

Postoji nesto sto me ispunjava I privlaci u posmatranju celih nebesa sa svim svojim raznolikim oblicima I trazenju bas onog, mog oblaka kome se I snu smesim…Jednom ce I oblak da shvati da je za mene ‘unikat’ I prestace da se ljuti I slusa nebeske ‘dousnike’, a ja-ja sam sve vec shvatila I cekam….To cekanje me cini radosnom I ponekad pomislim da je mozda bolje ovako da smo oblak I ja vise u nekoj telepatskoj povezanosti u iracionalnom svetu nego da taj ‘posebni osecaj’ isprobamo u realnosti, mozda bi se izgubio deo postojece carolije, a mozda I ne bi…Ko to zna….

Poznata poslovica kaze: “Reci mi s kim si, pa ću ti reći ko si.” Bas tako…Iako sam od malena bila, kako bi popularno rekli ‘omiljena medju vrsnjacima’ kao dobar djak, a nada sve dobra I empaticna ‘devojcica’ koja je zelela svima da pomogne u svakom trenutku, ipak se u svakoj sredini iskristalisala ‘ekipa’ od nekoliko  osoba sa kojima sam bila ‘bliska’, intenzivno se druzila I to su uglavnom ostala ‘celozivotna prijateljstva’…Ja I dan-danas  kao ‘najblizi rod’ racunam par najboljih drugarica iz naseg gimnazijskog odeljenja…

S’ obzirom da  su me zivot, sudbina, karma, glava, srce….’andjeli’, ‘demoni’ I  ko zna sta sve drugo vodili s jednog kraja na drugi kraj sveta srecom uvek se u svakoj  mojoj radnoj I zivotnoj sredini  nalazilo po nekoliko osoba koje su me potpuno razumele, volele I u koje sam imala bezgranicno poverenje…Uglavnom su to bila veoma stabilna prijateljstva sa osobama oba pola koja nisam mesala sa ‘ljubavnim’ osecanjima… Mada je nekada tesko kod druzenja suprotnih polova postaviti cvrstu granicu izmedju prijateljstva I ‘ljubavi u najavi’, ali o tome se ne prica u ‘sirokom drustvu’…

Sada se setih jedne drage osobe koja je I sama prosla ‘zivotnu golgotu’, ali je zahvaljujuci sopstvenoj mudrosti I zivotnoj snazi uvek, Bogu hvala opstajala I u najtezim trenucima… Vec dugo, dugo se nismo ni cule, ni videle jer se ona odselila I nije vise fizicki  u nasem okruzenju, ali kada se setim nasih dugih razgovora, osetim da je tu u  onom delicu skrinje mog srca koje cuvam za ‘dragocene’…Govorim o Bilji koja je bila skolski psiholog (krace vreme I direktor) najstarije privatne gimnazije u Beogradu u kojoj sam radila cetiri godine po povratku sa Novog Zelanda…

Posle  skoro decenije boravka u ‘belom svetu’ I SVEGA sto mi se ispodesavalo TAMO, iako sam imala odlicne uslove da nastavim da zivim I radim u rodnom Kragujevcu, na poziv sada vec pokojnog deke po majci da zivim u njegovom stanu u Beogradu, kao cerka I unuka ‘jedinica’ odlucila sam da to I ucinim… (Kragujevac nosim zauvek u srcu ali kako kaze Stevan Sremac: “Kad covek jednom ode iz nekog mesta gde mu je bilo veoma lepo nikada ne treba da se vrati u isto mesto jer nikada nece zateci sve ono onako kako je ostavio…” )

Kako cesto isticem nasa ‘struka’ je retka I trazena, tako da za pronalazenje posla nije bilo problema…Moja mala prednost da predajem svoj predmet I na englekom omogucila mi je da se zaposlim u pomenutoj, tada elitnoj gimnaziji…Imala sam srecu da su I rukovodstvo I kolektiv bili veoma prijatni, strucni, predusretljivi, a nada sve plemeniti ljudi ( Bilo je dosta, uglavnom mladjih ljudi ‘vrhunskih u svojim strukama’ I veoma dusevnih...) Potpuno su me razumeli da se vracam posle ‘decenijske pauze’ VAMO  I pruzili bezuslovno svoje tople ruke ‘prijateljstva I  podrske’…Malo li je…S’ obzirom da je nas rad bio po principu ‘koledz sistema’, tako reci celodnevni, imali smo zajednicki rucak I nekoliko pauza tako da smo se dosta druzili I privatno zblizili…Cesto smo posle skole ili vikendom izlazili zajedno, tako da sam zahvaljujjuci njima upoznala  celi Beograd ciji su delovi osim samog centra I Zemuna do tada za mene bili ‘nepoznanica’….Zajedno smo u vecim drustvima, uglavnom po desetak nas I vise obilazili izmedju ostalog, i cuvene Bg restorane pocev od ‘Devetke’ u Kosutnjaku, ‘Mokranjca’, “Madere’ , ‘Sindjelica’, preko ‘Kluba knjizevnika’, skadarlijskih ‘Tri sesira’, ‘Ruskog cara’, tadasnje ‘Grcke kraljice’ do ‘Kalemegdanske terase’ I td.

Da se vratim na pocetak I na ‘moju Bilju’ kako sam je tada zvala…Mnoge pauze smo provele zajedno razgovarajuci I razmenjujuci kako profesionalna, tako I privatna iskustva…Ona je bila nekoliko godina mladja od mene, veoma skromna, sa onim pravim analitickim duhom psihologa, ali velikog, toplog srca bez pakosti, zavisti ili ne daj Boze zlobe bilo koje vrste…(Kao I ja volela je iskrene I dusevne ljude koji zive svoj zivot I ne mesaju se u tudju privatnost, nikome nista ne ‘podmecu’ jer kako saljiva krilatica kaze: ‘ko podmeće, nema sreće’ )

Imala je I Bilja, kako se narodski kaze ‘punu kapu’ svojih problema, ali je uvek empaticno slusala, bez osudjivanja ili ironije (obe smo se slagale sa Oskar Vajldom da je ‘ironija kukavicko oruzje’ ) Bilja je govorila: ‘Lana, u tebe imam veliko poverenje izmedju ostalog sto si dobra osoba, a to je najvaznije…’ I ja sam njoj kao takodje dobroj osobi verovala I cesto ‘otvarala dusu’ , a mojoj ‘dusi’ u to vreme I nije bilo bas lako…Na Novom Zelandu mi je ostao da se skoluje I odrasta kod oca sin- u to vreme ‘tinejdžer’ u najosetljivijim godinama…Tamo je ostao tesko bolestan od kancera, vec pri kraju, I jedan Kevin (kako ja imam obicaj da kazem: ‘ljubav mog zivota’ )

U naletima  raznolikih emocija, pa I tuge, Bilja me je tesila koristeci svoje iskustvo vrsnog psihologa, ali uvek umereno, odrzavajuci cvrstu nit naseg prijateljstva…Trudila se da me uvek potpuno razume I nikada ni slucajno nekom tezom reci ne povredi (uostalom kao I ja nju, bilo je to obostrano). I sada, posle toliko godina se secam njenih reci koje su mi bile melem: ‘Slusaj za Nikija si ucinila sve sto si mogla u postojecim zivotnim okolnostima…U ovom trenutku je najbolje da u najosetljivijem tinejdzerskom period ima kontrolu ‘muske ruke’ tj. svog oca, a vreme prolazi, jos nekoliko godina, on ce da poraste, osamostali se I podje putem stvaranja svoje karijere I svoje porodice…’ Pricale smo mnogo I o Kevinu, imala sam  I tu ‘grizu savesti’, mozda je trebalo da ostanem s njim do samog kraja (mada je njegova zelja bila da ga, kako je govorio nikako ne smem da gledam u ‘najtezim trenucima’ jer je zeleo da zauvek pamtim nase ‘najbolje trenutke’ ) …Bilja mi je secam se govorila: ‘Slusaj, osecanja prema Kevinu su jos ‘taze’, cvrsta I postojana I to ce da potraje jos mozda I duze vreme…Kad budes sebi dozvolila da zavolis neku drugu osobu, a toliko je njih oko tebe I sigurno bar jedan ce da ti privuce paznju I to zasluzi, ta osecanja prema Kevinu pocece da blede, ostace ti u srcu samo kao draga uspomena…Uvek nova ljubav potiskuje staru…

Sada sam shvatila da je moja, mudra I plemenita 'Bikica' bila potpuno u pravu…Vremenom, ako smo strpljivi, dobronamerni, plemeniti SVE dodje na svoje mesto I svako ide svojim putem…Tacno mi je rekla da emocije prema ‘novoj osobi’ mogu, skoro u potpunosti da brisu I potisnu stare, donose novi ‘vatromet cula’ I ono ‘lepo u glavi’ u stilu pesme:

“Kad volis nekom cudnom stazom srce krene
od svih tajni najvecu znas
kada srce mu das
kad ljubav osetis ,kad volis

Volim kad cutis i kad se ljutis
al' iznad svega sjaj tvog osmeha
i tvoje ciste, ni s jednim iste oci
i bez reci srce leci
i sve pre, ko da bilo nije...
znam…”

Bas, kako je gore receno: “I SVE PRE KO DA BILO NIJE, ZNAM…”

Tako  I ja utonuh u lepe misli, lepe reci, lepe snove koje nam

omogucavaju ljudi iz okruzenja po principu: ‘Simili, similis

gaudet’ (‘Slican se slicnom raduje’ ) Ili jednostavnije, kako rekoh

na pocetku, da zaobidjemo mudre Latine, po ‘naski’: “Kazi mi s

kim si I reci cu ti ko si..”

Jedno davno leto na Novom Zelandu… Delilo nas je nekoliko godina od pocetka novog milenijuma o kome se vec pricalo…31. Januar, dan pre pocetka nove skolske godine…Ja, pomalo tuzna sto odlazim iz ‘velikog grada’ i srecna sto sam dobila stalan posao u jednoj srednjoj skoli u unutrasnjosti, oko 120 kilometra od mog omiljenog Oklanda I  skolsku cetvorosobnu kucu sa velikim travnjakom I dvoristem na koriscenje (s obzirom da pripadnici  nase ‘struke’ tamo retko odlaze u mala mesta da predaju, uvek su ‘izdasni’ na pocetku sa zeljom da nas sto duze zadrze ).

Stizem kasno po podne…Odlucim da se raspakujem I da pripremim iz svakog skolskog plana po nesto, a imalo ih je cetiri, iz svake skolske godine po jedno odeljenje…Zadrzah se na predmetu: ‘maths with calculus’ s’ obzirom da su me I zaposlili kao jedinu osobu u skoli koja ima odgovarajuce kvalifikacije da predaje taj predmet izabranoj grupi njihovih seniora u zavrsnom razredu (ucenici koji su postizali odlicne rezultate iz prirodnih nauka tokom celog skolovanja I opredelili se za buduce studije iz te oblasti I iz oblasti tehnickih nauka , u manjim skolama kao sto je bila ova nema ih vise od desetak ).

Kada sam zavrslila sve planirano pogledah na casovnik: jedan sat posle ponoci, vreme je za tusiranje I spavanje…Prvi put koristim meni malo neobican tuš u kupatilu sa nekim pomalo starinskim slavinama u obliku ‘česmica’… Umorna, pospana, sa onom konstruktivnom tremom od sutrasnjeg dana zavrsavam tusiranje I pokusavam da ‘zavijem slavine’…Kako zavijam, voda tece sve vise I vise I shvatam da je u jednom trenutku vec preplavila kadicu I pocela da plavi kupatilo…I dalje  pokusavam da zaustavim mlaz, ali ne uspevam, voda vec prolazi kroz deo ispod zatvorenih vrata kupatila…Uzimam papuce, oblacim ‘badem mantil’ I u panici pocinjem da placem… Placem kratko jer shvatam da ovde suze ne pomazu I da moram brzo da se ‘saberem’ ako ne zelim da se vec mala poplava prosiri…

U ovom mestu nikoga ne poznajem…Jedini put sam prethodno bila na intervjuu za posao par meseci ranije I jedini broj mobilnog  koji sam imala je broj njihovog ‘proncipala’ tj. direktora, starijeg gospodina koji se blagonaklono naprezao da prvi put u konverzaciji razume moj ‘tezi akcenat’…Pomislim: ‘Katastrofa, da ga budim u ovo doba, a secam se da je rekao da on I njegova porodica stanuju dvadesetak kilometra odatle na nekoj maloj farmi…Ne dolazi u obzir..’ Da budim ‘drage osobe’ u Oklandu opet bi bilo beskorisno…Razmisljam brzo, u ‘groznici’ jer ona pusta voda I dalje ‘pljusti’ I plavi…Odlucim da pozovem broj 111 za njihove hitne slucajeve…Glas operatera odmah povika sa druge strane slusalice: “Police, Ambulance, Fire…”  (“Policija, hitna pomoc, vatrogasci”, sta mi treba…?!) Ja pokusah da objasnim da je voda u pitanju, ali glas neumoljivo nudi samo tri pomenute opcije ili ce da prekine vezu I ja odlucih: ‘Fire’ (Vatrogasci). Dadoh adresu I cuh umirujucu poruku: ‘Ne brinite, za 8 minuta dolazi ekipa nasih volontera’ (u malom mestu nemaju zaposlene vatrogasce vec za to obucene volontere  iz drugih struka…).

Za 7-8 minuta zacuh sirene vatrogasnog vozila koje su vec probudile celi komsiluk, vidim po naglo upaljenim okolnim svetlima…Cetvorica vatrogasaca sa punom opremom I crevima upade u kucu I jedan me zacudjeno upita: ‘Gde gori..’ Ja nevoljno rekoh: ‘Nigde ne gori..’ I odvedoh ih do kupatila objasnjavajuci situaciju… Jedan od njih me pogleda I rece: ‘A Vi ste strankinja iz Oklanda koja ce da predaje nasoj deci u srednjoj skoli…’ Ja klimnuh glavom, a drugi upita: ‘Gde je poplava I rece drugaru: ‘Ajde udji u kupatilo prvo ti, imas iskustva sa vodom…’ Pomenuti udje, pridje slavini I jednim pokretom zavi ‘cesmice’ koje sam ja dotle zavijala ali u suprotnom smeru I ‘volsebno’ voda prestade da tece…Ja se posramljeno zahvalih I izvinih…Jedan mi uputi osmeh podrske uz opasku: ‘Pa, nista gospodjice, desava se…’ I oni odose uz onaj uznemirujuci zvuk sirena…Srecom, smiri se I komsiluk,(preko puta su kasnije saznadoh ziveli neki, meni cudni ljudi poput Amiša, koji nisu dozvoljavali svojoj zenskoj deci da se skoluju posle drugog razreda srednje skole!),  svi pogasise svetla, pa I ja probah da par sati ‘odspavam’ do prvog radnog jutra, ali ne htede ‘san na oci’…

Ujutru pozurih da se spremim I odlucih da nikome nista ne pominjem, kao ja cu pomenuti dogadjaj da sacuvam u ‘tajnosti’… (Tada I nisam znala za izreku koju su mi kasnije u skoli rekli: ‘Najbolja stvar toga, kada radis u malom mestu je da ako ti ne znas sta radis u nekom momentu, neko drugi, vec zna… )

Sredjena i nasminkana, jedva pronadjoh skolu I sa sirokim osmehom na licu udjoh u zbornicu zakasnivsi  5-6 minuta na jutarnji ‘brifing’ tj. kratki sastanak koji su inace imali svakog dana u trajanju od pola devet do devet kada je pocinjala nastava, pa do 16 casova sa 45 minutnom ‘lunch pauzom’…Vec su se svi,( oko dvadesetak osoba,) bili okupili I direktor srdacno ustade da me pozdravi I po imenu I prezimenu me predstavi ostalima pomenuvsi ,kako se izrazio 'moje briljijantne preporuke iz Oklanda' I odlicne kvalifikacije koje posedujem… Neki povikase da su mi ime I dva prezimena predugi za pamcenje I upitase: ‘Il moze samo Lana…”  Rekoh da moze I stidljivo se zahvalih…Onda pocese pitanja: ‘Gde ste parkirali kola, trebalo je da me jutros pozovete da Vam pokazem Vase mesto na skolskom parking..’ Ja rekoh: “ Hvala ne treba, ja ne vozim..” Jedna koleginica upita: ‘Privremeno?’ Ja odgovorih: ‘Ne, uopste’ na sta me svi u cudu pogledase kao da dolazim sa druge planete…Direktor zbunjeno predje I preko ove ‘sitnice’ I rece: ‘Nadam se da je sa skolskoma kucom sve u redu I da se voda smirila…Sve znamo, ispricao nam je o vasim nocasnim mukama kolega Jhon I pokaza na polupoznato lice coveka preko puta, par godina starijeg od mene koji je kako saznadoh tek prethodnog dana stigo iz Francuske gde svake godine s’ obzirom da predaje taj jezik, provodi mesec dana letnjeg raspusta…On je bio jedan od vatrogasaca-volontera, drugi je suprug Mery, novinarke lokalnog lista koja je I predsednica skolskog saveta, treci je otac jednog od mojih ucenika-seniora, a cetvrti maltene ‘prvi komsija’…Tuzno klimnuh glavom Jhonu u znak zahvalnosti I on takodje klimnu bas uctivo, onako ‘francuski’….Pomislih da je svemu kraj, dosta vise o meni…Ali kad pocne, ono traje…U prostoriju iznenada udje simpaticna starija gospodja (sekretarica direktora) sa ogromnom korpom suncokreta I veselo rece: ‘Cveće je upravo stiglo za Vas, a evo I cestitke daje ne izgubimo…’ Ja se zahvalih, koverat je bio otvoren, po licu zenice videh da je poruku vec procitala: ‘Za tvoj srecan pocetak, s ljubavlju Kevin Ps. Vec mi nedostajes…’ (Pomislih da je sigurno iz Oklanda zvao jedinu ovdasnju cvecaru jer je ovde sve po jedno: jedna osnovna, jedna srednja skola, jedna ambulanta, jedan ‘coutry club’ (nesto kao restoran),  jedan market, jedna benzinska pumpa,jedna pekara, jedna crkva, jedan frizerski salon I sl.  Kada je narucivao cvece I placao karticom dao je sigurno I sve podatke..., sta cu: ‘zaklela se zemlja raju..’ )

Malo sam pocrvenela zbog vode, cveca, akcenta I jos koje-cega kada me ‘deputy principal’ zamenik direktora upita: ‘Ne znam da li su Vam rekli, prvi skolski dan je tradicionalni sportski, pa kojoj ekipi zelite da se pridruzite…’ Svi pogledase u mene obucenu u ‘shanel’ komplet sa damskom tasnicom I  lakovanim cipelama (8 cm stikla) I ja u njih obucene u trenerke I patike I promucah: ‘Pa, atletskoj, ja mogu da trcim…’ Direktor se blago nasmesi I rece: ‘ne brinite, danas jos necete morati da trcite, pomagacete nasem atletskom treneru upisivanjem rezultata u tabele…’ Ja upitah: ‘ Ko je kolega atletski trener? ‘ On pokaza prema profesoru francuskog: ‘Jhon, vec ste ga upoznali…’, a on ce s’ obzirom da ne vozite da Vam cvece posle skole odveze do kuce… Ja pomislih, to bi bilo suvise, vatrogasac, ‘Francuz’, atletski trener jos da me vozi kuci, jeste da moj Kevin (poc) nije bio uopste ljubomoran ali ‘glas leti’ do Oklanda,  jos da cuje da me neki Jhon prvi dan vozi I kuci..Ja se uctivo zahvalih I rekoh:”Neka, samo ako mozete da mi date broj taksi sluzbe, ne bih zamarala kolegu, ja bih posle skole (pomislih ako ‘preteknem’ do kraja ovog dana) kuci taksijem…Strpljivi direktor rece: ‘Koleginice, mi smo malo mesto, ovo nije Okland, ovde SVI voze, tako da nemamo taksi sluzbu…’ Ja pomislih: ‘ja sve sanjam, ovde mi je kraj’ ali zenska intuicija radi I na drugom kraju sveta I jedna od koleginica, desetak godina starija od mene (kasnije postaje moja najbolja prijateljica) Fransis, supruga naseg pomocnika direktora rece: ‘Meni je usput,  Lana, ja cu da Vas odvezem…’Po njenom pogledu shvatila sam u tom trenutku da ‘andjeli’ postoje…

Tako je proslo ‘vatreno krstenje’ I moj prvi radni dan…Fransis I njena porodica: suprug I njihovo četvoro dece od kojih sam dvojici starijih sinova predavala, postali su moji dobri prijatelji I velika podrska u svemu…

Rad sa mladjim ucenicima s’ obzirom na  brojnost odeljenja (po 35 ucenika ) I razlicitost njihovog stepena predznanja I mogucnosti usvajanja novog gradiva nije bas bio lak, ali je druzenje sa kolektivom bilo fantasticno…S’ obzirom da se moj tada 8-godisnji sin Nik skolovao kod oca I macehe u Oklandu, vikende je I male raspuste provodio kod nas tako da je bio omiljen u celoj skoli, sve su ga kolege upoznale kao I njihova deca, sve smo zajedno obelezavali, rodjendane, praznike I sl. Nik I ja tamo nikada nismo bili sami…On se u pocetku kao veoma radoznalo dete cudio: ‘Mama kako tebe ovde svi znaju I u pekari, I u marketu…bas svuda…’ Kasnije se navikao na popularnost srednjoskolske profesorke, pa jos jedine strankinje u malom I prilicno konzervativnom NZ mestu…To je, osim prelepih plaza I blizine okeana prednost zivota I rada u novozelandskim mestascima…Kasnije smo cesto pominjali moj prvi dan, male nesporazume sa vodom I drugim ‘sitnicama’…. Kako sam se upoznavala i zblizavala sa vecinom predivnih osoba iz radne sredine ja sam upoznavala i njihovu kulturu, a oni nasu...Vodili su me da posetim klasicno Maorsko selo-Maraee i prisustvujem nekim njihovim ritualima...Svima je bilo cudno sto ne pijem alkohol...Pitali su me: 'Il svi Srbi ne piju...' Ja sam smeseci se klimnula glavom...Oni su preko vikenda ispijali 'reke alkohola' i govorili u sali: 'Eto Lana, kako jedina ne pijes, bar da znas da vozis, pa da nas 'razvozis' ovako nista...'

Mogla sam do dan-danas da ostanem u pomenutoj skoli sa svima njima koji su mi mnogo toga cinili na volju I zeleli da me ukljuce u sve aktivnosti (cak su me slali zajedno sa maturantima na casove klasicnih balskih plesova da bih ucestvovala na maturskom balu, ali meni, na zalost, ni ti plesovi, poput voznje nisu isli ‘od ruke’… jedino mi se svidjalo sto smo svi za tu priliku iznajmljivali balske ‘krinoline’…)…  ali su mene ‘glava I srce’ vodili dalje…Kada sam odlazila napravili su mi ‘oprostjnu zurku’ uz pokloncice, omiljeno cvece (naravno suncokrete) I cestitku na kojoj su se svi potpisali pozelevsi mi iskreno od srca sve najbolje…A mene je vec sledece godine u Oklandu cekao Kevin I neki drugi izazovi…Sve ostalo je, kako obicno kazem, istorija…

Slucajno, listajuci TV kanale naidjoh na film iz 1984: ‘Zaljubljivanje’ u kome maestralno glume Meril Strip I Robert de Niro…

Klasicni zaplet romanticne drame: dvoje ljudi koji to nikako ‘ne bi smeli’ zblizavaju se na jedan suptilni I poetski nacin…

Sve je u ‘emociji’ koja od ciste I bezazlene postaje strasna I lomi mnoge barijere koje su godinama gradili…

Ono sto je za druge 'obicno' njima postaje ‘posebno’: slucajni pogled u prolazu, kratko izgovorena recenica u zurbi I sveprisutna tenzija kao da se nesto od necega ‘krade’ I da nesto treba da se desi…To je ono neko stanje: 'neprevodivo u reči'. 

Slatka strepnja…Iscekivanje…Dugoocekivani dodir…Vrtlog svetlosti I magnovenje…Izmedju jave I sna…

Interesantno je koliko  svakodnevni problemi koji su ih do tada ‘mucili’ postaju beznacajni, koliko njihov ‘fluid’ pomera granice prostora I vremena u kome se nalaze…

Sve se uklapa u onaj stav od davnina da se tu sve desava iracionalno, slucajno, kada se najmanje ocekuje a da li je bas tako? Stari Grci su zato Boga zaljubljenosti  Erosa prikazali kao dete koje ima povez preko ociju i odapinje strelice na sve strane kao da se igra I nije svesno sta sve radi…

Engleski glagol: ‘ to fall in love’ bukvalno bi se preveo: ‘padati u ljubav’…

U pomenuti film bi se uklopila I nasa melodija: “Podseti me što to beše ljubav......
I bar na tren biti zaljubljen…” ili kako Balasevic peva kako ponovo ima 'oci decaka' dok se zaljubljuje u NJU: “Gordu, naspram podsmeha I spletki poslednjih kao usamljeni galeb Iznad mora osrednjih…”

Bilo, kako bilo film mi se dopao I podsecanje na taj 'fantasticni osecaj' kada se mnogo vise vremena provodi ‘negde izmedju oblaka’ (a svi na jedan liče) nego na tlu….

Pomislih: ako se vec desi taj magicni fluid ‘zaljubljenosti’ treba mu se prepustiti, ako nista drugo ‘lepo je u glavi’, a to je vec nesto…. Eh, sad, u koga, kako , zasto, u koje vreme ili (ne)vreme to  ‘ne bira pamet nego srce…’ i lepo je da ostane kao tajna u stilu: 'Nikom o tebi ne mogu da pricam, niko za tebe ne sme da zna...'

U prirodi ljudskoj je da brine I kad treba I kad ne treba… Poslovica kaze: ‘koliko su nas muka kostale nevolje koje se nikada nisu dogodile…’ I bas je tako, nekada se u glavi iskonstruise najcrnji moguci scenario (ni Hickok se ne bi dosetio stvari koje kat-kad zabrinut covek sebi ‘nakalemi’ ), a bude sve dobro…

Ja imam poseban odnos prema brigama u kako kazem ‘proslom zivotu’ (pre Novog Zelanda ) I  ‘sadasnjem  zivotu’(posle prozivljenog Novozelandskog perioda)

U svom ‘poslom zivotu’ tezila sam perfekciji (djak generacije u osnovnoj, djak generacije u gimnaziji…clan svih mogucih I 'nemogucih' sekcija… ) I sve na vreme: zavrsiti fakultet u redovnom roku, udati se ‘na vreme’, roditi dete, zapoceti uspesnu profesionalnu karijeru, ziveti zivot u stilu ‘ti si nam bila u svemu naj, naj…’ Do tridesete sam prozivela celi jedan zivot pun uspeha, nagrada, ‘lovorika’ na profesionalnom planu, ali i na privatnom, na planu prijateljstva, ljubavi, drustvene omiljenosti… Sve je funkcionisalo kao ‘svajcarski sat’, profesionalni zivot-svuda omiljena I prepoznata, porodicni-‘obozavana u braku’, drustveni –cinilo se dragocena I nezamenljiva svojim prijateljima…A ja sam u to vreme stalno nesto brinula…Uvek sam nalazila razloge za strepnju da nesto necu da odradim na najbolji moguci nacin, da nekome necu potpuno da se dopadnem, da na nekom polju, ne daj Boze necu ‘da zablistam’…

Tako je tekao moj ‘prosli zivot’ pun ‘medalja’ I briga…Onda dolazi Novi Zeland poput ciklona, ulazi mi u sve pore zivota I na drugom kraju sveta stvara ‘kolaps’ iz koga uspevam da izadjem zahvaljujuci sopstvenoj snazi I ljubaznosti I empatiji par dobrih ljudi…SVE se tamo promenilo iz korena…Nestale su ‘lovorike’…Kao u bajkama gde ‘zla vestica’ baca magiju na ‘dobru vilu’ I vila se budi u kolibi, u neverici, u nekom svetu koji nije prepoznavala,u kome je sve bilo tudje, gde su iza svakog coska vrebale prepreke, ‘izdaje’ I razocaranja’…

Kada sam posle gore opisanog ‘ciklona’ ponovo stala ‘na svoje noge’ I privatno I profesionalno, naucila sam da vise ne brinem…’Sto se mora desiti ne moze se spreciti’, pa bilo lepo ili manje lepo ili bolje reci: ‘Sto nas mora zadesiti nece nas mimoici, a sto nas je mimoislo nije nam se ni moglo desiti…'

Zasto sabotirati sebe brigama, slutnjama, preispitivanjima… ? U sadasnjem zivotu uprkos mnogim ‘posastima’ sa kojima se moderni svet suocava zivim mnogo opustenije nego ranije… Bas kako kaze mudri Ivo Andric: ““Nikada više ne planiram. Ja samo živim ovaj život. Ponekad kako želim, ponekad kako moram. Sitnice mi boje život. Sitnice su sreća. Zato ja volim male stvari. I velike torbe. Svuda ih sa sobom nosim, jer sebi dugujem još poneku šetnju između očekivanog i neplaniranog.”

Mnogo vise prastam I mnogo vise volim bez predrasuda..Kad volim potpuno verujem osobi prema kojoj su mi misli cesto usmerene…Ne strepim I ne analiziram sve ‘pros I cons’ neke potencijalne situacije, kao ranije…Jednostavno ako nesto I treba da se desi, neka se desi…Jedna od mojih najboljih drugarica je doktor tehnickih nauka, ali me zna jos od detinjstva I kao da mi je ponekad u razgovoru ‘doktor I za dusu…’ Skoro, u  jednoj od nasih cestih konverzacija gde ja metaforicno napomenuh da sam u situaciji kad na ‘kisu’ treba da izadjem bez ‘kabanice’, ona saljivo rece: ‘Ne znam o cemu se radi, ali tebe toliko dobro znam da ti od kise rastes, pa I ako ‘pokisnes’ nista, jos ti se kosa ukovrdza, a ti inace volis ‘loknice’…” Pomislih, poznaje me svega cetiri decenije, a koliko zna o meni…

Vise ne brinem na onaj nacin iz ‘proslog zivota’…Trudim se da zivim umereno sa izgradjenim sistemom vrednosti, da postujem I ne povredjujem ljude oko sebe, ali nema tenzije, brige, slutnje…Dusa mi je na neki nacin ‘ogradjena’, smirena I prepusta se talasu zivotnog mora…A more kao I svako more ima svoje oseke I plime, svoje raskosne boje koje su najlepse pred ‘izlazak sunca….’

"Misli te uvek odvedu do mesta gde ti je ostalo srce. " Dostojevski 

Koliko istine u gore navedenim recima Dostojevskog…Analiza-paraliza…Ne treba nam niko da sa nama analizira proslost, sadasnjost ili buducnost…Ne treba nam podsetnik za pobede I poraze…Ne treba nam dnevnik u koji upisujemo zapazanja o svemu I svacemu…Ne moramo da citamo poruke ili gledamo fotografije… 

Tu su MISLI (oko 60 000 dnevno u budnom stanju) …One su tacne I nepogresive, njima ne mozete da podvalite, da ih falsifikujete ili kozmeticki ulepsate…One su TU  kao sveprisutni svedoci svakog vaseg ‘stanja’ od najblistavijeg do najmracnijeg…Zato ih poslusajte, bas kao sto je receno na pocetku: uvek odvedu do mesta gde je ostalo srce….Ko zna zasto je to dobro…Uvek te ‘komadice srca’ TAMO mozemo da pronadjemo, skupimo, povezemo I vratimo na pravo ‘mesto’ gde I pripadaju…

Pre vise od desetak godina bila sam duze vremena kako se to zargonski kaze: ‘zatelebasana’ u nekoga koga sam u to vreme veoma idealizovala…’ Osecalo se da je u pocetku NJEMU sve to prijalo, ljubazna, a umerena prepiska, moje obozavanje nejmu, njegovi komplimenti meni…Javljali smo se jedno drugome sa razlicitih destinacija koje smo u to vreme obilazili u stilu Bjelog Dugmeta: “Ipak pozelim neko pismo, ipak mada zajedno nismo…Pisi, mada je guzva I mozda nece stici, opisi mesta gde nas dvoje nikada necemo ici…” I tako smo jedno vreme ziveli u iluziji…Onda sam ja shvatila ‘neke stvari’ (1000 ociju dr Mabuzea I sl.) I pocela da se distanciram, izvinjavam, udaljavam…On je pokusao da malo pojaca tek razgoreli plamen, a onda smo ga precutno ‘ugasili’, ostavljajuci ‘zeravice’ da svetlucaju u mraku…Shvatili smo da su nam putevi divergentni, da se izrazim jezikom nase struke… A u nasoj struci su inace ‘retki’… (‘Samo retki nadju retke..’ I sl. sto bi reko Balasevic…)

Ostalo je prijateljstvo, retki susreti ‘u prolazu’ kad svako od nas negde kao zuri na neku svoju stranu…

‘Posebna’ osoba ponekad malo vise popije ( Samo kad je tuzan, u stilu: ‘a gde je tuga, onda mora da se cuga…’ ) U tim trenucima po onoj ‘in vino-veritas’ nadodje iskrenost…Tako da se poverio jednom nasem zajednickom prijatelju (opet iz struke) koji mi je to preneo na diskretan nacin tj. poverio mu je kako je protekla ‘prica’ sa mnom, parafraziram reci svog prijatelja (ipak je sve to prepricano I pitanje koliko je tacno, ali ipak…)

Dakle ON mu je ispricao:

“Ona (moja malenkost) mi je slucajno ‘zapala za oko’, u neko ‘nevreme’ u svakom pogledu…Tek smo se upoznali I nisam ocekivao da ce da se ‘zatelebasa’ u mene…Meni je bila simpaticna I draga, ali grupi ljudi koji su mi bili dugogodisnji prijatelji I od kojih sam na neki nacin ‘zavisio’ bas I nije…Smislili su plan da je ‘navucemo’ I da se malo ‘poigram njenim emocijama’…Pomislio sam: ‘Nije to sve bas lepo, ali nije ni ona bas svetica, pa sto da ne…’ Ja cu zaduziti svoje prijatelje (protivusluge uvek dobro dodju), a njoj necu mnogo nauditi, posle mene krenuce dalje… I desilo se cudo, sve je nekako krenulo u obrnutom smeru… Onda smo dosli u emotivni tesnac u stilu: ‘spasavaj se dok mozes’…Bila je drugacija, od ocekivanog, razlicita od svih onih prica koje su o njoj ispredali po kuloarima, hteo-ne hteo morao sam da priznam da je po necemu ‘posebna’, a to je vec postajalo opasno…Moja grupa se uznemirila…Rekli su mi: ‘Ocekivali smo da ti manipulises njenim emocijama I utices na nju, a ne da sam potpadnes pod njen uticaj…’ Najbolje je bilo posle SVEGA ucutati su, a tu su godine I svi ostali problemcici koji nam inace nisu isli ‘na ruku’…

Zahvalila sam pomenutom prijatelju na ‘prepricanoj prici’, mada licno nisam naklonjena ‘pricama’ I ‘prepricavanjima’…

Ipak cenim trenutke iskrenosti…Iako sam vec davno intuitivno naslutila celu pricu I krenula dalje, ipak upozorenje prijatelja I oprez nisu na odmet…

Odavno mi je ‘lepo u glavi ‘ zbog neke sasvim ‘druge I drugacije price’, nadam se mnogo iskrenije…Pomenutoj osobi sam SVE oprostila I dalje imam lepo misljenje o NJEMU, divim se njegovim mnogim dostignucima I mislim da je dobar I plemenit covek…Pa I dobri ljudi nekad naprave ‘grescice’ koje srecom nisu neoprostive…

Sada sam emotivno, srcem u nekoj ‘drugoj prici’, a sta ce tu biti, nikad se ne zna, vazno je da ta ‘vrteska u svesti’ traje ‘od sumraka do svitanja…’ , u glavi I srcu je lepo, pa sta bismo vise…malo li je…

SAV TAJ SVET OKO MENE… I svejedno je da li sam u Zemunu gde vec dugo zivim, ili na Novom Beogradu gde radim, ili u svom, zavicajnom Kragujevcu,  ili na nekoj od mnogobrojnih, proputovanih destinacija pocev od Rima, Venecije, Sicilije, Pariza, Nice, Kana, Monte Karla, Londona, Beca, Madrida, Barselone, Moskve, St. Petersburga, Kijeva, Odese, Praga, Atine, Krfa, Ciriha, Istanbula…Singapura…San Franciska, Los Andjelesa,  Las Vegasa, Havaja…Brizbena, Australijske  Zlatne Obale ili  omiljenih novozelandskih krajeva: Oklanda, Welingtona,  Hamiltona …….. uvek se setim mudrog I neprevazidjenog Andrica koji u svojim “Znakovima pored puta” kaze:

“„Ponekad je svet oko mene beskrajan, savršeno lep a trajan, sav u skladu sa mojim snagama i mojim željama, ili mojim odsustvom želja. Samo postojanje po sebi znači sreću bez prekida. A ponekad se sav svet ispreči preda mnom kao nedogledan, mračan tesnac, ne širi od iglenih ušiju, kroz koji mi valja proći ili tu pred njim propasti. A znam dobro da proći ne mogu, ali i da propasti ne smem.“

Bas tako…Svet oko mene raznolik, nepredvidiv, nesavrsen sa svojim vrlinama I manama, sa svojim lepotama I ‘posastima’…I uvek po neko u tom svetu ko zraci posebnom ‘carolijom’ I nagovestava purpurne ‘izlaske sunca’….

Prosavsi 'pola veka' i 'pola sveta' na pitanje: ‘STA JE NAJVAZNIJE U ZIVOTU” odgovorila bih: ‘Da si proziveo toliko toga da uvek imas o cemu da mislis I pricas I DA VOLIS…’

Da bi imao unutrasnji mir I harmoniju treba da volis SVE ljude oko sebe, da prastas, da uvek imas dobru nameru I da nikada ne dozvolis onima u kojima ima semena mrznje, zluradosti, pakosti I sl. da neku od tih ‘posasti’ poseju u tvom srcu…Srce treba da ostane cisto, svetlo, otvoreno za ljubav I lepotu plemenitosti, potpuno spokojno, ‘ogradjeno od svakog zla I svih demona…’ Jedino tako moze da ga prepozna neko slicno srce...

Moze da se iz sveobuhvatnog polja pokrivenog glagolom: VOLETI odvoji onaj tanani, a zvezdani deo tzv. ‘partnerske ljubavi’ tj.voljenje nekoga ko moze za druge da bude sasvim obican, a za vas u tom trenutku u svemu ‘poseban’…Tada treba voleti nesebicno, bezuslovno, uvek u zelji da onaj drugi bude bezbedan, srecan, zasticen u ‘svakom pogledu’…Moze da se voli razdragano, bucno,  ‘na sva zvona’, a moze I drugacije..., moze I tiho, nenametljivo u 'odnosu' koji je zasticen od svakodnevnice, ultimatuma, ravnodusnosti… Moze da se voli I bez mnogo reci I dodira, kako kaze jedna ruska romansa:” Как люблю я вас, как боюсь я вас,
Знать увидел вас я не в добрый час…” (‘kako vas volim I kako se bojim, prepoznah vas ne bas u dobrom trenutku…’ )

U svakom slucaju bilo koja vrsta ljubavi ispunjava, oplemenjuje I stiti…To je onaj unutrasnji, neprocenjivi osecaj kada bi ste nekome rekli: “dok cekamo da prodje zima I dodje prolece osecam otkucaje tvog srca u svojim grudima…”

Tako da je neko, kao da me je slusao kako govorim prethodni tekst sastavio pesmicu:

“Kad je Ljubav u tebi,

i ti u njoj

niceg se ne boj

Jesi li dosla ili posla

nije vazno vise

jer tvoje  srce Ljubav dise

Gde god da ides

sta god da radis

ti Ljubav gradis

I kad Ljubav primas

i kad je delis

uvek se veselis

I nije tvoje druge da ucis

kako da vole

to je stvar njihove ‘unutrasnje skole’

Ti samo voli svet i ljude

otvori srce

pa sta bude….”

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom