zvezdano nebo

April u  Kragujevcu, osamdeset I neke, jedno proslo doba…U aprilu  se tradicionalno odrzavala PRIMATIJADA... (‘Primatijada predstavlja naučno-sportski skup studenata svih prirodno-matematičkih fakulteta iz celog regiona, okupljaju se studenti raznih PMF-ova od Skoplja do LJubljane…)  Imala sam 23 godine…Vec sam bila apsolvent, skoro tri godine u braku, sekretar tzv. Univerzitetske konferencije omladine naseg Univerziteta… Ostalo mi je svega par ispita do zavrsetka studija tako da sam imala nesto vise vremena nego prethodnih godina u isto vreme tako da sam odlucila da prihvatim poziv svoje gimnazijske drugarice Sneze I podjem sa grupom studenata naseg fakulteta u Rovinj na ondasnju primatijadu…Sneza je uvek dobro drustvo I odlican sagovornik…Zavrsila je biologiju kao jedan od najboljih studenata naseg bioloskog fakultea, doktorirala, kako ja to zovem ‘bube’ tj. entomoliguju u svojoj tridesetoj godini, dugo je na PMF-u u Kg, sada u svojstvu vanrednog profesora…U vreme naseg intenzivnog gimnazijskog I studentskog druzenja bila je ‘dete za sve’, da zapeva, zaigra, isprica vic I razveseli drustvo…Pedantna, uvek dobro organizovana, perfektna I u kucnim poslovima,  za razliku od mene uvek ‘cvrsto nogama na zemlji’ bila je uvek dobra, postojana osoba I izuzetan prijatelj…Volela je I planinarenje I bila I u njihovim drustvima, ali na to nikada nije uspela da me ‘navuce’ jer ja jos od detinjstva imam ‘poseban’ ne bas ‘blistavi’ odnos prema planini… (Kao devojcica sam sa roditeljima iskusila neprijatnu kosavu I ledenu zimu u Homoljskim planinama gde su ziveli baka I deka moje mame, tako da nisam bila bas ljubitelj planinskih predela, valjda zbog zime koju inace ne volim…Pomenuti Homoljski kraj, oko Gornjaka je jednog proleca Djura Jaksic opisao stihovima: ‘Od Velikog Sela, pa do Malog Zdrela kao da je vila ćilim razastrela', ali bi meni vise odgovarala parodija te pesme koju je napisao davno jedan turski paša putujici zimi, suocen sa ledom I kosavom: ‘Od Velikog Sela pa do Malog Zdrela kao da je čuma trnje razastrela….’ ) Moja pomenuta drugarica Sneza se za sve sama  izborila u zivotu koji je nije bas mazio I znala sam da na duzem putu mogu da se oslonim na nju…U to vreme sam iako intelektualno veoma zrela, socijalno I emotivno bila, kako bi se zargonski reklo: ‘nezna I pekmezasta’ I uvek je pored mene bio ‘neko’ ko je brinuo o ‘realnom zivotu’ dok  sam ja plutala  I sanjarila u ‘naucnim I pesnickim vodama’. Sneza je sve to dobro znala I ‘uzela me pod svoje’…U to vreme Peca (moj ex) je imao profesionalna regionalna, republicka I drzavna atletska prvenstva ( 400m s’ preponama) tako da je april,maj, jun I deo jula uvek bio odsutan: visecasovni treninzi, kondicione pripreme van grada, takmicenja ‘okolo’, tako da nije bilo opcije da podje s’ nama, a inace smo imali razlicita drustva I ‘krugove’ u kojima smo se kretili…On uglavnom sportiste, a ja vise iz nase tadasnje akademske sredine, tj. sa univerziteta…Uglavnom smo uspevali da s’ obzirom na  obostrano popunjene ‘agende’ izdvojimo najvise desetak dana pocetkom avgusta da negde odemo na letovanje zajedno….

Tako se jednog dana okupismo ispred naseg PMF-a I krenusmo autobusom (druga nocna mora za mene) od Kg do Rovinja gde se pomenuta primatijada odrzavala…Sve je bilo vec unapred isplanirano kako treba provesti sledecih nedelju dana…S’ obzirom da su vec stigli studenti iz Ljubljane, Zagreba, Sarajeva, Skoplja I drugih univerzitetskih gradova regiona trebalo je pozuriti sa smestajem jer nas je od momenta stizanja do pocetka svecanog otvaranja delilo svega nekoliko sati…Ja sam se u svemu ‘drzala’ Sneze jer je ona I ranije posecivala ove skupove, mnogo je tamosnjeg ‘naroda’ poznavala I znala sta je najbolje za nas …Ponela sam I knjigu da procitam misleci da cemo nas dve biti negde same u komforu I miru…Tada dodje nas tadsnji vodja puta Spale (drugar sa matematike, sada vec dugogodisnji redovni profesor Masinskog fakulteta u Bg.) I rece: ‘Slusajte, bungalovi su dvosobni tako da jedini profesor koji je posao s’ nama Zikic ( nazalost prerano preminuo nas prof. dr Zikic, dugogodisnji redovni profesor biologije, a kasnije I dekan Pmf-a) mora da deli sa nekim jedan bungalov, a ne bi bilo zgodno za momke da ih stavimo tamo jer kod Zileta mora da se postuje strog ‘kucni red’, znaci nema nocnih zurki, alkohola I sl.  a za vas dve je poznato da vodite zdrav i sportski nacin zivota bez upraznavanja pomenutih aktivnosti, ti si Ceco I udata ( a znalo se da ne pijem alkohol I ne posecujem studentske ‘party’), a ti Snezo sve ispostujes po propisima… I tako smestise nas u bungalov sa pomenutim profesorom koji je inace bio ne samo izvrsni biolog, vec I veliki humanista…Kao student biologije Sneza ga je poznavala sa predavanja, a ja uopste nisam, ali sam kasnije u mojoj gimnaziji radila zajedno sa njegovom suprugom , tako  da sam sa celom njihovom porodicom ostala u lepim, prijateljskim odnosima…

U toku prepodneva Sneza I ja smo s’ obzirom na razlicite struke bile u razlicitim ‘sekcijama’, ali smo po podne provodile setajuci okolo sa nekim poznatim Snezinim drustvom ili same…Ona je vec dobro, za razliku od mene poznavala Rovinj I zelela je da mi pokaze neke njegove veoma lepe predele…( Uvek je pricala za nijansu brze I vise od mene…) Simpaticni gradic na zapadnoj obali Istre imao je neke svoje ‘posebnosti’…Meni je najbitnija bila blizina mora koje sam uvek volela…

Par dana pred povratak u Kg, Sneza rece: ‘Ceco ne mozes da se vratis kuci iz Rovinja, a da ne odemo do jedne čajdzinice gde imaju I izuzetan ‘ćevap u somunu'...Nikad nisam bila veci ljubitelj mesnih proizvoda, ali pristadoh I stvarno sam dugo pamtila taj somun, a jos vise aromu nekog posebnog caja koji je imao caroban miris: nesto izmedju vanile I kajsije…

U to vreme je moj socijalni zivot u Kg bio veoma ispunjen….Kao predstavnik omladine univerziteta morala sam skoro svakog dana da prisustvujem nekim sastancima, da obilazim skoro sve fakultete, da vodim klub medjunarodne saradnje, da stignem do studenskog doma ako se tamo pojave neki problemi, da saradjujem sa medijima  u vezi  studentskih pitanja (nasa konferencija je u to vreme osnovala casopis: ‘Pogledi’, pa smo morali povremeno da odgovaramo I na pitanja njihovih novinara… ) Tako da mi nije bilo do neke vece ‘socializacije’ na protekloj primatijadi…Uglavnom sam bila upucena na Snezu, Spaleta I par osoba iz nase ‘ekipe’ koje sam poznavala jos od gimnazije…

Sto se tice sporta, ukljucila sam se malo u neke studentske trke I atletske aktivnosti, s’ obzirom da sam kao studentkinja redovno trcala kroseve, nekad cak dobijala I neke medalje…

Iz suncanog Rovinja, stigli smo u tada nesto oblacni Kragujevac, ali meni su posle jakog sunca oblaci uvek prijali, tako da sam bez predaha nastavila sa ucenjem I svakodnevnim aktivnostima…

Mnogo je vremena proslo od opisane primatijade…Prijateljstvo sa mojom drugaricom Snezom je ostalo do danasnjih dana…(po principu: ‘prijatelj je onaj koji zna sve o tebi, a I dalje te voli…’ ) Mada zbog posasti zvane ‘korona doba’ retko posecujem rodni Kg., kada se okupimo I dan danas pomenemo onaj mirisni caj I ‘ćevap u somunu’….

VREME strepnji I pretnji…Korona grafikoni dostizu ‘pikove’...Iza svakog ugla vreba po neka ‘bad news’.  A ipak na nebu se sunca pomalja, a ipak zivot  pocinje svakog jutra ponovo I obecava neki novi izazov…A ipak se voli, veruje, prasta, stvara…A ipak meni nekako opet ‘lepo u glavi’, ni sama ne mogu to da definisem ili objasnim, a kamoli da kazem… A ipak  mi se pogled zaustavi na ‘sklopljenim skazaljkama’…

Volim taj magicni osecaj u sebi, zapravo volim sopstvenu  emociju…I mudriji od mene mi kazu da nije ni trenutak, ni mesto za  bilo koju vrstu osecanja…Da sada treba biti duboko uman I potpuno racionalan…Da je sad ‘racio’ gospodar vremena, a distanca najpozeljniji ‘modus vivendi’…Da sada ‘rasplinute emocije’ vode u očaj…Eh, tu se setim Andrica koji kaze: ‘"Kada nisam očajan, ja ne valjam ništa."

Moji zivotni putevi su bili sudbinski, nebeski, mozda I Bozji….(Uvek kad sam pomisljala da tunel postaje sve dublji I mracniji, pojavljivalo se to cuveno ‘svetlo na kraju’,  valjda po onoj izreci: ‘Nikada te Bozja ruka nece odvesti negde gde te Bozja milost nece zastiti…’ ) Bas tako…

Posle decenijskog zivota I rada na Novom Zelandu I svega sto sam tamo naucila, iskusila, prozivela I stekla mnogima (u nekim trenucima I meni samoj) bila je neobicna ta ‘moja krucijalna odluka’ da se vratim u svoju primarnu domovinu…Bio je to za mene veoma turbulentan period... Na Novom Zelandu (20 000 kilometara daleko ) mi je ostao sin uprkos nasoj tadasnjoj ‘tesnoj emotivnoj povezanosti’ I mojoj beskrajnoj zelji da ga povedem sa sobom…Posle mnogo neprospavanih noci, pa necu da kazem ‘pretnji’, vec upozorenja tada vec duze bivseg supruga u stilu: ‘Ako mi odvedes maloletno dete koje je I NZ drzavljanin, bices na ‘crvenoj poternici’ interpola za kidnapovanje I sl., odlucila sam da je za musko dete u pubertetu u tadasnjoj situaciji ipak najbolje da bude pod ‘monitoringom’ oca I da oseti ‘cvrscu musku ruku’ u vaspitanju…Znala sam ako ipak I uspem da ga dovedem u Srbiju osim problema koje bi njegov uporni, u svemu tvrdoglavi otac pravio, javilo bi se tu I x drugih problema…Moji roditelji I ja bi mu pruzali bezgranicnu ljubav, ali od ‘cvrste ruke nista’ jer smo svi popustljivi…Ja se licno ne secam da je moj otac ikada povisio ton na mene jer, iako sam bila izuzetan djak I uglavnom ‘dobro dete’ umela sam nekim ‘bubicama’ bas da iznenadim I ponekad budem kako bi se zargonski reklo: ‘mala od skandala…’. Meni su roditelji oduvek SVE odobravali I u svemu me podrzavali, a svog unuka su obozavali, tako da bi sve bilo pusteno ‘detetu na volju’…Moje dete je od vrtica, tj. od svoje trece godine odrastalo na Zelandu, tamo prosao kompletno skolovanje, engleski mu je bio poput prvog jezika, tamo imao svoje drustvo, prethodno je boravio svega tri-cetiri puta u Srbiji ne duze od mesec dana, nije bio najsigurniji u nasem jeziku, ovde nije imao drustvo, znao je nasu latinicu, ali cirilicu nije poznavao…Iako prirodno veoma inteligentno dete nije bio ‘kalibar djaka’ kakav sam ja nekad bila, tj. vreme je uglavnom provodio pored’play-station’-a bez vecih ‘ucenickih navika’…Ako jos dodamo I drustva koja ‘na ulici’ vrebaju decu tih godina u mojoj glavi se odvijao ne bas najbolji scenario…Tako da sam se emotivno ‘prelomila’ ili ‘polomila’, ostace TAMO…Drugi, za nijansu blazi od prethodnog ali isto ‘emotivni prelom’ bila je odluka da odem daleko od jednog Kevina (poc.) koga sam mnogo volela I cija je zelja bila da ne budem svedok njegovih ‘losih trenutaka’ u teskoj bolesti od koje je oboleo…Taj odnos bi najbolje opisao Toni Parsons u jednoj od svojih knjiga (parafraziram u zenskom rodu): ‘Kada sam otisla TAMO nisam ni znala da ON postoji, a kada sam se vratila OVAMO, nisam znala kako cu da nastavim bez njega…’

Eto tako, srca ‘izbusenog’ poput ‘svajcarskog sira’ vratih se ja na veliku radost mojih roditelja ovamo…Krace vreme sam bila u poluletargicnom stanju koju najbolje opisuju stihovi: ‘Poliva kisa, al to joj je zanat, a SVE mi je RAVNO ko Severni Banat, manje-vise I sa kisom I bez kise…” (Sreca zahvaljujuci mojoj urodjenoj veselosti  I optimisticnoj prirodi mene takva stanja ne drze dugo…ja malo zbog necega patim, pa prodje, ubedim sebe da je tako moralo da bude I idemo dalje…)

A I tada je trebalo nastaviti dalje…Ja  I nisam imala neku ustedjevinu…Donela sam u kešu nekoliko stotina dolara (kao sada oko 500 evra) koji na zalost nisu bili ni konvertabilni u nasim bankama, tako da su me opet roditelji pomogli, koliko su I sami mogli da se nekoliko meseci ‘snadjem’…Onda dolazi ideja mog deke da se preselim u Beograd I opet napustim rodni Kragujevac…I tada spletom srecnih okolnosti I zahvaljujuci sposobnosti da predajem matematiku I na engleskom dobijam posao u najstarijoj privatnoj Bg gimnaziji I opet pocinjem da disem ‘punim plucima’…Puno se radilo, tako reci celodnevno radno vreme, ali je bilo mnogo druzenja I lepih momenata sa ucenicima I celim nevelikim kolektivom…U pauzama smo slobodno I opusteno, bas bezbrizno pricali o svemu I svacemu… (Danas je neko drugo vreme, dal’ zbog korone ili drugih ‘posasti’ svi se nesto ‘ustezu’ u svemu..Skoro me jedna draga I simpaticna poznanica prijateljski upozori: ‘pazi sta pricas ovde sve ide u etar’, pa ono vec cuveno ‘ovde I zidovi imaju usi’, pa ‘1000 ociju dr Mabuzea’ I sl. Sreca da sam ja veoma prilogodljiva, svetska zena, ‘na sve svikla’, a jos I ‘pesnicka priroda’…Svuda se snadjem u stilu: ‘suvisna pitanja izbegnem fintom, ime ti napisem nevidljivom tintom’…)

U privatnoj gimnaziji osim lepog druzenja bilo je I dosta mojih ‘poslovnih uspeha’…Nasa tadasnja direktorka, izuzetna intelektualka (dugogodisnji profesor latinskog jezika u Bg gimnazijama), veoma me je postovala I poveravala mi je mnoge odgovorne, ali I zanimljive poslove… (I dan-danas smo ostale u kontaktu I prijateljskim  odnosima… Govorila je: ‘Lana verujem ti I podrzavam te jer imas veliko profesionalno iskustvo, izuzetnu intelektualnu sirinu, toleranciju, harizmu, a nadasve toplo i plemenito srce..’ ) Tako da sam bila u rukovodecem timu kao predsednik komisije za uvodjenje tzv. ISO standarda, ucestvovala u medjunarodnoj saradnji I bila na svim prezentacijama nase gimnazije…

S’ obzirom na odlicno sporazumevanje na engleskom bila sam u ‘ekipi’  od nas nekoliko, koja je bila zaduzena za docek I komunikaciju sa gostima iz inostranstva…I sada se secam dolaska gospodina Teuva Laurinolija iz Internetional Baccalaureate Organization (Uvodjenje tzv. IB Diploma). Gospodin Laurinolli je tada bio Diploma Regional Manger sa sedistem u Stokholmu (office for Central & Eastern Europe and the Nordie countries)- nesto kao direktor jednog svetskog ogranka pomenute obrazovne organizacije. Dosao je u Beograd na poziv menadzera nase gimnazije da proceni nase uslove za uvodjenje pomenutih medjunarodnih IB diploma koje omogucavaju dalje skolovanje maturantima u celom svetu… Nas nekoliko je provelo u razgovoru sa njim skoro dva dana… U to vreme je bio vec pred penzijom, veoma odmeren, sluzbeno-ljubazan,covek izuzetnog obrazovanja- magistar matematike koji je kao rodjeni Finac govorio fluentno sve skandinavske jezike, engleski , ruski I dr. Pogledao je sve nase gimnazijske kabinete, zeleo je da upozna nastavno osoblje I proceni level poznavanja engleskog jezika. Na kraju sluzbene posete smo ga poveli u obilazak nekih znamenitosti Beograda od Kalemegdanske tvrdjave preko Skadarlije I dr. (Tu je ostala anegdota kada sam mu ja sa nasom profesorkom engleskog opisivala usce I ostalo I pokazala rukom: ‘Tamo, preko Dunava je moj Zemun…’ On me je upitao: ‘Lana, rekli ste da ne vozite, kako odavde stizete tamo preko..’ Ja sam odgovirila ‘na radost prisutnih’: ‘Pa, jednostavno, plivam..’ sto je I njega, inace veoma ozbiljnog nasmejalo. Kada smo ga ispratili na aerodrom ljubazno se zahvalio I rekao da mu je boravak u nasem gradu prijao iako je samo te godine imao stotinu sluzbenih ‘letova’ I da nije ni slutio da ce na nasim prostorima da od nekoga cuje toliko informacija o novozelandskom obrazovanju o kome prethodno nije puno znao.

U toku mog cetvorogidesnjeg rada u pomenutoj gimnaziji desilo se da Srpska Akademija Nauka I Umetnosti obelezava jednu od godisnjica tj. jubileja naseg cuvenog naucnika  Milutina Milankovića I zato je bila pozvana da dodje iz Australije njegova unuka Marina Milankovic.

Rukovodstvo nase skole je s obzirom na ime koje smo nosili odlucilo da pozove u posetu I ugosti  Marinu. Ponovo se sastala nasa ‘ekipa’ za medjunarodne susrete I nekako smo se Marina I ja najvise ‘zblizile’. Bile smo tako reci ista generacija, u to vreme meni se sin sa  ocem I macehom vec preselio u Australiju, a ona nije znala skoro ni rec naseg jezika I komunikacija na engleskom joj je bila dragocena…Shvatila sam da je ona jedna sasvim jednostavna, prirodna osoba, a s’ obzirom da je rodjena u Australiji tamo zavrsila Art-akademiju imala je sve odlike jedne prosecne, komunikativne I opustene Australijanke…Pokazivala mi je slike svog brata I njegove dece, pricala o pokojnom ocu-sinu Milutina Milankovica I vreme je veoma brzo ‘proletelo’. Bila je odusevljena Kosutnjakom (vodili smo je u ‘devetku’…) Razmenile smo adrese I rekla mi je: ‘Lana, ako dodjete kod sina u Brizben, Melburn je samo par sati avionom, pa se mozda nekad I vidimo…’ Od tada se nismo videle, ali je Marina ostavila na nas veoma prijatan utisak , a nadam se I mi na nju…

Ovu uspomenu na susret sa Marinom Milankovic bih zavrsila neobicnim citatom njenog dede  Milutina koji u jednoj od svojih knjiga kaze: “„Naša atmosfera, o tome nema sumnje, ženske je prirode, ona treperi pod žarkim poljupcem Sunca, često se naoblači i namrgodi, a kadgod huče, besni i zapara…”

U doba korone kada idemo okolo ‘maskirani’ primecuje se da  ljudske oči dolaze do izrazaja mnogo vise nego ranije…Ima ih raznih boja, raznih oblika, raznih ‘plitkosti’ I raznih ‘dubina’…

Interesantno je da dnevno mozete da prodjete pored stotine ljudi I NIŠTA…Kao sto ste ravnodusni prema njihovm maskama, ravnodusni ste I prema ocima…I  onda odjednom (ne)slucajno, nenadano,  u nekom ‘telepatskom’ kosmickom trenutku pojave se jedne za vas sasvim POSEBNE OČI…

Tada se svemir pokrene…Poezija cula…Dotadasnja unutrasnja tisina prerasta u sonatu…Cudesna svetlost izranja ni iz cega…I sve to samo u jednom trenutku kada sretnete te posebne oci….A onda posle toga, u usima jos dugo odzvanja ona poznata melodija: “Tvoje oči, tvoje oci, progone me, progone me tvoje oci…. tvoje oci vrlo dobro znam…”

I shvatite da je TO-TO, samo oči ili dugo trazena I konacno prepoznata EMOCIJA…

'Prijateljstvo….Strast…Strah..Nada…' Potresna I dubokoumna kjniga “Zapisano u zvezdama” otkriva nam jedan daleki I nepoznati svet u kome je polozaj zene tezak I delikatan:

“Zabranjena knjiga ovenčana brojnim nagradama i prevedena na više od 20 jezika…Potresna priča o jakim ženama koje se bore za ono što žele, o prijateljstvu i strastima, ali i o ljubavi prema zemlji.Veliki roman o ljubavi i nadi, o mržnji i patnji... Parinuš Sanije hrabro i odlučno otkriva istinu o ženama u Iranu, okovanim tradicijom, koje se i danas, ovog časa, bore protiv fanatizma.Mazuma nikada nije upoznala slobodu. Zna samo da sluša oca i braću. Zna i za batine, koje često dobija. Zna šta se očekuje od časne i smerne devojke kakva je ona: da nosi čador, da služi muškarcima uvek i svuda, da korača brzo, spuštenog pogleda. Ipak, Mazuma danas nije poslušala. Usudila se da pogleda mladića kojeg svaki dan sreće na uskim sokacima svoga grada. Nije trebalo mnogo pa da pogledi prerastu u veliku ljubav. U ljubav opasnu, koju je nemoguće sakriti i zbog koje će biti kažnjena. Kriva je za najveći greh, zbog toga što voli. Ovoga puta, batine nisu dovoljna kazna. Da bi sačuvala porodičnu čast, mora odmah da se uda, i to za čoveka kojeg će joj izabrati braća. Od tog trenutka, Mazuma mora da prihvati svoju sudbinu. Da bude predana žena svom mužu, da udovolji svakoj njegovoj želji, a potom i brižna majka svojoj deci. Dok Iranom besni revolucija, ova žena će hrabrost pronaći u ljubavi koju čuva duboko u sebi i koju nikada nije zaboravila. I čekaće dan kada će napokon dobiti ono što zaslužuje… "

Naslov pomenute knjige: ‘ZAPISANO U ZVEZDAMA’ podstice na razmisljanje: ‘Prst sudbine ili naš izbor? Sudbina zapisana u zvezdama ili posledice naših dela? Pitanja na koja ni mnogi naučnici, filozofi, mudraci pa ni mi obični smrtnici nemamo konkretan odgovor. Mišljenja su podeljena, kao i ljudska verovanja….Data nam je sloboda da mislimo, želimo, volimo…. Što znači da živimo život onako kako želimo i kako mislimo da je najbolje po nas. Da li  na taj način sami kreiramo svoju sudbinu ?

‘U zvezdama sigurno postoji nešto mistično i nama nedostižno, neka jaka sila koja utiče na naš život, ali knjigu života ipak sami pišemo. Naša sloboda je naš pokretač i inspiracija, a mi autori našeg životnog dela….’ Mi smo ti koji svesno pravimo svoje izbore I za to snosimo odredjene konsekvence….Tu smo mi, u odredjenim zivotnim okolnostima prinudjeni da se distanciramo od onih koje veoma volimo, a nekada I od sebe samih u ovom svetu neizvesnosti I raznih ‘posasti’ koje vrebaju ‘iza ugla’ kao  u nekom zacaranom zivotnom krugu…Kad poslusamo srce glava pocne da se ljuti jer nije dovoljno konsultovana…Kad slusamo samo razum srce se javlja prekoravajuci nas da je guseno u trenutku kad je moglo da se ‘raspline’… Nekada je skoro nemoguci postici tu ‘zlatnu sredinu’ taj balans izmedju pesnicke ‘emocije’ I matematicke ‘trezvenosti’…Pa, ipak sve se vremenom ‘sredi’, ‘pomiri’, dodje na svoje pravo mesto…A tu su kao luconose sveprisutne: ‘Ljubav, vera I nada’ koje pre ili posle uvek pobedjuju, sto  se pokazalo tacno I u navedenoj knjizi: ‘Zapisano u zvezdama’.

“Kad nekoga doživljavamo i opisujemo kao plemenitu osobu, pre svega mislimo na njenu dobrotu, na velikodušnost, blagost i toplinu. Plemenitost je osobina srca punog ljubavi i razumevanja, koje tu ljubav i razumevanje nikome ne uskraćuje i nesebično je pruža svima oko sebe…”

Neke osobine plemenitih:

“Plemeniti spontano pružaju ljubav – oni prihvataju druge onakve kakvi su, ne zameraju im i ne osuđuju ih, podržavaju ono što je dobro u njima i svakoga razumeju i umeju da upute reči saosećanja i utehe i da samim svojim prisustvom pozitivno utiču na druge. 

Primećuju kako je neko raspoložen i svakome će pokušati da pomognu da izrazi to što ga muči i pružiće mu saosećanje, nežnost i razumevanje – oni prosto kanališu osećanja…

Njihova tolerancija je bezgranična – ponekad drugima izgledaju kao osobe bez dovoljno samopoštovanja, zato što su u stanju da razumeju i prihvate ono što drugi osuđuju i da oproste stvari koje većina ne bi oprostila.

Gotovo ih je nemoguće uvrediti. Kad je neko grub i zao prema njima, oni to ne shvataju lično i ne osećaju se napadnuto i ugroženo. Oni razmišljaju zašto se ta osoba tako ponaša, šta li je nju povredilo i oštetilo, kad je tako puna otrova i žuči. Oni se ne brane i ne nude opravdanja, nego nastoje da razumeju suštinu. Jasno im je da postoje ljudi koji prosto uživaju u pakosti i grubosti, ali plemenite osobe nisu u stanju da tako jednodimenzionalno bilo koga posmatraju. Samo pomislite – svakog neko voli! Onaj ‘užasan čovek’, tako namerno neprijatan, koji prosto održava reputaciju nekoga ko je težak za saradnju, ili koga se svi plaše, neverovatno je nežan prema svojoj deci, voli životinje, ima bliske prijatelje i partnerku koja ga obožava. Dakle, sigurno ima neke bitne vrednosti, koje čuva za najbliže i neke bitne razloge zbog kojih se loše ponaša prema svima ostalima.

Oni nikoga ne mrze, a kad ih neko povredi i uvredi, oni znaju da treba da se povuku i distanciraju…

Njihova plemenitost ih čini postojanim u svim uslovima – koliko god neko bio zlonameran i koliko god nastojao da ih povredi i uvredi, oni ostaju samosvesni i puni razumevanja, jer istovremeno shvataju i prihvataju i svoja osećanja i motive i osećanja druge osobe. Oni ne traže zahvalnost za svoju ljubaznost i dobrotu, niti njihova dobrota i ljubaznost zavise od toga kako se neko postavlja prema njima. Oni su uvek plemeniti, jer su takvi, ne znaju i ne žele drugačije…”

Prethodnom tekstu I ne treba neki veci komentar…Sve je tu receno na lep I sazet nacin. Bila bih neskromna da sama za sebe kazem da sam toliko plemenita da ‘pokrivam sve prethodno iznesene stavke’, ali mislim da sam blizu toga…

Oduvek sam interese bliskih osoba stavljala ispred svojih I povlacila se nekad na svoju emotivnu, a cesto I materjalnu stetu…

Na primer u materinstvu nisam posesivno povlacila svog sina za sobom kada je bio u ‘najosetljivijim godinama’ za uticaj vec sam sagledavala sta ce biti bolje za njega samog na dugorocnom planu po cenu da ‘moje srce I pretrpi sta mora’…

U ljubavi nikada nisam bila ni posesivna, ni osvetoljubiva…Dok je lepo, lepo je ..., ‘carolija traje dok traje…tu nema dozivotnih garancija, ultimatuma, preteranih ocekivanja...’, ako dodje vreme da na nekom raskrscu svako izabere svoj put davala sam podrsku ‘partneru’ u svakom pogledu smatrajuci da cu ja uvek I sama da se bolje snadjem nego da nekome ‘zasmetam’ po onom vec poznatom: ‘gubitak se podnosi lakse nego kajanje...’

U prijateljstvu sam kao plemenita  osoba uvek prva ‘pruzala ruku’, uvek pomagala koliko sam mogla, a nadasve iskreno se radovala uspesima svojih draagih prijatelja bez ‘trunke’ zavisti I tugovala  kad bih cula da im se ne daj Boze desilo nesto lose…Ljude koje smatram svojim dobrim prijateljima (nema ih puno) bezuslovno postujem, volim, branim I ako dodje do ‘sitnih nesporazuma’ uvek prva pruzim ‘ruku pomirenja’….Za mene je pravo prijateljstvo poput ljubavi, nesto sveto I dragoceno….Nikada nisam htela da slusam ‘traceve’ o dragim ljudima, niti da ucestvujem u bilo kakvim ironijama ili sitnim pakostima koje su ‘kolale okolo’… I dan danas ne mogu da zamislim da se neko iz nekih razloga, predumisljaja ili koristi pretvara da je nekome ‘dobar prijatelj’, a minira ga na mnogim poljima, ogovara, provocira, ucestvuje u 'necasnim igricama' ili jednostavno u mislima o njemu nema dobru nameru…To bi za mene bilo ravno ‘zlocinu’… Pravo prijateljstvo se i zasniva na medjusobnom poverenju tako da sve sto sam zelela da cujem o prijateljima, pitala sam njih same ili se drzala one Andriceve: ‘Pravom prijatelju I ne postavljamo pitanja, on nam I sam kazuje ono sto zeli…’ Uvek sam imala ‘cisto srce’ I dobru nameru…

Nisam osecala da imam neke (ne) prijatelje, ali sam se ako naslutim ‘nesto’ I tu ponasala korektno, dostojanstveno bez osvetoljubivosti, zabadanja ‘podrebarnih’ strelica, sarkazma I dr. sto mislim da je nedolicno I nedopustivo za osobu koja nadasve ceni iskrenost I plemenitost.

Profesionalno sam uvek pokazivala maksimalno postovanje I toleranciju, naravno trudila sam se da odrzim profesionalnu-sluzbeno-ljubaznu distancu, da pomognem u poslovnim odnosima, a I tu da pokazem svoju ljudskost u svakom pogledu….Ako sam primetila, na srecu ne cesto, da se kod nekih osoba pojavljuje naka vrsta licnog animoziteta prema mojoj malenkosti povlacila sam se I kontaktirala  vise sa osobama slicnih sebi kod kojih sam prepoznavala empatiju, intelektualnu sirinu I ‘toplo srce’….

Toliko o onom najlepsem nakitu sto osoba moze da ponese, vrednijem I od dijamanata, a to je PLEMENITOST…

Deo Spanije sam upoznala jos u ranoj mladosti kada smo moj tadasnji suprug Peca I ja isli na nesto poput zakasnelog ‘svadbenog putovanja’ u Barselonu I letovali u LJoret de Maru…Od tada dugo nisam bila na tim prostorima…. Kad sam se vratila sa Zelanda  jedna od mojih dugogodisnjih prijateljica je predlozila da posetimo Madrid…Kada sam pogledala plan puta I videla  da treba da  se leti Beograd-Frankfurt, gde se ceka par sati, a zatim nastavlja za Madrid  prvo mi se nije islo jer sam se vec bila ‘naletela’ po Zelandu I okolo po ‘belom svetu’, ( bilo je u stilu: ‘umorna sam od ‘letenja’, umorno je srce moje umorno…’) ali ona je bila bas uporna, a upornost se nekada I isplati I ja podlegoh njenom predlogu….Nisam se pokajala…Bila je to carobna sedmica u carobnom gradu…Jos se secam ondasnje carolije i melodije:„Pongamos que hablo de Madrid“ koja predstavlja nesto kao nezvanicnu madridsku himnu…

Toliko znamenitosti….Toliko umetnosti…Postoji izreka: “God worked six days, and rested on the seventh: Madrileños rest the six, and on the seventh...go on the bullfight…” koja potpuno odgovara tamosnjem zivotnom stilu…Zivi (bilo je to dosta pre’korone’ ) se opusteno, izlazi se kasno, njihove vecere pocinju u 22 casa sto meni naviknutoj na novozelandski ritam gde se poslednji obrok uzima oko 18 casova (sto I dan danas uglavnom upraznjavam)  I nije bas prijalo… 

“Jedan od najvećih gradova u Evropi, Madrid ima sve ono što jedna svetska metropola treba da ima – velelepne građevine, poznate muzeje, velike, sređene trgove i bulevare, odličan sistem gradskog prevoza (sa čak 13 linija metroa!) i nebrojeno mnogo restorana i klubova…”

Toliko utisaka:

-Zlatni trougao umetnosti

“Madrid je svetski poznat po tri muzeja koja se nalaze duž Paseo del Prada, jednog od glavnih gradskih bulevara, i koja čine takozvani Zlatni trougao umetnosti: Prado, Muzej kraljice Sofije i Muzej Tisen Bornemisa.”

-Gradski trgovi: Glavni trg(‘Plaza Mayor je prostrani pravougaoni trg u istorijskom centru Madrida, podignut u 17. veku na mestu gradske pijace’.) Puerta del Sol(iako nije glavni trg, Puerta del Sol je verovatno najčuveniji trg u Madridu, poznat po 3 stvari – nultoj tački od koje se računaju sve udaljenosti u zemlji, satu čija zvona označavaju početak nove godine i skulpturi medveda sa drvetom koji je I symbol grada )Trg Svete Ane (‘ jedan od najsimpatičnijih mesta u gradu, koji se nalazi u takozvanoj Književničkoj četvrti. Na samom trgu su postavljeni spomenici pisca i dramaturga Pedra Kalderona de la Barke i pesnika Federika Garsije Lorke, a okolo se  može videti najstarije pozorište u gradu i grandiozni hotel ME Madrid Reina Victoria, koji se proslavio kao omiljeni hotel toreadora’)Trg Sibeles(najgrandiozniji od svih trgova u Madridu,), Trg Kolon (posvecen Kolimbu) I Trg Španije (na njemu se nalazi ‘Džinovski spomenik koji  prikazuje Servantesa i glavne junake njegovog najslavnijeg romana, Don Kihota i Sanču Pansa, kao i simboličke figure pet kontinenata kako čitaju piščeva dela iz španske književnosti.’)

-Kraljevska palata (‘Španija je jedna od sedam preostalih kraljevstva u Evropi, pa je donekle i logično da je zvanična rezidencija kraljevske porodice u Madridu među najposećenijim atrakcijama u gradu.’)

-Park Buen Retiro (‘Park Buen Retiro ili samo El Retiro je najčuveniji park u Madridu, smešten u samom centru grada, nedaleko od muzeja Prado i odmah pored Alkala kapije iz 18. veka, prve trijumfalne kapije sagrađene u Evropi nakon pada Rimskog carstva…’ )

Gran Via (‘Gran Via je glavna šoping ulica u gradu dugačka skoro 2 kilometra, ona praktično ide od trga Sibeles pa sve do trga Španije…’)

Ljubitelji fudbala (ja bas I nisam jedan od njih, mada mi je pokojni deka po ocu Duja bio u Kragujevcu tridesetih godina proslog veka jedan od boljih fudbalera tadasnjeg kluba ‘Radnicki’, tzv. ‘crveni kacketi’ ) bi se odusevili obilaskom stadiona Santiago Bernabéu koji je kuca spanskog velikana Reala I ima pet zvezdica.  

Meni je od mnostva spomenika  najvise imponovao spomenik toreadoru na jednom od trgova ispred arene u kojoj se tradicionalno odrzavaju koride…

Naravno pricati o srcu Spanije-Madridu, a ne setiti se stihova njihovog cuvenog pesnika Lorke za mene bi bilo neoprostivo:

“ Ja krenuh svojim putem,
ne znajući da te ljubljah.
Ne znam kakve su ti oči,
Tvoja kosa, niti tvoje ruke,
al’ na čelu mi još gori
predivni leptir tvog

 zamisljenog poljupca.
( LORKA<“Madrigal”, 1919.)

Volim kinoteku…Skoro pogledah fragment  filma iz 1938. “Obala u magli” (LE QUAI DES BRUMES / PORT OF SHADOWS)

,  ‘nagradjivanu kriminalisticku dramu o dezerteru koji nalazi ljubav, probleme I dr.’ Kritika je u to vreme bila odusevljena filmom I ‘visoko ga ocenila’ kao “Glasoviti film režisera Markela Karnea i scenariste Žaka Prevera, jedan od najboljih iz razdoblja francuskog "poetskog realizma", snimljen je prema romanu Pjera Maka Orlana.”

Jedan od retkih filmskih scenarija koje je pisao Zak Prever: “ nežni prijatelj zaljubljenih, poniženih, pesnik uličnih klupa i gradskih vrtova, melanholičnog i nasmejanog sveta… “ ili kako ga jos bolje opisuju: “Bio je pesnik jednostavnih reči, ali komplikovanih tema. Moralista i kritičar društva. Odmetnik, sanjar i anarhista. Pesnik i scenarista…”

Meni je kao I vecini, najpoznatija Preverova pesma ‘Barbara’ sa onim, vec cuvenim stihovima: ‘ Ne ljuti se sto ti kazem TI jer ti kazem onom koga volim…’

Prever uvek ume da prijatno iznenadi svojim tananim  I sanjalackim poetskim culom….Citajuci kritike o gore pomenutom filmu naidjoh na jednu do sada meni  njegovu nepoznatu pesmu, koja mi se bas dopala:

Ko Je?

“Ko je?

 Niko.

To samo kuca srce moje vrlo jako zbog tebe,

ali napolju mala bronzana ruka na drvenoj kapiji stoji nepomično i ne mrda.

Ne mrda ni malim prstom…”

Naravno kada se vec govori o Preveru ne moze da se ne pomene I jedna od njegovih vise poznatih pesama: ‘Ta ljubav…’

“Ta ljubav
Tako drhtava
Tako nežna
Tako očajna
Ta ljubav     
Lepa kao dan
I ružna k'o vreme
Ta ljubav tako stvarna
Tako srećna
Tako vesela
I tako tužna…Drhteći od straha k'o dete u mraku
A tako sigurna u sebe
K'o neki spokojni čovek usred noći
Ta ljubav koja je izazivala strah kod drugih
Gonila ih da govore...
I primoravala da blede
Ta ljubav cela celcata
Još toliko živa
A sva ozarena
To je tvoja ljubav
To je moja ljubav…”

“Neke Preverove pesme su imale uspeha i kao muzičke numere. Na tom polju se angažovao Džozef Kozma, koji je obradio pesme kao što su Jesenje lišće, Šumovi noći, i slično. Preverove pesme pevali su Edit Pjaf, Iv Montan, Nat King Kol i mnogi drugi."

Oduvek me je zanimala ljudska priroda I psihologija…Iako su mi ‘background’ prirodne nauke,  psihologija je bila I ostala u ‘zizi mojih interesovanja’….Jedan od nasih zavrsnih ispita na PMF-u bio je:’Pedagogija sa psihologijom ‘ koji sam duze pripremala sa posebnim interesovanjem. Tada, vec pred penzijom, na zalost odavno pokojni, nas uvazeni prof. dr Canovic (tadasnji prorektor naseg univerziteta) me je ispitivao skoro sat I po I na kraju rekao: ‘Vi ste izuzetno spremili ovaj ispit, s’ obzirom da ja desetke ne dajem, dobili ste moju najvisu ocenu I upisao mi devet…’ Radeci postdiplomske u oblasti obrazovanja na Novom Zelandu imala sam srecu da mi mentor bude jedan od pet svetskih eksperata za filozofiju I psihologiju matematickog obrazovanja, tako da sam uz njegovu pomoc I preporuke I tamo iscitala I ‘esejski’ obradila mnoge ‘materjale’ iz pomenute oblasti…Davno sam usvojila postulat: ‘Samo je DOBAR covek psihicki zdrav covek’ I trudila se da prozivim ‘vek’ kao dobra I plemenita osoba koja je u centar svojih misli stavila: ‘Razumevanje, prastanje I zahvalnost’ I to je uglavnom bilo prepoznato u svim mojim radnim I zivotnim sredinama….Sad negde manje, negde vise, ‘princip je isti…’Neke ‘grescice’ koje sam u zivotu, kao I svako od nas, mozda I cinila pocinjale su I zavrsavale se u mom srcu, nikada sa predumisljajem, nikada iz koristoljublja, osvete ili ne daj Boze, bilo kakve lose namere…

Jos na pocetku moje profesure koje se cesto I rado secam u jednoj od najstarijih gimnazija u Srbiji moji ucenici su prepoznali, kako su imali obicaj da kazu, to moje ‘zlatno srce’ koje nikada ne osudjuje, prasta, tolerise, pomaze…Kasnije na Novom Zelandu u jednoj od najtradicionalnijih muskih gimnazija kada sam svake druge srede u mesecu menjala naseg ‘dina’ tj. sefa matematickog ‘departmenta’ I primala ucenike koji su ‘nesto zgresili’ na casovima matematike kod raznih kolega na vaspitni razgovor, taj dan je bio omiljen I bilo je molbi ucenika: ‘Saljite me kod one nove Miss... Ona je ‘full of understanding’….Po povratku u zemlju, I u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji gde sam cetiri godine predavala, uglavnom sam kod ‘dece’, a I kod vecine kolega bila omiljena kao ‘profesorka Lana’….I u sadasnjoj skoli u kojoj  sam vec pola svog radnog veka, uvek  sam spremna na odredjene kompromise, naravno do odredjenih ‘granica’…

Na privatnom planu sam takodje oduvek pokazivala razumevanje za slabosti ljudi iz okruzenja, prastala povremene neprijatnosti koje su mi priredjivali I bila zahvalna za SVE sto mi je zivot podario, a podario mi je toliko toga lepog…Posle razvoda koji me je ‘potresao iz korena’ brzo sam oprostila bivsem suprugu I zarad dobrobiti svog deteta bila I ostala u kulturnim I prijateljskim odnosima sa njegovom novom suprigom I njihovom decom…Druga supruga oca mog sina je tada bila veoma mlada, tako reci ‘dete’…(moja malenkost je u vreme naseg razvoda imala vec 32 godine) , trudila sam se u zajednickim razgovorima uz kafu ili rucak da I njoj I svima olaksam ta nasa tadasnja ‘turbulentna vremena’ u ‘belom svetu’. I dan-danas sam joj zahvalna sto je uvek pokazivala razumevanja za nasu tadasnju porodicnu situaciju, pomagala je koliko je mogla, a I kad nije mogla, bar nije odmagala.

Uvek sam potpuno razumela ljude oko sebe I prva prastala neke ‘nesporazume’ koji su se u svim, pa I u mom zivotu povremeno desavali…Prvo, ako ja dozvolim sebi da se sa nekim uopste zblizim I da ga prvo smatram za dobrog prijatelja, a posle na neki nacin zavolim, to znaci da je ta osoba dobra I vredna paznje…U tome se nikada nisam prevarila…Mogu da postoje zivotne okolnosti koje sprece ljude koje zavolimo I koji zavole nas da odreaguju onako kako bi smo mi zeleli (a I oni sami) u nekom trenutku, ali to su neke ‘vise sile’ koje sam razumela, pokusavala da prevazidjem, a ako su te sile bile ‘jace od nas samih u tom trenutku’ blago sam se distancirala trudeci se da nikoga ne povredim…Tu mi je bila I ostala omiljena misao Mese Selimovica: ‘Gubitak se uvek podnosi lakse nego kajanje’… I posle odredjenih obostranih ‘gubitaka’ na emotivnom planu ostajala sam u prijateljskim odnosima sa nekada veoma dragim osobama, postovala njihovu licnost I dostojanstvo…Trudila sam se da nikoga nikakvom gruboscu ili ironijom ne povredim u trenucima kada sam znala da je njemu bilo I jos teze nego meni samoj…

Cuvala sam svoja dugogodisnja prijateljstva takodje razumevanjem I prastanjem…’Ni drvo bez grane, ni covek bez mane’…Moja najveca prijateljstva, kumstva I sl.  poticu jos od davnih srednjoskolskih dana, tako da sam bila svesna da se ljudi sa godinama I prezivljavanjem ‘svega I svacega’ menjaju I trudila sam se da razumem I opravdam njihove promene…

Kao sto cesto isticem: ‘na uvrede, pakost, ironiju…’ I druge posasti kojih ima okolo, srecom ne puno, ne odgovaram istom merom…Trudim se da ostanem dostojanstvena I ljubazna sa svima I sve ostalo prepustam nekim ‘kosmickim sudovima’…

Oduvek sam mislila da ako ja svakome pruzim ‘ruku prijateljstva’ da ce ljudi tako odreagovati…Mnogi su tako odreagovali, narocito na Novom Zelandu I zato sam im ‘zahvalna do neba’. Na zalost,na nasim prostorima ima mnogo vise zavisti, da ne kazem zlobe I pakosti koje verovatno poticu od nekih ljudskih’frustracija’ I nezadovoljstva prvo samim sobom, a zatim okolnim svetom( I onom losom zivotnom filozofijom: ‘uvek je komad u tudjoj ruci veci’… ) Mozda su nekima zasmetali moji profesionalni uspesi iz rane mladosti koji mi nisu smetali da rano zasnujem i porodicu I dokazem se na mnogim razlicitim ‘poljima’…Mozda je neko zavideo na tome sto sam dugo zivela u inostranstvu I sticajem okolnosti proputovala skoro ‘pola planete’…Mozda nekome nisu prijali moja urodjena harizma I inteligencija… A mozda su to samo osobe koje I nemajuci sta drugo da rade u zivotu: ‘do podne mrze same sebe,a od podne citav svet…’ Mozda, mozda, to su samo pretpostavke, a nista nije potpuno tacno dok se ne dokaze…A dokaz, tj. obrazlaganje tacnosti nekog tvrdjenja moze da bude dugotrajan process I nekad zahteva metodu ‘ reductio ad absurdum’ tj. po naski: ‘svodjenje na protivrecnost’ gde se uvodi pretpostavka suprotna datom tvrdjenju I dovodi u kontradikciju sa necim vec dokazanim I tako dalje, I tako blize…S’ obzirom da SVE razumem I SVE prastam, nema potrebe da SVE pomenuto I dokazujem….

Meni je najvaznije ono da mi je ‘lepo u glavi’ ili kako D. Maksimovic kaze:

“Osećam večeras,dok posmatram laste,

   Kako srce moje polagano raste…

 Da ima u meni cela nežna plima
 Reči nerečeni;
 Da bih srce mogla poklanjati svima,
 I da opet mnogo ostane ga meni…”

Bas, kako gore pomenuta pesnikinja kaze, u meni postoji plima dobrote, razumevanja, prastanja….    A I neke lepe ‘reči nerečene’….Moje srce je zahvalno za sve sto je prozivelo I dalje se I u ovim ‘ne bas lakim vremenima za citavo covecanstvo’ raduje svakom novom danu, dobrim ljudima I svakom zraku sunca koje se ‘uvek ponovo radja’….

Sada, kada, kako obicno kazem prodjoh ‘pola veka’ I ‘pola sveta’, uglavom sam zadovoljna svojim zaokruzenim profesionalnim I porodicnim zivotom, vazno je da ima vise ‘plusica’ nego ‘minusa’, ali naravno uvek sve moze I bolje, vazno je shvatiti ‘prosle greske’, (a ko ih nije pravio) I na njima se uciti….

Evo par istina koje sam ja naucila:

-Sve u svoje vreme…’Strpljen-spasen’…Ni za cim ne treba mnogo zuriti…Na primer, ne treba se vencavati pre 25. godine, za sve je potrebna osim intelektualne I emocionalna zrelost...Emocija, ako je prava dugo traje i nigde nece da pobegne, a ako nije prava, onda vam i ne treba...

-Ne treba emigrirati u stranu drzavu bez odlicnog poznavanja tamosnjeg jezika

-Nikada dragim ljudima ne treba davati vise od dve sanse da nesto izmene ili poprave…Ako im to nije dovoljno, ma koliko da su vam dragi treba krenuti dalje… Inace se ulazi u 'zacarani krug' medjusobnog zavaravanja i iscrpljivanja...

-Najboljim prijateljima ne treba bezuslovno verovati I poveravati se..Ipak su oni samo ljudi od ‘krvi I mesa’ podlozni uticajima svojih najblizih ili nekim sopstvenim interesima…Na zalost I kod njih, ma koliko da se medjusobno poznajete, volite I postujete moze da proradi neka vrsta ljubomore, a to je 'opaka zvercica' koja moze i da naudi...

-Na tudje uvrede I provokacije   nikada ne treba odgovarati istom merom…Po onoj Biblijskoj: ‘svoga neprijatelja treba napojiti I nahraniti…’, a ima ko o svemu brine kad dodje pravo vreme…Uvek treba sa svim ljudima postupati dobronamerno I dostojanstveno…

-U zensko-muskim relacijama, zena ma koliko bila emancipovana I sigurna u obostrani fluid, simpatiju ili neku jos jacu emociju nikada ne treba ni u cemu da preuzima ‘prvi korak’, tu treba da da vremena I prostora muskarcu da tradicionalno  on prvi ‘korakne’…Ako prodje mnogo vremena I oseti se njegova nesigurnost, bolje je na dostojanstven nacin povuci se I sacuvati lepo prijateljstvo nego na bilo koji nacin povrediti bilo ciju sujetu ili osecanje…

-U ljubavi se treba nesebicno davati I uvek brinuti prvo kako se oseca ‘druga strana’, ne dozvoliti da joj se zbog vas bilo sta ‘lose’ desi…Po meni je ljubav vise davanje nego primanje… U tim odnosima treba biti maksimalno iskren, bez ‘igranja igrica’, ‘otvoriti karte’, pa ma kakve one bile, prave emocije uvek pronadju neki skriveni ‘joker’ koji pripomogne I u tezim ‘otvaranjima’…

-Zivotna aksioma je I ona dragocena pouka: ‘Ako treba da te ‘zadrzavam’ necu vise da te ‘zadrzavam’…’ To vazi u svakom odnosu I prema bliskim rodjacima, sopstvenoj deci, dobrim prijateljima, emotivnim partnerima…Svako ko vas postuje I voli bice tu za vas, ostace iskren  I posvetice vam odredjenu paznju koliko mu zivotne okolnosti dozvoljavaju, I bez vaseg pozivanja, insistiranja, ‘zadrzavanja’, ako postoji dobra namera i zelja, nadje se I pravi nacin…

-Na kraju, uvek treba slediti onu mudru preporuku: ‘Idi kuda te srce vodi’, a srce retko gresi…

Tuzna vest, za nas rodjene Kragujevcane, a I sve ostale ljubitelje umetnosti....

“Glumac Mirko Babić, koji je javnosti najpoznatiji po ulozi Dragojla u seriji "Selo gori, a baba se češlja", preminuo je u 72. godini.

Mirko Babić je bio prvak drame najstarijeg pozorišta u Srbiji, Knjaževsko-srpskog teatra u Kragujevcu.Gledali smo ga kao Šekspirovog Kralja Lira, Ivana Karamazova Dostojevskog, u Mihailovićevim "Tikvama" i kao Čedu u Nušićevoj "Ministarki".

Kao ucenica Prve kragujevacke gimnazije  matematickog smera, ucestvovala sam na mnogim  srednjoskolskim takmicenjima, pa I u recitovanju… Tako sam davno na jednom od pomenutih takmicenja upoznala gospodina Babica koji je kao ‘prvak drame’ naseg pozorista bio predsednik  zirija… Dobila sam prvu nagradu za recitovanje Jesenjinove pesme: “Sve sto zivi neki oziljak ima” (u donjem prilogu) I preporuku da bih mogla da svratim u pozoriste (zgrada se skoro ‘naslanja’ na zgradu nase gimnazije ) da malo vise vezbam I da razmislim o potencijalnim dramskim studijama…Gospodin Babic mi je tada rekao da sam veoma talentovana…

Nikada nisam, po gore pomenutoj preporuci, svratila u pozoriste jer sam u to vreme zelela da izživim neke svoje druge talente, a ponajvise matematicki…

Pisanje I recitovanje su ostali kao nesto poput mojih ‘zivotnih hobija’…

Tako se danas, cuvsi tuznu vest o smrti naseg  velikog umetnika I boema setih I gore pomenute Jesenjinove pesme:

“Sve što živi ožiljak ima
još iz detinjstva, poseban, ran.
Da nisam pesnik, ja međ svima
bio bih hulja i lopov znan.

Mršav i rasta odveć malena,
međ decom bio sam uvek heroj,
često, često nosa razbijena
vraćo sam se pod krov svoj.

Uplašenoj majci, kad pred nju banem,
reč ceđahu usne krvavo-tmaste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Pa i sada, kada se bez traga,
onih dana krv vrela smirila,
nespokojna neka drska snaga
na poeme moje se izlila.

Na već zlatne literarne hrpe;
i u svakom retku što se vije
ogledaju se nekadanje crte
kavgadžije, nemirka, delije.

Ko i nekad imam hrabrost mušku
al nov korak moj se drukče sluša…
Dok mi nekad razbijahu njušku,
sada mi je sva u krvi duša.

Ne velim više majci okrvavljen,
već tom šljamu što cereć se raste:
«Ništa, de! Spotakoh se o kamen,
a već sutra sve će da zaraste.»

Sergej Jesenjin

Skoro sretoh jednu drugaricu iz svoje generacije koja je dugo zivela u Italiji I koju bas dugo, dugo nisam videla I zapocesmo pricu….A prici nikad kraja…Zajednicke uspomene iz skole, udaje , razvodi, deca, moji utisci sa Novog Zelanda, njeni utisci iz Italije, proslost, sadasnjost, buducnost, korona I ostale ‘posasti’, zivot I ljudi oko nas….Nije se mnogo promenila od srednjoskolskih dana…Naravno, njena lepota je zrelija, njena harizma pojacana godinama, obrazovanjem I iskustvom, a oči su ostale iste pitome, radoznale, dobronamerne, ‘oči srne’….

Jedino sto je meni ‘upalo u oci’,  da ona menja neke mobilne 2-3 komada…(Ja, Bogu hvala koristim samo jedan, kod mene je u svemu tako, ja kad se ‘zakacim’ za nesto-jedno-jedino, to bas potraje…) Cas zove sa jednog, cas se javlja na drugi, u pripremi je I treci… Okrece se cesto okolo I posmatra okolinu, menja naocare, cas za blizu, cas za diljinu…Ja se I tu razlikujem, uprkos pozamasnoj ‘kratkovidosti’ ja retko stavljam naocare, na javnim mestima skoro nikada, tako da vidim osobu koja je blizu mene I kojoj se obracam, a sve ostalo su ‘siluete’, njih inace stavim na ‘ignore’, pa sto moram ‘okolo’ da zagledam, ko  me prepozna I zeli da se javi prici ce, zasto bih ja ‘gledala okolo’….Zato ja vidim ‘na blizu’ odlicno, citam ‘sitna slovca’ bez naocara, a  ponekad citam I ‘izmedju redova’…ehh..(to je vec prirodna intuicija koja me retko prevari).

Ja sam uvek iskrena u duzim  komunikacijama  sa retkim osobama sa kojima bas zelim da komuniciram, kao sto je pomenuta drugarica…(Sa svima ostalima sa kojima moram da obavim ‘small talk’ praktikujem lakonsko javljanje u prolazu bez duzeg zadrzavanja ako to ne zahtevaju poslovne obaveze…) Tako da ne izdrzah da je ne pitam: “Nesto mi izgledas uznemireno, sta se okreces I sta ce ti toliko mobilnih….”

Moja pomenuta, skolska drugarica odgovori, nadam se iskreno ali paranoicno: ‘Znas I u Italiji nije bilo ‘med I mleko’, ali ovde ‘cure informacije na sve strane’ I mnogi te ‘slusaju’ sa strane, zato sam veoma oprezna, menjam ‘kartice’ mobilnih, gledam okolo, imam ‘ekipu’ koja me izvestava I sl.

Ja ostadoh, narodski receno ‘zapanjena’, da ne kazem zargonski ‘frapirana’ I rekoh: ‘Znas, ziveci I radeci dugo na Novom Zelandu, navikla sam da su ljudi opusteni, iskreni, druzeljubivi, dobronamerni, ali gledaju ‘svoja posla’ I to sam vremenom bas poprimila od njih…Verovatno je kod tebe u Italiji sve bilo drugacije…Drugo, zivim prilicno transparentno, nemam sta da krijem, nikome ne zelim niti nanosim bilo kakvo zlo, nemam neki veliki novac, imam prosecnu egzistenciju, trudim se da se nikome ne zameram I kako u šali cesto kazem: ‘ne bavim se politikom I ne smetam vise nikom…’ tako da ne znam sto bi neko profitirao slusanjem ‘mene’…Takodje, danasnja tehnika je toliko napredovala da nije vise potrebno ‘1000 ociju dr Mabuzea’ iz pedesetih godina proslog veka da bi se nesto saznalo…Ko hoce, pomocu visoke tehnologije  I ‘male pomoci prijatelja’ moze apsolutno SVE da sazna o zivotu bilo koga  ne samo na nasim prostorima, vec na celoj planeti…Onda, logicno cemu ‘paranoisanje’ I skrivanje bilo cega…Nemoj da se ljutis, ti ces draga moja drugarice, uskoro poceti da koristis ‘golube pismonose’ I Morzeovu azbuku, ali da te utesim, moj pokojni deka po majci-vazduhoplovni oficir mi je pricao da su jos sezdesetih I pomenuti ‘golubovi’ bili ‘presretani’….

Moja drugarica tuzno odmahnu glavom I rece: ‘Znam ja sve to o cemu mi pricas, ali ipak ovako se osecam sigurnije…’

Ja se nasmejah i odgovorih: ‘Onda je u redu, svako treba da cini ono sto mu stvara sigrnost I lep osecaj ‘u glavi’, pa maker da koristi I golubove ‘pismonose’…ehhh…

Posle pomenute ‘neobicne konverzacije’ pocele smo da ‘caskamo’ o lepsim temama I vreme je brzo ‘proletelo’…U dobrom drustvu vreme inace brzo prolazi…

Kada sam stigla kuci razmisljala sam o pomenutoj drugarici I ‘njenim problemima’…Pomislih da joj posaljem, neku ohrabrujucu poruku, ali mi je ona rekla da je ne zovem I ne saljem poruke na broj koji mi je dala (Ili da pisem u nekim siframa, za sta ja bas I nisam ‘pristala’ ), jer bi me ONI (tako ih zove, a meni ni sada nije jasno koji su to njeni: ‘oni’) stavili na listu ‘njenih kontakata’ I proveravali…Ako bude trebalo rece naci ce ona mene, ali ne telefonski vec na neki drugi ‘diskretniji nacin’…Odlucih da ispostujem njenu volju, a sama prelistah poeziju koja bi odgovarala nasem skorasnjem susretu I s’ obzirom da smo generacija setih se Arsena Dedica, Serbedzije I cuvene recitacije: ‘Ne daj se Ines’ I sve o tome pripremih za nju ako me nekako opet ‘diskretno nadje’…. Tada cu joj ispricati I odrecitovati sledece:

“Autor i prvi izvođeč pesme Ne daj se Ines je Arsen Dedić, mada je i izvođenje glumca Rada Šerbedžije, veoma popularno….Evo jedne zanimljivosti o pesmi Ne daj se Ines! Pesma, kao što se zna ima romantičnu pozadinu. Arsen je u mladosti, u Beogradu upoznao izvesnu Ines Barezi, iz Splita. Neko vreme su se zabavljali, ali njihova ljubav nije potrajala do kraja života. Ines se kasnije preselila u Milano, gde se udala, ali je ostala da živi i u Arsenovim stihovima.

Stihovi pesme su ušli i u svakodnevni govor. Kada je nekome nešto teško, iz nama slične generacije, obično mu u žargonu kažemo: ,,Ne daj se Ines!”.

NE DAJ SE INES

“Ne daj se Ines
Ne daj se godinama, moja Ines
drukčijim pokretima i navikama
jer još ti je soba topla
prijatan raspored i rijetki predmeti
imala si više ukusa od mene
tvoja soba divota
gazdarica ti je u bolnici
uvijek si se razlikovala
po boji papira svojih pisama,
po poklonima
pratila me sljedeceg jutra
oko devet do stanice
i ruši se zeleni autobus
tjeran jesenjim vjetrom
kao list niz jednu beogradsku padinu
u večernjem sam odijelu
i opkoljen pogledima

Ne daj se mladosti moja,
ne daj se Ines

Dugo je pripremano naše poznanstvo
i onda slucajno uz vruću rakiju
i sa svega nekoliko rečenica,
loše prikrivena želja
tvoj je način gospodje
i obrazi seljanke
prostakušo i plemkinjo moja
pa tvoje grudi, krevet
i moja soba objesena
u zraku kao narandža
kao narandžasta svjetiljka
nad zelenom i modrom vodom Zagreba
Proleterskih brigada 39 kod Prkovic
pokisla ulica od prozora
dalje i sum predvecernjih tramvaja
lijepi trenuci nostalgije, ljubavi i siromaštva
upotreba zajednicke kupaonice
i molim vas, ako netko traži.

Ne daj se Ines

Evo me ustajem
tek da okrenem ploču
da li je to nepristojno
u ovakvom času
Mozart Requiem Agnus Dei
meni je ipak najdraži početak
raspolažem s još milion nježnih
i bezobraznih podataka naše mladosti
koja nas pred vlastitim očima vara,
i krade, i napušta.

Ne daj se Ines

Poderi pozivnicu, otkazi večeru, prevari muža
odlazeci da se počesljaš
u nekom boljem hotelu
dodirni me ispod stola koljenom
generacijo moja, ljubavnice.

Znam da će još biti mladosti,
ali ne više ovakve
u prosjeku 1938.
ja neću imati s kim
ostati mlad ako svi ostarite
i ta ce mi mladost
teško pasti
a bit će ipak
da ste vi u pravu
jer sam sam na ovoj obali
koju ste napustili i predali bezvoljno
a ponovo počinje kiša,
kao što već kiši
u listopadu na otocima
more od olova
i nebo od borova
udaljeni glasovi koji se miješaju
glas majke, prijatelja, kćeri,
ljubavnice, broda, brata
na brzinu pokupljeno rublje pred kišu
i nestalo je svjetla
s tom bjelinom
još malo šetnje uz more
i gotovo.

Ne daj se Ines!”

Vreme  kratkih predaha tj. ‘mini raspusta’…. U onim vremenima ‘pre korone’ uglavnom sam pakovala kofere (U stilu: “To nije putnica za listu cekanja, cim se spakuje, startuje vec…’) I odlazila iz stana kod bliske familije ili dalje na neka kraca putovanja…Tako da u srcu cuvam mnostvo lepih trenutaka druzenja sa dragim osobama I obilazenja raznih znamenitosti pocev od Ajfelove kule, preko Ciriskog jezera do  Karlovog mosta….

Sada u ovo (ne) vreme kada posast zvana ‘korona’ hara okolo postujem  propisane mere I uglavnom  vreme provodim uz svoju ‘najstariju ljubav’ knjigu…S’ obzirom da nisam od onih  ženica  vicnih kucnim poslovima u stilu: ‘sto vidi ocima, napravi rukama’, ‘prevrne celu kucu za tri sata’ I sl. (‘kapa dole’ njima), a nisam ni poput moje pokojne majke koja je ziveci pedesetak godina u srecnom braku upraznjavala aktivnost: ‘gde njen muz okom, ona skokom’, ja uglavno u slobodno vreme sedim I čitam….  (Sin I snaha zive svoj zivot u dalekoj Australiji, tako da I kad bi smo imali vise vremena u  danasnjim okolnostima ne bi smo mogli da uprilicimo neko vidjenje…) Čitanje mi je najbolji aktivni odmor…

Uvek se ponovo vracam svojim omiljenim piscima, narocito  Čehovu o kome je neko skoro prelepo pisao rekavsi: “…gospodin Anton Pavlovic Cehov I ja upoznali smo se davno u nezgodnom trenutku.  Razlika u godinama je bila nemerljiva jer sam ja tada bila osnovoškolka, a on davno pokojni. Nasoj ‘vezi’ se pomalo protivila jedino moja majka tvrdeci da sam ja tada bila ‘premlada’ za gospodina Cehova. Cehov me je naucio da gledam sirom otvorenih ociju oko sebe, da ne dozvolim da mi velike stvari odvuku paznju sa naizgled malih koje nase zivote cine neponovljivim…” I dan danas mi je tako reci zivotni moto Cehovljeva recenica: “Na osobi treba da je lepo SVE: ‘I lice, I odelo, I misli, I dusa…’

Naravno  cesto se vracam I Dostojevskom, Hemingveju, Cvajgu (dugo mi je njegova knjiga: ’24 sata u zivotu jedne zene’ bila svakodnevna lektira…)…Od nasih pisaca oduvek sam bila I ostala fascinirana Andricem: “Sto ne boli, to nije zivot, sto ne prolazi, to nije sreca…” I  Pekicem cije sam ‘Besnilo’ prvi put citala na jednom davnom putovanju, cekajuci vise od 6 casova ‘transfer’ I to bas na Londoskom aerodromu Heatrow…(valjda u zivotu nista nije slucajno). Kao ‘pesnicka priroda’ volim mnogo pesnika, mada tu Rilke nema konkurenciju: “Ko zna mozda je juce u sumrak ista ptica proletela I procvrkutala I pored tebe I pored mene na razlicitim krajevima grada…”

Za kraj nekako  uvek ostavim  Hesea… Nismo se odmah ‘zavoleli’…U srednjoj skoli sam procitala njegovog ‘Stepskog vuka’ koji ima dosta piscevih autobiografskih elemenata, preispitivanja, ‘unutrasnjih konflikata’ koji mi, cini mi se u to vreme nisu bas prijali…Kako sam ‘sazrevala’  Hese I ja smo se bas sprijatelji I usvojila sam neke njegove poglede na zivot kao sto je stav o sreci koji maestralno iznosi u sledecem citatu:

““Što sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla….

Naučio sam da biti voljen ne znači mnogo, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje vrednost i lepotu našem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono što se može nazvati srećom, bilo je satkano od EMOCIJA.
Novac nije ništa, moć nije ništa. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrećni. Lepota nije ništa, vidio sam lepe muškarce i lepe žene koji su bili nesrećni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseća; bilo je bolesnika punih volje za životom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli mučeni strahom od patnje.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi…”
(Herman Hese – ‘Srećan je ko ume da voli’)

Bas kako je gore napisao Hese…Sreca je u ‘umecu ljubavi’ (cime se pozabavio I mudri From cije me je ‘Bekstvo od slobode’ nekada dosta privlacilo…). Kad volimo, nekako smo ispunjeniji, sadrzajniji I osmeh nam je lepsi I sami smo ‘bolji’, ‘meksi’ I tolerantniji…Spremni smo na svekoliko razumevanje  svih, razlicitih ljudi I raznih situacija oko nas…Tolerisemo I vise nego ranije I pravdamo cak I neke bas ne prijatne postupke mnogih osoba iz  ‘okruzenja’ time sto nikada nisu imali tu dragocenu sposobnost da vole, ili su je imali I na zalost, vremenom izgubili, pa su zato prestali da se raduju sami sebi I postal zajedljivi zbog licne frustracije koju skrivaju prepotencijom, a u stvari su duboko nesrecni…Niko ne moze da bude ironican, da vredja drugog, da toliko ‘zabada nos’ u tudja dvorista, da kritikuje, ‘blati’, izmislja, tracari a da nije ‘u svom dvoristu’ duboko nezadovoljan I  jednostavno raznesen nekim ‘zivotnim cunamijem’…Zato takvim ljudima treba prastati… Ja se trudim da na prethodno navedeno, ako se, ne daj Boze, I desi (sreca moja sredina je akademska I to se skoro ne desava,  mozda po nekome nesto bas ‘izleti’…) odgovorim osmehom bez osvetoljubivosti I prekora…Ja se nekad nasalim u krugu bliskih prijatelja I kazem: ‘Eh, kad bih ja kao nekadasnji pobednik mnogih drzavnih oratorskih takmicenja htela da ‘pustim jezik’ neki bi ‘zacvileli’… ali necu jer su ponasanje coveka I njegov odnos prema okolini I prijateljima I (ne) prijateljima stvar lepog vaspitanja, obrazovanja I licnog, tj. unutrasnjog ‘bontona’…Na  nevaspitanje treba odgovoriti bas suprotno: ‘lepim vaspitanjem’ koje se ponese jos od detinjstva, od primarne porodice….’A neko to od gore prati  SVE…’

Znaci kad volimo, tada  nam je, kako ja cesto kazem ‘lepo u glavi’ I vidici okolo postaju bistriji, cistiji, a tu je I ‘knjiga kao jedan od najboljih prijatelja’ koja nam omogucava da se u potpunoj harmoniji izmestimo u neke prostore ‘sanja’ I jos bolje upoznajemo sami sebe, sto je vrhunac mudrosti….

Verovatno svako ima svoje znacajne moment u zivotu kojih se rado seca, koje voli I cuva u srcu kao vremenske konstante…Moji su nekako svi vezani za neke SEPTEMBRE...

Moji ‘precious moments’ (dragoceni zivotni trenuci su): 

-Prvi dan ulaska u moju GIMNAZIJU, jednog davnog septembra…Tada kao srednjoskolka nisam ni slutila koliko ce mi ta skola doneti lepih momenata (pocev od proglasenja za ‘ucenika generacije matematicke struke’ do skoro decenijske tamosnje profesure I druzenja sa izuzetnim osobama…)

-Rodjenje sina (sam kraj avgusta, par dana ranije od predvidjenog termina: ‘prvog septembra’, nekako uvek taj septembar mi donese nesto lepo I novo…)

-Dobijanje ‘dvojnog drzavljanstva’ , tj. prihvatanje I  Novo Zelandskog drzavljanstva jednog septembra…Na posebnoj ceremoniji uz zakletvu: “I, swear that I will be faithful and bear true allegiance to Her Majesty Queen Elizabeth the Second, Queen of New Zealand…….. So, help me God.”

-Zavrsetak postdiplomskih studija na Novom Zelandu (jednog septembra) koji mi je otvorio nove hoizonte I omogucio bolji kvalitet tamosnjeg zivota…

-Upoznavanje jedne osobe (opet, pre dosta godina, jednog septembra) koja je vremenom za mene postal ‘posebna’, doprinela da mi bude ‘lepo u glavi’, uverila me da postoje iskrenost i dobrota I probudila onu emociju iz pesme:

“Sada znam da je mome srcu nebo granica
tvoja ljubav mu je zadnja stanica
vise se ne bojim otkad tebe upoznajem…”

Ehhh…Malo li je od septembra….

 Iako mi je diploma matematickog fakulteta iz nase zemlje odmah prepoznata I verifikovana od strane novozelandskog ministarstva obrazovanja, to nije bilo dovoljno da dobijem predavacku licencu bez njihovih postdiplomskih studija u obrazovanju koje sam zavrsila u svojoj 34. godini…Studije su imale nekoliko modula: teorijska nastava na koledzu se naizmenicno smenjivala sa praksom u  njihovim srednjim skolama gde sam u prvom delu slusala predavanja iz svoje struke, a u drugom delu i sama drzala predavanja u prisustvu komisije koja me je ocenjivala i pisala reference o mom radu... I na kraju pisanje zavrsnog rada: (Moj rad je bio na temu: 'Slicnosti I razlike u matematickom obrazovanju Ex Yugoslavije I matematickom obrazovanju na Novom Zelandu' ).

Konacno je dosao I taj zavrsni dan ‘postgraduation’ I dogovor da nasa mala grupa postdiplomaca sa mentorima obidje obliznje novozelandsko ostrvo Waiheke…

Svako je na put mogao, ako je zeleo da povede jednu osobu. Ja sam povela sina Nikija koji je, po nasem dogovoru, bio veoma ozbiljan, imao je obavezni kacketic za sunce, tamne naocare I knjigu iz tamosnje osnovnoskolske lektire za citanje(kojom I nije bio bas odusevljen) . Objasnila sam mu  da su oko nas osobe sa kojima se mama puno privatno ne druzi I da ne treba stalno nesto da zapitkuje I nikako da prica, sto mu je  u to vreme bilo omiljeno, kojih dana je kod mame, a kojih dana kod tate, macehe I malog polubrata I sta se tamo radi…Na pitanje: ‘Pa sta cu ako oni pocnu mene da nesto pitaju…’ Ja sam rekla: ‘Ti se uctivo nasmesi I klimni glavom, uglavnom odgovaraj sa yes, or no I nista ne objasnjavaj nasiroko…’ Tako je radoznali, ali vec tada mudri I nesto ranije sazreli, Niki poceo da usvaja taj ‘lakonski ‘ nacin komunikacije’ u nepoznatim drustvima, sto mu je ostalo do dan-danas I posle zavrsene Kriminoloske  Akademije u Australiji I vec duzeg rada u tamosnjim policijskim sluzbama…

Sreca, da Okland ima puno suncanih dana, umereno toplih I prijatnih kao sto je bio dan naseg polaska na izlet…Mesto okupljanja je bilo pristaniste  koje se nalazilo u podnozju veoma duge I strme  glavne ulice Qeen Street, u tzv.’Downtown’-u.

Tu smo kupili karte za tzv. ‘ferry’, tj. brodic koji je saobracao od Oklanda do pomenutog ostrva udaljenog nekih dvadesetak kolometara….Voznja je trajala oko 40 minuta…

Vaiheke (Waiheke Island) je drugo po velicini I najnaseljenije  ostrvo u zalivu Hauraki. Ima prelepe plaze od kojih su najpoznatije Oneroa, Palm Beach I Onetangi, kao I dosta velikih vinograda I nekoliko cuvenih vinarija…Poznato je da ga naseljavaju uglavnom boemi (slikarska kolonija) I tzv. ‘free-spirits’ ljudi… Jedan od nasih predavaca je stanovao blizu Oneroa plaze…

Osim izuzetnih prirodnih lepota ovo okeansko ostrvce ima I nekoliko cuvenih umetnickih galerija I kafea u ‘retro stilu’… Idealno je za sve sportive na vodi: plivanje, ronjenje, jedrilicarstvo, spustanje kajakom I sl. a ima dosta uredjenih tzv. ‘piknik prostora’.

U to vreme Niki je obozavao da pije milkshake I pitao kad cemo u neki Mack-Donald, dok mu nisam objasnila da ovde nema Mack-a sto on dugo nije mogao da poveruje…

Okupili smo se da rucamo zajedno na terasi jednog restorana blizu okeana I tada su neke konverzacije tzv. ‘small-tolk’ sa svima bili neizbezni…Na pitanje jednog od mojih profesora sa koledza: ‘Da li ces I ti kad porastes, kao tvoja mama da predajes matematiku..’ Nik ipak nije mogao da odoli svojim tadasnjim ‘trenucima iskrenosti’ I odgovorio je: ‘Necu, ja bas I ne volim tu matematiku…’ dalje je usledilo logicno pitanje: ‘A sta ti volis…’ I odgovor: ‘Ja bih ko James Bond, da jurim kriminalce…’ Profesor se nasmesio I rekao: ‘U pravu si Nik, kad bi se svi bavili matematikom, ko bi jurio kriminalce…’

Ja sam pokusala da ‘skrenem razgovor’ na temu umetnosti I pohvalila umetnicke galerije koje smo pretnodno obisli…

Vracajuci se u Okland pomenutim ferrijem NIk je bio ozbiljan, cutao I listao svoju knjigu…Ostali su posmatrali pučinu I krajolik…Ja sam bila u svojim mislima u stilu: ‘I ove studije su zavrsene, treba ici dalje…’ I tako u krug, kad god se nesto zavrsi, mislimo: ‘Kako dalje….’ A to 'DALJE', cak i kad najvise sumnjamo, uvek postoji I uvek donosi ona lepa I prijatna iznenadjenja o kojima vecito za nesto zabrinuti nismo ni sanjali…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom