zvezdano nebo

PLEMENITOST KAO NAJVREDNIJI NAKIT...

lana52 | 15 Novembar, 2020 18:25

“Kad nekoga doživljavamo i opisujemo kao plemenitu osobu, pre svega mislimo na njenu dobrotu, na velikodušnost, blagost i toplinu. Plemenitost je osobina srca punog ljubavi i razumevanja, koje tu ljubav i razumevanje nikome ne uskraćuje i nesebično je pruža svima oko sebe…”

Neke osobine plemenitih:

“Plemeniti spontano pružaju ljubav – oni prihvataju druge onakve kakvi su, ne zameraju im i ne osuđuju ih, podržavaju ono što je dobro u njima i svakoga razumeju i umeju da upute reči saosećanja i utehe i da samim svojim prisustvom pozitivno utiču na druge.

Primećuju kako je neko raspoložen i svakome će pokušati da pomognu da izrazi to što ga muči i pružiće mu saosećanje, nežnost i razumevanje – oni prosto kanališu osećanja…

Njihova tolerancija je bezgranična – ponekad drugima izgledaju kao osobe bez dovoljno samopoštovanja, zato što su u stanju da razumeju i prihvate ono što drugi osuđuju i da oproste stvari koje većina ne bi oprostila.

Gotovo ih je nemoguće uvrediti. Kad je neko grub i zao prema njima, oni to ne shvataju lično i ne osećaju se napadnuto i ugroženo. Oni razmišljaju zašto se ta osoba tako ponaša, šta li je nju povredilo i oštetilo, kad je tako puna otrova i žuči. Oni se ne brane i ne nude opravdanja, nego nastoje da razumeju suštinu. Jasno im je da postoje ljudi koji prosto uživaju u pakosti i grubosti, ali plemenite osobe nisu u stanju da tako jednodimenzionalno bilo koga posmatraju. Samo pomislite – svakog neko voli! Onaj ‘užasan čovek’, tako namerno neprijatan, koji prosto održava reputaciju nekoga ko je težak za saradnju, ili koga se svi plaše, neverovatno je nežan prema svojoj deci, voli životinje, ima bliske prijatelje i partnerku koja ga obožava. Dakle, sigurno ima neke bitne vrednosti, koje čuva za najbliže i neke bitne razloge zbog kojih se loše ponaša prema svima ostalima.

Oni nikoga ne mrze, a kad ih neko povredi i uvredi, oni znaju da treba da se povuku i distanciraju…

Njihova plemenitost ih čini postojanim u svim uslovima – koliko god neko bio zlonameran i koliko god nastojao da ih povredi i uvredi, oni ostaju samosvesni i puni razumevanja, jer istovremeno shvataju i prihvataju i svoja osećanja i motive i osećanja druge osobe. Oni ne traže zahvalnost za svoju ljubaznost i dobrotu, niti njihova dobrota i ljubaznost zavise od toga kako se neko postavlja prema njima. Oni su uvek plemeniti, jer su takvi, ne znaju i ne žele drugačije…”

Prethodnom tekstu I ne treba neki veci komentar…Sve je tu receno na lep I sazet nacin. Bila bih neskromna da sama za sebe kazem da sam toliko plemenita da ‘pokrivam sve prethodno iznesene stavke’, ali mislim da sam blizu toga…

Oduvek sam interese bliskih osoba stavljala ispred svojih I povlacila se nekad na svoju emotivnu, a cesto I materjalnu stetu…

Na primer u materinstvu nisam posesivno povlacila svog sina za sobom kada je bio u ‘najosetljivijim godinama’ za uticaj vec sam sagledavala sta ce biti bolje za njega samog na dugorocnom planu po cenu da ‘moje srce I pretrpi sta mora’…

U ljubavi nikada nisam bila ni posesivna, ni osvetoljubiva…Dok je lepo, lepo je ..., ‘carolija traje dok traje…tu nema dozivotnih garancija, ultimatuma, preteranih ocekivanja...’, ako dodje vreme da na nekom raskrscu svako izabere svoj put davala sam podrsku ‘partneru’ u svakom pogledu smatrajuci da cu ja uvek I sama da se bolje snadjem nego da nekome ‘zasmetam’ po onom vec poznatom: ‘gubitak se podnosi lakse nego kajanje...’

U prijateljstvu sam kao plemenita osoba uvek prva ‘pruzala ruku’, uvek pomagala koliko sam mogla, a nadasve iskreno se radovala uspesima svojih draagih prijatelja bez ‘trunke’ zavisti I tugovala kad bih cula da im se ne daj Boze desilo nesto lose…Ljude koje smatram svojim dobrim prijateljima (nema ih puno) bezuslovno postujem, volim, branim I ako dodje do ‘sitnih nesporazuma’ uvek prva pruzim ‘ruku pomirenja’….Za mene je pravo prijateljstvo poput ljubavi, nesto sveto I dragoceno….Nikada nisam htela da slusam ‘traceve’ o dragim ljudima, niti da ucestvujem u bilo kakvim ironijama ili sitnim pakostima koje su ‘kolale okolo’… I dan danas ne mogu da zamislim da se neko iz nekih razloga, predumisljaja ili koristi pretvara da je nekome ‘dobar prijatelj’, a minira ga na mnogim poljima, ogovara, provocira, ucestvuje u 'necasnim igricama' ili jednostavno u mislima o njemu nema dobru nameru…To bi za mene bilo ravno ‘zlocinu’… Pravo prijateljstvo se i zasniva na medjusobnom poverenju tako da sve sto sam zelela da cujem o prijateljima, pitala sam njih same ili se drzala one Andriceve: ‘Pravom prijatelju I ne postavljamo pitanja, on nam I sam kazuje ono sto zeli…’ Uvek sam imala ‘cisto srce’ I dobru nameru…

Nisam osecala da imam neke (ne) prijatelje, ali sam se ako naslutim ‘nesto’ I tu ponasala korektno, dostojanstveno bez osvetoljubivosti, zabadanja ‘podrebarnih’ strelica, sarkazma I dr. sto mislim da je nedolicno I nedopustivo za osobu koja nadasve ceni iskrenost I plemenitost.

Profesionalno sam uvek pokazivala maksimalno postovanje I toleranciju, naravno trudila sam se da odrzim profesionalnu-sluzbeno-ljubaznu distancu, da pomognem u poslovnim odnosima, a I tu da pokazem svoju ljudskost u svakom pogledu….Ako sam primetila, na srecu ne cesto, da se kod nekih osoba pojavljuje naka vrsta licnog animoziteta prema mojoj malenkosti povlacila sam se I kontaktirala vise sa osobama slicnih sebi kod kojih sam prepoznavala empatiju, intelektualnu sirinu I ‘toplo srce’….

Toliko o onom najlepsem nakitu sto osoba moze da ponese, vrednijem I od dijamanata, a to je PLEMENITOST…