“Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari. “ Mika Antić

Baš tako, kako kaže večiti boem Mika u svojoj pesmi: “ŽMURKE”:

Žmurke

1.

“Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju. Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima. Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra. Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.
I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija, jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.

2.

Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči. I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi, unutra, u skladištima tajni i korenju energije. Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama, kipe orijaška sunca.
Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.

Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života, mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek postojati u našim drugim životima.
I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli. I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.

3.

Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi. Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.

Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja, samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.”

M. Antic

MOZDA JE ČAROLIJA BAŠ U TOJ SLATKOJ STREPNJI, IŠČEKIVANJU I IGRANJU ŽMURKI…PITANJE JE KADA SE SAMA ŽELJA REALIZUJE KOLIKO ČAROLIJE OSTANE, A KOLIKO NESTANE…

A dotle kako pesma kaze: “…all I need is the air that I breathe and to love you….” 

U jednoj melodiji iz dalekih osamdesetih:

The Air That I Breathe + The Hollies + Lyrics

Bajaga bi taj skorašnji trenutak opisao stihom: ‘Gluvo je doba, svi su zaspali…’, tako da sam I ja vec sanjala neka daleka Južna mora il’ nesto slicno, kad zazvoni telefon…Misleci da je sin iz Australije (jer vise ne mogu da 'pohvatam' kad je tamo dan, a ovamo noc I kad on radi u tim milicijskim sluzbama… ) ja skocih na ,noge lagane’ kad ono dobra drugarica iz ‘prošlog zivota’…Njen posao je oduvek za mene bio enigma…Zavrsila je političke nauke kad I ja matematiku I od tada su nam se putevi razisli poput onoga ‘od izvora dva putića…’ Mene iznenadi oviaj kasni poziv, ali 'naši smo', pa kazem: ‘Il ti nešto treba..’ Oduvek smo imale direktnu komunikaciju… Ona rece: “Treba..” I poce pricu da radi veoma odgovoran posao, da je u ‘medjunarodnim vodama’ da misli da joj se 'slusaju' telefoni I ostalo... I da bi volela da privatno pozdravi njoj jednu posebnu osobu u nasoj zemlji, ali sa necijeg 'sigurnog' telefona, pa je izabrala mene kao obicnu ‘smrtnicu’ koju, Bogu hvala, niko ne bi imao interesa da ‘sluša’…Pita me: ‘Il je kod tebe sve sigurno…’ Ja poceh da je uveravam: ‘Ne brini, sigurnije biti ne moze…’ Ona nastavi: ‘Ucinices mi veliku uslugu, na ovaj broj posalji uz jednu šifru u potpisu jednu baladu…’  Bilo mi je i žao sto je njoj tako ugrožena privatnost,(pomislih, eto plaća cenu slave i uspeha koji je prate) pa se složih, znam da je kod mene sve bezbedno tj. 'sigurica': razgovori, poruke, mejlovi, ja bar nikad nisam bila kao ona ‘bezbednosno interesantna’ I upitah: ‘Kaži koju baladu…’ Ona reče..., zaključih  da imamo sličan ukus za balade I meni nešto srce zatreperi,  pa poslah pomenutu pesmu:

Crvena Jabuka - Volio bih da si tu

 Lep je osećaj kad nekome dragom učinite nešto i znate da se zbog toga dobro oseća...

Sada , kada pocinje raspust mogu da dozvolim slobodu sebi da se malo, kako, obicno kazem, ‘maknem’od lepota matematickog obrazovanja I dogodovstina iz skolskog zivota I posvetim onome sto najvise volim, neki ce pomisliti konzumiranju znacajnih kolicina sladoleda (ima I toga), ali ja ispravljam: ČITANJU… Nadam se da se I skolska deca odmaraju posle mnogih skolskih dogadjaja, od kojih su neki opisani u decijoj ruskoj pesmici: Na pitanje zasto ima nekoliko jedinica, decak za svaku od negativnih ocean daje originalno objasnjenje I za jednu kaze: ‘Tu smo ja I Kolčak Šura zaradili zbog kengura, ne veruje nastavnica da je kengur-puzavica…’

Sada kada sam, kako neko veoma mudar I domišljat, a brižan, te brine baš o svemu ‘dobrica’, reče: tako ‘free’ u svemu I po svemu (samo mi je srce zauzeto, ali I tu neko drugi iz iste 'ekipe', ko sve ‘dozna u pravo vreme’, da mu nesto od silnog rada kojim se bavi ‘ne promakne’ posavetova da treba ćutati I ja sledim savet snalazljivih kojima je vidim dobro u svim vremenima( a dokle ce biti tako dobro, ne znamo, zelim im svaku sreću i da nastave sa 'snalaženjem'…) ), da se vratim pomenutom čitanju…Imam ambiciju da obnovim jezike u kojima sam fluentna, pa uzeh da ponovo citam na engleskom u originalu:

Feel the Fear and Do It Anyway by Susan Jeffers

Zatim planiram da obnovim ruski čitajuci u originalu:

Преступление и наказание : Fjodor M. Dostojevski 

U medjuvremenu čitam časopise, magazine, monografije, biografije, bukvalno listam ‘sve I svašta’… Tako da negde naidjoh na tri interesantna pitanja na koja bih odgovorila na sledeci način:

PITANJE 1: “Svi u odredjenom periodu zivota prolazimo I lepo, ali I manje lepo kao sto su: iskušenja, razočaranja, neprihvatanja, maštanja o nedostižnom…Da li je neophodno na svojoj koži osetiti pomenutu dozu tuge da bi smo mogli da prepoznamo sreću kada naidje…”?

ODGOVOR: DA, potrebno je… jer da bi ste znali sta je sreća prvo mora da vas dotakne odredjena bol. Svi ljudi nose neko svoje breme, svoj krst, u sebi skrivaju neku svoju tugu koju u posebnim trenucima, otkrivaju samo odabranima. Tek tada u poklapanju odredjenih energija moze doci do emotivne katarze koja je preduslov za nova I lepa dogadjanja, koja neko naziva, recimo srećom…

PITANJE 2: “Da li samo ljubav moze da rodi ljubav?”

ODGOVOR: Da, samo ljubav u njenom potpunom značenju odgaja, osvešćuje, hrabri, usmerava I podiže čoveka u one više nivoe svesti kada može mnogo toga da pobedi, pa I samog sebe…

PITANJE 3: Da li se možemo odupreti sudbini I koliko smo umešni u čitanju ‘znakova pokraj puta’ ?

Mi sami možemo da koračamo svojom stazom, uz sudbinske smernice koje su neizbežne I koje nekada  ne mozemo niti zanemariti, niti zaobići. Ja se tu apsolutno slazem sa tim da ‘gde god da me odvede sudbina, univerzum ima planove za mene I potpuno mu verujem. Verujem da ce biti sjajno, uspešno, vredno I nešto sto ce me učiniti srećnom…Naravno da citam I  ‘znakove’ I ljude, to su mi smernice koje pratim na zivotnom putu, jer sve, cak i nesto sto se čini neprimetnim zapravo ima dublji smisao…’ Svako, verovatno ima neka mesta gde nalazi pomenute ‘znakove’ i duhovnu inspiraciju, ja ih trenutno nalazim u  jednoj lepoj emociji i jednoj pevljivoj melodiji:

Phil Collins - You'll Be In My Heart with Lyrics 

U toku skoro decenijskog zivota I rada na Novom Zelandu jedna od tema mojih postdiplomskih eseja bila je: “Slicnosti I razlike matematickog obrazovanja u Srbiji I na Zelandu”. To me je sada inspirisalo da se malo maknem od matematickog obrazovanja (u stilu: ‘ I mi matematičari dušu imamo’, mada retko neko u to I poveruje… ) I da analiziram slicnosti I razlike uopsteno zivljenja kod nas I na Zelandu...

Ima vise razlika nego slicnosti. Pa, prvo o njima…

Novozelandjani, tako reci, nikada nisu ratovali… Zeland zovu: ‘zeleni raj na kraju sveta’ pa shodno tome I zivotni stil je mnogo opusteniji nego na nasim prostorima… U toku skolovanja ne vole da se puno ističu. U pojedinim razredima  srednjih skola u kojima sam predavala ucenik ce radije da precuti I kad nesto zna bolje od vecine nego da se puno izdvaja od ostalih. (Secam se da smo se mi nekada, bar u mojoj gimnaziji, takmicili ko ce brze I bolje nesto da uradi I da se javi da to prezentuje pred tablom… Nije mi bilo lako u takvoj konkurenciji, ali sam uspevala da se izborim za ‘prvo mesto’, moje najbolje drugarice me I danas pola u sali, pola u zbilji zovu: ‘gimnazijskom zvezdom’, a ja kazem –‘sta cu nekad prija I kad zasijate…’ehh..)

Mladi se veoma rano odvajaju od roditelja, obicno oko punoletstva, nekad I pre…Skoluju se I uporedo rade tzv. ‘part time’ poslove, zive u zajednicama sa vrsnjacima, ‘flatmates’, lezerno se oblace, ne vode mnogo racuna o ‘firmiranim stvarima’ ili o prestiznoj tehnici…Mozete sresti studente iz veoma imucnih porodica kako vikende provode radeci na kasama velikih supermarketa I sl. Parovi se kasno vencavaju, nekad tek posle dobijanja dece… Vecina dugo zivi u vanbracnim zajednicama..Nemaju predrasuda prema deci svojih partnera iz bivsih brakova…Zovu ih ‘nasa deca’ i uglavnom ostaju u prijateljskim odnosima sa novim porodicama svojih ‘bivsih’.

Veoma su okrenuti prirodi I okeanu…Veliki su zaljubljenici surfovanja, dzogiranja I drugih rekreativnih aktivnosti.

Novozelandjani su uglavnom ljubazni I prema svima prijateljski raspolozeni. Nije im vazna boja koze, verska opredeljenost, politicka opcija, akcenat…sve ljude prihvataju toplo I prijateljski u stilu: ‘Nije vazno ko si, sta si, odakle dolazis, hajde svrati u nas lokalni pab I popi piće s nama…’

Vise vole da zive u kućama nego u zgradama I stanovima. Ne dele poslove na ‘zenske’ I ‘muske’. Svi ravnopravno sve rade I u svemu ucestvuju pocev od peglanja I kuvanja do skakanja padobranom. Ljubitelji su ekstremnih sportova.

Veoma su geografski udaljeni od ‘ostatka sveta’ tako da vole da slusaju iskustva drugih ljudi sa razlicitih prostora. U sredinama gde sam radila uglavnom im je imponovala moja garderoba, neki su I pitali: ‘Lana, il je to iz Evrope…’

U zensko-muskim odnosima, imam utisak, da su nesto manje ljubomorni I posesivni nego osobe na nasim prostorima. I u braku muskarci zadrzavaju svoja drustva, a zene svoja I cesto se tako socijalizuju, cak I ‘holideje’ ponekad provode odvojeno.

Dosta su oslobodjeni sujete I ekscentricnosti. Uglavnom su usko-specijalizovani u oblastima svojih delatnosti. Retki su intelektualci ‘širokog kalibra’, ali ih ima…

U toku svog radnog veka stede da bi bar jednom u zivotu priustili jedno visemesecno putovanje, npr. obilazak evropskih metropola.

Ishrana je bazirana uglavnom na vocu I povrcu, dok se vikendima okupljaju uz rostilj (‘barbecue’). Sladoled se jede skoro svaki dan tokom cele godine u velikim kolicinama. Poslednji obrok je oko 18 casova.

Veoma su solidarni I uvek spremni da pomognu drugima po cenu odricanja od sopstvenog konfora. Ako se sprijateljite, spremni su da vam,  dok su negde na letovanju, ustupe kjuceve od svoje kuce ako zelite da jedno vreme boravite u njihovom gradu.

Politika ih skoro uopste ne zanima I to im je ‘sporedna tema’.

Za razliku od nas opusteniji su kad  je u pitanju cuvanje manje dece. Dok sam ja po decijim parkicima trcala za svojim petogodisnjim sinom uz prekore: ‘Nik, ne to…’ druge majke su pustale njegove vrsnjake da stavljaju pesak u usta, miluju nepoznate pse u prolazu I sl.

Odani su i iskreni  kao prijatelji. U ljubavi su opusteniji, vole bezuslovno, bez iltimatuma I garancija, pa dok traje-traje…

Cesce menjaju poslove, radne I zivotne sredine. Uglavnom su prakticni I racionalni. Tu je odudarala ‘moja prosta duša slovenska’…

Usavrsavajuci engleski jezik pocela sam da slusam tzv. ‘easy listening’…I dan danas mogu satima da slusam npr. Adamsa I njegovu pesme u stilu:   

Bryan Adams - Please Forgive Me 

(Feels like the first touch… etc.)    

Moglo bi jos mnogo toga da se kaze o slicnostima i razlikama naseg i NZ zivotnog stila, ali ipak ostaje ono: ‘MI smo Balkan, tako reci u srcu Evrope..’, a oni su ‘zeleni raj na kraju sveta’…

Tekuća godina je meni licno donela mnogo toga lepog na svim poljima…Jedino sto se manje lepo desilo je nailazak korona pandemije…Budimo optimisti I nadajmo se u stilu one vec cuvene recenice: ‘I TO CE PROCI’, a nesto lepo ce doci…Moji dragi ljudi su rasuti kojekuda po svetu pocev od daleke (a u srcu bliske) Australije, preko zavicajnog Kragujevca do nase lepe metropole Beograda…. Ja sam tu, (prisutna), uglavnom u Zemunu I bez nade da cu u ostatku tekuce godine videti ‘ostali svet’, ali I Zemun je sam po sebi lep, ima ‘oldfashion’ šmek, ima Dunav I jos kojesta-malo li je… (‘Koliko kome treba za srecu, to je vec privatna stvar’…’)

‘‘Kako se Nova godina približava, vreme je da se osvrnemo na prethodne godine i kako smo ih proveli. Ono sto često previdjamo su pesme. Bilo one koje smo slušali za to magično veče ili one posvećene samoj Novoj godini. Začudjujuće je koliko je pesama posvećeno noći koja najavljuje Novu godinu…’

Evo jednog interesantnog dueta i lepe, pomalo zaboravljene pesme:

What Are You Doing New Year's Eve?

Род Стјуарт, Ела Фицџералд

“When the bells all ring and the horns all blow
And the couples we know are fondly kissing
Will I be with you or will I be among the missing?

Maybe it's much too early in the game
Ah, but I thought I'd ask you just the same
What are you doing New Year's, New Year's Eve?

Wonder whose arms will hold you good and tight
When it's exactly twelve o'clock that night
Welcoming in the New Year, New Year's Eve

Maybe I'm crazy to suppose
I'd ever be the one you chose
Out of the thousand invitations you received

Ah, but in case I stand one little chance
Here comes the jackpot question in advance
What are you doing New Year's, New Year's Eve?
Oh, what are you doing New Year's, New Year's Eve?”

U ponoc treba pomisliti neku lepu zelju: prvo zdravlje I ljubav, a za ostalo cemo lako….

‘Neke istine  treba prećutati…’ Nekad mi je bilo tesko da bilo sta precutim, a sad sam vec na SVE svikla…Svasta se ‘kotrlja okolo’, ‘leti u etar’ il se vraca u taj isti ‘etar’…Ehh…A ja saznajem, otkrivam, razotkrivam I sto je najbolje mogu da odcutim, a nesto me bas I ne tangira…Sve vise razumem mudrog Andrica: ‘U ćutanju je sigurnost…’ )Sve dodje na svoje...i ko zna za sto je to bas i dobro...)

Nekad bi mi sva ta SAZNANJA tesko padala, ‘bistrila bih Spinozu’ I razmisljala zasto, kako, zbog cega, trazila uzroke I posledice, crpela svoja znanja logike I istrazivala dalje…

Sad je drugacije… Mogu od svega da se distanciram spokojno u harmoniji… Nijedno od gore pomenutih otkrica me ne tangira…Svaku novootkrivenu istinu mogu da premostim I odćutim…Jedna emocija u meni pomaze mi da opstanem u toj ‘nepodnosljivoj lakoci postojanja’…Emocija ekvivalentna ‘ustreptalosti’…

Kako objasnjava  Erich Maria Remarque, Arch of Triumph: ‘Ustreptalost je kad vam je pomisao na jednu posebnu osobu prva ujutru kad se probudite I poslednja u noći pre nego što zaspite…’

To stanje ‘ustreptalosti’ poput čarolije briše strepnje, sumnje, ‘Spinozu’ I omogucava da se cak I one pomalo dramaticne istine precute I zaborave, a u glavi bude I dalje ‘nekako lepo’... (Ko razume, shvatice…)

 Nikad se ne vracam starim ljubavima (kako Meša Selimović ( The Fortress  ) kaze: ‘Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav’ ). Jedino se vracam     Antonu  Pavloviću Čehovu…Tu činim izuzetak, ipak se Čehov nikada ne zaboravlja…“Ljubav prema čoveku treba da se nahodi, ne u srcu, ne u stomaku, ne u krstima, nego u glavi...” ANTON PAVLOVIČ ČEHOV

Bas kako Cehov kaze…Sve potice ‘iz glave’, a glava je izvor misli. Zato nase misli treba da budu ciste, svetle, dobronamerne. Oprostimo drugima njihove ‘nesavrsenosti’, pomirimo se sa sobom I svetom oko nas I sve ce da izgleda lepse I prijatnije.

Oduvek sam zivela u stilu pesme: ‘Pamtim samo sretne dane’ I dodala bih dobre ljude. Iako je zivot uglavnom bio darezljiv prema mojoj malenkosti I doneo mi mnogo toga lepog bilo je I nekih ‘nemilih’ sitnica. Sve manje lepo, neke ‘male izdaje’, sitne pakosti, neprijatnosti koje su mi neki ljudi priredili nekad namerno,a nekad nenamerno brzo sam zaboravila. Ostalo je pamcenje onog lepog I dobrog sto me I dan danas ispunjava. Zato u sebi nemam ni malo gorcine, zavisti ili ne daj Bože, bilo kakve osvetoljubivosti. Trudim se da lepim mislima prizovem lepa dogadjanja. Smatram da svako sve sto radi, radi sebi I za sebe. U opstem bilansu, kada se smire bure, na povrsinu vode ispliva ono cisto I najbolje u nama, a to su dobronamerne misli.

Naravno tu je I ljubav kao ‘lajt motiv’. Kad volim, volim samo jednu osobu bez ikakvih predumisljaja I predrasuda.Tada sam potpuno verna i posvecena posebnoj emociji i toj za mene posebnoj i unikatnoj osobi...Niko drugi me ne zanima...Trudim se da kako je tada meni ‘lepo u glavi’ isto bude I  toj osobi….

U svojim osecanjima nikada ne lutam. Kada prepoznam emociju postupim po onoj poznatoj poslovici: “Kada se u tvom srcu nadje biser, ucini sto I školjka, zatvori se da ga sačuvaš.”

Mnogo praštam I skoro SVE razumem. Cak I ljudi oko nas koji nisu uvek dobronamerni, verovatno u sebi nose neku ‘muku’ o kojoj mi nista ne znamo I zato im ne treba puno zamerati, vec im oprostiti I razumeti ih. ‘NIkad ne sudi o čoveku dok ne prodjes jednu milju u njegovim cipelama…’

Treba očuvati mir, zdravlje, ljubav, a nadasve unutrasnju harmoniju. Tu se opet vracam Čehovu: 'sve pocinje iz glave…',pa i ljubav, kako kaze Miroslav Mika Antić  "Nema malog čoveka i nema male ljubavi..."

Davno, jos kad smo,  kao studenti PMF-a, polagali ‘Informacione sisteme’  kod prof. Pejovica sa FON-a naucila sam onu osnovnu definiciju: ‘Informacija je nesto sto ukida neodredjenost, treba da bude tacna I precizna…’

Bas tako…A koliko okolo kruzi svakakvih informacija I dezinformacija o svemu I svacemu…Skoro me zove prijateljica…Izuzetno stvorenje, dobro, lepo I spolja I iznutra, obrazovano, ali pomalo naivno…Poce onako malo uznemirenim glasom: ‘Imam nesto da ti picam..’ (Pomislim, samo ne daj Boze da nije korona, sve cu ostalo da ‘istolerisem’…) I kazem ‘Pa, eto pricaj…’ Suprug joj vec duze zivi u Kanadi, a ona, posto nije na vreme dobila ‘papire’, a pocela je ova ,posast' na planeti sedi ovde, raducka nesto I ceka da joj ‘svane’…Ona nastavi: ‘Znas imam jednu sasvim obicnu, a u stvari neobicnu komsinicu, sve zna okolo sta se radi, ja se ne druzim s njom, nikad mi nije usla u stan, a tako reci zna raspored mog namestaja…..’ “Skoro me srete I rece: ‘Vidim da ste malo rasejani u zadnje vreme, il nadjoste one kljuceve sto ste trazili pre neki dan (ja ih stvarno, bila zagubila, zapali iza fotelje….’ Ja onako pocrvenela, zbunjeno rekoh: ‘Gospodjo, ako delimo zidove ne moramo da delimo I informacije…’, a ona se nasmeja I rece bas recenicu koju sam licno ja rekla svom mužu u skorasnjem telefonskom razgovoru: ‘Nemoj da ti neko ukrade šou…’ Ja nastavih u svom stilu” ‘Od kad smo Vi I ja na per tu…’ Ali, ona nista, ne zaustavlja se nego citira moju poslednju 'viber poruku' opet upucenu muzu: ‘Sve je ok, a ti se čuvaj, koliko mozes…’ I ja prosto pobegoh od te da se perojativno izrazim opake ‘spodobe’…

Slusam je, a mnogo znam jer sam ‘prosla sito I reseto, ovaj grdni svet ispitala..’  i odlucim da je posavetujem u svom stilu:'Slusaj, okolo kola I valja se ‘sve I svasta’, pa I informacije…Nekako, od 'negde'(ne ulazim u  ta cuda tehnologije) o nekim interesantnim osobama nesto procuri, pa se prenosi dalje, naravno usput se mnogo toga promeni, iskrivi, oduzme, doda, eto ne bi me iznenadilo da neko cinjenicu da ti je suprug u Kanadi preobrazi u to da si recimo udovica I da ti je pokojni muz nestao npr. u Paraćinu I sl.

Nego, glavu gore, oduvek si bila ‘par ekselans’ intelektualka, dama, altruista…Tim ‘spodobama’ okolo sto (dez)informacije skupljaju po mracnim kuloarima, a zatim ih zloupotrebljavaju ‘kljuckajuci kao čavke tvoje loše prepričane reči...’ ima sledeci put da kazes nesto u stilu: ‘Gospodjo, npr. vi odlicno pravite ‘sitne kolače’ mada ste skloni drami I dramatizovanju svega I svacega prestanite da glumite ‘intelektualku u pokušaju’ jer to nikad niste bili niti mozete biti…’ Ako je ta osoba sklona ‘čeprkanju po bašti’, kazes joj nesto kao: ‘Pa dobro, lepo je kad o nekome brinu, kad se nesto I cuje u stilu one narodne: ‘za dobrim konjem, prasina se dize..’ , a vi gospodjo draga ako zelite I dalje u vasoj bastici čeprkajte po prethodno pomenutoj prašini, ali pazite da se od nje ne zagrcnite I ne dobijete ne daj Bože, neku alergiju, asmu ili slicno…’

‘Lepo kazes, ako hoces, nasmesis se I odes…’ Ako, kao prava dama, ne zelis nista da kazes I sledis mudrog Andrica sto I nije tako lose u onome: ‘U cutanju je sigurnost’, pustis, kako kaze Balasevic I taj ‘komsiluk, nataknes ih na čiviluk…’, stavis sve na ‘ignore’, svako od njih ‘mučenik’ ima po neku muku koja ga tisti I nagriza I to sto hoce kao tebi, navodno da malo napakosti I da ti da do znanja poput De Nira u onom kultnom filmu: ‘Im Watching You ‘ je iz puste bespomocnosti, pakosti I frustracije koja je proizasla iz prestanka ‘radovanja sebi samom’….

Moja prijateljica se odmah oraspolozila I rekla: ‘Ti me uvek prosvetlis, utesis, nasmejes jos od nasih skolskih dana… E, Lanče, jesi svetska žena, 'za sva vremena'...U pravu si, tako cu, kako me savetujes…’ I na kraju se seti da upita: ‘A kako si ti..’

Ja odgovorih: ‘Za sada je sve ok, zivim I radim najbolje sto mogu, za razliku od tebe imam veoma dobro I prijateljsko okruzenje, ukljucujici I kulturan I fini komsiluk…Znas, ti mene, ja oduvek mnogo volim sve ljude, mnogo prastam, veoma sam tolerantna, ali zahvaljujuci kako ja cesto kazem svojoj ‘pesnickoj prirodi’ (da malo ‘podvalim’ onom unutrasnjem, ostrom matematičaru koji tu negde ‘vreba’ iz podsvesti) odlutam u neki svoj svet sanja, vizuelizacije I dr. Setim se vremena provedenog na Novom Zelandu, listam slike koje mi sin salje iz Australije, pogledam svoje albume ispunjene fotografijama sa raznih kontinenata: Okeanija: omiljeni Okland gde sam provela jednu zanimljivu deceniju, zatim Brizben I Zlatna Obala…zatim pogledam Amerika: Kalifornija, San Francisko, Vegas I dr. Azija: Singapur I sl. Afrika: Tunis I dr. Evropa, sa svojim neprevazidjenim metropolama u kojima sam duze ili krace borvila: Pariz, London, Rim, Bec, Prag, Istanbul, Cirih, Atina, ali I ona manja mesta koja su mi ostala u srcu kao sto su Taormina na Siciliji, Karlove Vari u Ceskoj I sl.  I uspomene krenu…. Kad smo vec kod srca, vratim se u sadasnjost, pomislim na neko drago lice I uprkos svemu, zimi I drugim ‘posastima’, nesto mi bude lepo u glavi dok slusam pesme svoje omiljene grupe Galije  kao sto je ona Kao Boja Tvoga Oka  …. :

”Kako da ti opišem
ono što predosećam,
kako da ti odsviram
to što osećam…"

I tako dalje, I tako bliže, a po neki lepi dogadjaj za drugim se niže…Baš kako je pevala Maja Odzaklijevska  na jednom davnom Beogradskom proleću: “Prestani da brineš, biće sve u redu! “

‘Oziljci postoje da nas podsete da smo ziveli….’ Bas tako…Svako ima svoju PROSLOST.Za razliku od nekih ja se svoje uvek rado secam, pricam I pisem o njoj….Bilo je tu I lovorika, I uspona, pa I padova, ali je uvek ono lepo I dobro u meni I oko mene pobedjivalo…Skoro mi je neko, pomalo zlurado, rekao: "Pa, sta je to tako bitno sto si bila recimo ‘djak generacije’, sto si uradila to I to, sto si ‘prosla sveta’ , mogao sam isto i ja....I td. " Ja sam odgovorila: ‘To ne mora drugima da bude bitno, ali meni jeste I zato ponekad potenciram… Sve prozivljeno je deo moje licnosti i mog identiteta. Ako si ti sve to isto mogao, zasto nisi I realizovao, ko ti je branio….’ Naravno svako od nas je cinio od svog zivota uglavnom sta je hteo…Bilo je tu uvek I objektivnih, I sudbinskih I nekih drugih faktora, ali mi smo ti koji uglavnom biramo I kreiramo veci deo svog zivotnog puta…Zato se ja rado secam prozivljenog u stilu: ‘Secanje je jedini raj iz koga ne mozemo biti prognani’.

SADASNJOST je ono sto nas ispunjava I cemu smo posveceni. Treba ziveti u prezentu, radovati se sebi I drugima, kako ja cesto kazem imati dobre namere prema svima, bezuslovno prastati I voleti. Svakako ljudi se razlicito ponasaju u svojim razlicitim zivotnim dobima... Ne razmislja se i ne cini se isto u dvadesetim i u pedesetim...Sa godinama i iskustvom sazreva se i raste tolerancija i oprez, mozda se sve vise analizira, vise brine u onom narodnom zargonu: 'sta ce svet da kaze' i sl. (Ja se ponekad nasalim i kazem:'Da se nisam udala, tj venčala u svojoj dvadesetoj godini bez velikog premisljanja, ko zna kad bih i dal bih to kasnije i kako uradila...sto se vise premislja, kriterijumi su visi, nalazi se 'pros' i 'kons' svega i svacega, vaga se u smislu: 'sta dobijam, a sta gubim' i sl. ) Vreme u kome zivimo je turbulentno: ‘epidemija svetskih razmera, kakvu ne pamti modernija istorija’, ‘ekonomska kriza na globalnom nivou’, ‘ratovi sa nevidljivim, ali I sa vidljivim neprijateljima’, ‘borba za opstanak na mikro I makro planu, bukvalno u stilu: “Ako dočekam sutra…”….’ Uprkos svemu pomenutom covek ne sme da izgubi onu ljudsku i humanu dimenziju I treba da drugom coveku uvek bude Čovek, kako to opet cesto kazem sa ‘velikim Č’ u imenu…. Ja sam u sadasnjosti, kako bi u Australiji gde zivi moj sin, rekli ‘CONTENT’, u miru i harmoniji sa samom sobom, sto je i najvaznije...Mnogo toga je zaokruzeno na porodicnom i profesionalnom planu. Kao verujuca osoba obicno kazem: 'Bogu hvala, do sada je dobro bilo...". Postoji odredjena strepnja zbog postojece situacije, oprez, ali I nada da ce, kao I obicno, sve to proci I nastavicemo zivot na jos bolji, lepsi I sigurniji nacin, tako da svakome bude dobro.

BUDUCNOST je nepredvidiva. U stilu pesme:

“You Never Know What May Be Waiting Around The Corner “

Zato treba biti optimista sa određenom dozom realnosti. Ne mozemo imati prevelika ocekivanja, ne mozemo poput prorocnice Pitije nista predvidjati, ali mozemo da zivimo I radimo najbolje sto mozemo I da se nadamo lepim vremenima. Meni moja sanjalacka priroda uvek dozvoljava I neke ‘pesnicke slobode’, tako da su mi misli uglavnom lepe I melodicne, a ovih dana u ušima mi odzvanja jedna melodija Arsena Dedica: “Sve Te Je Vodilo K Meni”:  

 https://www.youtube.com/watch?v=wcglb7nSrSs

“Sve te vodilo k meni
iz daljine, iz mraka
sve te vodilo k meni
vec od prvih koraka.
mada nista nisi rekla,
ja sam znao, ja sam znao
iz tih kretnji i porijekla
sve je isto, sve je kao.
Sve te vodilo k meni
sve sto rode samoce
mala primorska mjesta
isti pisci i ploce.
kad te baci kao ladju
nocni val do moga praga
nije bilo tesko znati
da mi moras biti draga
da mi moras biti draga.
Sve te vodilo k meni
tvoje oci i usta
tvoje ljubavi mrtve
moja losa iskustva.
mi smo bili na pocetku
istim vinom opijeni
i kad si isla krivim putem
sve te vodilo k meni
sve te vodilo k meni…” 

Zato se treba rado secati proslosti, ziveti, najbolje sto mozemo u sadasnjosti I radovati se buducnosti koja tek ima toliko lepog da nam podari…. Ja ponekad, slucajno pogledam na sat i vidim da su 'kazaljke sklopljene' sto znaci da postoji 'zivotna čarolija' i da se misli na 'nesto lepo'....

Svako ima neke zelje…Ma koliko toga da ste prosli, videli, culi, doziveli, uvek imate po neku zelju I to je ono sto vas ispunjava I odrzava u zivotu….

U raznim zivotnim razdobljima imamo razlicite zelje…Dok sam bila gimnazijalka zelja mi je bila da uvek u svemu budem 'naj-naj', sto je I rezultiralo tom ‘titulom’, ucenika generacije…Na fakultetu sam se vec vencala I bavila osim naukom I mnogim raznolikim aktivnostima, ali mi je primarna zelja bila da zavrsim studije u redovnom roku, sto sam I ostvarila. Kasnije, radeci u svojoj gimnaziji nisam ni razmisljala mnogo o zeljama, one su se nekako same po sebi ispunjavale, imala sam briljijantne ucenike, veoma dobru I uspesnu saradnju sa celim kolektivom, osecala sam taj fantasticni osecaj ‘omiljenosti’, da su me svi voleli I postovali od djaka, tetkica, koleginica, kolega, sekretarijata (i dan danas se secam Rade, dugogodisnjeg sekretara Prve kragujevacke gimnazije, na zalost vec pokojne,koja je uvek mene i jednu od mojih najboljih drugarica Slavicu (sadasnju direktorku iste gimnazije)  oslovljavala sa: 'Evo su nasa deca' )do direktora….Nikada necu da zaboravim recenicu jednog ucenika iz specijalnog-matematickog odeljenja kome sam devedesetih godina predavala analizu koji je na moju molbu: “Meni je nesto hladno (iako je bilo leto, ja sam bila prehladjena), ako vama ne smeta neka neko zatvori prozor, ako vam smeta nije vazno neka ostane otvoren…” rekao: “Evo zatvoricu profesorka, nama je vazno da Vama bude dobro I da se Vi lepo osecate…” I danas me ‘gane’ secanje na tu recenicu, kada sredina u kojoj zivite I radite oseca takvu empatiju I naklonost…To je trajalo oko 8 godina, ali vredelo je, sve su mi se zelje ispunjavale…U medjuvremenu sam rodila sina, eto I to se ostvarilo….

Na Zelandu je bilo drugacije…Bilo je I onoga: ‘pazi sta zelis, mozda ti se I ostvari..’ ali je I tamo bilo ispunjenja: zavrsetak postdiplomskih studija, rad u struci, neka lepa putovanja I mnogo paznje I ljubavi kojom me je neko ‘obasipao’….Bilo je I neispunjenih zelja,ali moramo biti realni, dobro je da je uvek vise onih ostvarenih….

Ponovo na nasim prostorima posle decenijskog zivota na Zelandu…Sve se dosta izmenilo, ljudi, dogadjaji, pa I zelje…Ali sam opet imala srecu da radom u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji upoznam neke izuzetne osobe I steknem prijatelje…Kasnije u novoj radnoj sredini bilo je nesto drugacije, ali mi je I ona donela nesto veoma dragoceno….

Kako ja obicno kazem: ‘suma sumarum’, dobro je da imam vise ispunjenih zelja, nego onih drugih….

Obicno smo polovinom decembra planirali neka okupljanja, doceke, neke polaske I odlaske I sl. Na zalost, ove godine je zbog nemile situacije sa korona virusom koja je zatekla celu planet nesto drugacije, moramo da se fizicki distanciramo, da se manje druzimo, da izbegavamo putovanja I dr. ali jos uvek mozemo da u sebi spremimio ‘listu novogodisnjih zelja’….

Moje zelje su kao I oduvek inspirisane altruizmom I plemenitoscu….Kako je to neko lepo rekao: “Čovek postaje pun dobrote i plemenitosti, ako otkrije sebe i upozna sebe, jer istinska dobrota i plemenitost je pređeno životno iskustvo kroz celo naše biće, tako da naša svesnost može otvoriti naše srce koje je u stanju sve da voli. Ono oseća ljubavi prema svemu što je život….” Bas tako ja osecam ljubav prema zivotu I svima koji taj nas zivot cine….

Volela bih da se u Novoj godini oslobodimo pošasti zvane ‘korona’ da SVI ljudi nezavisno od njihovih medjusobnih simpatija ili antipatija, nezavisno od bilo kakvog ‘backgrounda’ I opredeljenja budu zdravi, zadovoljni I uspesni. Da nastavimo da zivimo na ovim nasim prelepim prostorima u zdravlju, slozi i radosti. Da se pomire postojece nesuglasice i razlike, da za sve nas, za nase roditelje, za nasu decu i sve ostale ljude zivot bude prijatan, ispunjen harmonijom i zadovoljstvom.

Kao I moje namere I želje su mi dobronamerne, lepe, pune optimizma I svetlosti…

·         Naravno I u mojim željama ima uvek I nečeg ‘ličnog’ što zadržim samo za sebe u stilu Balaševićeve pesme: “Pomisli u ponoć, na mene, na nas, možda prvi januar donese spas…” (‘Prvi januar popodne’ ) (BALAŠEVIĆ.INFO )

Razlicite su definicije ljubavi I objekti iste…Jedna od interesantnih je:

“Ljubav je emocija, ali i motiv (strast, potreba, težnja), čija je glavna odlika snažna naklonost subjekta prema nekom privlačnom predmetu, pojavi ili biću. Ljubav prema drugoj osobi uključuje osećanje nežne privrženosti, zaokupljenost njenom ličnošću, zainteresovanost za njene potrebe, želje i misli, nesebičnu brigu za njenu sreću i strasnu želju da odnosi budu što prisniji. Udaljenost ili privremena razdvojenost od voljenog objekta može da rasplamsa osećanje ljubavi….” (Vise o tome: ‘ ljubav ‘ )

Naravno ljubav ne mora da bude uvek romanticna.

U mojim ranijim danima je bila izrazena ljubav prema matematici koju sam kasnije I studirala I predavala na raznim meridijanima….Zatim ljubav prema poeziji koju sam uspesno pisala, objavljivala, bivala nagradjivana…Ljubav prema atletici, ranije sam trcala  trke na 800m, zatim kroseve, na Novom Zelandu redovno dzogirala trim stazama pored okeana… (I sad mi je ostala saljiva krilatica: ‘Mozda si jači, al’ nisi brži…’ )

Ideal univerzalne ljubavi je AGAPE (агапе (ἀγάπη)-), ciji je krajnji smisao ‘posvetiti se dobru drugog po cenu vlastitog zivota…

Tu je I veoma jaka roditeljska, bratska, sestrinska ljubav…Postoji ljubav prema nekoj ideji, viziji… Sveprisutna I sveobuhvatna ljubav prema Bogu…

Mnogi su poznati ‘umovi’ pisali o prethodno pomenutom pojmu, npr. “Ljubav nema godina, ona se uvek rađa.”  –  Blez Paskal 

Prava ljubav treba da bude bezuslovna, bez velikih ocekivanja, i bilo kakvih ultimatuma, uz veliko medjusobno postovanje I sa pravom merom (kao nesto sto se drzi na dlanu, ako se prejako stegne polomi se, ako se isuvise labavo obuhvati ispadne…samo stisak sa ‘merom’ moze da ga sacuva).

 Neko postavlja pogresno pitanje: Kako zadržati osobu koju volimo? Svaki pokusaj zadrzavanja ili kontrolisanja  ne predstavlja ljubav…

Osoba koju volimo je svoja, a ne naša. Moj moto je: ‘Ako treba nekoga da zadrzavam, necu vise da ga ‘zadrzavam’…Do god me neko voli I postuje bice tu za mene uvek, naravno u granicama sopstvenih mogućnosti i odredjenih zivotnih okolnosti….Ono što moze da nas povređuje u odnosu prema drugom  su naša prevelika očekivanja. Ako očekujemo da  neko ko nas voli ima 'čarobni stapić' kojim resava sve nase probleme, onda ulazimo u iluziju, zabludu, pa i patnju. Osveštavanjem i otpuštanjem tih očekivanja, oslobađamo se zablude i preuzimamo odgovornost za svoju sreću. Mnogo je lepša i dragocenija nečija zrela ljubav, kada ste sveprisutni u necijim mislima... nego infatilna i posesivna, a u stvari nezrela ljubav koja zahteva skoro 24-casovno fizicko prisustvo 'voljene' osobe i sposobnost da vam sve obezbedjuje i resava... 

Često pomislim na svoju ljubav u prezentu koja je neobična po mnogo čemu, pa I po sitnim medjusobnim ‘nesporazumima’ koji srećom kako dodju, brzo I prodju, I koja tinja duboko u srcu I taman pomislim ‘prestaće, iz čista mira nestaće’, ali ta ljubav se ‘ne predaje’,  uvek se ponovo rasplamsa kao ‘žeravica u krvi’…. Zato najbolje što bih rekla je u stilu pesme: “Hvala ti, što si verovao kada niko nije, što si pomogao da svoje snove I dalje sanjam…”

Često se u retkim slobodnim trenucima vraćam ‘Blagu cara Radovana’ u kome Jovan Dučić (»Biografija )

 govori o životu, smrti, ljubavi I koječemu još…

“Osoba u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji…”

Verovatno ono najlepše I najtoplije što nosimo u sebi je to ‘jedno sunce’ koje eto tako s razlogom, a obično I bez razloga ‘prospemo na nekoga’…

Ne znam da li je  pesnik posle ‘prosipanja pomenutog sunca’ napisao I pesmu: ‘Ćutanje’ ali ja bih ih povezala u jednom mozaiku:

Ćutanje                                                               Pesme ljubavi i smrti

“Ostale su strašne reči nerečene, Samo tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena ima svu čistotu sna i bolne žudnje. Ta blaga muzika ljubavi što ćuti, ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti, nit se glas poročni dirne našeg sluha. Ideja u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas dâna; I najviši zakon bola koji vapi…”

Ovih dana dobih jedan prijatno-iznenadjujuci mejl od koleginice sa Novog Zelanda…Pise mi o kojecemu I zeli da me podseti da sam ostala na Zelandu da bi bilo lepo da se pridruzim proslavi nase godisnjice-8. Decembra… Naravno 20 000 kilometara daleko, ja mogu samo da zahvalim na pozivu I posaljem svima tamo srdacne pozdrave.

Davno, ziveci I radeci na Zelandu,  da bih dobila licencu da predajem u njihovim skolama I uopste u skolama zemalja Komonvelta morala sam da zavrsim jednogodisnje postdiplomske studije koje su se sastojale od 4 modula… Uslov za upis je bilo posedovanje akreditovane, prepoznate od Novozelandskog mInistarstva prosvete fakultetske diplome I 5 godina staza u predavackoj struci u bilo kojoj drzavi. S’ obzirom da sam  zavrsila matematicki fakultet u Srbiji u svojoj 23. godini, a polozila strucni ispit u 25. godini I predavala u maticnoj gimnaziji  oko 8 godina pre naseg porodicnog odlaska na Zeland prosla sam ‘prvi selektivni krug’ za upis, a zatim uz puno rada, nesto srece I Bozje pomoci  I uspesno zavrsila pomenute postdiplomske novozelandske studije: ‘Teaching in secondary education’.  Bilo je samo nas dvoje stranaca. Ostatak grupe su cinili rodjeni Novozelandjani koji su svoje fakultetske diploma tzv. bachelor's degree stekli na nekom od novozelandskih univerziteta.

Grupa je bila kompaktna I godinama su odrzavali kontakte tj. okupljali se I socijalizovali na dan zavrsetka pomenutih studija tj. 8. decembra. U vreme dok sam ja jos tamo boravila mesto okupljanja je bio jedan pab u Oklandu pod imenom: "Sitting duck" na samoj obali okeana. (Tek mnogo godina kasnije sam procitala da izraz 'sitting duck' znaci 'laka meta'...). S’ obzirom da su se Novozelandjani za sada uspesno izborili sa koronom, socijalizuju se i u danasnje vreme. Mi, ovde na nasim prostorima zbog korona-doba 'preskacemo sve godisnjice i okupljanja', ali uvek treba na zivot gledate iz svetle perspektive, kad SVE OVO JEDNOM PRODJE, nadoknadicemo propusteno...

Ja sam vec davno prestala da obelezavam bilo kakve jubileje, a imalo bi ih ‘sijaset’.

Pomenuta ‘godisnjica’ me je podsetila  I na jedno moje zivotno razdoblje kada sam bas verovala u ‘čuda’ I ona su se dogadjala…Verujem I danas, bas kako kaze Paulo Koeljo   “Moramo rizikovati. Čudo života se jedino može razumeti kada dozvolimo neočekivanom da se dogodi…” ( Izreke Paula Koelja ).

Oskar Vajld u svom čuvenom ‘Dorijanu’ daje sopstvenu opservaciju života, veoma primenljivu u svakom vremenu….

"Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život."

Oskar Vajld "Slika Dorijana Greja"

Posle Oskara Vajlda teško je nama ‘običnim smrtnicima’ da dodamo  nešto što on već nije tako dobro rekao…Naročito danas kada u stilu pesme koju peva Zdravko Colic tekstovi ( Mastilo I Voda tekst ) :

 “Duva košava
Kao da je šašava
Kao da ništa se ne dešava…”

Osim kosave sveprisutna je i ‘korona-zebnja’, ništa se mnogo unapred ne planira, bukvalno se živi u stilu: ‘Od danas do sutra’ uz krilaticu: “Pusti SVE, samo da ostanemo živi I zdravi…”

Uz već navedeno Vajldovo zapažanje da nas neki ‘poznati miris podseti na nekoga, ili stih zaboravljene pesme na koji slučajno naidjemo…’ dodala bih da život čine I one njegove večne konstante: LJUBAV_VERA_NADA…isprepletane sa plemenitoscu jednog toplog ljudskog srca…Vecina nas zna iz osnova anatomije da “ je ljudsko srce  otprilike veličine stisnute pesnice, čija težina varira od 300 do 350 grama. Za jedan minut, u toku 60 do 80 srčanih „otkucaja“ (kontrakcija), kroz srce protekne 5 do 6 litara krvi…” ali verovatno ne zna koliko kroz to isto srce protekne želja, snova, nadanja, strepnji, ljubavi, nedoumica I koječega još…O tome se javno I ne govori jer je svako srce  za sebe ‘posebno’ I nečija ‘privatna stvar’, ehhh…a nikada ne treba zavirivati u ‘tudja dvorišta’ jer to ne rade kulturni, lepo vaspitani, a nadasve plemeniti ljudi...

"Hteo sam da pokažem kako u vrlo različitim epohama postoji nepokretna konstanta. Sveprisutnost ljubavi i smrti."- Danilo Kiš

Kišov citat me je inspirisao da ovog vikenda razmisljam bas o gore pomenutim stanjima…Toliko ljudi u životu upoznamo, sa toliko njih nam se ‘ukrste putevi’, a samo nekolicina bude I ostane draga za celi zivot.

Jedan od pomenutih, nama dragih ljudi u nasoj familiji je bio I Toni-teča mog sina, nekadasnji vojni pilot koji je ovog vikenda preminuo u Italiji u svojoj 55. Godini. Tuga…Žalost…Vest mi je javio sin iz Australije vidno potrešen. Nik je dosta vremena provodio sa tečom, pamtio je njegove šale I vedar duh. Svi se sa setom sećamo Tonija. Sticajem zivotnih okolnosti godinama se nismo vidjali, ali se secam jednog davnog jutra posle noći  mog porodjaja … Oko pola sedam tog toplog avgustovskog jutra, med. sestra mi je rekla da pogledam ‘kroz prozor’ bolnicke sobe….Toni je mahao I drzao veliki buket cveća i cestitku koju je njegova supruga, Nikijeva tetka napisala…S’ obzirom da je tu skoro celu noc Nikijev otac proveo ‘dezurajuci' u hodniku porodilista, ujutru se malo uspavao I dosao oko devet sa svojim buketom cveća…

Uopste ljude pamtimo po nekim stvarima koje smo nekad zajedno radili, pricali, delili ili cak zajedno prećutali…Nekad su to krupne stvari, a nekad ‘sitnice’…Ja kad pocnem da sredjujem stan nadjem mnostvo stvari koje me podsete na neke drage osobe…Skoro sam kiteći malu jelku nasla lampione koje mi je poklonila koleginica koja vec godinama zivi u Stokholmu, nekada smo radile u istoj skoli I provodile puno lepih trenutaka  izlazeci sa zajednickim drustvom…Onda naidjoh na bocu ‘cevtoka’ I setih se osobe koja mi je to sredstvo preporucila…Zatim nadjoh cestitku iz ‘proslog zivota’ sa Zelanda sa potpisima skoro celog kolektiva skole u kojoj sam par godina radila I koju su mi uz  cvece poklonili  na odlasku…I tako dalje, I tako blize…

Mozda u neko drugo ‘obicno’ vreme te ‘sitnice’ ne bi bile tako ‘ganutljive’, ali u ovo korona doba neizvesnosti, distance, smanjenog socijalizovanja, pa I nekih losih vesti one postanu kao lupa koja ponesto, sigurno I malo ‘uvelicava’…

Bilo, kako bilo, drage ljude treba poštovati, voleti, čuvati jer smo samo kratkotrajni ‘gosti na planeti’ I ne znamo, kako mudri Andric kaze ni “uvece kad legnemo’, sta cemo usniti, ni ujutru kad se probudimo sta ce novi dan doneti…”

Uvek se ponovo vratimo na one KIšove pojmove iz pocetnog citata: ‘zivot-ljubav-smrt’, nezabiolazna stanja koja jednostavno moraju da nam se dese, nekada I nismo potpuno svesni vrednosti emocija I nekih ‘sitnica’ koje prozivljavamo…Skloni smo da donosimo nagle odluke, nekad se I naljutimo ‘na brzinu’, pa oprostimo ili cak ne oprostimo na vreme, nekad odemo zatvorivsi vrata, ali se Andric I takvih stanja dosetio: ““Ne ruši sve mostove, možda ćeš se vratiti. Ostavi bar jedan most između srca i mene. U samoći je lakše neshvaćeno shvatiti, mogle bi te nazad vratiti uspomene.” –

Baš tako,  nekad nas spreče da ‘od negde’ odemo I opet vrate ‘tamo gde smo zastali’ premisljajuci… neki pogledi, neke neizgovorene reci, neke jos neformirane uspomene…

Zivot je dragocen, treba ga postovati kao I drage ljude oko nas koji nam to 'bivstvovanje'  iz dana u dan ulepsavaju samim svojim postojanjem jer nikad ne znamo sta nas ceka iza ‘ćoska’…Nadajmo se najboljem I pokusajmo da plemenitoscu I ljubavlju pobedimo sve strahove I strepnje, pa I onaj strah od ‘prestanka zivota’…Pogledajmo ujutru zrak  kojim nam upravo ‘izaslo’ sunce porucuje da vredi ziveti, da se treba uvek nadati jos lepsim I boljim trenucima od onih koje smo već proziveli I da treba bezuslovno voleti…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom