KAD "PROSPEMO JEDNO SVOJE SUNCE"...
lana52 | 09 Decembar, 2020 18:30
Često se u retkim slobodnim trenucima vraćam ‘Blagu cara Radovana’ u kome Jovan Dučić (»Biografija )
govori o životu, smrti, ljubavi I koječemu još…
“Osoba u koju smo zaljubljeni, kao i sama ljubav, nije nešto što postoji van nas, nego je nešto što postoji u nama, i što je deo nas samih. Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego iko drugi, nego što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo na zemlji…”
Verovatno ono najlepše I najtoplije što nosimo u sebi je to ‘jedno sunce’ koje eto tako s razlogom, a obično I bez razloga ‘prospemo na nekoga’…
Ne znam da li je pesnik posle ‘prosipanja pomenutog sunca’ napisao I pesmu: ‘Ćutanje’ ali ja bih ih povezala u jednom mozaiku:
Ćutanje Pesme ljubavi i smrti
“Ostale su strašne reči nerečene, Samo tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena ima svu čistotu sna i bolne žudnje. Ta blaga muzika ljubavi što ćuti, ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti, nit se glas poročni dirne našeg sluha. Ideja u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas dâna; I najviši zakon bola koji vapi…”
Trekbekovi (0)Meni
Pretraži
Kalendar
| « | Decembar 2020 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||