ŽIVIM BAŠ TAKO KAKO OPISUJE MEŠA SELIMOVIĆ:

„Kako živim? Dobro. Zadovoljan sam što sam proživio vijek a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio, gubitak je lakše podnijeti nego kajanje.

Sudbina me je postavila na ovu stazu, za drugu ne znam, i koračaću po njoj dok u meni ima snage. Ovdje sam ugledao nebeski beskraj i pučinu na kojoj mi se oko odmara, i ovo ne bih zamijenio ni za jedan kraj na svijetu.

Ljepših možda ima, dražih nigdje. Ovaj kraj, to sam ja, to je moj život i moja LJUBAV.“ (  citat Meše Selimovića  )

Stendalov sindrom, estetski šok, hiperkulturemija, Firentinski sindrom  je sindrom  koji najčešće prate  neki somatski poremecaji kao sto je ubrzan rad srca, vrtoglavica, suzenje ociju I sl. Javlja se u susretu sa velikom lepotom nekog umetnickog dela.

“Stendalov sindrom je prvi opisao poznati francuski pisac Mari-Anri-Belu (1783 – 1842), poznat pod pseudonimom Stendal godine 1817. u putopisu „Rim, Napulj i Firenca”, kada je posjetio baziliku Santa Kroče (Bazilika svetog krsta), gde sahranjeni Mikelandjelo I Galileo Galilej.’

"Prekjuče, kad sam se spuštao s Apenina i približavao Firenci, srce mi je snažno lupalo. Kakva detinjarija! Najzad, na jednoj okuci, pred očima mi je pukla ravnica i ugledao sam izdaleka, kao tamnu masu, crkvu Santa Maria del Fiore i njenu čuvenu kupolu, remek-delo Bruneleskija. Eto, tu su živeli Dante, Mikelanđelo, Leonardo da Vinči! - rekao sam samom sebi. - Eto, to je ta plemenita varoš, kraljica Srednjeg veka! U okviru tih zidina ponovo se začela civilizacija.
(Iz rukopisa Stendal u kome on opisuje simptome „Firentinskog sindroma“)

Putujuci  ‘po svetu’ obisla sam mnogo razlicitih muzeja na razlicitim kontinentima, ali  sam dozivela nesto poput blaze forme gore opisanog Stendalovog sindroma jedino u Luvru, u Parizu ispred cuvene slike: ‘SPLAV MEDUZE’ (“Remek-delo Teodora Žerikoa je presudna slika u pojavi romantizma. Meduza je 1816. udarila u greben nadomak zapadnoafričke obale. Kapetan i oficiri su se ukrcali na šest čamaca sa samo nekolicinom putnika. Ostalih 149 putnika i članova posade je ukrcano na improvizovani drveni splav. 

Sledećih trinaest dana Meduza je prošla kroz pakao smrti, bolesti, gladi i kanibalizma. Samo je petnaest ljudi preživelo. Slika prikazuje trenutak kada su nesrećni brodolomnici ugledali brod na horizontu i očajnički ga zovu u pomoć. 

Kako bi u potpunosti dočarao momenat, umetnik je razgovarao sa preživelima pre nego što je počeo slikati finalno platno. Čak je pronašao preživelog stolara i zahtevao da se napravi kopija pravog splava…” )

Osecaj koji se radja u coveku dok posmatra pomenutu sliku je bar meni skoro neopisiv….Gledate namucene brodolomnike koji su bukvalno prosli ‘pakao’ kako osecaju nadu u spasenje I nastavak zivota…Jaka emocija poput poptpunog osvescenja, radjanja jedne ljubavi ili mozda jos jaci osecaj coveka kome se vraca vid I iz potpunog mraka izlazi na ‘svetlost dana’ I pocinje da prepoznaje nekad samo naslucivane oblike zivota…

U svakom slucaju kultna slika jednog od najveceg I najlepseg svetskog muzeja u ‘Gradu svetlosti’ uliva nadu da I posle brodoloma ima spasa I novog pocetka…

S’ obzirom da se bavim prirodnim naukama, oduvek tj. jos  od skolskih dana sam naucena da analiziram uzrocno-posledicnu povezanost stvari, da stojim ‘cvrso nogama na zemlji’ I sve dokazujem tj. potkrepljujem naučnim činjenicama. Kad se ovako kaze stavi se tacka I posle nema dalje. ALI….Eh, uvek postoji to ali…Osim nauke tu je I moja pesnicka priroda, sanjalacki ‘spirit’, dugogodisnje izucavanje psihologije I nadasve jos  od detinjstva veoma jaka intuicija…Neki ljudi I neke ‘stvari’ su me ‘izdavali’, ali intuicija nikada…

Tako da tekst koji skoro negde procitah,(  veci deo dana u ovim vec svima poznatim okolnostima provodim u citanju), a odnosi se na telepatiju, inspirisao  me je za ‘dodatnu’ kontemplaciju… Pa, evo pomenutog citata:

“Telepatska povezanost između dve osobe nije ništa manje od čuda. Ako je ljudski mozak sposoban učiniti takvu stvar, onda zamislite šta bi se moglo postići kada bi ljudi shvatili svoje moći i rasplamsali svoje mentalne sposobnosti za veće dobro.

Osećate li neobjašnjivu mentalnu povezanost sa nekim čak i kada ta osoba nije u blizini? Osećate li se kao da možete razgovarati sa njom bez korišćenja ijedne reči?

Kada dvoje ljudi deli duboku telepatsku vezu, mogu međusobno dopreti jedan do drugog iako ih kolosalni okeani razdvajaju.

Mogu osećati prisutnost jedno drugog bilo gde i u bilo koje vreme. Ljudski mozak je remek-delo sposobno da ostvari čuda. Jedno od čuda ljudskog mozga je telepatija. Telepatija prkosi konceptima vremena i prostora i omogućava ljudski kontakt bez potrebe za verbalnim suočavanjem…”

Sve prethodno izneseno je vrlo verovatno, ali nije potpuno dokazano. Verovatno bi vrsni psiholozi, neurolozi koji duze istrazuju ljudski mozak koji je I dan-danas za nauku velika nepoznanica u mnogo cemu, mogli da kazu sto-sta na pomenutu temu.

Knjiga Sigmunda Frojda: “Psihoanaliza i telepatija i drugi ogledi” se studiozno bavi gore pomenutom temom.

“U ovoj knjizi, u devet eseja, po prvi put u nas prevedenih, data su čuda čovekovog duha, podsvesti, duše, sna, jezika,sećanja,fantazije, uspomena, nemira; tu su date sve, ili gotovo sve, tajnovitosti ljudskog bića uopšte…”

Inače: “Reč telepatija potiče od grčke reči "tele" - daljina i "pathe" - osećaj. Uglavnom se javlja kod emotivno bliskih  osoba koje  svesno ili nesvesno emituju poruke…. Nauka još nije definisala taj fenomen, ali je neosporan. Imamo slučajeva gde snažno osećamo "vibracije" i bez reči znamo šta određena osoba misli o nama….Tu je I tzv. ‘Eksperiment sa Zenerovim kartama’:  Pet karata označenih različitim simbolima. Osoba koja šalje telepatsku poruku bira kartu i njenom vizuelizacijom šalje poruku određenoj osobi… Funkcije mozga još nisu detaljno ispitane. Ima još pitanja koja su ostali bez odgovora, kao što je, na primer, pojava zvana "deža vi". Dve hemisfere mozga izgledaju identično, ali su zadužene za različite komande. Činjenica je da mi upotrebljavamo samo 30% kapaciteta mozga. Šta se dešava sa  preostalih 70%? “

S’ obzirom da sam na fakultetu imala psihologiju, a na Novom Zelandu se u toku izrade postdiplomskih dosta bavila psihologijom uopste I psihologijom izucavanja prirodnih nauka pomenuta tema  mi je interesantna.

Verovatno je telepatija inspiracija nekih pesnika ili tekstopisaca, npr. “Doći ću ti u snovima, kad noć proguta dan . .Pasću kao kaplja rose, nežno na tvoj dlan . . .”

·         Jedna francuska izreka kaze: “Čuda se događaju samo onima koji u njih veruju…”

·         NIKAD SE NE ZNA…

Posle jutarnjih vesti koje kažu: ‘Raste broj obolelih od korone’….” "RHMZ je izdao upozorenje da se narednih dana u košavskom području očekuju udari vetra i preko 17 metara u sekundi …” I sl. odlučim da se ipak okrenem poeziji I počnem da ponovo čitam Rumija…

“Mevlana Dželaludin Rumi je bio persijski filozof, teolog, pravnik, pesnik i sufijski mistik iz 13. veka. Smatra se jednim od najvećih mističkih pesnika koji je pisao na persijskom jeziku. Ime Rumi dobio je zbog toga što je život proveo u Rumu (Rumski sultanat), današnja srednja Anadolija, a Mevlana na persijskom znači "naš vodič" ili "naš gospodar"…”

Ja bih rekla da Rumi ima suptilnu, intelektualnu snagu da mnogo kaže sa malo reči, svojim stihom nam udje u krvotok polako I prostruji do leve srčane pretkomore gde ostane zauvek…

Prethodno opisani ‘protok’ čini I u svojoj  pesmi:

Nemoj Se Vraćati U San

“S jutra vetar želi da ti otkrije tajnu.

 Nemoj se vraćati u san.

 Moraš tražiti ono što stvarno želiš.

 Nemoj se vraćati u san.

 Ljudi stalno prelaze preko praga gde se dva sveta dodiruju:

Jer vrata su okrugla i otvorena.

Nemoj se vraćati u san…”

(Baš ponekad , ako je san izuzetno lep, možemo bar na kratko I da se vratimo u njega…)

Ne znam sta su drugi naucili sa ‘godinama’, ali evo nekih mojih iskustava:

-Od svih ‘prilazenja’ najteze je prici sebi

-Od mnogih ljudskih karaktera izdvojila bih: pamuk-karaktere I orah-karaktere. Prvi se uvek boje drugih, a drugi pored svega moraju da trpe I taj strah.

-Sopstvene zablude treba na vreme ‘polomiti’ ‘golim rukama’, vremenom ce oziljci na dlanovima da izblede, a svest ce da se ‘procisti’.

-Ljudski pogled je veoma mocan, nekad otkrije jaz, a nekad napravi sponu.

-Ironija drugih je sitno staklo  po kome cesto gazimo. Ako se nagomila moze da dovede do ‘gangrene’. Zato treba uvek imati dobru obucu I ne ici bos po tudjim recima.

-Masta mora stalno da se odrzava…Jednom kad umre masta nastaje leukemija podsvesti.

-Jedna od najvecih vestina u ophodjenju sa drugim ljudima je ne povrediti ih a ostati dosledan sebi I dostojanstven, jeste tesko ali nije nemoguce.

-Bolje je izgubiti jedan svoj dugo sanjani san nego kajati se celi zivot.

-Svakodnevno ste prinudjeni da konzumirate razlicita ponasanja ljudi iz okruzenja. U pocetku reagujete kao na unosenje nekog virusa, burnije sa jacim reakcijama, ali vremenom se mozak potpuno adaptira I postanete na sve pomenuto rezistentni.

-Ljudi vam ne veruju tek onda kad pocnete u nesto da ih uveravate. Zato ih treba pustiti da sami izvedu zakljucke.

-Nema pravih staza za trcanje…Sve su to serpentine pune trnja. Zato ako zelite da uspesno I do kraja istrcite neku zivotnu trku morate prihvatiti da ce vam pete jos dugo biti ‘ranjave’.

-Kako godine prolaze, postajemo mudriji I pocinjemo da verujemo Kamijevom objasnjenju kako je SIzif bio srecan.

-Kad vas u zivotu, obicno jos u ranoj mladosti neko prvi put ‘saplete’ povrede su velike, potrbno je bolnicko lecenje I duzi oporavak. Drugi put je dovoljna I kucna nega. Vec posle nekoliko ‘saplitanja’ to osetite u hodu kao ‘ogrebotinu’ kojoj ne posvecujete paznju I koja brzo sama zaraste.

-Cekanje, strepnja, ceznja…dobri su sve dotle dok ne postanu stil zivota, a onda se moraju odbaciti I treba krenuti nekim novim, sigurnijim putem.

-Moralno je ono posle cega se mi sami dobro osecamo ‘u svojoj kozi’…

-Kod ljudi me je oduvek  najvise privlacila snaga intelekta da me shvate I prepoznata emocija…

-Primljena ‘poruka’ vredi onoliko koliko umemo da je primenimo.

-Verovanje u ljude, na zalost opada gradacijski sa godinama…Prvo ga imate u velikim kolicinama, a onda pocne da se smanjuje geometrijskom progresijom.

-Ako odlucite da ‘od negde’ odete zauvek, vrata treba zakljucati I baciti kjluc. Ako pozelite da se vratite napor otvaranja zakljucanih vrata moze vas odgovoriti od te ideje. Nekada su kolebanje I neizvesnost tezi od ‘umiranja’.

-Vremenom shvatimo da je dobro sto je nas sistem zivota neodredjen, ima beskonacno mnogo resenja, da  ima jedinstveno resenje ne bi bio zanimljiv, da je protivrecan brzo bi se ugasio.

-Ljudi bez snova su isto sto jutra bez sunca.

-Sve ljude oko sebe treba da postujemo I razumemo, nezavisno od njihovog ophodjenja prema nama, a zavolecemo one ‘posebne’…

-Tesko je kada se prave misli jave u ‘pogresno vreme’, ali sve sto je tesko ne znaci da je I nepremostivo.

-Neka osoba nam vremenom jednostavno ‘udje pod kozu’ iz nekih neobjasnjivih razloga, uvek nam se ‘ponovo desi’ I bas u tome je lepota I naseg I njenog postojanja.

Oduvek su se se te dve struje: poetska I matematička preplitale u meni, ‘kovitlale’, ‘sudarale’, borile za prevlast u mom krhkom i nežnom, neki su govorili I talentovanom ‘biću’…Taj poetski, boemski, razbarušeni, nekonvencionalni, (sreca sto nikada nisam pila alkohol, bio bi i sasvim Jesenjinovski…) ‘spirit’ bio je pod kontrolom jednog odmerenog, tihog, ali jakog matematickog duha koji po principu: ‘tiha voda breg roni…’ u mnogim mojim licnim previranjima nadjaca I pobedi one poetske bure….Čak I u ovo ‘maskirano vreme’, kad mu bas I ‘vreme nije’ moje poetsko ‘JA’ u sebi recituje: ‘Očiju tvojih da nije, ne bi bilo svetlosti u našim kratkim životima…’, ali nekako onaj matematički ‘čuvar’ u meni uvek progovori Dekartovim jezikom: ‘Svaku istinu srca treba proveriti razumom’…Uglavnom te obe opisane ‘struje’ uspešno držim u ‘ravnoteži’, ali ako u retkim situacijama osetim da ‘izmiču kontroli’, iz rukava izvucem keca tj. svoj treci talenat za atletiku I bukvalno fizicki pobegnem  tj. ‘otrčim’ od pomenutih iskušenja…

Iz gore opisanih razloga cesto govorim o poeziji, citiram stotine stihova koje znam ‘napamet’, kreativno pisem I sl. jer mi je to sada vec vise-hobi…O matematici redje govorim jer mi je to struka I njome se bavim veci deo dana, tako je na tom polju samo po sebi dosta angazovanja…Medjutim, skoro u razgovoru sa drugaricom I fah-koleginicom pomenuh naseg plemenitog profesora analize dr Savica, na zalost vec davno pokojnog (preminuo u svojoj 48. Godini ) I setih se mnogih matematickih anegdota I legendi koje nam je povremeno pricao na svojim cetvorosatnim predavanjima analize jer je tako, kako je govorio malo ‘razbijao monotoniju’ s’ obzirom da pauze skoro da nije pravio….( A tri godine smo ga ‘slusali’: analiza I, analiza II, analiza III ).

Bilo je tu puno zanimljivih ‘pričica’…Npr. od njega smo culi kako je Justinijan, imperator koji je vladao u srednjem veku imao fobiju od matematike koju uopste nije razumeo I jos mu je ona, kao neka ‘magija’ bila nespojiva sa zenskim polom, tako da je naredjivao da se I one retke zene koje su se tada bavile ovom naukom proglašavaju za veštice I javno spaljuju na lomači, na velikim gradskim trgovima…(Sreca da se rodih mnogo vekova posle strasnog Justinijana, inace ‘odoh’… ). Zatim nam je profesor pricao neproverenu, u naucnim krugovima vec dosta poznatu legendu da se matematicarima ne dodeljuje Nobelova nagrada iz razloga sto je osnivac ove fondacije davno bio zaljubljen u jednu od prvih zenskih doktora matematike cuvenu Sofiju Kovaljevsku, a s obzirom da mu ona nije ljubav uzvratila na njemu ocekivani nacin, odlucio je da ‘kazni’ celu njenu ‘struku’ I da ih izuzme od dobijanja ove prestizne nagrade…

Meni je bio duhovit zakljucak I opaska koje je pomenuti prof. Savic (poc) izvukao iz legende o Pitagori koji je posle otkrivanja one svoje cuvene tzv. Pitagorine teoreme (“ kvadrat nad hipotenuzom, to zna svako dete jednak je zbiru kvadrata nad obe katete…” ) naredio svojim ucenicima tzv. Pitagorejcima da nadju, ispeku I zrtvuju Bogovima stotinu volova…I ‘od tada’, kako je govorio pokojni Savic: ‘mnogi ne vole matematiku….’

Bilo je tu I nekih viceva u stilu: ‘U predratno vreme sin iz jedne imucne srpske seoske kuce ode u Pariz na Sorbonu da studira matematiku I posle izvesnog vremena napise svom ocu pismo: “Tata posalji mi toliko I toliko novca da kupim ANA-LIZU” ( misleci na veoma skupu knjigu, ali slucajno napise ‘ana’ na kraju jednog reda I ‘lizu’ prenese u drugi red ). Uskoro dobije polovinu trazene sume novca I odgovor oca:”‘Sine, tek si stigao u taj Pariz, prvo kupi Anu, a ta Liza može da sačeka…”

Naravno u svemu ja imam nesto omiljeno: omiljenu pesmu, omiljene ‘oči’, omiljenu knjigu, omiljeni film, omiljeni kolač…. I kad mi je omiljeno onda je bas unikatno, nema zamenu… tako da mi je omiljena anegdota sa predavanja prof. Savica bila I posle toliko godina ostala, ona o susretu funkcija I prvog izvoda…Naravno ko ne pripada ‘matematickom krugu’ radi razumevanja treba da zna da je u matematici tzv. ‘nalazenje ili zargonski ‘vadjenje’ prvog izvoda takva operacija da skoro svaku funkciju uprosti tj. snizi joj ‘red’ za jedan stepen: Na primer X na kvadrat je funkcija drugog stepena, ali njen ‘prvi izvod’ je dva X sto predstavlja funkciju prvog stepena tj. linearnu… Izvod funkcije treceg stepena je funkcija drugog stepena I td. (Niko bas ne voli da se ‘snizi’ za jedan level…ehhh…). Posle duzeg uvoda (ko razume-shvatice) evo I pomenute anegdote:

“Lep, suncan dan I dve FUNKCIJE onako bezbrizno setaju po matematickom polju…Odjednom ugledase u daljini kako nailazi: ‘PRVI IZVOD’. Jedna od njih odmah poce da se znoji, vrti, ocajava, prevrce svoje dzepove I upita drugu: ‘Il imas neke pare da mi pozajmis da podmitim izvod da me ne ‘sredi’, sasece, uprosti, joj…, I kako si ti uopste tako opustena, kao da ti je svejedno sto nam se IZVOD priblizava..’ Ona druga funkcija je nasmeseno pogleda I reče: ‘Baš me briga ja sam E na X’.   ( Eksponenijalna funkcija, kako je ovde pomenuto ‘E na X’ je jedina funkcija koja ostaje ista, nepromenjena I posle nalazenja izvoda, integraljenja I sl. TJ. izvod od ‘E na X’ je isto ‘E na X’, nama promena, niti ‘uproscavanja’…, nepromenjiva je, postojana i otporna na SVE...)

Eh, ‘pusta matemtika’, ni šale vezane za nju nije lako razumeti, a kako je tek kad se I poezija umeša u sve, to samo ‘Bog zna…’

Naravno uvek ima onih koji sve ‘skontaju’…A I onih koji ‘citaju izmedju redova…’ A I onih, kao sto je moja malenkost sto se raduju svakom novom danu I lepim sitnicama….

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom