zvezdano nebo

ČUDESNA I VELIKA ISIDORA...

lana52 | 12 Januar, 2021 10:10

“Čudni su četinari. Bog šalje kišu, a njihovo se lišće ne ukvasi. Bog šalje sunce, a oni se ne raduju. Bog šalje vetar, a oni se ne ljuljaju. Bog šalje san i smrt drveću, a oni se zelene. Ali, kad uđeš u šumu, ti osetiš da se tlo pod tvojim korakom ugiba, i noga ti upada u nešto mekano i trulo. To su mirijade iglica koje su, kao suze ponosita čoveka, nečujno i nevidljivo pale. I vidiš sitne tačkice stvrdnute smole koja je prekonoć, u času crnog mraka kad ni najbliži sused ne može da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.”
― Isidora Sekulić, Pisma iz Norveške

“Pisma iz Norveške” proglašena su najlepšim putopisom u srpskoj literaturi …

Postoje neki svima dobro poznati podaci iz Isidorine biografije, kao sto su: “Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela….Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine….” , ali I neki manje poznati kao sto je njena zivotna golgota I skoro celozivotna patnja...

Sama je govorila o svojim ranim danima: “„Štrčala sam u svojoj sredini. U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam podsmešljive poruke, svoje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala….”

Postoje iznenadjujuci fragmenti iz njene biografije:

“Diplomirala je na Grupi za matematiku i prirodne nauke i ceo svoj radni vek provela kao učiteljica i nastavnica matematike u Pančevu, Šapcu, Skoplju, Beogradu. Zbog tuberkuloze često je pobolevala, a od iste bolesti umro je i njen muž – lekar poljskog porekla Emil Stremnicki, sa kojim je bila u braku tek nekoliko godina. Nije se više udavala i nije imala dece.

Dosta je putovala. Obišla je Norvešku (o čemu pišu i njena „Pisma iz Norveške“), Švedsku, Nemačku (gde je doktorirala), Veliku Britaniju, Francusku, Italiju, Maroko… Govorila je i prevodila sa nemačkog, engleskog, francuskog, ruskog, ali i sa norveškog i švedskog. Bila je članica raznih ženskih organizacija i njihova predstavnica na mnogim skupovima I kongresima… Održavala je bogatu korespondenciju sa Milanom Kašaninom, Mladenom Leskovcem, Milanom Rakićem, Disom, a pred smrt je spalila gotovo svu prepisku i rukopise.

Zbog svog kosmopoliotizma često je bila napadana i osporavana. Njena knjiga „Pisma iz Norveške“ naišla je na ćutanje srpske književne javnosti, a Skerlić je kritikovao autorku govoreći da ima „maglu u glavi i led u srcu“. Međutim, 30 godina kasnije Rastko Petrović napisao je da je Isidora Sekulić „apsolutno najbolji spisatelj koga imamo“

‘Najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena….’, a ipak neshvacena, usamljena, cak I proganjanja od grupe tadasnjih intelektualaca… Cak je revoltirana napadima I kritikama jednu svoju knjigu spalila… : “Kao rezultat decenijskog istraživanja, 1951. godine objavila je u Srpskoj književnoj zadruzi prvu knjigu monografije „NJegošu – knjiga duboke odanosti“. Drugu knjigu je posle negativne kritike iz pera Milovana Đilasa spalila te je ovo delo, iako obimno, na neki način ostalo nedovršeno i nedorečeno….”

“Sakrivena među spisima i papirima, isposnički je živela poslednjih godina. Umrla je 5. aprila 1958. godine. Sahranjena bez govora, venca i pompe, jer je tako želela…”

Pred kraj zivota pocela je da dobija priznanja I pozive za intervjue koje je odbila rekavsi: “Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.^[7]

Tokom zivota je cesto bila meta raznih spletki, izmisljotina I intriga…Pamet joj nisu prastali…”…Bogatila je srpsku književnost unoseći misaonost i novu tematiku. Prva žena akademik i jedna od najumnijih često je bila osporavana. Govorila je više jezika, poznavala razne kulture, filosofiju, muziku i slikarstvo o kojima je i pisala. Znanje i pamet najviše su joj zamjerani. Interesovala se za probleme izvan knjiga i umjetnosti. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, prevodeći spise sa devet jezika, kucajući na pisaćoj mašini…”

Kako kaze jedan kriticar: “…Zaista, tadašnje društvo nije praštalo pamet i želju za učenjem pa je Isidora Sekulić bila često na udaru tračeva…”

“Jedina ljubavna priča koja je poznata u njenom životu jeste udaja za doktora Emila Stremnickog, kojeg je upoznala u Nici. Nekoliko meseci njihovog braka ostali su potpuna misterija. O tom braku pisala je prijatelju Ostojiću:

„Moj roman sa Emilom? Kao sve što sam romanskog preživela. Jedno dugo mučenje, suptilna testiranja, bežanje od cilja, osciliranje između sreće i jednog apartnog intelektualnog usavršavanja. Dobro, jedared, kad mi dođe, reći ću. Ali na šta će Vam to. Vi kanda ne palite pisma? Kod mene u svakom trenutku tabula raza. Nema ništa u fioci. Tek valjda ne mislite posle moje smrti sastavljati moj život za seka Jele i seka Perse??!- O Bože, kad biste znali kako se iz osnove kosi sa mojim bićem moje žvrljanje!...“.

Kada su se Isidora Sekulić i njen muž vraćali vozom iz Kristijanije za Berlin, on je ispao iz voza. Opet su zli jezici šaputali da je htela da pomogne mužu, da mu „dodeli lakšu smrt“. Govorili su da je ona skrivila njegovu smrt. Drugi su pak to opovrgavali…”

Za svoje savremenike je bila po svemu ekscentricna: “Isidora je, u to vreme kada su razlike između načina života muškaraca i žena bila izraženije, više naginjala ovom prvom. Nije uživala u domaćinskim poslovima, poput čišćenja, pranja i peglanja. Izvori navode da se hranila po kafanama, a da je svoje učenice vodila na fudbalske utakmice…”

Iako se cini da nije bila veliki romantik, ipak se iz nekih njenih sentenci kao sto je: "Sve ukupno što čovek radi samo je priprema da se doživi ljubav", oseca vera u lubav…

S’ obzirom da je za zivota spalila sva svoja intimna pisma I prepiske, rekavsi da ne zeli da je I posle smrti ‘razne Jele I Perse’ ‘besprizorno provlače kroz svoje tračeve…’ ne znamo šta je istinski osećala I kakvu je emociju u sebi gajila…Moze se naslutiti da se I u njoj možda jedno vreme dešavalo nešto baš kako grupa Chicago kaže u svojoj pesmi (“Your a candle in the window on a cold dark bitter night….” ):

Chicago - I Can't Fight This Feeling Anymore Lyrics