zvezdano nebo

CRTICE IZ ŠKOLSKOG ŽIVOTA

lana52 | 20 Januar, 2021 18:56

Svaka profesija obeleži život osobe koja joj se posveti...Lekari se verovatno secaju specifnih dogadjaja iz ordinacije, piloti nekih svojih posebnih letova, advokati nekih njima najznacajnijih parnica I td. S’ obzirom da sam sa nepunih 7 godina usla u skolu I u njoj ostala do danasnjih dana sto kao djak, sto kao srednjoskolski nastavnik ja kad ‘prebiram’ po secanju… sta cu drugo da nabrojim, nego neke ‘crtice’ iz skolskog zivota…

Naravnom o svom skolskom ucenju, a zatim radu, zapravo celom zivotu mogla bih da napisem stotinu stranica, ali eto limitaricu taj broj na nekoliko meni posebno znacajnih, dragih ili interesantnih dogadjaja Iz razlicitih zivotnih perioda…

MOJA OSNOVNA SKOLA ‘MILUTIN TODOROVIC’ (KG)

Na kraju osmog razreda niko nije bio iznenadjen saznanjem da cu poneti ‘titulu’ ucenika generacije, ali bi se mnogi iznenadali dogadjaju koj je prethodio zavrsnoj svecanosti u tadasnjoj sali bioskopa ‘SUMADIJA’ gde su dodeljivane nagrade. U svecanoj haljinici koju mi je mama za tu priliku kupila ja sam dosla kao sto sam inace isla na sve priredbe bez roditelja. Petnaestak minuta pre pocetka svecanosti u punoj bioskopskoj sali moja draga razredna, nastavnica matematike Milica Milicevic (poc) me pitala ko ce od mojih da dodje I bila je zaprepascena mojim odgovorom: ‘Niko…’. Nije bilo mobilnih, tako da je brzo negde pronasla fiksni telefon I pozvala moje sa molbom da se uskoro pojave I prisustvuju skupu sto su oni I ucinili strepeci od moje reakcije jer ja nisam volela da se oni u bilo kom segmentu mog skolskog zivota ‘eksponiraju’. Sve se lepo zavrsilo na radost moje razredne koja mi je bila uzor u mnogo cemu I opredelila moj ‘matematicki zivotni put’.

MOJA GIMNAZIJA (PRVA KRAGUJEVACKA GIMNAZIJA)

Zavrsetak cetvrtog razreda, kako bi sada rekli ‘velika matura’… Imali smo veoma dobru generaciju I nekoliko ‘jakih’ matematickih odeljenja tako da su za ‘ucenika generacije’ predlozena tri ucenika, vukovca sa izuzetnim rezultatima na raznim takmicenjima I dr. Medju njima i moja malenkost…Ja sam prilozila svoju tzv. ‘biografiju’ I rekla svom razrednom da mi ta jos jedna ‘titula’ nije bas neophodna jer sam je vec ponela u osnovnoj skoli. Medjutim moj razredni, profesor matematike Dragan Brankovic (poc) (predavao nam je analizu) kome je tada bilo ostalo jos 6-7 godine do penzije rekao je da sam u njegovoj dugogodisnjoj karijeri jedan od izuzetnih djaka I da bi mu bilo zao da ne dobijem pomenuto priznanje. NJegova supruga, poznata kao jedan od tada najstrozijih profesora, takodje matematicar (predavala nam je jedan od strucnih mat. predmeta), profesorka Milunka Brankovic (poc) rekla je: ‘Dragan je mek I pun kompromisa, kada iznesu predloge na nastavnickom vecu, ne verujem da ce biti potrebe jer si ti svakako jedan od ‘najacih’ kandidata, svi te profesori izuzetno cene, ali ako bude bilo potrebno ja cu da se umesam…’ Tada mi je vec bilo jasno da tu ‘bezanja nema’… Uvek bude kako profesorka Milunka kaze…Nisam bila iznendjena krajnjim izborom ‘moje malenkosti’ I mozda taj dogadjaj ne bih toliko pamtila, da me nisu pozvali posle pomenutog nastavnickog veca profesori Milunka I Dragan da mI kazu rezultate I cestitaju I da nisam primetila suze, verovatno ‘radosnice’ u ocima naseg omiljenog razrednog prof. Brankovica. Tako se I ta prica zavrsila.

U pomenutoj PRVOJ KRAGUJEVACKOJ GIMNAZIJI posle zavrsenih matematickih studija predavala sam skoro deceniju… Tu je bilo mnogo interesantnih dogadjaja, da ne kazem I anegdota sa mojim veoma dobrim, a nekim I briljijantnim ucenicima (na moju radost moj nekadasnji razredni prof. Brankovic je predlozio direktoru, nasem pofesoru filozofije DJokicu da predajem analizu specijalnom matematickom odeljenju koje se sastojalo od petnaestak ucenika koji su na prijemnom pokazali da su najbolji matematicari u celom region..). Inace sam imala odlicnu saradnju sa svim ucenicima. Mozda je neskromno reci da se cinilo da sam u to vreme bila jedan od veoma omiljenih gimnazijskih profesora kako ucenicima, tako I samom kolektivu… Tu se dogodilo nesto tada meni iznenadjujuce… U to vreme pravilo je bilo da se strucni ispit polaze posle 2 godine staza pred komisijom sa PMF-a I to bas u nekom od odeljenja moje maticne gimnazije…Iako sam imala 25 godina bila sam I socijalno I profesionalno vec zrela I u svakom pogledu ‘svoj na svome’ tako da nisam imala vecu tremu. Ispit je odrzan u aprilu, a prijavljivanje je bilo u februaru…Jedan dogadjaj mi je ostao u trajnom secanju…Nekoliko dana posle februarskog prijavljivanja ispita, nekako na pocetku drugog polugodista ulazim u jedno od svojih tadasnjih prirodno matematickih odeljenja, (pet casova nedelnjo klasicne-gimnazijske matematike), pocinjem cas kao I obicno I jedna od mojih ucenica, inace je sedela u prvoj klupi do katedre, Jelena Bankovic (vec zadnjih petnaestak godina I sama predaje matematiku u pomenutoj, nasoj gimnaziji) podize ruku I kaze : ‘Profesorka da li cemo… nekog aprila (ja se ne secam sad tacno datuma) imati pre podne cas kod vas….’ Ja sam zacudjeno odgovorila: ‘Jelena, dotle ima skoro dva meseca, da smo zivi I zdravi, zasto ne bismo imali cas…Zasto pitas, da ti ne ides negde…?’ Ona odgovori na moje iznenadjenje: ‘Ja nigde ne idem, ali Vi u susednoj smeni tog dana polazete strucni ispit..’ Setih se da je Jelena cerka naseg prof. Bankovica, (kasnije dekana PMF-a, inace tadasnjeg predsednika ispitne komisije za matematicke strucne ispite) I sve mi postade jasno na zadovoljstvo svih mojih ucenika koji su razmisljali da ako zatreba ‘neka podrska’ dodju tog dana I u susednu smenu… Naravno podrska mi nije trebala, neko iz naseg aktiva koji je brojao oko 15 profesora me je zamenio tog aprilskog dana, a ja sam ispit polozila sa odlicnom ocenom…

NOVI ZELAND-MUSKA GIMNAZIJA

Posle zavrsenih postdiplomskih I dobijanja nastavnicke licence, pocinjem da predajem u gore pomenutoj skoli. Meni omiljeno odeljenje je bilo odeljenje maturanata kojima sam predavala predmet: ‘mathematics with caclus’ sa 6 casova nedeljno… Nastava je trajala svakog dana od 9-16 casova osim cetvrtka kada je zavrsavana u 14 casova I svi nastavnici su bili u obavezi da gledaju ragbi utakmicu nasih ucenika, nekada su igrali timovi iz iste skole, a nekada su dolazile reprezentacije iz drugih novozelandskih muskih gimnazija. Obicno nisam komentarisala utakmice I sl. sa svojim djacima, sto zbog tada ne perfektnog engleskog, sto zbog veoma formalnog odnosa koji smo imali u po svemu tradicionalnoj muskoj skoli koja je imala I svoj internat. Ucenici su nosili uniforme, oslovljavali nastavnike sa Miss I Mr po prezimenu I sl. Jednog petka na pocetku casa jedan od mojih kalkulus djaka dade mi da odmah popunim neku anketu o ragbi utakmici koju smo gledali prethodnog dana sa obaveznim poljem za zapazanja…Nadjoh se u nelagodnoj situaciji jer me ta vrsta sporta nikada nije zanimala, ja cak osim atletike I plivanja ni u Srbiji nisam pratila neke sportske dogadjaje. Shvatih da uopste ne znam pravila ragbija, ne razumem data pitanja, a tek zapazanje…Sreca, tu je prirodna inteligencija koja se inace definise kao mogucnost snalazenja u nepoznatoj situaciji..Setih se da me od susedne matematicke ucionice (u ‘kampusu’ skole posebno su odvojeni blokovi razlicitih struka I dosta udaljeni od glavnog ofisa) dele vrata sa prozorcetom u kojoj je casove drzao, takodje nastavnik matematike, njihov mestanin I legenda NZ ragbija (tada je vec bio trener) Mr Rowlands…Pokucah na prozorce I on pridje ljubazno I predusretljivo, a ja rekoh: ‘Da il bi ste mi popunili ovu anketu, vI znate vec da ragbi I ja ne idu jedno s drugim…’ Sreca, empaticni kolega udje u moj razred I rece pomenutom uceniku zaduzenom za nosenje anketa u ofis kod direktora skole..”Danas skupi anketne listice kod ostalih nastavnika, a ako te pitaju gde je od Miss Mitrovic, kazi donece posle casova Mr Rowlands…” Spas u pravi cas, olaksanje I dan danas nista ne znam o ragbi pravilima…Jos jednom pokazano koliko empatija ‘na delu’ moze da vam olaksa zivot…

NAJSTARIJA PRIVATNA GIMNAZIJA U BEOGRADU

Po povratku sa Zelanda cetvorogodisnji rad u pomenutoj gimnaziji mi je doneo mnogo zanimljivih trenutaka… Mnogo se toga desavalo, izuzetan kolektiv, ucenici… Tu bih izdvojila jednu anegdotu sa ucenicom Anom (cerkom vlasnika skole). Ana je bila u dvojezicnom (bilingvalnom) odeljenju I njoj sam predavala matematiku na engleskom jeziku. Ucenici, tj. uglavnom ucenice iz tog odeljenja su volele I van redovne nastave da razgovaramo na engleskom…U privatnoj gimnaziji je inace nesto neformalniji nacin konverzacije nego u klasicnim drzavnim gimnazijama, s’ obzirom da smo sa relativno malo djaka provodili skoro celi dan (9-17 casova) racunajuci zajednicki, organizovani rucak, prevoz, slobodne aktivnosti I dr. Ana je inace bila dosta slobodna I neformalna I uvek se kretala u grupi 2-3 najbolje drugarice. Jednog dana sretoh, kako smo ih zvali “Anci I drugarice” I one me pitase na engleskom: ‘Profesorka, imate lep karmin, koji je …’ Ja, pri kraju radnog dana vec pomalo umorna ne razmisljacu puno odgovorih: ‘ You are right Ana, it’s nice lipstick, it’s orange…’ (U pravu si Ana, to je lep karmin narandzasti…) Devojcicama je to bilo neobicno I smesno jer tek posle nekoliko dana pojasnismo da su pitale za ‘marku’, npr. ‘max-factor’, ‘loreal’ I sl. sto meni u datom trenutku I nije ‘palo na pamet’, nego im rekoh koje je boje…Sve ostalo je istorija.

SREDNJA STRUCNA SKOLA U BEOGRADU

Vec sam dugo u pomenutoj skoli…I ovde ima puno dogadjanja I lepih utisaka. Izdvojila bih meni jednu dragu uspomenu na staresinstvo u jednom od odeljenja mehanicara optike. Odeljenje je imalo oko 28 ucenika (dvadesetak devojcica I 8 decaka). Predavala sam im tri godine,a bila odeljenski staresina u drugom I trecem (za njih zavrsnom) razredu I veoma smo se dobro slagali. Na njihovoj maturskoj veceri ono sto me je prijatno iznenadilio bilo je da su mi, uz cvece poklonili privezak u obliku srca uz cestitku sa posvetom: ‘Nasoj najboljoj I najdrazoj razrednoj, od srca-srcu..’ Ta posveta me je ganula…Neprocenjiv je osecaj kada izvedete generaciju I znate da ste ostali u srcu te dece ne samo kao njihov nastavnik matematike, vec kao plemenita I empaticna osoba koja je sa njima imala tako reci roditeljsku relaciju…

Mogla bih da navedem jos stotine zanimljivih crtica iz svog visedecenijskog ‘skolskog zivota’, ali evo ovde da se zaustavim I podsetim na onu lepu, skolsku pesmicu koju pamte generacije:

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna ...