zvezdano nebo

JEDNA DAVNA EKSKURZIJA

lana52 | 29 Oktobar, 2020 14:51

Prvo odeljensko staresinstvo dobila sam u svojoj 24. godini u svojoj maticnoj skoli- Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Bilo je to jedno od mojih najlepsih profesionalnih izazova…Moje odeljenje prirodno-matematickog smera imalo je veoma dobre tj. izuzetne djake koji su na upisu uglavnom bili ‘vukovci’…O radosti…Uspeh odlican, disciplina na nivou visokog standarda, saradnja sa kolegama izuzetna… Iako vec ‘davno udata’ (4 godine) u to vreme jos nisam imala svoju decu tako da sam mnogo vremena provodila sa svojim ucenicima u raznim aktivnostima…

Doslo je vreme ekskurzije…Nasa ruta je bila Kragujevac-Cetinje-Budva I nazad (4 dana) Bila sam pomalo uzbudjena, pripremila sve sto treba jos I pre odredjenih termina I taj dan je osvanuo… BIlo je 6 autobusa ucenika drugog razreda sa svojim odeljenskim staresinama…U mom autobusu je osim mog odeljenja bilo I odeljenje mog skolskog druga, istoricara Branka, a sa nama je putovao I nas tadasnji direktor, a nekadasnji profesor filozofije-gospodin Djokic…Meni nikada nisu prijale ‘krivine’ u voznji, tako da sam veci deo puta prespavala sigurna da su moji ucenici dobri I poslusni I da nece biti problema…

Posle duze voznje I nekoliko ‘stopova’ stigosmo na Cetinje…Trebalo je sve obici pocev od Cetinjskog manastira sa crkvom Rođenja Bogorodice I dr. …

Planirano je da se na Cetinju zadrzimo nekoliko sati, sve predvidjeno obidjemo I nadjemo se na parkingu ispred autobusa u dogovoreno vreme…Sve je funkcionisalo kako treba, jedino sto ja nikada nisam mogla nista da jedem dok putujem, pa sam neku hranu koju smo dobijali ustupila svom drugaru istoricaru… U to vreme nije bilo mobilnih telefona tako da nadjosmo u jednom restoranu mogucnost koriscenja fiksnog telefona, pa se javismo svojim tadasnjim bracnim ‘drugovima’, ja Peci, a Branko Loli… (inace smo svi bili iz iste generacije, porodicno se druzili I medjusobno posecivali ) Mnogo je vremena proslo od tada, javec odavno nisam sa Pecom, nije ni Branko sa Lolom, ali sve je to zivot…

Da se vratim na ‘glavni dogadjaj’…Stiglo je vreme da se krene sa Cetinja…Svi smo sa svojim ucenicima disciplinovano cekali ispred autobiusa I cinilo se da je SVE u najboljem redu…Motori tako reci vec ‘upaljeni,’ spremni za pokret…Nas domisljati direktor se seti I rece: ‘Svetlance I Branko il ste prebrojali decu…?’ Ja pomislih: oni su zreli, dobri, odgovorni, skoro svi odlicni djaci, sta ima da se stalno prebrojavamo, ali hajde poslusasmo instrukciju…Odjednom-šok: Moj drugar istoricar povika: ‘Meni nema jednog…’, a onda I ja posle tri prebrojavanja I raspitivanja ‘okolo’ prijavih da nedostaje jedan moj ucenik…Direktor vec poce da se ljuti, ali kad vide mene onako zbunjenu, vec umornu u ‘stiklicama’ rece mi: ‘Ti ostani kod autobusa a Branko I ja idemo da ih trazimo…’ Poput ‘fatamorgane’ njih dvojica nestadose u odblesku nastupajuceg zalaska sunca…Za mene je sunce vec bilo ‘zaslo’ kad mi se jedan I to bas pristojan, odlican ucenik nije pojavio…Tek posle cetrdesetak minuta pojavise se u daljini cetitri prilike, a medju njima prepoznah I svog ‘begunca’…

Direktor je vec bio stvarno ljut I rece: ‘Obojica da dobiju ukor direktora cim stignemo u Kragujevac’…Ja tuzno klimnuh glavom, ali nestrpljivo htedoh da saslusam njihovu pricu…I eto sta se dogodilo..Nasi decaci su bili umorili od obilaska znamenitosti I nasli usred Cetinja jedan sah-klub u koji su svratili I poceli da igraju sah…U sahu su se ‘zaneli’ ne gledajuci na sat tako da su zaboravili na vreme I zadovoljno produzavali partije sve dok nisu ugledali na vratima direktora gimnazije I culi: ‘Zar 6 autobusa samo vas da ceka…’ Ostalo je istorija…

Ostatak putovanja je protekao mirno…Budva nas je kao I svaki put opcinila ‘morskom penom’ I svojom lepotom, ali sam ja po povratku u Kg morala, iako nevoljno da upisem nalozeni ukor…Pomenuti ucenik se sve vreme izvinjavao I opravdavao uz reci: ‘Razredna, pa Vi me znate I razumete…’ Ja sam rekla: ‘Iako te znam, veoma cenim kao ucenika I razumem pogresio si I moras da naucis da svi svoje greske kad-tad platimo I snosimo odredjene konsekvence…

S’ obzirom da je moj zivotni moto u stilu pesme: ‘Pamtim samo sretne dane’ ja sam se kao I obicno potrudila da sa pomenute ekskurzije ponesem I sacuvam puno lepih uspomena I da misaono prevazidjem pomenutu ‘neprijatnost’…

Iz moje gimnazije zivot me je odveo u ‘beli svet’ gde je moje ‘omiljeno odeljenje’ izrazilo zelju da ih jedne subote vodim u cuveni Oklandski zooloski vrt, sto sam im posle dobro uradjenih testova I ucinila, mada mi je bilo neobicno da neki srednjoskolci sa periferije Oklanda (skola je bila oko 40 km udaljena od centra gde se nalazio zoo-vrt) nikada ranije nisu posetili tu zelenu oazu…Neki su bili ushiceni I voznjom vozom I zavideli meni sto tako putujem svaki dan s’ obzirom da sam tada stanovala u samom centru Oklanda…Govorili su ‘Miss, blago Vama, Vi ste ovde skoro svaki dan…’ a za neke je taj obilazak bio ‘zivotni dogadjaj’…

Zivot me je vratio u Beograd, a Beograd ima svoju posebnu ‘caroliju’ koja me povremeno potpuno ‘zanese’ I treba mi vreme da se sa ‘oblaka’ spustim na zemlju…Ali o tome se vec ne prica u ‘nepoznatom drustvu’….