zvezdano nebo

JEDNA DAVNA EKSKURZIJA

lana52 | 29 Oktobar, 2020 14:51

Prvo odeljensko staresinstvo dobila sam u svojoj 24.  godini  u svojoj maticnoj skoli- Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Bilo je to jedno od mojih najlepsih profesionalnih izazova…Moje odeljenje prirodno-matematickog smera imalo je veoma dobre tj. izuzetne djake koji su na upisu uglavnom bili ‘vukovci’…O radosti…Uspeh odlican, disciplina na nivou visokog standarda, saradnja sa kolegama izuzetna… Iako vec ‘davno udata’ (4 godine) u to vreme jos nisam imala svoju decu tako da sam mnogo vremena provodila sa svojim ucenicima u raznim aktivnostima…

Doslo je vreme ekskurzije…Nasa ruta je bila Kragujevac-Cetinje-Budva I nazad (4 dana) Bila sam pomalo uzbudjena, pripremila sve sto treba jos I pre odredjenih termina I taj dan je osvanuo… BIlo je 6 autobusa ucenika drugog razreda sa svojim odeljenskim staresinama…U mom autobusu je osim mog odeljenja bilo I odeljenje mog skolskog druga, istoricara Branka, a sa nama je putovao I nas tadasnji direktor, a nekadasnji profesor filozofije-gospodin Djokic…Meni nikada nisu prijale ‘krivine’ u voznji, tako da sam veci deo puta prespavala sigurna da su moji ucenici dobri I poslusni I da nece biti problema…

Posle duze voznje I nekoliko ‘stopova’ stigosmo na Cetinje…Trebalo je sve obici pocev od Cetinjskog manastira sa crkvom Rođenja Bogorodice I dr. …

Planirano je da se na Cetinju zadrzimo nekoliko sati, sve predvidjeno obidjemo I nadjemo se na parkingu ispred autobusa u dogovoreno vreme…Sve je funkcionisalo kako treba, jedino sto ja nikada nisam mogla nista da jedem dok putujem, pa sam neku hranu koju smo dobijali ustupila svom drugaru istoricaru… U to vreme nije bilo mobilnih telefona tako da nadjosmo  u jednom restoranu mogucnost koriscenja  fiksnog telefona, pa se javismo svojim  tadasnjim bracnim ‘drugovima’, ja Peci, a Branko Loli… (inace smo svi bili iz iste generacije, porodicno se druzili I medjusobno posecivali ) Mnogo je vremena proslo od tada, javec odavno nisam sa Pecom, nije ni Branko sa Lolom, ali sve je to zivot…

Da se vratim na ‘glavni dogadjaj’…Stiglo je vreme da se krene sa Cetinja…Svi smo sa svojim ucenicima disciplinovano cekali ispred autobiusa I cinilo se da je SVE u najboljem redu…Motori tako reci vec ‘upaljeni,’ spremni za pokret…Nas domisljati direktor se seti I rece: ‘Svetlance I Branko il ste prebrojali decu…?’ Ja pomislih: oni su zreli, dobri, odgovorni, skoro svi odlicni djaci, sta ima da se stalno prebrojavamo, ali hajde poslusasmo instrukciju…Odjednom-šok: Moj drugar istoricar povika: ‘Meni nema jednog…’, a onda I ja posle tri prebrojavanja I raspitivanja ‘okolo’ prijavih da nedostaje jedan moj ucenik…Direktor vec poce da se ljuti, ali kad vide mene onako zbunjenu, vec umornu u ‘stiklicama’ rece mi: ‘Ti ostani kod autobusa a Branko I ja idemo da ih trazimo…’ Poput ‘fatamorgane’ njih dvojica nestadose u odblesku nastupajuceg zalaska sunca…Za mene je sunce vec bilo ‘zaslo’ kad mi se jedan I to bas pristojan, odlican ucenik nije pojavio…Tek posle cetrdesetak minuta pojavise se u daljini cetitri prilike, a medju njima prepoznah I svog  ‘begunca’…

Direktor je vec bio stvarno ljut I rece: ‘Obojica da dobiju ukor direktora cim stignemo u Kragujevac’…Ja tuzno klimnuh glavom, ali nestrpljivo htedoh da saslusam njihovu pricu…I eto sta se dogodilo..Nasi decaci su bili umorili od obilaska znamenitosti I nasli usred Cetinja jedan sah-klub u koji su svratili I poceli da igraju sah…U sahu su se ‘zaneli’ ne gledajuci na sat tako da su zaboravili na vreme I zadovoljno produzavali partije sve dok nisu ugledali na vratima direktora gimnazije I culi: ‘Zar 6 autobusa samo vas da ceka…’ Ostalo je istorija…

Ostatak putovanja je protekao mirno…Budva nas je kao I svaki put opcinila ‘morskom penom’ I svojom lepotom, ali sam ja po povratku u Kg morala, iako nevoljno da upisem  nalozeni ukor…Pomenuti ucenik se sve vreme izvinjavao I opravdavao uz  reci: ‘Razredna, pa Vi me znate I razumete…’ Ja sam rekla: ‘Iako te znam, veoma cenim kao ucenika I razumem pogresio si I moras da naucis da svi svoje greske kad-tad platimo I snosimo odredjene  konsekvence…

S’ obzirom da je moj zivotni moto u stilu pesme: ‘Pamtim samo sretne dane’ ja sam se kao I obicno potrudila da sa pomenute ekskurzije ponesem I sacuvam puno lepih uspomena I da misaono prevazidjem pomenutu ‘neprijatnost’…

Iz moje gimnazije  zivot me je odveo u ‘beli svet’ gde je moje ‘omiljeno odeljenje’ izrazilo zelju da ih jedne subote vodim u cuveni Oklandski zooloski vrt, sto sam im posle dobro uradjenih testova I ucinila, mada mi je bilo neobicno da neki srednjoskolci sa periferije Oklanda (skola je bila oko 40 km udaljena od centra gde se nalazio zoo-vrt) nikada ranije nisu posetili tu zelenu oazu…Neki su bili ushiceni I voznjom vozom I zavideli meni sto tako putujem svaki dan s’ obzirom da sam tada stanovala u samom centru Oklanda…Govorili su ‘Miss, blago Vama, Vi ste ovde skoro svaki dan…’ a za  neke je taj obilazak bio ‘zivotni dogadjaj’…

Zivot me je vratio u Beograd, a Beograd ima svoju posebnu ‘caroliju’ koja me povremeno potpuno  ‘zanese’ I treba mi vreme da se sa ‘oblaka’ spustim na zemlju…Ali o tome se vec ne prica u ‘nepoznatom drustvu’….

 

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

"NI HALJINU NE VALJA KRPITI, A KAMOLI LJUBAV..."

lana52 | 29 Oktobar, 2020 00:03

Neko je davno rekao: “ Ljubav je kada u toku dana komunicirate sa stotinu osoba, a mislite samo na jednu…”

Bas tako…A zasto mislimo na tu JEDNU, za nas u svakom pogledu ‘posebnu’ osobu…Za mene je to oduvek bio jedan carobni fluid, poklapanje energija, a nada-sve lepa komunikacija. Vazna je harizma I sta ta osoba donosi u vas svet…Vazno je da donosi svetlost, lepu rec I dobru nameru…SVE ostalo je manje vazno pocev od fizickog izgleda preko materjalnog statusa do verskog, nacionalnog ili politickog opredeljenja, bar sa mog aspekta. 

Naravno, vazno je obostrano prihvatanje I razumevanje, kao I intelektualni fluid. U stilu: “Ako me ne mozes razumeti u mom najgorem izdanju, onda me ne zasluzujes kad sam u najboljem…“ Najvazniji su iskrenost I poverenje…Da bi ste nekoga potpuno prihvatili I voleli morate prvo da mu verujete…Taj oscaj dusevne blagodeti koju ljubav donosi je neprocenjiv…Tu nema mesta proveravanju, uhodjenju, ‘kopanju po necijoj proslosti’, potrebi da tu osobu stalno iz sopstvene nesigurnosti ‘drzite na oku’…Prethodno opisana stanja ne usrecuju vec unesrecuju…Treba bezuslovno voleti celim I ‘otvorenim srcem’ koje srecu I harmoniju ‘susedne strane’ stavlja ispred sopstvene…Kada se voli, voli se celokupna licnost, a ne boja ociju, figura ili nesto drugo sto ta osoba poseduje fizicki ili materjalno…Bezuslovna ljubav ne postavlja ultimatum za koje druga strana sigurno nije spremna, ne dovodi je u situaciju bilo kakve nelagode da mora da bira, da se pravda, da ide protiv sebe I svojih ustaljenih vrednosti…Bezuslovna ljubav se nesebicno daje bez bilo kakvih ocekivanja ili reciprociteta u stilu: ‘ja tebi, ti meni’…Licni odnosi su razliciti od poslovnih, to nije berza gde se trazi profit ili skupljaju ‘poeni, tu nema mesta za rivalstvo ili prestiz’…Bezuslovno voleti nekoga znaci  voleti zrelo bez ‘infatilnih zahteva’ u stilu: ‘joj, budi non-stop a mnom, ja bez tebe ne mogu da zivim..’  ili bilo kakvih ‘kalkulacija’.  Treba voleti osobu sa svim njenim problemima I manama I ne ocekivati da ce neko svojim ;carobnim stapicem’ vas zivot preokrenuti u bajku…Carolije obicno nestaju u ponoc kada se pobegne s bala…Treba biti svestan da je ujutru ‘sve po starom’, ta izgubljena cipelica nije vise zlatna vec sasvim obicna od onih za svakodnevnu upotrebu…Vazno je da ‘carolija’ ostaje u srcu, da je ‘lepo u glavi’ I nije potrebno da vas neko 24 sata ‘drzi za ruku’ I uverava da ste mu ‘jedini na svetu’ da bi ste se vi odlicno osecali…Jednostavno taj ‘good feeling’ ostaje unutra, u samom bicu pri pomisli na dragu osobu koja u tom trenutku moze da bude u drugom delu grada ili drugom delu planete…Svako mora da sacuva svoju individualnost, svoj profesionalni, porodicni zivot, svoje hobije I krug prijatelja…Ne znaci da kada nekoga volite treba da bude: ‘pratim te ko udba, jer ti si moja sudba..’ Dok god vas neko iskreno voli I zeli bice tu bez ikakvih poziva I pracenja…Koliko smo puta bili sasvim sami pored nekih ljudi sa kojima smo stalno delili fizicki prostor, uvece gasili svetlo u isto vreme, ujutru ustajali zajedno, a u srcu I glavi osecali prazninu I bili toliko daleko od njih… a koliko smo svim culima bili bliski sa nekim koga I nismo non-stop vidjali…

Svakako, bilo kakve emocije da se stvore treba sacuvati dostojanstvo I sopstveno I ‘druge strane’…U svakom odnosu pored tolerancije, medjusobnog postovanja I voljenja moraju da se ispostuju I odredjene granice…

Ja sam imala srecu da se  oduvek u moje emotivne izbore niko nije mesao ni roditelji, ni rodjaci, ni bliski prijatelji…U zivotu sam sve birala sama, iskljucivo slusajuci ‘glas srca’ I snosila posledice svojih izbora, a bilo je tu I puno radosti, I malo tuge…Zato se ni ja nisam mesala ni u cije izbore, niti davala savete ili sugestije ni  familiji, ni bliskim prijateljima, ni rodjenom detetu…Uvek sam smatrala I smatram da svako treba da izabere svoj emotivni put, d aide gde ga ‘srce vodi’ pa kako bude…Nekad je bilo malih sala u nekim drustvima u stilu pesme: ‘Drugovi su odmah rekli nije za tebe. Izbi ga iz glave…’ I sl. ali u moju glavu se uvek ulazilo ‘na velika vrata’ preko ciste emocije I intuicije I tu dugo ostajalo bez ikakvih tudjih uticaja…

Ovde sam pokusala da odgovorim na vecito pitanje: ‘Zasto zavolimo I nastavimo da volimo nekoga’…Na pitanje koje je antipod prethodnom: ‘Zasto ne volimo nekoga’ nikada nisam ni pokusavala da odgovorim jer mi je takva emocija ‘nevoljenja’ potpuno nepoznata…Ja ili volim, posvecujem paznju, komuniciram, trudim se oko neke osobe do koje mi je stalo ili je uopste ne primecujem, treceg nema…Zato su za mene duboka I trajna prijateljstva neprocenjiva, ona vode u ljubav ili izrastaju posle ljubavi, ali su sveprisutna…U prezentu tj. sadasnjem vremenu mogu na prethodno opisan nacin da volim samo jednu posebnu osobu I ona okupira moju paznju I veliki deo srca, ali zato u srcanoj pretkomori cuvam sve osobe koje su mi bile I ostale drage, one ostaju u lepoj uspomeni kao vremenske konstante I dalje imam lepo misljenje o njima, zahvalna  sam im na lepim zajednickim trnucima, mogu da im se divim kao dobrim I u necemu izuzetnim ljudima ali kako pesma kaze: “Nikad se ne vracam starim ljubavima…” Mnogo toga moze da se desi I prodje, ostane samo lepa uspomena… Tu uvek sledim savet mudrog Mese Selimovica koji kaze: “Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav…”

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb