zvezdano nebo

U ovim trenucima usrcu, u glavi nesto mi lepo… I ne bih nikome nista da kazem…Pogledam sat kad se ‘sklope kazaljke’…vidim one ‘oblake’…I usred noci eto sunca, eto svetlosti, plime, bujice necega sto mi se davno nije javljalo u srcu… I sav taj svet I sve te price…Vise mi nista nije tako vazno…Vatromet u mom mikriokosmosu čula…Samo mi se slusa Sopen i čita neka ‘lagana’ poezija poput

MIKE ANTICA:

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.

Vec dugo cutim te reci iskrene, ali ih NEKO prepoznaje…Razumemo se bez reci…Vidimo se bez pogleda…Razmenjujemo ‘telepatske’ poruke bez ‘savremene tehnologije’…Prepoznajemo se iz nekih vec ‘prozivljenih svetova’….Cekamo da se desi ‘cudo’…A na nebu se kao posle kise pojavljuje duga…

Lepo I suncano danasnje po podne u mom komsiluku-na Zemunskom keju….S’ obzirom da sam bila vec zavrsila poslovne obaveze sedim na jednom splavu I cekam drugaricu Iz rodnog grada koja je po dogovoru trebala da dodje da se vidimo I procaskamo, kao I obicno uz kafu… NJe nesto nema…Sedim I cekam…Posmatram prelepi Dunav I labudove,  male barke u daljini I naravno nebo puno onih lepih, svetlih ‘oblaka’ koji mi na NJEGA lice…U meni je mirno, harmonicno, vise nemam dileme, iako ga poznajem petnaestak godina, cini mi se da ga poznajem vec 100 godina I potpuno mu verujem u svemu…Znam da je od ‘dobrog stofa’…Mogu da se prepustim zivotnom fluidu, pa kako bude…Listam neki ‘zenski casopis’, slikam Dunav I kao zakleti ‘antialkoholicar’ pijuckam nesto bezalkoholno…Nemam dioptrije, tako da slabo razaznajem likove osoba u okolini, a iskreno me I ne zanimaju…Samo me jedna osoba zanima koja nije na ovom splavu, a znam u ovo vreme I gde je… Pomenuta drugarica se javlja telefonom da je na zalost sprecena da dodje… Odmah posle njenog poziva zbog oslabele baterije, telefon mi se iskljucuje…U redu je, videcemo se moja drugarica I ja drugi put, ostajem da jos malo ‘sanjarim’ pored vode u stilu balade: “I am a woman in love…”Pokusavam da dozovem konobara da mi donese racun, ali me on ocigledno propisano maskiran i prezaposljen ne vidi, pa prilazim kasi  I placam…Primecujem da se sprema malo nevreme I odlucim zbog cipela od ‘prevrnute koze’ da pozurim, tj. potrcim da bih stigla kuci ‘pre kise’…Pretrcavam ‘pantonski most’ koji povezuje pomenuti splav sa obalom I primecujem da za mnom istim mosticem skoro trci nabildovani muskarac proredjene plavo-smedje kose,  u rozikastoj kosulji sa kratkim rukavima…Ja skidam svoj dzempercic  kada me na uskom prostoru mostica on pretice I kazem: ‘Izvinite gospodine, moram da pozurim pre kise, a kao bivsa atleticarka trebam prostora…’ On se I dalje u zurbi malo pomeri I promrmlja: ‘a ja po jaknu, hladno mi je…’  Presecam setaliste tog dela Zemunskog keja I preskacuci ogradicu preko trave stizem do ulice primetivsi bus 88 koji se ovde priblizava svojoj poslednjoj stanici…Nabildovani tip sa ne bas simpaticnim izrazom lica preskace istu ogradicu, zuri I sam preko trave I ode do obliznjih kola,  nisam bas poznavalac tipova kola, ali cini mi se da je nesto nalik na crnu oktaviju za zasencenim staklima gde se nazire neka prilika za volanom…Otvara vrata od kola, uzima jaknu, ali je ne oblaci I u tom trenutku razmenismo kratke-ostre poglede: on nesto pocrveneo kao da je u necemu ‘razotkriven’, ja zbunjena, zasto je rekao da mu je hladno,  a nije obukao jaknu… Pomislih dobro bi mi dosao analiticki um mog sina-policijskog inspektora, ali I bez njega ja se dobro snalazim…I pomenuti (ne) simpaticni tip krete natrag ka splavu, ja se nadjoh na putu ka stanu, a vozac crnih kola I sam negde krete, meni vec popusti paznja da brinem ko gde krece, nego se vratih ‘onim oblacicima’ u glavi… Samo pomislih: ‘Cudo jedno kolko ima u Zemunu zimogrozljivih muskaraca…’ ehhh…

Uzeh stare fotografije da pokazem prijateljici I nadjoh jednu iz mog

Novozelandskog zivota koja poce ponovo da mi budi razne uspomene….Ima

tu i radosti i sete...U to vreme sam bila razvedena, delila starateljstvo nad

svojim maloletnim detetom, tako da je moj sin bio cas ‘amo’ kod mame, cas

‘tamo’ kod tate I macehe...Kod svakog je imao svoju cetkicu za zube i sve sto mu treba...

 U to vreme sam se iscrpljivala izradom postdiplomskih studija i radom na par part-time poslova...  U to vreme sam upoznala jednog Kevina i desila nam se ta 'filmska-fatalna' ljubav koja nam je oboma osim mnogo lepih tremutaka donela i mnogo nesanice...  U to vreme nikada nocu nisam spavala duze od tri sata, ne zbog pomenute 'nesanice', vec zbog hiljade obaveza....  Ali sam nekako uspela da prevazidjem mnoge prepreke, da se zaposlim u svojoj profesorskoj struci...  Sve vreme sam brinula o sinu, odrzavsi dobre odnose sa novom porodicom njegovog tate, njegovom malom 'polubratu' sam kupovala pokloncice, sa macehom sam rucavala i pila kafu u zelji da moje dete raste u atmosferi mira i prijateljstva, da ne oseti bilo kakvu netrpeljivost…  U toku skoro decenijskog boravka na Zelandu promenila sam bukvalno 14 adresa stanovanja  I uvek sam za sve ljude oko sebe, ukljucujuci i dosta 'nestasne' ucenike' u velikim (po cetrdesetak ucenika) multinacionalnim odeljenjima kojima sam predavala imala empatiju, osmeh, dobru nameru…Sa kolegama ‘iz celog sveta’ imala sam uglavnom formalnu, ali dobru I uspesnu komunikaciju….  U situacijama kada se moralo birati ko ce vise biti povredjen necim ja ili osobe koje volim, birala sam da 'tezi deo' ponesem ja....  I sada eto najavih da se moj tridesetogodisnji sin vencava u Australiji gde vec dugo posle zavrsene tamosnje Kriminoloske akademije zivi i radi.... Kad u nekoj 'svojoj sredini' kazete neku lepu vest uglavnom ljudi dobronamerno cestitaju... .. Tako je bilo ovih dana i kod mene, ali me je jedna opaska malo iznenadila ….necu da kazem ‘dirnula’ jer mene odavno skoro nisa ne ‘dira’….I tu opasku je izrekla bas jedna obrazovana, prijatna, lepa, meni draga koleginica, cija je struka engleski jezik i koja je imala srecu da se, sto kazu nasi stari 'lepo uda' i bude egzistencijalno 'ususkana', tako da joj je dugo vremena kada je zivela koje-kuda kao 'porodicna pratnja' supruga jedina briga bila da se brine o svojoj, stvarno izuzetnoj i prelepoj cerki-jedinici koja se trenutno obrazuje na strani....Pomenuta koleginica 'apropo' moje price o zenidbi mog sina uz dobronamerne cestitke rece: 'Lako je tebi kad si mama'na daljinu' ili mama-'on line'...  Kulturno sam zahvalila na iskrenim cestitkama i nisam rekla ono sto sam pomislila: 'Pa eto u ovo vreme savremene tehnologije ima i 'on line' projekata veoma uspesnih...   A ima I ona anglosaksonska poslovica: “'Never judge someone until you've walked a mile in his shoes.” (Ne sudi o nekome dok ne prodjes ,milju’ u “negovim cipelama’…” ) Sto ljudi, sto cudi... Ja cesto isticem da

mnogo volim ljude i SVE im prastam, pa i sva njihova 'nesavrsentstva'…Ali

treba u nekim situacijama biti pravi 'diplomata' i paziti na izgovorene reci, narocito ako one zadiru u nesto najsuptilnije u coveku kao sto su ljubav, materinstvo i sl.  Ali, ko sam ja da bilo kome sudim...Svako mora sam svoj 'krst' da nosi na Golgotu, a zivot je dug i pokaze kad-tad mnoge stvari u pravom obliku i otkrije mnoge istine.... 

Ovih dana sam u nekom slatkom nemiru I ceznji…U stilu: ‘sto se bore misli moje…’ Pomalo rasejana, taze zaljubljena u nekoga u koga se ‘ne bi smelo…’ iz mnogo razloga…Al sta cu, zivot je cudo I desava se, kako jedan pesnik kaze: ‘ja ne pijem nista, al sam pijan cesto…’ Razum nalazi razloge ‘protiv’, a srce neposlusno vuce na ‘zabranjenu stranu…Tiho magnovenje, lebdim kao u onom cardaku ni ‘na nebu, ni na zemlji’…Cutacu ipak I prepustiti prve korake drugoj strani…U ovoj sahovskoj igri uzecu crne figure I ako treba, kao ‘crna strana’ potpuno preuzeti ‘krivicu’..Bele figure prepustam NJEMU… Neka prvi povuce ‘potez’ I neka ostane onakav kakav je u dusi, andjeoski cist, tj. svetao-beo…I bilo sta da se ‘desi’ ili ‘ne des’i razumecu, oprosticu, opravdacu, samo da ON ne bude povredjen…Ako treba neko da pokisne ja cu na kisu, navikla sam…samo da njemu dobro bude…

U prethodno opisanom raspolozenju, ‘budnih snova’ poceh da setam po omiljenom trznom centru…Onako maskirana, jos ‘u oblacima’, u svom ‘izmastanom svetu’ , puna suptilnih emocija… bez dioptrijskih naocara verovatno ne bih primetila ni rodjenog oca da je prosao pored mene, a kamoli  nekog drugog…Ali, kako se kaze: ‘demoni nikada ne miruju..’ Na ulazu u market pomenutog centra skoro natrca na mene mladjano devojce, nesto ‘jace gradje’ (izvinjavam se za opasku, ja jos uvek imam kriterijume procenjivanja nekadasnje atleticarke I manekenke…) sa nemarno podignutom crvenkasto-smedjom kosicom I simpaticnim okicama koje me ‘progutase’ pogledom…Pomislih ovo dete je nesto ‘pogubljeno’, prepustih joj korpu koju sam htela da uzmem, uzeh drugu I jos se ja izvinih…Podjoh na drugu stranu, kad ono simpaticno devojce vidim dodje za mnom…Pomislih, to je slucajno, vidi se da ni u cemu to dete I ja ne mozemo da imamo isti ukus, sto bi stariji ljudi rekli tj. upotrebili starinsku frazu: ‘nema sanse’…Ali ispade da I devojce voli banana kao I ja I prosto me gurnu da uzme  ‘banc’ koji sam ja htela…I tu se ja njoj opet  izvinih s’ osmehom I prosto brzim hodom pobegoh na drugi kraj marketa merkajuci neke gazirane vode, al eto I devojce stize za mnom ‘zedno’…Pokusah da je ignorisem I sad skoro trceci odoh da platim artikle u liniji ‘samoposluzivanja’ da izbegnem red na kasi u kome je vec stajalo pomenuto devojce…Ali, ne lezi vraze videvsi mene gde cu da platim, moj pokojni deka bi vec upotrebio pomalo ruzan zargon: ‘deriste’ ostavi red I dotrca tik uz mene da I ona krene na ‘uradi sam’….Onda ja vec postadoh raspolozena za salu I poceh konverzaciju: ‘Srce moje, koja slucajnost, pa Vi I ja se za ovo kratko vreme sretosmo vec osmi put…’ Ona se smejuri…Zapitah: ‘Il vi radite, il studirate..” Po mimici vidim da laze, ali prastam…Ona kaze: ,ja dajem casove Engleskog…’(A mozda I ne laze, ti sto predaju Engleski su cudo kad su slucajnosti u pitanju…Secam se prosle zime u pauzi republickog  strucnog seminara koji se odrzavao na Ekonomskom fakultetu odlucim sa prijateljicom da preprecim stepenicama do hotela ‘Moskva’ pa do Meka, kad usred subotnjeg zimskog dana, po poledici nasred stepenica, pojavi se jedna predivna, slatka I draga zenica koja predaje Engleski sa svoje troje dece I jos dvoje tudje….Ljubazno se javismo u prolazu I ja pomislih eto slucajnosti, na ovoj precici, po zimskom danu od 2miliona beogradskih stanovnika sretnes poznato, drago lice,o radosti…)Taj Engleski mi dodje kao kec na desetku: ‘Bas lepo …Ja imam sina desetak godina starijeg od Vas koji je milicijski inspektor na engleskom govornom podrucju…” Ona oci ne odvajajuci od moje korpe, ko da joj zivot zavisi od brojanja namirnica u njoj I dalje se smejuri…I ja onako, sa onom ‘neodoljivom lakocom komunikacije’ pokretom ‘svetske zene’(pomislih : ‘ti si dete bila u pelenama kad sam ja morala da zongliram u raznim igrama) ljupko izvadih mobilni iz tasne I rekoh: Sad kad smo se ovako ‘zblizile’ a vidim da kupujemo iste namirnice hajde da prvo slikam ja Vas, pa Vi mene, ja se dopisujem sa svojim sinom I saljem mu fotografije sa raznih mesta…Pritisnuh taster za kameru I podigoh nasmejano I raspolozeno telefon prema njoj uz opasku: ‘Slikacu Vas samo uz Vas pristanak..” Na to pomenuto devojce dobi grc na licu, skoro zaplaka I uplaseno rece: ‘Joj, nemojte molim vas…’ Ja rekoh: Nemojte da se plasite, naravno da nikog ne slikam bez njegove dozvole…Ja sam obrazovana, lepo vaspitana zena koja postuje sve propise…SA strahom u ocima, u neverici devojce ovog puta pobeze od mene I na zalost tu prestade nase prijatno, tek zapoceto ‘druzenje’…Ja se setih Hamletovih reci upucenih pesniku Horaciju: “Ima mnogo cuda I na nebu I na zemlji o kojima Vasa visost I ne sanja moj Horacije…’ zavrsih placanje (vidim devojce se izgubilo ovoga puta ne plativsi u mom redu, ali platice ona u drugom redu sigurno, sve dodje ba ‘naplatu’…)

Setajuci dalje do izlaza iz trznice vec zaboravih jadno dete o kome upravo pisah…U glavi su mi opet bili ‘oblaci’ I svi lice na jedan isti ‘oblak’ vec neko vreme…’I sve se mislim prestace, iz cista mira nestace, al ‘djavo se ne predaje…ON mi je u krvi..’ Valjda ce I ono jadno devojce(sad mi dodje zao sto ga uplasih) da oseti neke ‘leptirice’ prema nekome I fokusira se na svoj zivot I prestace da ‘presrece’ ljude po marketima, a mozda I nece sve dok jednom u nekom marketu ne dobije nesto duzi racun za naplatu…Bogu hvala ja se sklonih na vreme I sa tim nemam nista jer kako skoro rekoh: ‘ko drugome jamu…sam…’ (kad-tad)

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom