zvezdano nebo

UPLASENO DEVOJCE... :)

lana52 | 06 Oktobar, 2020 00:56

Ovih dana sam u nekom slatkom nemiru I ceznji…U stilu: ‘sto se bore misli moje…’ Pomalo rasejana, taze zaljubljena u nekoga u koga se ‘ne bi smelo…’ iz mnogo razloga…Al sta cu, zivot je cudo I desava se, kako jedan pesnik kaze: ‘ja ne pijem nista, al sam pijan cesto…’ Razum nalazi razloge ‘protiv’, a srce neposlusno vuce na ‘zabranjenu stranu…Tiho magnovenje, lebdim kao u onom cardaku ni ‘na nebu, ni na zemlji’…Cutacu ipak I prepustiti prve korake drugoj strani…U ovoj sahovskoj igri uzecu crne figure I ako treba, kao ‘crna strana’ potpuno preuzeti ‘krivicu’..Bele figure prepustam NJEMU… Neka prvi povuce ‘potez’ I neka ostane onakav kakav je u dusi, andjeoski cist, tj. svetao-beo…I bilo sta da se ‘desi’ ili ‘ne des’i razumecu, oprosticu, opravdacu, samo da ON ne bude povredjen…Ako treba neko da pokisne ja cu na kisu, navikla sam…samo da njemu dobro bude…

U prethodno opisanom raspolozenju, ‘budnih snova’ poceh da setam po omiljenom trznom centru…Onako maskirana, jos ‘u oblacima’, u svom ‘izmastanom svetu’ , puna suptilnih emocija… bez dioptrijskih naocara verovatno ne bih primetila ni rodjenog oca da je prosao pored mene, a kamoli nekog drugog…Ali, kako se kaze: ‘demoni nikada ne miruju..’ Na ulazu u market pomenutog centra skoro natrca na mene mladjano devojce, nesto ‘jace gradje’ (izvinjavam se za opasku, ja jos uvek imam kriterijume procenjivanja nekadasnje atleticarke I manekenke…) sa nemarno podignutom crvenkasto-smedjom kosicom I simpaticnim okicama koje me ‘progutase’ pogledom…Pomislih ovo dete je nesto ‘pogubljeno’, prepustih joj korpu koju sam htela da uzmem, uzeh drugu I jos se ja izvinih…Podjoh na drugu stranu, kad ono simpaticno devojce vidim dodje za mnom…Pomislih, to je slucajno, vidi se da ni u cemu to dete I ja ne mozemo da imamo isti ukus, sto bi stariji ljudi rekli tj. upotrebili starinsku frazu: ‘nema sanse’…Ali ispade da I devojce voli banana kao I ja I prosto me gurnu da uzme ‘banc’ koji sam ja htela…I tu se ja njoj opet izvinih s’ osmehom I prosto brzim hodom pobegoh na drugi kraj marketa merkajuci neke gazirane vode, al eto I devojce stize za mnom ‘zedno’…Pokusah da je ignorisem I sad skoro trceci odoh da platim artikle u liniji ‘samoposluzivanja’ da izbegnem red na kasi u kome je vec stajalo pomenuto devojce…Ali, ne lezi vraze videvsi mene gde cu da platim, moj pokojni deka bi vec upotrebio pomalo ruzan zargon: ‘deriste’ ostavi red I dotrca tik uz mene da I ona krene na ‘uradi sam’….Onda ja vec postadoh raspolozena za salu I poceh konverzaciju: ‘Srce moje, koja slucajnost, pa Vi I ja se za ovo kratko vreme sretosmo vec osmi put…’ Ona se smejuri…Zapitah: ‘Il vi radite, il studirate..” Po mimici vidim da laze, ali prastam…Ona kaze: ,ja dajem casove Engleskog…’(A mozda I ne laze, ti sto predaju Engleski su cudo kad su slucajnosti u pitanju…Secam se prosle zime u pauzi republickog strucnog seminara koji se odrzavao na Ekonomskom fakultetu odlucim sa prijateljicom da preprecim stepenicama do hotela ‘Moskva’ pa do Meka, kad usred subotnjeg zimskog dana, po poledici nasred stepenica, pojavi se jedna predivna, slatka I draga zenica koja predaje Engleski sa svoje troje dece I jos dvoje tudje….Ljubazno se javismo u prolazu I ja pomislih eto slucajnosti, na ovoj precici, po zimskom danu od 2miliona beogradskih stanovnika sretnes poznato, drago lice,o radosti…)Taj Engleski mi dodje kao kec na desetku: ‘Bas lepo …Ja imam sina desetak godina starijeg od Vas koji je milicijski inspektor na engleskom govornom podrucju…” Ona oci ne odvajajuci od moje korpe, ko da joj zivot zavisi od brojanja namirnica u njoj I dalje se smejuri…I ja onako, sa onom ‘neodoljivom lakocom komunikacije’ pokretom ‘svetske zene’(pomislih : ‘ti si dete bila u pelenama kad sam ja morala da zongliram u raznim igrama) ljupko izvadih mobilni iz tasne I rekoh: Sad kad smo se ovako ‘zblizile’ a vidim da kupujemo iste namirnice hajde da prvo slikam ja Vas, pa Vi mene, ja se dopisujem sa svojim sinom I saljem mu fotografije sa raznih mesta…Pritisnuh taster za kameru I podigoh nasmejano I raspolozeno telefon prema njoj uz opasku: ‘Slikacu Vas samo uz Vas pristanak..” Na to pomenuto devojce dobi grc na licu, skoro zaplaka I uplaseno rece: ‘Joj, nemojte molim vas…’ Ja rekoh: Nemojte da se plasite, naravno da nikog ne slikam bez njegove dozvole…Ja sam obrazovana, lepo vaspitana zena koja postuje sve propise…SA strahom u ocima, u neverici devojce ovog puta pobeze od mene I na zalost tu prestade nase prijatno, tek zapoceto ‘druzenje’…Ja se setih Hamletovih reci upucenih pesniku Horaciju: “Ima mnogo cuda I na nebu I na zemlji o kojima Vasa visost I ne sanja moj Horacije…’ zavrsih placanje (vidim devojce se izgubilo ovoga puta ne plativsi u mom redu, ali platice ona u drugom redu sigurno, sve dodje ba ‘naplatu’…)

Setajuci dalje do izlaza iz trznice vec zaboravih jadno dete o kome upravo pisah…U glavi su mi opet bili ‘oblaci’ I svi lice na jedan isti ‘oblak’ vec neko vreme…’I sve se mislim prestace, iz cista mira nestace, al ‘djavo se ne predaje…ON mi je u krvi..’ Valjda ce I ono jadno devojce(sad mi dodje zao sto ga uplasih) da oseti neke ‘leptirice’ prema nekome I fokusira se na svoj zivot I prestace da ‘presrece’ ljude po marketima, a mozda I nece sve dok jednom u nekom marketu ne dobije nesto duzi racun za naplatu…Bogu hvala ja se sklonih na vreme I sa tim nemam nista jer kako skoro rekoh: ‘ko drugome jamu…sam…’ (kad-tad)