“Fatalizam je verovanje u nepromjenjivost onoga što je sudbina čoveku predodredila. U širem smislu, verovanje da su volja i inteligencija nemoćne u kreiranju života pojedinca jer su transcendentalne sile van njegovog domašaja i iznad njegovih mogućnosti. Po ovom shvatanju, fatalizam je nadređeni pojam determinizmu…”

Nisam fatalista, ali mi je simpatican vic: ‘Tokom slavlja kod zajednickih prijatelja jedan mladic I jedna devojka nalaze mnogo zajednickog I pocinju da se zaljubljuju… Na rastanku on je pita: ‘IL hoces da mi napises broj mobilnog da te pozovem…’ Ona veselo odlazi sa zurke odgovorivsi: ‘Necu da ti kazem broj, ako nam je sudjeno-pogodices…’

Naravno, da ne mozemo da se prepustamo sudbini, bez obzira koliko, kako kaze Sekspir, treba da ‘cenimo moc sudbinske neizbeznosti…’ Kroz zivot treba ici mudro, analizirajuci sve ‘pros I cons’ odredjene situacije…Na zalost ili na radost, zavisi kako ko gleda…ja obicno u SVE ulazim srcem, pa I u neke ‘zivotne drame’, shvatim poentu na kraju, a znam da je poentu skrivao ‘vec prvi cin’…

Taman pomislim da sam sve misaono I logicki obradila, bas kako nas je ucio pokojni prof. Presic izlazuci postulate u ‘Osnovama matematicke logike’, kad naidjem na neko" MEDJUTIM"…(to ne bi shvatili ni najbolji svetski ‘logicari’… )

I prica ponovo krene po principu decje pesmice: ‘Mi smo isli putem, put je bio dug, kasno opazismo da je taj put krug…’

Dobro, I dalje  smireno sednem I ‘primim’ svaku novonastalu situaciju, intelektualno je obradim I pomislim: ‘Idemo dalje…’ ne prestajuci  da I dalje volim ljude bezuslovno, da im prastam I da im verujem…

Ne mozemo sve unapred da izanaliziramo I predvidimo, ma koliko nam je um analiticki I koliko knjiskog I zivotnog iskustva posedujemo, neke stvari moramo da prepustimo sudbini ili slucajnom desavanju, bas kako kazu Piloti u sledecoj pesmi: ": “Reči su samo izgovor, a tvoje usne prečica za greh

I na srcu nosim znak…Tvoje ime kao ožiljak…I verujem u slučajno i zauvek…”

Kiki Lesendrić i Piloti - SLUČAJNO (OFICIJALNI VIDEO)

U svom skromnom zivotu, verovatnom sam jedna od retkih osoba, koja nikada nije probala nijedno alkoholno pice, iz principa…, a provela sate I sate sedeci I caskajuci sa raznim drustvima po raznim kafanama….

Rec “Kafana”, a uz to I “KAFANSKA MUZIKA” vezujem iskljucivo za ove nase tj. Balkanske prostore…

Ziveci I putujuci po ‘belom svetu’ socijalizovala sam se I sa tamosnjim drustvima ali su te atmosfere potpuno drugacije…Tako reci nigde nisam naisla na ‘zivu muziku’ poput ovdasnje…U Oklandu na Novom Zelandu gde sam  zivela skoro deceniju ima pabova poput: 'Sitting duck" i sl. sa dzu-boksovima u stilu pesmice Olivie Johns: “In the corner of the bar there stands a jukebox…With the best of country music, old and new…You can hear your five selections for a quarter…And somebody else's songs when your's are through..” U dzu-box se ubaci novcic I pocne vasa izabran pesma I sl.

Jedne godine smo Novu godinu ‘cekali’ u Oklandskom hotelu Carlton…Muzika je takva da se osecate kao da prisustvijete “Koncertu Beckih decaka..’(Momak moje prijateljice John, neuropsihijatar iz Londona koji je radio doktorat na Oklandskom univerzitetu je bio toliko zacudjen time da ja, cak i u Novogodisnjoj noci odbijam alkohol, tako da sam na njegovo celovecernje insistiranje i zapomaganje jos sedmoro za nasim stolom morala da probam gutljaj nekog sampanjca iz necije case, da bih pokazala da nisam alergicna ili ne daj Boze neki 'leceni zavisnik'...Secam se da je to bio neki kontraverzni tj. slatkasto-kiseli osecaj na nepcima koji mi nije prijao, ali su prisutni kolko-tolko bili zadovoljni..)

Ako ste dovoljno strpljivi da Ispod Monmarta u Parizu kruzite strmim ulicicama, pod uslovom da se ne ‘izgubite’ mozete naici na jedan kafic (odatle se moze precicom do avenije Šanz-elize…) u kome se slusa odlicna francuska sansona: S. Aznavur, E. Pjaf I sl.

Kako pomenuh na pocetku, nista od navedenog ne lici na balkansku kafansku muziku (mozda, koliko se secam Moskve iz svojih studentskih dana jedino Rusi mogu da naprave slicnu atmosferu svojim romansama: ‘Oči černie…’ I dr. )

Sada se vracam srpskim kafanama…Kao dugogodisnji profesor Prve kragujevacke gimnazije sa drustvom sam cesto ‘sedela’ u tradicionalnoj kafani Balkan u ‘srcu’ Kragujevca u kojoj su se tada okupljali razni ‘likovi’, pocev od boema, pa nadalje… Mnoga slavlja ispratile su one pesme, poput Miroslava Ilica: ‘Pricaj mi o njoj , pricaj  SVE sto znas, ali nemoj laznu nadu da mi das…’ (Pa, kaze: ‘Pozdravi je, pozdravi…’ ) ili Tome Zdravkovica: ‘Kafana je moja sudbina…’

Naravno, kad pricam o kafanskoj muzici ne mislim  na onaj tzv. ‘muzicki šund’ koji se po negde nekad I provuce da nasmeje prisutne u stilu: ‘Otiso si sarmu probo nisi, kuče laje, a ja mislim ti si…’

Radeci u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji stekla sam jedno ‘uze drustvo’ sa Vracara koje je volelo da povremeno svratimo u ‘Sindjelic’ (ul. Vojislava Ilica) blizu Cvetkove pijace…Dal zbog imena ulice jer sam pesnik u srcu, dal zbog opsteg ‘štimunga’, atmosfera mi je tamo uvek prijala, nisam gurman, tako da me cak ni njihov rostilj nikada nije privlacio…Okolne ‘likove’ nisam poznavala ali su me prijatelji, tako reci ‘tamosnji domaci’ upucivali po principu: “Ko je Ko”. Secam se jednom u vreme Pravoslave Nove  ‘tip’ za susednim stolom je bar 5 puta narucio istu pesmu: ‘Secas li se Sanja..’ sto ne bi bilo neobicno da mi drugarica do mene nije rekla: ‘Ja njega I njegove znam iz kraja, zena mu se zove Vesna…’ Ja, onako ‘taze sa  Novog Zelanda..’ slobodoumno sam prokomentarisla: ‘..pa dobro, mozda mu je Sanja bila neka omiljena skolska drugarica I sl. ..” na sta je jedan od nasih kolega reko: “Lanče, carica si, svaka ti je ko u Njegosa…”

Postoje tekstovi na temu: “Kako su nastale čuvene kafanske pesme…”Često su te priče bile zanimljivije čak i od samih pesama. PRIMER: “Čest motiv je ljubav dvoje mladih koja se završila tragično. Pesma: „Pogledaj me nevernice” je istinita priča o čoveku koji je ubio svoju devojku i njenog ljubavnika u seoskoj kafani. Tekst pesme je prema nekim forumima o starogradskoj muzici napisao arhitekta i pesnik iz Sombora Branislav Bane Jovin, autor poetske knjige “Sombor viđen očima ptice”. Ova pesma poslužila je kao inspiracija piscu Miroslavu Josiću Višnjiću da napravi scenario za istoimeni film. Film je 1974 godine režirao Srđan Điđa Karanović, kao neku vrstu modernog dokumentarca o meštanima banatskog sela Seleuša, koje je pretvorio u glumce. U filmu amaterska seoska ekipa snima film o ljubavi dvoje mladih koja se završila tragično…”

Uglavnom su motivi pesama razne vrste ljubavi od zabranjenih do ostvarenih u stilu: ‘Branili su nasu ljubav, branili su ONI SVI.., al mi smo pobedili…’ O, radosti.. da bar  u jednoj pesmi ne poumiru  ili se ne pubijaju vec pobede I nastave da zive u ljubavi I veselju…

Vec duze iz poznatih razloga tekuceg ‘KORONA DOBA’ ni ja se ne socijalizujem po kafanama uz ‘zivu svirku’ I ne ‘lomim case od kristala..’ ehhh…Ali budimo optimisti…Stizu vakcine, pa uz mere opreza I pristojnu distancu, (drzanje za ruke I ljubljenje ce biti bar jos nekoliko godina sigurno zabranjeno) ali ipak, makar na ‘metar’ rastojanja za nekim stolom u buducnosti prva kafanska pesma koju cu Boze zdravlja (ako dotle ne postanem 'jedna cestitka manje'), naruciti (pre toga cu naravno da pitam šefa sale na koliko ‘polomljenjh casa’ imam pravo ) je: 

Moja Sliko - YouTube

(ps. Pomenuta će biti tek prva naručena pesma, a ostale će ući u ‘postkorona’ istoriju…ehh… )

Redovno stizu pisma od prijateljice iz Kanade… Opet iznenadjenje..Posle njenih kratkih pricica I euforije ‘spajanja’ sa muzem usledio je razvod…Oboje su zakljucili da su bolje ziveli one dve godine dok su bili razdvojeni I cekali vize I papire za ‘spajanje’ nego ovo kratko vreme  kolko su proveli zajedno od njenog dolaska u Kanadu…Rastali su se kao kulturni ljudi, intelektualci bez mnogo ‘pompe’ I gorcine I ostali prijatelji…Decu nisu imali, nesto zajednicke imovine su lako podelili I sa po par kofera svako na svoju stranu, da trazi svoju srecu, po principu: ‘kud koji mili moji…’ Kako nas narod kaze: ‘razvode se carevi I kraljevi’ nista novo I nista strasno… Medjutim, mojoj prijateljici je od skoro pocelo nesto da se desava I eto ponovo ‘belaja’ o kome mi pise I trazi savet… Evo njenog poslednjeg pisma:

“Lanče, razvod je dobro prosao ali sam ja skoro upoznala jednu osobu 5-6 godina mladju od mene I cinilo mi se da je to bila ‘ljubav u najavi’…Mnogo toga nas je spajalo, harizma, covekoljublje, empatija, duhovnost, oslobodjenost od predrasuda od ‘materjalnog’, slicni poslovi I dr. Taman smo ulazili u fazu onog obostranog ‘ringispila’ u glavi…Iako je veoma inteligentan covek on je ipak nekako emotivno, cini se pomalo 'nezreo' …Valjda su mu ‘zli jezici’ (ima ih cak I u Kanadi…! ) napunili glavu nekim ‘losim stvarima I netacnim tracevima’ o meni, stvorili i neku ljubomoru I on je nekako promenio ono predusretljivo I dostojanstveno ponasanje u koje sam pocela da se zaljubljujem I poceo da se ponasa, ne bas za nasu sredinu primeren nacin, da glumi ulogu ’'serijskog udvaraca’ tj. da se 'kao' udvara vecini nasih poznanica ‘okolo’ nezavisno od njihovih godina ili bracnog statusa…Prvo sam mislila da je sve to u sklopu njegove duhovitosti I harizme, da je bezazleno, a onda sam znas I sama vec godinama naviknuta na ‘zrele intelektualce’ kakav je I moj bivsi muz pocela da se povlacim, bezim, gubim simpatije I interesovanje, po principu: ‘Slobodan je covek, mislim slobodnih nazora, pa nek cini sta hoce I s kim hoce, sto bi se narodski reklo: ‘daleko mu lepa kuca’, to ipak nije 'moja solja caja'...Jedna poznanica mi je rekla da je to inace njegov dugogodisnji stil ponasanja da izdasno deli svoje simpatije ‘okolo’ I da nijednu ne izivi I zavrsi do kraja, pa eto mozda zbog toga Ima male frustracije…Ja tu poznanicu znam kratko, pricamo na engleskom jer moj francuski nije perfektan, a njen engleski nije savrsen, pa I nju mozda nisam dobro razumela…Kako dodjoh u Kandu sve nesporazum-do nesporazuma..Pomenuti poznanik mi je onako drag, mislim da je dobar I dusevan covek, moralan je, ali se eto tako pravi ‘frajer’ da bi se nesto nekome dokazivao I ne znam Lance kako da se postavim dalje prema njemu…Distancirala sam se potpuno u ‘zensko-muskoj’ relaciji, ali ipak povremeno imamo neke poslovne kontakte jer on cesto dolazi iz firme sa kojom saradjujemo…” Naravno, bila sam i ostala dostojanstvena, 'ne pada mi na pamet' da mu vracam 'milo za drago', pristojna distanca je sasvim dovoljna i ono kako si ti oduvek govorila: 'Ako igras da me izgubis, pusticu te da pobedis...' Veoma sam dobronamerna kao i uvvek, zelim da zadrzim relativno prijateljski odnos sa pomenutom osobom, da ga ne povredim ni na koji nacin i zelim mu u svakom slucaju sve najbolje da svoj zivot usmeri u najboljem pravcu i dozivi puno zivotnih radosti...Kazem ti plemenit je to covek, ali smo toliko razliciti i on je toliko podlozan 'uticajima sa strane', njegovo ponasanje je ko igranje 'ping ponga', jedan dan te 'uzdize u zvezde, poklanja ti svu paznju ovog sveta', a onda kad mu neko od okolnih manipulatora namerno nesto 'natukne' skroz se promeni i sutra dan bude sasvim druga osoba koju ne prepoznajes i tako 'u krug'...

Kao I obicno moja prijateljica se ‘zalece na vetrenjace’…Dugo se znamo, ja je volim I cenim I nikad mi nije dosadno da slusam njene price I ‘zalopojke’…Pa, saslusala bi I ona mene, ali ja vec duze I nemam potrebu da trazim savete od drugih, a I zivim u stilu, bas kako D. Maksimovic kaze: ‘Nemam vremena za Bogove tudje, ni svoga nisam dobro upoznala…’

Ipak uctivo, da je ne povredim, ali I ne ohrabrim u donosenju njenih uglavnom ‘ishitrenih’ odluka, napisah:

“Iako se dugo znamo, iako ja dosta poznajem psihologiju, ipak sam ja po vokaciji matematicar I ne mogu da ti dajem kompetentne savete u delikatnim situacijama kao sto je ona o kojoj mi pises…Nisam tamo, osim tebe ne poznajem nikoga u toj sredini, ni ljude koje pominjes…Ipak promisli dva puta…Ne prenagljuj ni u cemu…Znas onu poznatu izreku Sime Pandurovica: ‘Poneo vas gnev ili odusevljenja masa, cuvajte se provalije’ Razliciti ljudi na razlicitim prostorima se razlicito ponasaju u razlicitim zivotnim situacijama…Ako vec nekoga dobro ne poznajes kao ni datu sredinu (na zalost u svakoj sredini, u celom svetu ima onih koji spletkare I igraju ‘odredjene igrice’ da bi napakostili onima kojima iz nekih razloga zavide), ne mozes brzo da donosis sudove…Svakako je dobro da si se distancirala od pomenute osobe, ma koliko da je dobar I simpatican, tako opisano ponasanje je ‘infatilno’, a tebi sada najvise posle svega trebaju zrelost, ozbiljnost I postojanost, neko na koga mozes emotivno da se oslonis u ovim turbulentnim vremenima u ‘tom belom svetu’, a ne neko sa kim moras da vecito glumatas I uklapas se u razna scenarija njemu bliskih osoba tj. da igras tako reci 'pubertetske igrice' koje si davno prerasla…Ipak se posavetuj jos sa nekim I razmisli opet… ( Ja sreca u okruzenju imam ljude kojima godinama verujem i koji me uvek posavetuju na pravi nacin).Naravno, ne siri pricu jer pitanje je u pomenutoj sredini kome uopste mozes da verujes...Ti i ja se znamo skoro celi zivot, delimo slican sistem vrednosti, altruizam, prastanje, empatiju i dr. pa se nadam da ces naci najbolje resenje, kao sto ih ja nalazim u svojim zivotnim 'previranjima'...Jedino za razliku od tebe, ja imam nekoga ko je vec, kako imam obicaj da kazem konstanta u mojoj 'emotivnoj zivotnoj jednacini' tj. moja 'posebna osoba' (starija od mene desetak godina i vise), tako da iako pocne da mi iz nekih razloga 'dusa luta' ja se uvek ponovo vratim NJEMU , a to je kao da se vracam sebi, tu mo je sve poznato, znam nase vrline i mane, nista vise posebno ne ocekujem, ali mi bude 'lepo u glavi', ponovo mi donese smirenje, mogu da mu se obratim onim saljivim: 'Ej, care...'( uprkos godinama, bio je i ostao u svemu intelektualno nadmocan, a ja sam se zaljubila bas u tu snagu intelekta, a i iskren je i posten, nikad nista i ne obecava ako ne moze da ispuni...) i da se setim 'nase pesme' koja nam u mnogo cemu oboma odgovara, bas kao u sledecm duetu:

Svaka profesija obeleži život osobe koja joj se posveti...Lekari se verovatno secaju specifnih dogadjaja iz ordinacije, piloti nekih svojih posebnih letova, advokati nekih njima najznacajnijih parnica I td. S’ obzirom da sam sa nepunih 7 godina usla u skolu I u njoj ostala do danasnjih dana sto kao djak,  sto kao srednjoskolski nastavnik ja kad ‘prebiram’ po secanju… sta cu drugo  da nabrojim, nego neke ‘crtice’ iz skolskog zivota…

Naravnom o svom skolskom ucenju, a zatim radu, zapravo celom zivotu mogla bih da napisem stotinu stranica, ali eto limitaricu taj broj na  nekoliko meni posebno znacajnih, dragih ili interesantnih dogadjaja Iz razlicitih zivotnih perioda…

MOJA OSNOVNA SKOLA ‘MILUTIN TODOROVIC’ (KG)

Na kraju osmog razreda niko nije bio iznenadjen saznanjem da cu poneti ‘titulu’ ucenika generacije, ali bi se mnogi iznenadali dogadjaju koj je prethodio zavrsnoj svecanosti u tadasnjoj  sali bioskopa ‘SUMADIJA’ gde su dodeljivane nagrade. U svecanoj haljinici koju mi je mama za tu priliku kupila ja sam dosla kao sto sam inace isla na sve priredbe bez roditelja. Petnaestak minuta pre pocetka svecanosti u punoj bioskopskoj sali moja draga razredna, nastavnica matematike Milica Milicevic (poc) me pitala ko ce od mojih da dodje I bila je zaprepascena mojim odgovorom: ‘Niko…’. Nije bilo mobilnih, tako da je brzo negde pronasla fiksni telefon I pozvala moje sa molbom da se uskoro pojave I prisustvuju skupu sto su oni I ucinili strepeci od moje reakcije jer ja nisam volela da se oni u bilo kom segmentu mog skolskog zivota ‘eksponiraju’. Sve se lepo zavrsilo na radost moje razredne koja mi je bila uzor u mnogo cemu I opredelila moj ‘matematicki zivotni put’.

MOJA GIMNAZIJA (PRVA KRAGUJEVACKA GIMNAZIJA)

Zavrsetak cetvrtog razreda, kako bi sada rekli ‘velika matura’… Imali smo veoma dobru generaciju I nekoliko ‘jakih’ matematickih odeljenja tako da su za ‘ucenika generacije’ predlozena tri ucenika, vukovca sa izuzetnim rezultatima na raznim takmicenjima I dr.  Medju njima i moja malenkost…Ja sam prilozila svoju tzv. ‘biografiju’ I rekla svom razrednom da mi ta jos jedna ‘titula’ nije bas neophodna jer sam je vec ponela u osnovnoj skoli. Medjutim moj razredni, profesor matematike Dragan Brankovic (poc) (predavao nam je analizu) kome je tada bilo ostalo jos 6-7 godine do penzije rekao je da sam u njegovoj dugogodisnjoj  karijeri jedan od izuzetnih djaka I da bi mu bilo zao da ne dobijem pomenuto priznanje. NJegova supruga, poznata kao jedan od tada najstrozijih profesora, takodje matematicar (predavala nam je jedan od strucnih mat. predmeta), profesorka Milunka Brankovic (poc) rekla je: ‘Dragan je mek I pun kompromisa, kada iznesu predloge na nastavnickom vecu, ne verujem da ce biti potrebe jer si ti svakako jedan od ‘najacih’ kandidata, svi te profesori izuzetno cene, ali ako bude bilo potrebno ja cu da se umesam…’ Tada mi je vec bilo jasno da tu ‘bezanja nema’… Uvek bude kako profesorka Milunka kaze…Nisam bila iznendjena krajnjim izborom ‘moje malenkosti’ I mozda taj dogadjaj ne bih toliko pamtila, da me nisu pozvali posle pomenutog nastavnickog veca profesori Milunka I Dragan da mI kazu rezultate I cestitaju I da nisam primetila suze, verovatno ‘radosnice’ u ocima naseg omiljenog razrednog prof. Brankovica. Tako se I ta prica zavrsila.

U pomenutoj PRVOJ KRAGUJEVACKOJ GIMNAZIJI posle zavrsenih matematickih studija  predavala sam skoro deceniju… Tu je bilo mnogo interesantnih dogadjaja, da ne kazem I anegdota sa mojim veoma dobrim, a nekim I briljijantnim ucenicima (na moju radost moj nekadasnji razredni  prof. Brankovic je predlozio direktoru, nasem pofesoru filozofije DJokicu da predajem analizu specijalnom matematickom odeljenju koje se sastojalo od petnaestak ucenika koji su na prijemnom pokazali da su najbolji matematicari u celom region..). Inace sam imala odlicnu saradnju sa svim ucenicima. Mozda je neskromno reci da se cinilo da sam u to vreme bila jedan od veoma omiljenih gimnazijskih profesora kako ucenicima, tako I samom kolektivu… Tu se dogodilo nesto tada meni iznenadjujuce… U to vreme pravilo je bilo da se strucni ispit polaze posle 2 godine staza pred komisijom sa PMF-a I to bas u nekom od odeljenja moje maticne gimnazije…Iako sam imala 25 godina bila sam I socijalno I profesionalno vec zrela I u svakom pogledu ‘svoj na svome’ tako da nisam imala vecu tremu. Ispit je odrzan u aprilu, a prijavljivanje  je bilo u februaru…Jedan dogadjaj mi je ostao u trajnom secanju…Nekoliko dana posle februarskog prijavljivanja ispita, nekako na pocetku drugog polugodista ulazim u jedno od svojih tadasnjih prirodno matematickih odeljenja, (pet casova nedelnjo klasicne-gimnazijske matematike), pocinjem cas kao I obicno I jedna od mojih ucenica, inace je sedela u prvoj klupi do katedre, Jelena Bankovic (vec zadnjih petnaestak godina I sama predaje matematiku u pomenutoj, nasoj gimnaziji) podize ruku I kaze : ‘Profesorka da li cemo… nekog aprila (ja se ne secam sad tacno datuma) imati pre podne cas kod vas….’ Ja sam zacudjeno odgovorila: ‘Jelena, dotle ima skoro dva meseca, da smo zivi I zdravi, zasto ne bismo imali cas…Zasto pitas, da ti ne ides negde…?’ Ona odgovori na moje iznenadjenje: ‘Ja nigde ne idem, ali Vi u susednoj smeni tog dana polazete strucni ispit..’ Setih se da je Jelena cerka naseg prof. Bankovica, (kasnije dekana PMF-a, inace tadasnjeg predsednika ispitne komisije za matematicke strucne ispite) I sve mi postade jasno na zadovoljstvo svih mojih ucenika koji su razmisljali da ako zatreba ‘neka podrska’ dodju tog dana I u susednu smenu… Naravno podrska mi nije trebala, neko iz naseg aktiva koji je brojao oko 15 profesora me je zamenio tog aprilskog dana, a ja sam ispit polozila sa odlicnom ocenom…

NOVI ZELAND-MUSKA GIMNAZIJA

Posle zavrsenih postdiplomskih I dobijanja nastavnicke licence, pocinjem da predajem u gore pomenutoj skoli. Meni omiljeno odeljenje je bilo odeljenje maturanata kojima sam predavala predmet: ‘mathematics with caclus’ sa 6 casova nedeljno… Nastava je trajala svakog dana od 9-16 casova osim cetvrtka kada je zavrsavana u 14 casova I svi nastavnici su bili u obavezi da gledaju ragbi utakmicu nasih ucenika, nekada su igrali timovi iz iste skole, a nekada su dolazile reprezentacije iz drugih novozelandskih muskih gimnazija.  Obicno nisam komentarisala utakmice I sl. sa svojim djacima, sto zbog tada ne perfektnog engleskog, sto zbog veoma formalnog odnosa koji smo imali u po svemu tradicionalnoj muskoj skoli koja je imala I svoj internat. Ucenici su nosili uniforme, oslovljavali nastavnike sa Miss I Mr po prezimenu I sl. Jednog petka na pocetku casa jedan od mojih kalkulus djaka dade mi da odmah popunim neku anketu o ragbi utakmici koju smo gledali prethodnog dana sa obaveznim poljem za zapazanja…Nadjoh se u nelagodnoj situaciji jer me ta vrsta sporta nikada nije zanimala, ja cak osim atletike I plivanja ni u Srbiji nisam pratila neke sportske dogadjaje. Shvatih da uopste ne znam pravila ragbija, ne razumem data pitanja, a tek zapazanje…Sreca, tu je prirodna inteligencija koja se inace definise kao mogucnost snalazenja u nepoznatoj situaciji..Setih se da me od susedne matematicke ucionice  (u ‘kampusu’ skole posebno su odvojeni blokovi razlicitih struka I dosta udaljeni od glavnog ofisa) dele vrata sa prozorcetom u kojoj je casove drzao, takodje nastavnik matematike, njihov mestanin I legenda NZ ragbija (tada je vec bio trener) Mr Rowlands…Pokucah na prozorce I on pridje ljubazno I predusretljivo, a ja rekoh: ‘Da il bi ste mi popunili ovu anketu, vI znate vec da ragbi I ja ne idu jedno s drugim…’ Sreca, empaticni kolega udje u moj razred I rece pomenutom uceniku zaduzenom za nosenje anketa u ofis kod direktora skole..”Danas skupi anketne listice kod ostalih nastavnika, a ako te pitaju gde je od Miss Mitrovic, kazi donece posle casova Mr Rowlands…” Spas u pravi cas, olaksanje I dan danas nista ne znam o ragbi pravilima…Jos jednom pokazano koliko empatija ‘na delu’ moze da vam olaksa zivot…

NAJSTARIJA PRIVATNA GIMNAZIJA U BEOGRADU

Po povratku sa Zelanda cetvorogodisnji rad u  pomenutoj gimnaziji mi je doneo mnogo zanimljivih trenutaka… Mnogo se toga desavalo, izuzetan kolektiv, ucenici… Tu bih izdvojila jednu anegdotu sa ucenicom Anom (cerkom vlasnika skole). Ana je bila u dvojezicnom (bilingvalnom) odeljenju I njoj sam predavala matematiku na engleskom jeziku. Ucenici, tj. uglavnom ucenice iz tog odeljenja su volele I van redovne nastave da razgovaramo na engleskom…U privatnoj gimnaziji je inace nesto neformalniji nacin konverzacije nego u klasicnim drzavnim gimnazijama, s’ obzirom da smo sa relativno malo djaka provodili skoro celi dan (9-17 casova) racunajuci zajednicki, organizovani rucak, prevoz, slobodne aktivnosti I dr. Ana je inace bila dosta slobodna I neformalna I uvek se kretala u grupi 2-3 najbolje drugarice. Jednog dana sretoh, kako smo ih zvali “Anci I drugarice” I one me pitase na engleskom: ‘Profesorka, imate lep karmin, koji je …’ Ja, pri kraju radnog dana vec pomalo umorna ne razmisljacu puno odgovorih: ‘ You are right Ana, it’s nice lipstick, it’s orange…’ (U pravu si Ana, to je lep karmin narandzasti…)  Devojcicama je to bilo neobicno I smesno jer tek posle nekoliko dana pojasnismo da su pitale za ‘marku’, npr. ‘max-factor’, ‘loreal’ I sl. sto meni u datom trenutku I nije ‘palo na pamet’, nego im rekoh koje je boje…Sve ostalo je istorija.

SREDNJA STRUCNA SKOLA U BEOGRADU

Vec sam dugo u pomenutoj skoli…I ovde ima puno dogadjanja I lepih utisaka. Izdvojila bih meni jednu dragu uspomenu na staresinstvo u jednom od odeljenja mehanicara optike. Odeljenje je imalo oko 28 ucenika (dvadesetak devojcica I 8 decaka). Predavala sam im tri godine,a bila odeljenski staresina u drugom I trecem (za njih zavrsnom) razredu I veoma smo se dobro slagali.  Na njihovoj maturskoj veceri ono sto me je prijatno iznenadilio bilo je da su mi, uz cvece poklonili privezak u obliku srca uz cestitku sa posvetom: ‘Nasoj najboljoj I najdrazoj razrednoj, od srca-srcu..’ Ta posveta me je ganula…Neprocenjiv je osecaj kada izvedete generaciju I znate da ste ostali u srcu te dece ne samo kao njihov nastavnik matematike, vec kao plemenita I empaticna osoba koja je sa njima imala tako reci roditeljsku relaciju…

Mogla bih da navedem jos stotine zanimljivih crtica iz svog visedecenijskog ‘skolskog zivota’, ali evo ovde da se zaustavim I podsetim na onu lepu, skolsku pesmicu koju pamte generacije:

Ljubivoje Ršumović – Au što je škola zgodna ... 

Ovih ‘čarobnih’ januarskih dana dobro je slaviti život I ljubav… Jednostavno osetite nesto neobjasnjivo, tajanstveno…

“Kad tajanstveno deluje suviše snažno, čovek se ne usuđuje da ne posluša.”
― Antoan De Sent Egziperi, Mali Princ / The Little Prince

Iz te tajanstvene emocije I unutrasnjeg ispunjenja radja se RADOST…

“Radost je bestežinsko stanje naše duše. Stanje krajnje lakoće, lepršavosti, lebdeće razigranosti. Stanje u kome smo sav svoj teret, unutrašnji i spoljašnji, prepustili tokovima života, vratili ga tamo gde pripada, tamo odakle smo ga uzeli onog časa kada smo napustili naše prirodno stanje.

Radost je naše prirodno stanje, stanje potpune protočnosti, prozračnosti, povezanosti sa sobom, sa drugima, sa životom. Radost je zato beznaporna, ona ne iziskuje nikakvo pregnuće, ona se sa lakoćom obnavlja kao što cvet sa lakoćom ceta, kao sto voćka sa lakoćom zri, kao sto seme sa lakoćom pada u zemlju i pušta klice.

Radost ne poznaje koncept truda, rada, postignuća. Kao što priroda svakoga dana bez napora stvara ono što milioni pečalbara i trudbenika ne mogu stvoriti za milion godina, tako se i radost, najveća blagodet našeg života, sama po sebi začinje i bez napora nas uvodi u milje i obilje kakvo se trudom i radom ne postiže. Radost je tajna bivstvovanja, a ne delovanja. Na radosti ne možemo da radimo, u radosti samo možemo da budemo…’”

Bas kako kaze gornji citat…Radost zivota u mnogo oblika…Rapsodija ljubavi kada znate da ste deo necije simfonije… Malo li je…

Kao u pesmi:

Tonight, I celebrate my love /Roberta Flack ...

Na Bogojavljensku noc…Stize smirenje…Konacno shvatite gde ste, ko ste, sta ste, ko vas voli i volece vas stalno, ko vas ne voli, takodje stalno... odakle dolazite I gde idete, sta su vam prioriteti, a sta vam vise uopste nije vazno… I zadovoljni ste...

Uglavnom ste odredili osobama iz blizeg I sireg okruzenja ‘specificnu tezinu’ I tu vise nema vecih iznenadjenja…Ako ste nekoga ‘pretplatili’ spustite cenu…Ako nekoga niste dovoljno ‘platili’ podignete onoliko koliko treba…

Mnogo toga je zaokruzeno onako kako treba…Ostaju konstante:  bezgranicno prastanje, bezuslovna ljubav, lepo vaspitanje u ophodjenju, postovanje za ljude, ali I  dragoceno iskustvo koje donosi racionalnu dozu opreza…I pesnike stigne ‘zakasnela pamet’ kad-tad, ‘kad god dosla-dobro dosla je…’ (da se opet, kako dole pesma kaze ne 'postane nekome samo orden na reveru'... )

Bas kao sto je neko lepo objasnio:

“Budući da svi unutar sebe imamo vlastiti izvor mira i sreće, možemo se pitati zašto je toliko teško stalno održavati um mirnim i radosnim. To je zbog zabluda koje nam se tako često gomilaju u umu.

Kada jasno shvatimo da je unutrasnji mir stvarni izvor sreće i da kroz duhovnu praksu možemo doživeti sve blagoslove unuttrasnjeg mira doci cemo do spoznaje sebe samog, ali I dragocenosti koje pomenuta harmonija donosi”

Kada u svom mikrokosmosu postignete pomenuti mir I ravnotezu  I vase reakcije postanu smirenije…

Dodje do onog 'unutrasnjeg poravnanja' bas kao u pesmi:

“Šta me sad pitaš šta mi je…
Što nisi pitao ranije
Što nisi gledao znakove kraj puta
Sad više nisam ni tužna ni ljuta
Svejedno je…”

Severina - Šta me sad pitaš šta mi je

Profesionalizam… Veoma cenim profesionalizam u svakom pozivu…Secam se, sada vec davno pokojnog, naseg cuvenog profesora oralne hirurgije-dugogodisnjeg sefa istoimene katedre na Bg stomatoloskom fakultetu koji mi je posle jedne trocasovne hirurske intervencije gde je u toku rada dao 14 lokalnih anestezija na pitanje: ‘Doktore, da li ce nesto po podne da me boli… I kada da dodjem na kontrolu?' odgovorio: ‘Posle mojih intervencija nista ne boli, a kontrola nije potrebna jer se ja nikada ne vracam dva puta na istog pacijenta…’ Tako je i bilo, sve uradjeno do perfekcije…

U mom poslu srednjoskolskog profesora, tj. nastavnika kako se to danas pravilno kaze tesko je postignuti perfekciju, mada nije nemoguce…Postoje mnogi faktori kao sto je sastav odeljenja kome predajete, njihovo predznanje, motivisanost za ucenje, radna disciplina I sl. Kada sam na jednom strucnom skupu postavila pitanje kako prelaziti isti program (tri casa nedeljno matematike) I sa ucenicima drustvenog smera gimnazije, gde su uglavnom upisani vukovci I sa ucenicima treceg stepena srednje strucne skole gde je prosek na upisu, sto se matematike tice recimo 2,20, dobila sam odgovor: ‘U slabijim grupama birajte sto laganije zadatke iz istog programa, koleginice, prema svecu I tropar…’

Rad u obrazovanju nije lak… (Zato se pojavila I šala poput pesme: ‘radi u rudniku (skoli) zivot joj nije lak, ona ne slusa, ne slusa muziku, ona slusa ritam jak..’) Jeste  da pomenuti rad nije lak ali je lep I ispunjava na neki poseban nacin  osobi kao sto sam na primer ja koja toj  struci tako reci posveti celi zivot…

Usavrsavajuci se na Novom zelandu i radeci tamosnje postdiplomske studije u oblasti obrazovanja, procitala sam ‘brdo’ literature na temu metodika nastave matematuke, psihologija matematickog obrazovanja, etnomatematika (pristup u metodama nastave ucenicima iz razlicitih kultura) I dr. Jos od osnovnih studija u Srbiji bila mi je bliska literatura iz tzv. pedagogije sa psihologijom koju smo polagali…I kasnije sam citala knjige na ovu temu..Izdvojila bih jeedan citat dr Stanka Ilica: “Ima li ista lepse od vedrog lica deteta koje prihvata nastavnika sa poverenjem?.....Oni ce kasnije svojoj deci prenositi znanja stecena u skoli. To je neprekidan proces ljudske evolucije u kome nastavnici ucestvuju kao stvaraoci kulture. U tome je prava vrednost njihovog plemenitog poziva…’

Bas kako kaze navedeni citat: ‘plemeniti poziv’ u raznim sredinma zahtevan na razlicite nacine… Na pocetku karijere  radeci skoro deceniju u maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji  sa odlicnim ucenicima kao  I sa odeljenjem posebno matematicki nadarenih, tzv. 'spec. matematicko' mogla sam da demonstriram visok stepen profesionalizma, da imam veoma visok kriterijum ocenjivanja, I da postizem sa svojim briljijantnim ucenicima odlicne rezultate.

Rad u novozelandskim skolama mi je doneo novo iskustvo…U istoj skoli sam predavala I najboljem odeljenju tzv, A. ali I drugim odeljenjima, B, C,D do E gde su bili ucenici koji imaju poteskoca u savladjivanju gradiva. Trebalo je volje, snage, entuzijazma sve to izneti recimo u istom radnom nastavnom danu koji traje od 9 do 16 casova(ne racunajuci pripreme koje sam obicno radila nocu).

Rad u Bg u najstarijoj privatnoj gimnaziji je zahtevao odredjeni balans I toleranciju. Postavljani su visoki standardi, ali je bilo potrebno da nastavnik pokaze I dosta veliku fleksibilnost i odstupi od nekih ranijih klasicnih metoda.

Rad u srednjoj strucnoj skoli zahteva opet posebno prilagodjavanje, po onoj poslovici sa pocetka ove price: ‘Prema svecu I tropar’.  Postavlja nove izazove. Potrebno je prilagoditi zahteve sirokom spektru predznanja ucenika, a ispostovati opet visoko postavljene programske zahteve. Discipliski menadzment je vec posebna tema i to ni malo laka.

U svakom segmentu provejava profesionalizam, raditi svoj posao korektno, profesionalno, objektivno, najbolje sto se moze uz veliku dozu plemenitosti, profesionalne etike i tolerancije.

Medjutim, kao I u svakom pozivu I u nastavnickoj profesiji je neizbezan subjektivni faktor…Bilo sta da radi covek u taj posao unosi deo sebe I svoje ‘personality’ tj.licnosti, pa bio on kako jedna pesma kaze: ‘pekar, lekar, apotekar…’ ili nastavnik.

Hteli ili ne hteli to da priznamo licnost, stavovi, tolerancija moralni kodeks, sistem usvojenih vrednosti, vaspitanje, opste obrazovanje I druge odrednice coveka u poslu dolaze do izrazaja.

Uz primenu savremene tehnologije, ‘on line’ nstave kao I u klasicnoj nastavi ‘kreda- tabla’ osim sto usmerava, uci ucenika I proverava njegovo znanje nastavnik mora da podstice I samopouzdanje svojih ucenika, bas kako kaze sledeca izreka:

“Malo ljudi uspe da postigne nesto za sta nisu verovali da bi to mogli da postignu”

Na obrazovanju svet pociva ili:

Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet. – Nelson Mandela

U mojim referencama iz NZ skola pise da volim svoj posao i da mi ta velika ljubav prema nastavi omogucava da ga veoma dobro radim (uprkos tadasnjim malim jezickim 'nesigurnostima' u engleskom... )

Bas tako, samo velika ljubav prema pozivu pomaze da se savladaju svi izazovi, prebrode mnoge prepreke i bude uspesan... 

Januar…Bogojavljenska noc… Bas u ovo vreme, blizu ponoci sam upoznala 'nekog posebnog'  jedne vec sada I ne tako skore zime…’S neznoscu gledah stopa mu trag…’ bas kao u cuvenoj pesmi Desanke Maksimovic:

“PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.”

 Desanka Maksimović

Ista pesma lepo zvuci I kad se slusa od naratorke:

Predosećanje - Desanka Maksimović - 

A emocije… Eh….One su vec dresirane, na SVE svikle, al im je lepo I kad se ponovo rasplinu….

Prijateljica koja je konacno uspela da stigne kod muza u Kanadu, da malo odahne I da se preko zvanicnih papira ‘spoje’ ima obicaj da mi salje razne price I skeceve koje razmenjuje sa poznanicima iz svog boemskog sveta…

Uzalud joj pricam da ja kao ‘matematicki um’ I nemam vremena za te pricice, a nekad treba vise puta da nesto procitam da ‘skapiram poentu’…Ona kaze: ‘Lance, sve ti kapiras brzo, al pravis se, kao I obicno - Tosa..’ Za poentu ne brini, ‘neki je traze na kraju DRAME, a poentu krije ‘prvi cin..’ I ja sta cu pocnem da citam njene ‘pricice’ iz Kanade I dopade mi se jedna skorasnja sa interesantnim naslovom: ‘KLOPKA’…

I prica poce kao I obicno: 'preko sedam mora I sedam gora zivela lepuskasta, ‘o ho-ho pismena’, pomalo usamljena devojka…Iako je bila jedna od retkih kojoj je car poverio kljuceve dvorske biblioteke I procitala najvise knjiga na pomenutom dvoru opet ostade ‘dete u dusi’ I pomalo lakoverna… Poducavala je carsku decu I imala relativno dobru poziciju u tadasnjoj hijerarhiji…A dvor, ko svaki dvor pun raznog sveta: vitezova, vojvoda, princeva, princeza, dvorskih dama I ostalih… Car je voleo umetnost I umeo je da prima pod svoj krov I razne boeme: pevace, pesnike, slikare, dramaturge I dr. I nasa junakinja-devojce sa pocetka price iako  u pocetku dosta ozbiljno I nezainteresovano za ‘dvorske romanse’ poce da se zblizava sa jednim ‘tenorom’-blistav glas I simpatican stas, a umeo je lepo I da prica price, pa se I tu nadjose…U njenoj glavi krete  ‘neki ringispil’…Do tada uzdrzana I nepoverljiva poce da duboko veruje pomenutom’tenoru’  njegovoj navodnoj dobronamernosti…I kao sto to u romansama na pocetku obicno biva, behu ‘uzdasi sakriveni’, dugi pogledi koji kriju iskonsku tajnu I govore vise od reci...

Devojce je bilo nekako ekscentricno, drugacije od ostalih I ne bas omiljemo na dvoru…Za razliku od nje ‘tenor’ se sa svima onako dusevan, mio, talentovanog glasa I stasa lepo druzio I uklapao… Imao je on svoj krug: ‘Par princeva I nekoliko dvorskih dama I dadilje su mu bile naklonjene…’ O radosti..Svi su voleli da slusaju njegov bozanstveni glas...Poce tenor da poklanja znacajnu paznju devojcetu, prirasla mu cak I za srce, I ona iznenada poce da razmislja o njemu na neki ‘drugi nacin’..Bese tu na pomolu romansa…Jedna od retkih dvorskih dama koja joj je bila naklonjena upozori je onako ‘izokola’ da bolje otvori oci I ‘naculji usi’ pa ce nesto znacajno I cuti da se ne bi 'zaletala'… Jos samo jedan vitez na dvoru je bio spreman da joj pomogne u nekim trenucima iskusenja, ali ga je ona nekako isuvise postovala I iako prijateljski naklonjena  I ljubazna prema njemu bojala se da pita njega za misljenje o novonastaloj situaciji iako je znala da je iskren i dobronameran tako reci prema svima, a narocito prema njoj...A trebalo je... Naprotiv ona se od njega, sasvim pogresno, cak i distancirala...

Nasa devojka poslusa savet pomenute dvorske dame I poce malo vise da gleda I slusa okolo…Jednom setajuci carskim vrtom pored prelepog drveta zastade sakrivena krosnjom I zacu poznate glasove pored vrtne fontane…Tenor u drustvu nekoliko dvorskih dama koje joj bas I nisu bile naklonjene, a sve sa posebnim talentima: jedna talentovana za reziju kako sama kaze ‘raznih pikanterija’, druga ‘kraljice drame’, nema joj ravne u pisanju ‘tracerskih’ scenarija I jedna onako bas fina, diplomlatski ‘ugladjena’ sa darom za strane jezike…Tom ‘nobl’ drustvu se prikljucila I jedna od princeza koja je nase devojce, niko vise ne zna ni zbog cega, davno uzela ‘na nisan’…

Sakrivena iza raskosnog drveta uz grizu savesti sto ‘prisluskuje tudji razgovor’ devojka ipak poce da slusa u neverici: Ona talentovana za reziju rece tenoru: ‘Sad je na tebe red da se oduzis za sve ono sto smo godinama cinili za tebe, znas da te imamo ‘u saci’ ovo ne smes da nam odbijes… Nije ONA (nase vec ovde cesto pominjao devojce) ni andjeo, ni ‘svetica’ kakvom se izdaje, i kakvim si ti ocima, na nesrecu svih nas ovde poceo da je gledas, moramo da iskoristimo njenu trenutnu naklonost prema tebi, taj fluid koji se iznenada, na cudo svih ovde pojavio I da je konacno ‘skinemo sa prestola miljenice’,ja cu da napravim dobar lepak I ‘zalepicemo ‘ je za tebe, a onda cemo lako… Tenor nesto poce da izvrdava u stilu sta ce on ako nesto bude I procuje se ko ce njega da pokriva…Kraljica drame rece da mu to ne bi bilo prvi put I da ce oni, njihova ‘grupa’ da ga potpuno ‘pokriju’, nece da mu fali ‘ni dlaka s glave’…Ona talentovana za jezike kaze da ce ukljuciti par dadilja, pa I po nekog vojvodu I eto svedoka  da je on  ‘ni kriv ni duzan’, u svemu primeran, ‘cist pred Bogom I ljudima’ bio na meti pomenutog lukavog I prevejanog devojceta, prave vestice koja se ko zna cime jos i bavi…Rediteljka zavrsi pricu recima da ce toj devojci posle tog plana koji Tenor treba da realizuje biti na njihovom dvoru 'kraj' I tako ce najlakse da je se otarase…Kad je rediteljka 'prilepi' onim specijalnim lepkom, a ostali pripomognu... sta ostaje pomenutom devojcetu, ako se uopste zivo izvuce, nego da bezi glavom bez obzira odatle…

Devojka udahnu vazduh duboko, izbroji do deset I praveci se da je tek naisla I da nista nije cula pozdravi nasmeseno pomenutu grupu uz komentar kako je lepo I toplo vreme, prijatno bas kao I clanovi pomenutog skupa… Rediteljka krisom gurnu laktom zbunjenog Tenora da se nasmesi zavodnicki, sto on, pritisnut sa svih strana, (nije ni njemu lako) I ucini…Zar moze da odbije one sa kojima je prisan godinama I koji su ga zaduzili… A sta je sve u zadnje vreme cuo od njih od devojcetu ona je mozda stvarno i 'vestica' kakvom je njegovi drugari i drugarice predstavljaju...Umalo da sam ispadne naivan...Oni inace cuvaju jedni drugima tajne I uspesno se u svemu ‘pokrivaju’..Cak ako neko pokusa da promeni misljenje I izadje iz pomenute grupe ostali ga pritisnu sa svih strana,  daju stotine argumenata zasto I kako su u pravu, priteraju u tesnac, 'isperu mozak' I on se opet vrati grupi I radi kako mu se kaze…Naravno usledi I nagrada, priznavanje, podrzavanje, tapsanje po ramenu, ‘tako radi nas covek’… Il si s nama, il si protiv nas, trece nema...

U trenutku nasa pomalo naivna, ali veoma inteligentna devojka shvati ko je I kako I zasto spremao za nju KLOPKU, a ona je poput ‘divljaci za odstrel’ trebalo samo malo da sklizne I upadne u nju I vise povratka nema…

U usima nase devojke poce da odzvnja: ‘Distanca…distance… I samo distance..’

Odluci da se distancira od Tenora koji joj je jedno vreme bio bas drag I simpatican, dobro, ne bas preterano I onako kako vec dugo u srcu cuva jednog princa iz susednog kraljevstva koji na zalost na njihov dvor I ne svraca, I koga retko vidja jer do njegovog carstva treba da se putuje 8 sati kocijom, a ko ce se usuditi da na dva dana ostavi svoje kraljevstvo I posle vrati u pomenutu grupu koja bi vec preko glasnika saznala I pre nje same sta je radila u susednom carstvu… Glasnike imaju na sve strane, brojcano ne mnogo, ali dobro rasporedjene, nista ne moze da im promakne...Svojim toplim, ljudskim srcem devojce oprosti i tenoru i njegovim prijateljima pomisao na pomenutu 'klopku' i krete dalje..Ona nije tu da osudjuje vec da razume, prasta i bezuslovno voli ljude...

 I nJen udaljeni princ SVE razume po principu: ‘kad god dosla dobro dosla mi…’

ZAVRSIH CITANJE POMENUTE PRICE I POSLAH PORUKU PRIJATELJICI IZ KANADE DA JE OVA “KLOPKA” BAS DOBRO NAPISANA… Naravno nisam ja neki knjizevni kriticar, ali mi nesto ‘priraslo za srce ono devojce’…Nije ona andjeo, al je daleko od vestice, samo je bezalena i zaljubljiva...Nikad ne trazi korist, misli da su ljudi poput nje same dobri i iskreni, ali na zalost po nju samu, uvek prvo ide srcem, pa tek onda ukljuci svoj izuzetno inteligentni mozak koj je nekako spase u 'poslednjem trenutku'...Tu je i nesto njene urodjene intuicije i 'mala pomoc prijatelja'...

Prijateljica se javi I rece: ‘Lance, kazi mi kao pesnicka dusa da si ti na mestu ‘devojceta’ iz price, sta mislis koja bi nasa pesma odgovorala njoj I onom princu iz drugog kraljevstva koga retko vidja..’

Ja poceh da se pravdam: ‘Znas tvoja prica ima radnju u nekom drugom, dalekom, proslom vremenu, ne poznajem ni slicne ljude, ni slicne ‘klopke’ (Bogu hvala), ni slicne situacije...U mom sadasnjem svetu ljudi su sluzbeno ljubazni i empaticni, niko ne pravi klopke bilo kome, ali eto dopada mi se ta romansa sa princem iz drugog, dalekog carstva, a kolko razumem on je nesto I stariji od naseg ‘devojceta’, pa bi on njoj mogao da posalje pesmu, nesto kao:

Oliver Dragojević - Što to bješe ljubav 

LJUDI…Lepi u svojoj raznolikosti I nesavrsenosti… Neki su me ljudi dobijali kao ‘premiju’, kao glavni zgoditak, a onda ‘prokockali’ u raznim igrama na (ne)srecu..…Moj moto je oduvek bio: ‘Ako igras da me izgubis, pusticu te da pobedis…’Uprkos navedenom bila sam I ostala altruista koji bezuslovno voli sve ljude, sve razume I SVE prasta… Svima je sto se mene tice, na vreme sve oprosteno…

Postoje I oni ‘drugi ljudi’ koji su me nesebicno voleli I vole, koji me nikada nisu ‘izdali’, pa I u trenucima moje ‘brzopletosti’, pesnicima svojstvene nestrpljivosti, pa I plahosti… Uvek su me prihvatali onakvu kakva stvarno jesam sa svim vrlinama I manama, ostali dosledni prijatelji, puni razumevanja, spremni da uvek pruze ruku I kazu lepu rec (malo li je u danasnjim ‘turbulentnim’ vremenima…ehh..)

Zato hvala tim ‘drugim ljudima’ koje i ne cujem I ne vidjam cesto, ali ih nosim u srcu I znam da je To-to…

Hvala, bas kako to Salin Dion zahvaljuje ‘nekom posebnom’ u pesmi:

Because You Loved Me -LYRICS - 

Ziveci I radeci skoro deceniju na Novom Zelandu u okviru postdiplomskih studija u obrazovanju koje sam radila da bih dobila njihovu nastavnicku licencu imala sam zavrsni ispit iz  dva dela: jedan TEORIJSKI gde sam branila napisani rad (tezu), a drugi-PRAKTICNI, zbog tada jos uvek nesavrsenog engleskog jezika  I akcenta meni tezi I zahtevniji…

Na prakticnom delu u jednoj od najboljih muskih gimnazija ne samo u Oklandu vec i na celom Zelandu, gde su ucenici postizali visoke akademske rezultate I upisivali najprestiznije fakultete dobila sam da u njihovom zavrsnom razredu (kao kod nas cetvri razred gimnazije) predajem: 'Primenu odredjenog integrala u izracunavanju povrsine figura' (u okviru predmeta 'maths with calculus' koji sam posle zavrsenih pomenutih studija nekoliko godina I sama predavala u tamosnjim srednjim skolama).

Naravno, imala sam tremu, najvise zbog engleskog, prethodne noci nisam spavala, uspela sam 3-4 minuta da zakasnim na pomenuti ispit…Utrcavsi u skolu videla sam vec punu ucionicu decaka u skolskim uniformama, a u prvom redu: troclanu komisiju koju su cinili direktor pomenute gimnazije I sam po struci matematicar, jedan profesor univerziteta(inace clan NZ ministarstva prosvete) I kolega koji je predavao kalkulus pomenutom odeljenju…

Mentor mojih postdiplomskih, kod koga sam vec odbranila teorijski rad je sedeo u poslednjem redu I smeskao se zastitnicki…Pola sata pre pomenutog dogadjaja ja sam ga telefonom obavestila da cu malo da zakasnim, da mi je muka, da sam neispavana, da sam celu noc proveravala u recniku ‘pronunciation’ tj. izgovor svake reci koju cu morati da izgovorim I da me strah da mi se od svega ne ‘sloši’..Rekao mi je da se opustim I ne brinem I da to nije, kako se izrazio ‘preki sud’ vec obicna komisija strucnih I empaticnih ljudi, a bas ako osetim da  mi je lose ili da ‘nesto ide po zlu’ da  zastanem ispred bele table po kojoj pisem podignem marker I mahnem nekoliko puta, pogledavsi u njega , a on ce pokusati da pomogne…S’ obzirom da je u toj gimnaziji jedan period tj. cas trajao 65 mnuta,(u razlicitim skolama casovi su razlicite duzine) a ja sam imala dvocas bez pauze, pomislila sam eto 130 minuta ‘belaja’…

Cas je proticao solidno…Ja sam se opustila, pricala, objasnjavala, crtala I pisala po tabli, imala odlicnu interakciju sa ucenicima jer je to bilo inace njihovo najace tzv. 'A odeljenje' I toliko su dobro bili pripremljeni, da su se javljali da odgovore I pre mog zavrsenog pitanja…Onako ‘zanesena’ objasnjavajuci nesto ispred table slucajno sam pogledala u ugao gde je sedeo moj mentor I zavrtela marker…On je odmah ‘skocio’ prisao komisiji I rekao: ‘Znam da nije obicaj da pravimo pauzu u toku ispita, ali s’ obzirom da nam koleginica dolazi sa drugog kraja sveta, ako je potrebno mozda bi smo, ako se slazete, mogli da napravimo za sve odmor od desetak minuta…’ Predsednik komisije je pogledao papir na kome su bili moji podaci I rekao: ‘Mi nemamo nista protiv ako to zeli Ms Mitrovic…’ Ja sam pocrvenela I napadno pocela da negiram: ‘Nema potrebe,  ja mogu bez pauze do kraja, bolje da pre zavrsimo…’ na sta se moj mentor zbunjeno I zacudjeno vratio na ‘svoje meste’…

Sve je proteklo u najboljem redu…Ispit sam uspesno polozila. Kasnije sam se mentoru  izvinila, objasnjavajuci da je pomenuti ‘dogadjaj’ bio slucajnost, na sta je on blagonaklono odgovorio: ‘Lana, desava se… nema potrebe da se toliko izvinjavate, uskoro cete dobiti nastavnicku licencu I uci u nase srednje skole kao predavac, sto verujte nikome nije nimalo lako, a posebno ce za Vas to biti veliki izazov, zato cuvajte energiju za  buduci posao..’ Bas tako je I bilo kada sam se zaposlila… A sta je posle sve bilo to je vec ISTORIJA…

I posle dosta godina pomenuti dogadjaj mi je ostao u secanju I to koliko blagonaklonost I empatija ljudi oko vas mogu da pomognu u mnogim situacijama…

(Koliko se nastava matematike u srednjim skolama razlikuje kod nas I na Novom Zelandu pisala sam na engleskom u svom radu: ‘Slicnosti I razlike matematickog obrazovanja na Zelandu I ex Yugoslaviji’, a na slicnu temu’Matematicko obrazovanje I etnomatematika na NZ’ odrzala sam pretprosle godine predavanje u Galeriji na Andricevom Vencu u okviru manifestacije: 'Maj, mesec matematike' koju su organizovali Centar za promociju nauke i Matematicki Institut-SANU (30.05.2019.) )

Neki od interesantnih materjala o Novozelandskom matematickom obrazovanju i njihovom matematickom kurikulumu mogu da se nadju na stranici: 

U ove, do skoro praznične dane kada se  usled ‘korona doba’ manje išlo okolo,a više čestitalo ‘on line’ I kada sam ja, inače sklona priči I telefoniranju vreme provodila najviše tako, počeh da preispitujem sebe I svoje emocije…Neki najbolji svetski psiholozi poručuju: ‘Analiza-paraliza’ I baš tako, ne treba to činiti često, ali ponekad je neizbežno…I taj ‘pusti telefon’, u stilu ‘…samo da mu čujem glas I razmenimo čestitke bezazleno…’ I onda  se ‘vrtlog’ vrati I taj ‘ringišpil u glavi’ ponovo okrene…

Naravno, meni,  pesničko-matematičkoj (nije baš laka kombinacija) duši naidju  razni stihovi u stilu: ‘A onda shvatim na prepad da TE volim ko nekad, vreme samo raspiruje plam…’ ili “Džabe mi sve ‘ljubavi bez broja…’ kad sam u srcu bila I ostala samo TVOJA…” -Namenjeno NEKOM posebnom, ko ima takvu intuiciju, intelektualno-matematički talenat (takvi su retki), mogućnost  vizuelizacije  koji ne mora ništa da pročita od pomenutih stihova, vec unapred SVE zna, uvek je za jednu misao ispred… NJEMU se intelektualno podvaliti I da hoću, jednostavno ne može, džentlimenski, sa osmehom, prihvati sve moje izgovore, a pravu istinu uvek zna… Nikad se ne ljuti, sve razume, pa i to da sam pomalo nagla i nepredvidiva, ali srećom, već je upoznao moje toplo i plemenito srce...Toliko je toga prošao i iskusio i uvek bio i ostao vrhunski u svemu što radi... Ništa mu ne zameram...Ako je u našoj 'relaciji' neko malo u nečemi i grešio, to sam bila ja...Uvek je praštao, onako ljudski i dostojanstveno kako to samo mogu plemeniti i u svemu veliki ljudi... Agnostik po ubedjenju, a u srcu je pun topline i bezuslovnog praštanja... (Proći će valjda jednom I ovo ‘doba korone’, samo da ostanemo živi I zdravi ehhh…, pa posle možemo da nastavimo I o emocijama tamo gde smo stali… )

Kako na početku pomenuh to kritičko preispitivanje I samoanaliziranje I ono me uvek dovede do poezije…  S’ obzirom da imam običaj da malo ‘lutam’, više platonski, pa da se vratim onima koje stvarno I bezuslovno volim, tako se vratih I Preveru…IZNENAĐENJE! U njegovoj poeziji pronadjoh pesmu koja kao da je pisana za mene..Verovatno je I Prever u  vreme dok je živeo u Parizu upoznao neku osobu sličnu meni I posvetio joj tu pesmu… Tekst pesme je sledeći ( a u donjem prilogu je jedno prelepo recitovanje iste pesme) :

“Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Kad imam želju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Što nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Baš takva sam stvorena.
Pa šta sad hoćete?!
Šta hoćete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se ništa ne može izmeniti.
Potpetica mi je suviše visoka,
Struk mi je suviše vitak,
A grudi suviše čvrste.
I koluti pod očima suviše modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I šta se to vas tiče?!
Ono što mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca što se među sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zašto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I ništa se tu ne može izmeniti!”

Žak Prever

Evo kako  zvuči kada se pomenuta pesma odrecituje na jedan inspiritivan način…

Žak Prever - Takva sam, kakva sam… 

IZBOR IZ SVETSKE POEZIJE: 'Jedna od najromanticnijih pesama svih vremene je Preverova ‘Basta’ ' :

“Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na Zemlji
Na Zemlji koja je zvezda…”

Žak Prever

Toliko receno sa malo reci…Uz to bi se uklopila jedna nostalgicna pesma Zdravka Colica:

“Život je neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrtso- kao na Drini ćuprija.”
― Ivo Andrić, The Bridge on the Drina

Bas kako kaze Andic: ‘zivot je cudo…’ Ali, bar kod mene NO REGRETS (nema kajanja) ni na peofesionalnom, ni na privatnom planu…

Profesionalno sam izabrala da studiram  nesto tezu nauku koja nije popularna u ‘sirokim masama’…Ta nauka mi je donela rad u razlicitim sredinama I puno lepog iskustva…Poceci, skoro decenija u mojoj maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji-sve poznato I savrseno, zatim rad u muskoj gimnaziji na Novom Zelandu, dosta nepoznanica, ali I lepih, strucnih izazova, zatim rad u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji koje mi je omogucio upoznavanje nacina nastave u privatnom sistemu…Dugogodisnji rad u srednjoj strucnoj skoli mi je doneo osim prosirenja strucnih I pedagoskih domena I pripadnost jednom izuzetno kompaktnom, dusevnom I empaticnom kolektivu, gde su ljudi uvek spremni svima da pomognu, kako se narodski kaze ‘I u dobru I u zlu’…

Sama struka mi je donela upoznavanje I nekih izuzetnih ljudi-erudita kojima se uvek ponovo vracam…Za jednog od njih , po svemu izuzetnog imam obicaj da kazem da mi se uvek ‘ponovo desi’…

Privatno sam takodje zadovoljna…Dobro uvek moze I bolje, mozda se na nekoj zivotnoj raskrsnici projuri na ‘crveno’ I kasnije shvati, da je bilo bolje bar sacekati ‘zuto svetlo’, mada je ‘zeleno’ najsigurnije, ali sta je tu je, nema kajanja…I tu je bilo I ima puno ljubavi…Dvanaestogodisnji brak koji mi je doneo radjanje sina, materinstvo I dr. Cetvorogodisnji zivot sa Novozelandjaninom Kevinom (poc) pamtim kao period u kome me je neko , da opet upotrebim narodski izraz ‘gledao kao malo vode na dlanu…’ Tekuca ‘otvorena veza’, koja iako neobavezna I nekonvencionalna  daje potpunu slobodu u svemu (free), a opet ispunjava na jedan poseban nacin…I naravno onaj sveprisitni NEKO, na koga neko vreme I zaboravim, a onda mi se ‘ponovo desi’ u jos lepsem emocionalnom naletu…

Zivot, kao zivot, doneo mi je I neka lepa prijateljstva sa ljudima svih meridijana, ‘celozivotna’ I ona kraca koja takodje nosim u srcu…Za mene je dobar covek uvek bio i ostao pravi covek nezavisno od  boje koze, nacije, verskog, politickog ili bilo kog drugog opredeljenja...Mozda je neskromno reci da sam od dosta vrlina i mana koje imam, kao i svako zivo bice, ipak uvek gajila i u prvi plan stavljala DOBROTU, koja podrazumeva dusevnost, prastanje, neosvetoljubivost, empatiju, bezuslovnu ljubav...Bas onako kako se cesto citira u psihologiji: 'Samo DOBAR covek je psihicki zdrav covek'....

Zivot 'preko okeana' mi je doneo i mnoga putovanja i mogucnost da uskoro zavrsim knjgu putopisa iz celog sveta koju vec duze pisem...

Moja pros-cons lista bi bila duga, ali se ovde ne bih na tome zadrzavala...Vazno je da sam zadovoljna ukupnim 'skorom' tj. rezultatom... Takodje mi je vazno da sam osim intelektualnih vrednosti i strucnog usavrsavanja uvek insistirala i na ljudskim kvalitetima...Naravno nisam 'svetica' (njima je mesto pod nebeskim oreolima i u manastirima), ali mogu slobodno reci da sam jedna jednostavna, obrazovana, dobronamerna i lepo vaspitana osoba (dragulj vaspitanja koji sam dobila od svoje primarne, slozne, plemenite, gradjanske porodice gde sam od oca-intelektualca sirokog spektra nasledila radnu disciplinu, istrazivacki duh, ali i pomalo nekovencionalno ponasanje, a od pokojne majke-'dobrice' plemenito srce, uvek spremno da se svakome nadje u nevolji, da prasta i opravdava skoro sve u nesavrsenostima ponasanja pojedinih osoba...)

Nadasve, moj pesnicki spirit me uvek odrzava optimistom,   'duhovno budnom' i zaljubljenom..., dovoljno da se otplovi u neke sopstvene 'vode' i da bude 'lepo u glavi', bas kao u pesmi: 

I da nismo hteli, cak I mi 'primerni' sto zivimo 'po propisima', koji obicno ranije lezemo moradosmo da pored ovolikih petardi I buke okolo ostanemo budni I docekamo hteli-ne hteli I Pravoslavnu Novu…

 U jednom letopisu pise:" Što se Srbije tiče, po običajnom kalendaru, za Pravoslavnu Novu večeras se ne spava. Običaj je da se u toku noći služi vruća rakija, kuvano vino i krofne."

S' obzirom da nikada nisam probala alkohol ja sam od svega gore navedenog veceras mogla da koristim samo krofne... 

Vec kad smo se razbudili opet je vreme za lepe I dobronamerne zelje I za svekoliko prastanje…Jos jednom da svima pozelim isto sto bih I sebi I svojim najdrazima: dobro zdravlje, puno radosti I bezuslovnu ljubav…Da svi nastavimo da zivimo zdravi u miru i slozi. Treba da prevazidjemo razlike, zavist, razmirice i sitne pakosti. Radujmo se jednostavnom zivljenju...Zivimo svoj zivot kako zelimo i najbolje mozemo i pustimo druge da zive kako oni zele...Znaci 'bez gledanja u tudje dvoriste...' Svako ce naci sta mu je srcu drago i onda svakome moze da bude 'lepo u glavi', bas kao sto je meni u ovoj slavskoj noći...

Opet o ljubavi… O cemu bi drugom pisala  ‘pesnikinja’ kako me je jednom nazvao NEKO koga ‘sam jednom  poznala kad sneg se topi…’ I bas kako dalje D. Maksimovic kaze: ‘s neznoscu gledah stopa mu trag, trag u snegu belom I znadoh da ce biti mi drag, drag u zivotu celom…’ Bas tako, kako skoro rekoh ‘TAJ POSEBAN NEKO’ mi se uvek ponovo desi…Svojim vrlinama I kvalitetima, svojom suptilnoscu i  iskrenoscu, svojim izuzetnim intelektom na mene deluje kao čarobnjak I ne da da ga zaboravim…Probam ja I to sa zaboravom, pogledam levo, pogledam desno, skrenem s pravog puta, pocnem da lutam I opet me na nekoj raskrsnici saceka upravo on jos bolji I primamljiviji…On je poput vina…Sa godinama postaje sve bolji… Uprkos dinamici vremena I svemu sto nas vise razdvaja nego spaja ja konacno moram da priznam da je  ON postao konstanta u jednacini mog zivota… Neuporediv je sa bilo kim drugim, jednostavno unikatan...Cini mi se da su sve drugo varijable  tj. za one koji nisu svikli na matematicku terminologiju (Eh pusta matematika svasta čini….ko da baca čini od njega na mene..), jednostavno promenljive… Ponekad pomislim da je dobro sto sam se vratila sa Novog Zelanda u Beograd, inace ga verovatno ne bih srela…. ( U stilu: 'sve je bilo sasvim slucajno, filmski nestvarno...' )

Evo, smirio se I vatromet u komsiluku… A meni pred ocima jos svetlucaju neke geometrijske figure... Pomesale se aksiome, ona o paralelnosti i ostale...Shvatim da bas volim geometriju...eh... 'Ne iznenađuje sto je iznad ulaza u Platonovu akademiju pisalo: „Neka ne ulazi niko ko ne zna geometriju“, dok je sam PLaton govorio da „Bog uvek stvara na geometrijski način“.' (O tome vise na stranici Pitagora )

 Polako, ali sigurno svetla se okolo gase, nestaje praznicna euforija I vecina je utonula u san…Vreme je da I ja to ucinim uz jos jednu misao na NJEGA… Meni bi sada vise odgovarala ruska romansa:

“Очи чёрные, очи жгучие,
Очи страстные и прекрасные,
Как люблю я вас, как боюсь я вас,
Знать увидел вас я не в добрый час…”

Ali ipak u ovoj novogodisnjoj noci, s obzirom da je I nas prvi susret bio u kafanskoj atmosferi  da se opredelim za pesmu, slusacu je na you-tubu 'za sve pare'...

IDI, IDI NESANICE - Kafanska verzija

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom