zvezdano nebo

Posle zavrsenih postdiplomskih studija na Novom Zelandu  predavala sam oko 5 godina u njihovim srednjim skolama…Jedna od skola u kojoj sam radila omogucila mi je da prisustvujem internacionalnoj konferenciji o primeni tehnologije u matematickom obrazovanju tzv. TIME 2000-An International Conference on Technology In Mathematics Education.

• U sadrzaju konferencije bila su interesantna predavanja koja su obuhvatala teme:
•  Teaching
• Learning
• Assessment
• Distance education
• Research
• Teacher development
• Problem solving
• Curriculum

Ucesnici konferencije su dolazili iz celog sveta…Bila sam prijatno iznenadjena kada sam u prolazu srela I grupu univerzitetskih profesora I studenata iz Slovenije koja je dosla da provede 15 dana na Novom Zelandu specijalno zbog pomenute konferencije.

Medju predavacima bili su domaci, ali I gostujuci profesori,  dobro poznati u svetu matematickog obrazovanja:

Professor Jim Kaput
[University of Massachusetts, USA]
Professor Richard Lesh
[Purdue University, USA]
Pam Bishop
[University of Birmingham, UK]
Professor David Tall
[University of Warwick, UK]
Professor David Ryan
[The University of Auckland, NZ]
Dr Barry Kissane
[Murdoch University, Australia]
Professor Beth Chance
[California Polytechnic State University, USA]

Konferencija je trajala 2 dana I u jednoj duzoj pauzi bio je organizovan obilazak Oklanda. Iako sam vec nekoliko godina zivela u ovoj prelepoj novozelandskoj metropoli na poziv svog profesora-mentora sa univerziteta prikljucila sam se grupi…Tu sam upoznala Lenu koja je u svojoj 42. Godini vec nekoliko godina bila redovni profesor na Moskovskom univerzitetu Lomanosov…(doktorirala je u 22. godini) Iako je njena specijalnost bila teorija grafova odlicno je poznavala ne samo sve ostale matematicke oblasti vec I filozofiju, psihologiju I rusku poeziju…S’ obzirom da sam jos od svojih studentskih dana fluentno govorila ruski, uglavnom smo komunicirale na Leninom maternjem jeziku mada je I njen engleski  bio odlican, sa prepoznatljivim ‘umeksavajucim’ akcentom, na sta je moj mentor reagovao recima: ‘Svetlana(dugouzlazni akcenat na slovu a) ja se Vama divim kako govorite meni toliko tezak I nepoznat jezik (I sam je govorio 3 jezika)…’ Ja sam objasnila da moj maternji jezik I ruski imaju puno slicnosti na sta se on nasmesio I rekao: ‘Mozda su jezici slicni, ali osobe koje sam sretao iz Rusije su veoma cvrste, pomalo grube, a Vi ste drugaciji mnogo nezniji I ranjiviji…’ Ja sam se  zahvalila na komplimentu, a u sebi sam pomislila: ‘eh, jaca sam ja mnogo vise nego sto mnogi ovde misle…’ (sto se kasnije pokazalo tacnim, bas kako kaze izreka: “Žena je kao vrećica čaja – nikad ne znaš koliko je jaka, sve dok ne završi u vrućoj vodi.” Eleanor Roosevelt )

Ali da se vratim na meni fascinantnu Lenu…Priči nikad kraja…Promenile smo mnogo tema, nasle mnogo  medjusobnih slicnosti, razmenile adrese sa porukom: ‘Ako ikad dodjes u Moskvu…’ I sl. Odvela sam je u jednu ekskluzivnu prodavnicu obuce gde je kupila, kako je rekla ‘cipele svojih snova…’ Rekla je: “Ja retko kupujem I retko se  zblizavam sa nepoznatim osobama kao sto si ti, ali kad to ucinim kupujem skupe stvari I svoje poverenje poklanjam ‘skupim’ ljudima… Jeftine stvari brzo ‘propadnu’, a  ‘jeftini ljudi’ brzo iznevere…Svetlana, ja se retko prevarim u proceni licnosti, znaj da si jedna od ‘skupih’…Zahvalila sam se uz saljivu opasku: ‘sad mi laskas zato sto ti pokazujem oklandske prodavnice…’

Posle naseg obilaska Lena je otisla u svoj hotel I ujutru odletela u Moskvu…Ja sam otisla u svoj tadasnji oklandski stan blizu luke I dugo razmisljala o svemu sto smo pricale gledajuci  sa terase podivljale talase okeana koji su slutili buru…Nikada se vise nismo srele, ali se jos uvek secam   I meni omiljenih Jesenjinovih stihova koje je Lena recitovala:

“Грубым дается радость.

Нежным дается печаль.

Мне ничего не надо,

Мне никого не жаль…”

Nas prevod:

“ Grubima radost vecu

Neznima zalost mnoga

A ja bas nista necu,

Nit mi je zao ma koga…”

I posle toliko godina pamtim Lenu, posebnu po svemu…Uvek pamtim dobre, prijatne ljude koji su mi ulepsavali neke delice zivota, pa makar kao u prethodno opisanom slucaju bilo to samo jedno po podne… One ‘s druge strane’ koji su mi nekad nesto pokusali da napakoste uopste ne pamtim, brzo zaboravim, oni svoje ‘sitne pakosti’ kad-tad plate ako ne na mostu, onda na nekoj cupriji, ali Bogu hvala uvek daleko od mojih misli I mojih ociju…A toliko je dobrih I plemenitih osoba na svim meridijanima koji zasluzuju nasu paznju, nase misli I nase uspomene koje ne blede…

“Postoje ljudi koje jednostavno voliš. Ni zbog čega posebnog. TEK TAKO>>>Dodirnu te mišlju kao usput, taknu ti srce samo na sekundu i ostanu u duši do kraja života. Prepoznaš ono najbolje i najlepše u njima, što se ne može očima videti, rukama dotaknuti - što se vidi samo srcem. Tek tako…. Tebi je lepo od same pomisli da oni postoje. Oni mogu biti veoma daleko... u drugim gradovima ili čak u drugim zemljama.. a mogu biti I blizu tebe, tu preko puta… Ali ti znaš i osećaš da postoje, da si i ti njima drag... I lepo ti je… Tek tako…”

Postoje na zalost I oni drugaciji ljudi koji vole da prepricavaju, tracare I koji iz zlobe uzivaju da sve okolo lepo I dobro sto vide- sto pre pokusaju da pokvare…Frustrirani svojim ‘sitnim  zivotarenjima’, davno su prestali da se raduju sebi I najvise ih zaboli necija radost u bilo cemu…Ali njima treba prastati…Sami sebi su dovoljna kazna…NJima se ne treba baviti, a kamoli razmisljati…

Zivot je kratak da bi smo slusali tudje zlobne traceve, strahove ili slicna ‘naklapanja’…Treba se okrenuti onima koji vam vracaju osmeh na lice, koji su hrabri I iskreni u svemu…Tada se sreca pojavi tu negde iza coska TEK TAKO…

Prvo odeljensko staresinstvo dobila sam u svojoj 24.  godini  u svojoj maticnoj skoli- Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Bilo je to jedno od mojih najlepsih profesionalnih izazova…Moje odeljenje prirodno-matematickog smera imalo je veoma dobre tj. izuzetne djake koji su na upisu uglavnom bili ‘vukovci’…O radosti…Uspeh odlican, disciplina na nivou visokog standarda, saradnja sa kolegama izuzetna… Iako vec ‘davno udata’ (4 godine) u to vreme jos nisam imala svoju decu tako da sam mnogo vremena provodila sa svojim ucenicima u raznim aktivnostima…

Doslo je vreme ekskurzije…Nasa ruta je bila Kragujevac-Cetinje-Budva I nazad (4 dana) Bila sam pomalo uzbudjena, pripremila sve sto treba jos I pre odredjenih termina I taj dan je osvanuo… BIlo je 6 autobusa ucenika drugog razreda sa svojim odeljenskim staresinama…U mom autobusu je osim mog odeljenja bilo I odeljenje mog skolskog druga, istoricara Branka, a sa nama je putovao I nas tadasnji direktor, a nekadasnji profesor filozofije-gospodin Djokic…Meni nikada nisu prijale ‘krivine’ u voznji, tako da sam veci deo puta prespavala sigurna da su moji ucenici dobri I poslusni I da nece biti problema…

Posle duze voznje I nekoliko ‘stopova’ stigosmo na Cetinje…Trebalo je sve obici pocev od Cetinjskog manastira sa crkvom Rođenja Bogorodice I dr. …

Planirano je da se na Cetinju zadrzimo nekoliko sati, sve predvidjeno obidjemo I nadjemo se na parkingu ispred autobusa u dogovoreno vreme…Sve je funkcionisalo kako treba, jedino sto ja nikada nisam mogla nista da jedem dok putujem, pa sam neku hranu koju smo dobijali ustupila svom drugaru istoricaru… U to vreme nije bilo mobilnih telefona tako da nadjosmo  u jednom restoranu mogucnost koriscenja  fiksnog telefona, pa se javismo svojim  tadasnjim bracnim ‘drugovima’, ja Peci, a Branko Loli… (inace smo svi bili iz iste generacije, porodicno se druzili I medjusobno posecivali ) Mnogo je vremena proslo od tada, javec odavno nisam sa Pecom, nije ni Branko sa Lolom, ali sve je to zivot…

Da se vratim na ‘glavni dogadjaj’…Stiglo je vreme da se krene sa Cetinja…Svi smo sa svojim ucenicima disciplinovano cekali ispred autobiusa I cinilo se da je SVE u najboljem redu…Motori tako reci vec ‘upaljeni,’ spremni za pokret…Nas domisljati direktor se seti I rece: ‘Svetlance I Branko il ste prebrojali decu…?’ Ja pomislih: oni su zreli, dobri, odgovorni, skoro svi odlicni djaci, sta ima da se stalno prebrojavamo, ali hajde poslusasmo instrukciju…Odjednom-šok: Moj drugar istoricar povika: ‘Meni nema jednog…’, a onda I ja posle tri prebrojavanja I raspitivanja ‘okolo’ prijavih da nedostaje jedan moj ucenik…Direktor vec poce da se ljuti, ali kad vide mene onako zbunjenu, vec umornu u ‘stiklicama’ rece mi: ‘Ti ostani kod autobusa a Branko I ja idemo da ih trazimo…’ Poput ‘fatamorgane’ njih dvojica nestadose u odblesku nastupajuceg zalaska sunca…Za mene je sunce vec bilo ‘zaslo’ kad mi se jedan I to bas pristojan, odlican ucenik nije pojavio…Tek posle cetrdesetak minuta pojavise se u daljini cetitri prilike, a medju njima prepoznah I svog  ‘begunca’…

Direktor je vec bio stvarno ljut I rece: ‘Obojica da dobiju ukor direktora cim stignemo u Kragujevac’…Ja tuzno klimnuh glavom, ali nestrpljivo htedoh da saslusam njihovu pricu…I eto sta se dogodilo..Nasi decaci su bili umorili od obilaska znamenitosti I nasli usred Cetinja jedan sah-klub u koji su svratili I poceli da igraju sah…U sahu su se ‘zaneli’ ne gledajuci na sat tako da su zaboravili na vreme I zadovoljno produzavali partije sve dok nisu ugledali na vratima direktora gimnazije I culi: ‘Zar 6 autobusa samo vas da ceka…’ Ostalo je istorija…

Ostatak putovanja je protekao mirno…Budva nas je kao I svaki put opcinila ‘morskom penom’ I svojom lepotom, ali sam ja po povratku u Kg morala, iako nevoljno da upisem  nalozeni ukor…Pomenuti ucenik se sve vreme izvinjavao I opravdavao uz  reci: ‘Razredna, pa Vi me znate I razumete…’ Ja sam rekla: ‘Iako te znam, veoma cenim kao ucenika I razumem pogresio si I moras da naucis da svi svoje greske kad-tad platimo I snosimo odredjene  konsekvence…

S’ obzirom da je moj zivotni moto u stilu pesme: ‘Pamtim samo sretne dane’ ja sam se kao I obicno potrudila da sa pomenute ekskurzije ponesem I sacuvam puno lepih uspomena I da misaono prevazidjem pomenutu ‘neprijatnost’…

Iz moje gimnazije  zivot me je odveo u ‘beli svet’ gde je moje ‘omiljeno odeljenje’ izrazilo zelju da ih jedne subote vodim u cuveni Oklandski zooloski vrt, sto sam im posle dobro uradjenih testova I ucinila, mada mi je bilo neobicno da neki srednjoskolci sa periferije Oklanda (skola je bila oko 40 km udaljena od centra gde se nalazio zoo-vrt) nikada ranije nisu posetili tu zelenu oazu…Neki su bili ushiceni I voznjom vozom I zavideli meni sto tako putujem svaki dan s’ obzirom da sam tada stanovala u samom centru Oklanda…Govorili su ‘Miss, blago Vama, Vi ste ovde skoro svaki dan…’ a za  neke je taj obilazak bio ‘zivotni dogadjaj’…

Zivot me je vratio u Beograd, a Beograd ima svoju posebnu ‘caroliju’ koja me povremeno potpuno  ‘zanese’ I treba mi vreme da se sa ‘oblaka’ spustim na zemlju…Ali o tome se vec ne prica u ‘nepoznatom drustvu’….

Neko je davno rekao: “ Ljubav je kada u toku dana komunicirate sa stotinu osoba, a mislite samo na jednu…”

Bas tako…A zasto mislimo na tu JEDNU, za nas u svakom pogledu ‘posebnu’ osobu…Za mene je to oduvek bio jedan carobni fluid, poklapanje energija, a nada-sve lepa komunikacija. Vazna je harizma I sta ta osoba donosi u vas svet…Vazno je da donosi svetlost, lepu rec I dobru nameru…SVE ostalo je manje vazno pocev od fizickog izgleda preko materjalnog statusa do verskog, nacionalnog ili politickog opredeljenja, bar sa mog aspekta. 

Naravno, vazno je obostrano prihvatanje I razumevanje, kao I intelektualni fluid. U stilu: “Ako me ne mozes razumeti u mom najgorem izdanju, onda me ne zasluzujes kad sam u najboljem…“ Najvazniji su iskrenost I poverenje…Da bi ste nekoga potpuno prihvatili I voleli morate prvo da mu verujete…Taj oscaj dusevne blagodeti koju ljubav donosi je neprocenjiv…Tu nema mesta proveravanju, uhodjenju, ‘kopanju po necijoj proslosti’, potrebi da tu osobu stalno iz sopstvene nesigurnosti ‘drzite na oku’…Prethodno opisana stanja ne usrecuju vec unesrecuju…Treba bezuslovno voleti celim I ‘otvorenim srcem’ koje srecu I harmoniju ‘susedne strane’ stavlja ispred sopstvene…Kada se voli, voli se celokupna licnost, a ne boja ociju, figura ili nesto drugo sto ta osoba poseduje fizicki ili materjalno…Bezuslovna ljubav ne postavlja ultimatum za koje druga strana sigurno nije spremna, ne dovodi je u situaciju bilo kakve nelagode da mora da bira, da se pravda, da ide protiv sebe I svojih ustaljenih vrednosti…Bezuslovna ljubav se nesebicno daje bez bilo kakvih ocekivanja ili reciprociteta u stilu: ‘ja tebi, ti meni’…Licni odnosi su razliciti od poslovnih, to nije berza gde se trazi profit ili skupljaju ‘poeni, tu nema mesta za rivalstvo ili prestiz’…Bezuslovno voleti nekoga znaci  voleti zrelo bez ‘infatilnih zahteva’ u stilu: ‘joj, budi non-stop a mnom, ja bez tebe ne mogu da zivim..’  ili bilo kakvih ‘kalkulacija’.  Treba voleti osobu sa svim njenim problemima I manama I ne ocekivati da ce neko svojim ;carobnim stapicem’ vas zivot preokrenuti u bajku…Carolije obicno nestaju u ponoc kada se pobegne s bala…Treba biti svestan da je ujutru ‘sve po starom’, ta izgubljena cipelica nije vise zlatna vec sasvim obicna od onih za svakodnevnu upotrebu…Vazno je da ‘carolija’ ostaje u srcu, da je ‘lepo u glavi’ I nije potrebno da vas neko 24 sata ‘drzi za ruku’ I uverava da ste mu ‘jedini na svetu’ da bi ste se vi odlicno osecali…Jednostavno taj ‘good feeling’ ostaje unutra, u samom bicu pri pomisli na dragu osobu koja u tom trenutku moze da bude u drugom delu grada ili drugom delu planete…Svako mora da sacuva svoju individualnost, svoj profesionalni, porodicni zivot, svoje hobije I krug prijatelja…Ne znaci da kada nekoga volite treba da bude: ‘pratim te ko udba, jer ti si moja sudba..’ Dok god vas neko iskreno voli I zeli bice tu bez ikakvih poziva I pracenja…Koliko smo puta bili sasvim sami pored nekih ljudi sa kojima smo stalno delili fizicki prostor, uvece gasili svetlo u isto vreme, ujutru ustajali zajedno, a u srcu I glavi osecali prazninu I bili toliko daleko od njih… a koliko smo svim culima bili bliski sa nekim koga I nismo non-stop vidjali…

Svakako, bilo kakve emocije da se stvore treba sacuvati dostojanstvo I sopstveno I ‘druge strane’…U svakom odnosu pored tolerancije, medjusobnog postovanja I voljenja moraju da se ispostuju I odredjene granice…

Ja sam imala srecu da se  oduvek u moje emotivne izbore niko nije mesao ni roditelji, ni rodjaci, ni bliski prijatelji…U zivotu sam sve birala sama, iskljucivo slusajuci ‘glas srca’ I snosila posledice svojih izbora, a bilo je tu I puno radosti, I malo tuge…Zato se ni ja nisam mesala ni u cije izbore, niti davala savete ili sugestije ni  familiji, ni bliskim prijateljima, ni rodjenom detetu…Uvek sam smatrala I smatram da svako treba da izabere svoj emotivni put, d aide gde ga ‘srce vodi’ pa kako bude…Nekad je bilo malih sala u nekim drustvima u stilu pesme: ‘Drugovi su odmah rekli nije za tebe. Izbi ga iz glave…’ I sl. ali u moju glavu se uvek ulazilo ‘na velika vrata’ preko ciste emocije I intuicije I tu dugo ostajalo bez ikakvih tudjih uticaja…

Ovde sam pokusala da odgovorim na vecito pitanje: ‘Zasto zavolimo I nastavimo da volimo nekoga’…Na pitanje koje je antipod prethodnom: ‘Zasto ne volimo nekoga’ nikada nisam ni pokusavala da odgovorim jer mi je takva emocija ‘nevoljenja’ potpuno nepoznata…Ja ili volim, posvecujem paznju, komuniciram, trudim se oko neke osobe do koje mi je stalo ili je uopste ne primecujem, treceg nema…Zato su za mene duboka I trajna prijateljstva neprocenjiva, ona vode u ljubav ili izrastaju posle ljubavi, ali su sveprisutna…U prezentu tj. sadasnjem vremenu mogu na prethodno opisan nacin da volim samo jednu posebnu osobu I ona okupira moju paznju I veliki deo srca, ali zato u srcanoj pretkomori cuvam sve osobe koje su mi bile I ostale drage, one ostaju u lepoj uspomeni kao vremenske konstante I dalje imam lepo misljenje o njima, zahvalna  sam im na lepim zajednickim trnucima, mogu da im se divim kao dobrim I u necemu izuzetnim ljudima ali kako pesma kaze: “Nikad se ne vracam starim ljubavima…” Mnogo toga moze da se desi I prodje, ostane samo lepa uspomena… Tu uvek sledim savet mudrog Mese Selimovica koji kaze: “Ni haljinu ne valja krpiti, a kamoli ljubav…”

21. oktobar uvek u meni probudi jake emocije iz više razloga...Prvi je svakako da kao rodjena Kragujevčanka nosim u srcu nas grad i sve ono sto je njegov narod propatio...Moj pokojni deka po ocu Dusan Mitrovic je bio u barakama u Šumaricama tog 'krvavog' oktobra 1941. tri dana, koliko je streljanje trajalo i pravim čudom je preživeo...Takodje, kao djak, a kasnije i dugogodisnji profesor Prve kragujevacke gimnazije cesto se setim nase 'spomen ucionice' u kojoj su bile fotografije streljanih djaka koji su kao maturanti jedne od najstarijih gimnazija Srbije u to vreme predstavljali intelektualnu elitu Srbije...Naravno tu je i vecna uspomena na njihovog profesora tj. direktora skole koji nije pristao da mu kao profesoru nemackog zivot bude postedjen vec je stao rame uz rame uz svoje ucenike...O tome su ispevani stihovi:

"Da l’ vas još uvek čudi

što voljno ostajem s’ njima —

ja, njihov profesor stari,

zar da ih ostavim same,

a sutra, zar sutra prstom da pokazuju na me!"

"21. oktobar je škola, čas i lekcija za sve. Život i smrt. Junaštvo i detinjstvo. Tren i večnost.

'Velika je tragedija taj rat i šta je sa tobom sad pod kišom od gvožđa, vatre, čelika i krvi...?'

Da se ne zaborave i da se više nikad ne ponove Šumarice."

“Čuju se zvona crkve Svetog Marka, vide se nebo, oblaci i Sunce, ima se prozor, krov, parče hleba i mrvice za ptice. Mir je….

A pre sedamdeset i devet godina tamo dole, južnije, olovna se sila odomaćila.

Pre sedamdeset i devet godina tamo dole, južnije, u jednom danu vreme je stalo.

Čuli su se pucnji, videlo se nebo, oblaci i Sunce po poslednji put, imala se mladost, snovi i junaštvo. Bio je rat.

Ne dajte se prevariti!

Nije snaga u onoga ko drži pušku,

već u onoga u koga je puška uperena.

I zato vas molim, podignite glave, pogledajte u nebo, na tom svodu već sedamdeset i devet godina snevaju duše streljanih kragujevačkih đaka.

Gimnazijalci, golobradi i goloruki. Nenaoružani. Bistrih pogleda mimo svakog zla. Neustrašivi. Beskrajni.

Pre sedamdeset i devet godina tamo dole, južnije, u jednom danu vreme je stalo i odletelo u večnost…”

Prethodni citati u svakom coveku bude tugu I jake emocije…Zato treba cuvati mir I boriti se da dobro pobedi svako zlo…Svaki rat je fatalan I iscrpljujuci…Zrtve su nepovratno izgubljene…Neka mir I sloga vladaju kako kod nas, tako na celoj planeti jer samo tako moze da se pobedi svaka ‘posast’, da se sacuvaju dragoceni zivoti, da se pise svetla istorija bez krvavih mrlja..Neka covek coveku svuda I na svakom mestu u svakom trenutku bude  ČOVEK sa velikim Č u imenu…

Cesto citiram druge pesnike…To mi je lako s’ obzirom da  jos od svojih davnih, gimnazijskih dana znam stotine stihova ‘napamet’….Sopstvenu poeziju retko citiram, a I retko je bilo kome citam…Svoje pesme, poput svojih snova… poveravam samo  meni ’posebnim’ I dragim osobama za koje smatram da potpuno razumeju moj duhovni svet I metafore, tj. onima za koje mislim da su dozivotni prijatelji…Postoje mala kolebanja, ali skoro nikada se ne prevarim u proceni… EVO JEDNE MOJE PESME  ‘za siru upotrebu’ iz vremena kada sam objavljivala svoju poeziju pod pseudonimom: ‘Princeza od suncokreta’

PRETEČA ČULA
Meriš li me vremenom,

ja ću pobeći iz vidokruga…

Pronaći ću novu dimenziju

svoje podsvesti…

Vreme me ne stiže…

Traziš li me u prostoru,

ja ću skliznuti u neotkrivenu

orbitu sebe, poput svetlosti…

prostor me ne obuhvata…

Mozeš me naći samo na obali stihova

Kao preteču čula,

Na izvoru sna…

‘PRINCEZA OD SUNCOKRETA’

“NAJVEĆI REZULTAT OBRAZOVANJA JE TOLERANCIJA...”

 HELEN KELLER 

Mozda je  neskromno reci, ali spadam u osobe sa veoma visokim pragom tolerancije…Sve I svasta mogu da iztolerisem naravno do ‘granica pristojnosti…’ Narocito mnogo tolerisem ljudima koje volim u familiji, komsiluku,  medju prijateljima ili u radnoj sredini… Retko se zaljubljujem (jednom u jednoj deceniji… I redje ), a onda skoro SVE tolerisem, shvatam, prastam…Tu tesku rec: ‘izvini’ skoro uvek prva izgovaram cak I u situaciji kada se dodje do onog: ‘zar je vazno ko je kriv…’Mozda tako ne izgleda zbog duhovitosti, slobodnijeg stila komunikacije ili ‘oblacenja’, ali sam veoma iskren I pouzdan kako poslovni, tako I emotivni partner…Kada bi me neko dobro I potpuno poznavao ne bi nikada imao ni ‘najsitniji’ razlog za bilo koju vrstu ljubomore…Na zalost I nama veoma dragi ljudi nas ne poznaju dobro I ponekad  bezrazlozno ‘sumnjaju’…

Zbog svega gore izlozenog nisu mi jasne povremene ne bas ‘ljutnje’, bolje reci ‘netolerancije’ nekih  meni bliskih ljudi iz ‘okruzenja’…Uglavnom ‘nejasnoce’ resavam ‘u stihu’, pa I pomenuta nedoumica je u stilu pesme Franje Lasica:

“Ljutiš se bez veze

brinu te sitnice

tako često imaš

zamišljeno lice....

Ljutiš se bez veze

okrećeš mi leđa…

ponekad pred svima

moj te pogled vređa…

Ali ja ću opet

preko svega preći

sto puta me pitaš

sto puta ću reći…”

Ehh…Sad... sta cu reci…Svakako nesto lepo,dobronamerno, pozitivno…Uvek zavisi od stila postavljenog pitanja…

Svako se nosi sa ‘kriznim’ vremenima na svoj nacin… (Setimo se filma: ‘Zivot je lep…’ ) Neko piše, neko uzdiše…Neko se žali na ‘sve I svasta’, a neko drugi nasmesi bas na to isto ‘sve I svasta’… Neko nosi svoju ‘vrtesku’ u glavi I uvek ima materjale za ‘sanje’ I vedrinu… Ja sam od onih koji veruju mudrom Ciceronu kad kaze: ‘DUM SPIRO, SPERO” (‘Dok disem, nadam se…’ ) Sto bi reko Balasevic: ‘Meni je osmeh ‘lajt motiv’…’

Poneko I u pomenutim vremenima nadje duhovitu inspiraciju poput pevacice Zoe I objavi ‘pesmu u najavi’ ciji je refren veoma pevljiv:

“KOFEIN ME RASTRESE, KRIZNI STAB POTRESE, DNEVNIK ME RAZNESE, KO TO MOZE DA PODNESE…” ehhh…

Ima I onih od ‘čvrsce gradje’ pa SVE gore pomenuto nekako podnesu, naravno uz dosta neizbeznog kofeina I puno urodjenog optimizma…

Nikada nisam bila sujeverna… S’ obzirom da sam dugo izucavala prirodne nauke naravno da prepoznajem logicnu I uzrocno-posledicnu povezanost stvari u prirodi I drustvu… Prepoznajem ja ‘svasta’ okolo, ali sada ne bih o tome….Zato mi je neobicno za neke ljude kako beze od crne macke, broja 13 I ko zna kojecega, ali zato sami ne prezaju da urade raznorazne stvari koje mogu nekoga da povrede…Ne ulazim u to da li je njihovo praznoverje posledica neciste savesti, nedostatka obrazovanja, vaspitanja ili ‘namcoraste’ naravi …Nije na meni da o tome sudim…

Kad kazem da verujem u ‘magiju’ zivota I njegovu caroliju, mislim na sve lepo, dobronamerno, iskreno, toplo sto ljudi ljudima mogu da podare I ucine zivot jedni drugima lepsim I privlacnijim…U ovim ‘smutnim vremenima’ najlepse sto coveku moze da se desi je neciji od srca iskren osmeh I dobra namera…Ja ih uvek imam I ‘u rezervi’ I nesebicno dajem… Volim ljude oko sebe bas takve kakve su I trudim se da im ako mogu ulepsam bivstvovanje, u suprotnom se sklonim da nikome ne daj Boze u bilo cemu ne zasmetam… Svoje stavove i emocije ne menjam 'od danas do sutra'... Ljudi koji su mi dragi, uglavnom ostaju to za celi zivot...Tu sam uvek spremna na toleranciju i prastanje...Retko se prevarim u oceni necijeg karaktera i srca...Mozda nama dragi ljudi ne mogu iz objektivnih okolnosti da uvek odreaguju na nacin koji bi nama najvise odgovarao ali to ne znaci da nemaju ono veliko, toplo srce zbog koga ih volimo i u kome ima puno mesta za nas... Neke vrednosti  i shvatanja koje sam davno usvojila negujem i dan-danas...Kao sto za svakoga okolo ima dovoljno vazduha I vode, tkodje ima I ostalih lepih stvari: ljubavi, lepote, harmonije I dr.

Slicno gore pomenutoj ‘magiji zivota’ verujem I u dobro koje neki nazivaju ‘andjelima’ bas kako kaze sledeca pesmica:

“Svi mi imamo svog ‘andjela’…

jer upravo u ovom trenutku dok citas ove reci

neko je vrlo ponosan na tebe,

neko misli na tebe,

neko brine za tebe,

nekome nedostajes,

neko zeli razgovarati s tobom,

neko zeli da nemas problema,

neko ti je zahvalan za pomoc,

neko ti zeli pruziti ruku,

neko ti zeli da bude sve dobro,

neko zeli da si sretan,

neko zeli da ga pronadjes,

neko ti zeli pokloniti nesto,

neko veruje da si njegov poklon,

neko te voli,

neko se divi tvojoj snazi,

neko ti se smeska,

nekome je potrebno tvoje prijateljstvo,

nekome si potreban ti takav kakav si…”

To vise nije fraza… Pozitivne misli radjaju dobrotu I oplemenjuju…Zato se treba opustiti I misliti DOBRO, a DOBRO je poput  bistre reke koja zaobidje stene, savlada mulj, izbori se sa dubinskim ‘nemanima’ I uvek nadje svoj put da tece u susret suncu I svetlosti….

“Razorne vulkanske erupcije praćene eksplozijama, gejziri vrele vodene pare koja lebdi nad vama, vrelo blato koje ključa i tutnjava od kojeg podrhtava tlo pod vama kao upozorenje da svakog trenutka sledi erupcija zvuče kao opis nekog ‘opasnog’ mesta …Ovo je zapravo kratak opis Rotorue, prelepe oblasti na Severnom ostrvu Novog Zelanda gde geotermalna energija Zemlje oblikuje reljef….”

Tokom svog skoro decenijskog zivota I rada na Novom Zelandu Rotoruu sam posetila desetak puta…Gradic na juznoj obali istoimenog jezara na Severnom ostrvu NZ…Jezero je jedno od najvecih na ostrvu, a s’ obzirom na termalne gejzire lekovite vode I blata koje se okolo prostire mesto ima reputacije jedne od svetski poznatih banja…Nalazi se udaljeno oko 200km od najveceg NZ grada Oklanda u kome smo dugo ziveli…

Najupecatljiviji obilazak Rotorue bio mi je jedan jednodnevni izlet sa srednjoskolcima I kolegama jedne oklandske skole u kojoj sam radila…Ucenici su se radovali fantasticnim vrtlozima pare I upadali u male ‘potoke’ sa strane…

U to vreme sam se najvise druzila sa koleginicom rodjenom Novozelandjankom koja je u skoli predavala engleski jezik…(S’ obzirom da im je engleski maternji jezik, to je jedini predmet koji predaju osobe sa iskljucivo ‘engleskog govornog podrucja’…neki nasi nastavnici engleskog iako su bili izuzetno strucni I fluentni mogli su da vode samo pomocne ESOL grupe (da pomazu u ucenju engleskog ucenicima kojima engleski nije maternji jezik, al ne I da predaju zvanicni engleski…)  Pomenuta koleginica I ja smo ‘sedele’ u ekskurzijskom busu zajedno I ona mi je procitala par pesama Walt Whitman-a koji se radi u tamosnjoj srednjoskolskoj lektiri…Dotle je za mene Whitman bio tako-reci ‘nepoznanica’….Secam se da mi je prvo citala ‘Song of myself’, pesmu koju sam kasnije I sama nasla u  jednoj od najvecih Oklandskih knjizara (na tri nivoa..) u Glavnoj ulici (Queen Street) koju sam cesto posecivala… Meni je pocetak bio najinteresantniji:

“I celebrate myself, and sing myself,
And what I assume you shall assume,
For every atom belonging to me as good belongs to you.
I loafe and invite my soul,
I lean and loafe at my ease observing a spear of summer grass…”

Da se vratim opisu prelepe Rotorue u kojoj se moze videti puno neobicnih atrakcija vezanih za pomenute geotermalne izvore:

“Posebna je atrakcija obilazak nekog od poznatih izvora i gejzira poput gejzira Flat, trostrukog gejzira Perjanica princa od Velsa ili gejzira Lejdui Noks u koji se svakog jutra ubacuju ljuspice sapuna da bi on tokom dana bacao vrelu sapunicu i do 30 m u visinu…”

Pre povratka u Okland obisli smo I dolinu Vaimangu. “Ova dolina je prepuna kratera i vrelih bazena u kojima ključa rastopljeno blato. Na njenom obodu se mogu videti dve ogromne kvarcne terase, ružičasta i bela, kao podsetnik na veliku erupciju 1886. godine. Veliko jezero Rotomahana tada se pretvorilo u visoki stub blata i pare. Poginulo je 155 ljudi a eksplozija se čula sa daljine od 160 km. Mnoga sela su zatrpana a neka od njih danas su turistička atrakcija, pandan evropskoj Pompeji. Najpoznatije je selo Te Vairoa. Činjenica da apsolutno ništa nije najavljivalo veliku katastrofu opominje koliko Rotorua može biti I lepa i opasna...(kao i u zivotu: obicno sve sto je puno lepo, malo je i opasno....eh...) Uostalom, na to  podseća i pomalo neprijatan miris, tačnije opor miris vodonik-sulfata koji izbija svugde iz tla na ovom mestu; iz pukotina na putu, kanala, rupa na terenima za golf... Ali i to je deo prirodne lepote Rotorue…”

Tog dana nismo ostali na veceri koju tamosnji starosedeoci Maori pripremaju na tradicionalan način, na vreloj pari koja izbija direktno iz središta Zemlje...

Jednom drugom prilikom u privatnom obilasku Rotorue probala sam I cuveni maorski specijalitet HANGI : “Hāngi je Maorski tradicionalan metod pripremanja hrane u specijalnim prilikama, tako što se kuva u zemlji na čijem dnu je vulkansko kamenje koje je pre toga dobro zagrejano. Na to se onda stavljaju korpe paketića u kojima se nalazi meso i povrće..Onda se sve pokrije zemljom gde ostaje do 4 sata. Onda se otkrije i izvadi, a ukus je izuzetan….”

Posle toliko godina jos uvek nosim lepe uspomene sa dalekog Novog Zelanda koje obelezavaju ne samo egzoticne destinacije vec I ljudi srdacni, ‘topli’, prijateljski raspolozeni, opusteni, uvek spremni da vam pomognu, ispricaju neku zanimljivu legendu, podare osmeh ziveci uglavnom u stilu: “Don't Worry Be Happy”

“Nesporazum u Moskvi..”, “Nesporazum u Oklandu..”  Nesporazumi se desavaju na raznim destinacijama, pa I u Beogradu… U sledecoj noveli svi likovi su potpino izmisljeni, svaka slucajnost je bezazlena i nenamerna...

NESPORAZUM U BEOGRADU 

Cuda se desvaju…Kad su se upoznali odmah su znali da  su iz dva ‘razlicita sveta’, poput Sekspirovih Kapuletija I Montekija…Razlicite kulture, shvatanja, nacin odrastanja, zivotni stilovi…Cinilo se da osim intelekta tu nema dodirnih tacaka…I nekako vremenom je poceo da se desava taj ‘fluid’ koji je od onog bistrog, lepog, svima prihvatljivog prijateljstva prerastao u nesto drugo, u strast I ‘opasnu emociju’ koja moze u navedenim  zivotnim okolnostima da  dovede do ‘provalije’… Jedna od mojih veoma mudrih prijateljica je govorila cim cujes da neko citira Puskina: ‘Jutrom se budim s nadom u svesti da cu te tokom  dana sresti…’ bezi od ‘demona’…I bas tako u njihovom andjeoskom svetu dvoje zrelih ljudi altruista, sa izgradjenim sistemomom vrednosti I principa, uvek spremnih da pomognu drugima pojavise se ti ‘demoni’ I ‘lukavi duhovi iskusenja’… S’ obzirom da ‘demoni’ nikad ne miruju, a I sredina voli da se ‘zabavlja’ s njima, eto belaja…

Zena  kao ‘svetska osoba’ sa ‘iskustvom u svemu’ , doduse oduvek'brzopleta' (po NJegosu: ‘sto god dodje , ja sam mu naredan’) je to  sve nesto bolje primila…Navikla da trci, pada, ustaje I ponovo ‘ide dalje’ bez problema pomislila je da mozda tu novu emociju treba do kraja ‘izziveti’ I prekinuti sveprisutnu igru ‘zmurki..’ I ‘neizvesnosti’… U krajnjoj liniji slobodna, navikla da bude ‘ni kriva ni duzna osudjivana’ , sa ispunjenom I zaokruzenom na svim poljima ‘prosloscu’  I sadasnoscu nije imala tu sta da izgubi…Muskarac je iz drugacijeg ‘miljea’ s obzirom na onu latinsku ‘FAMA VOLAT’ –‘Glasina leti…’ (Reči iz Vergilija (Eneida, III, 121) (a u njihovoj prijateljskoj, ali ‘natprosecno radoznaloj’ sredini je glas leteo brze od mlaznjaka… ) kao casna osoba, visokog ‘etickog koda’, uz to veoma emotivan I predan tradiciji imao bi ‘sto-sta’ da izgubi, a od svega je najtezi ‘glas savesti..’ I osuda ‘javnog mnenja’…

Bogu hvala, zena je svojim toplim, dobronamernim, srdacnim srcem punim razumevanja za sve, brzo prepoznala poreklo njegove kolebljivosti I odlucila da ostanu ono sto su I do tog ‘malog nesporazuma u Beogradu’ I bili: samo dobri prijatelji…A pravo prijateljstvo je dragoceno I uglavnom trajnije od bilo kakve druge ‘emocije’…Kako bi jedna svima draga zenica,  iskusna i mudra psihologica  koja sve ‘igre okolo’ pomno prati svojim ‘istrazivackim’ okom, (uglavnom trazeci nove ‘pikanterije’)  potpomognuta svojim umnim ‘satelitima’ jednom rekla (parafraziram): ‘Vecno prijateljstvo koje traje u slozi…’ Najvazniji su opsti mir I sloga u svemu…

Tu je zena odlucila da stavi tacku na ‘dodatne emocije’ koje su pocele da se pomaljaju I odlucila da sve tolerise i odrzi kao celozivotno prijateljstvo…Tako ce ‘druga strana’ ostati I dalje pod oreolom ‘cistote I uzvisenosti’ (sto i potpuno zasluzuje) I bice zasticena od ‘posasti’ kao sto su ogovaranje, kamere, spletke, narusavanje poslovne I privatne reputacije…

Opet se ‘u poslednjem trenutku’ neka dobronamerna kosmicka ‘visa sila’ umesala I poslala zeni 'poruku' na vreme da  se ne ‘zalece na vetrenjace’ da ne ulazi u vatru ‘strasti’ u kojoj se brzo ‘sagori’ ,vec da sacuva ono sto je najvrednje u opisanoj situaciji: obostrano dostojanstvo I lepo prijateljstvo…

A  ko ce da izadje na kisu kad pocne ‘pljusak’ I lavina ‘sapata komentara’ kad Pera prica Miki u poverenju ‘e, il si cuo….?!’ a onaj noseci pet solja kafe u ruci, ( mucenik, ako mu nesto poispada, bar nesto da ostane) odgovara: ‘e, sto si naivan, ja sam to cuo I znao pre od tebe…!’ (bravo za njega kako dobro cuje…ehhh… I to pod maskom…) I onda pocne ‘prica’ da se zaborave:  korona, besparica, neposlusna deca... I druge ‘posasti’ I frustracije modernog doba… Na kisu, bez kabanice I kisobrana,  na SVE svikla kao I obicno s’ osmehom FBI agentice iz filma: ‘nikad mi nisu smetale sitnice…’ izaci ce zena…Uvek tu ima, doduse u manjini, odredjenih ‘svetskih osoba’, ‘kandidata’ I drugih koji sve toplo I prijateljski tolerisu, ne ogovaraju I ne osudjuju…A onima s ‘druge strane’, kao I obicno ‘srecno caskanje’ uz kaficu I cigaricu…

Zena se posle navedenog ‘malog nesporazuma’ zahvalila Bogu na svemu, raspolozeno nastavila dalje I pomislila: ‘ ZA mene nema problema, ja cu lako, samo da NJEMU sve dobro bude…’

“Prvi u svetu, VIRTUELNI SAJAM KNјIGA zakazan je za poslednju sedmicu septembra i trajao je do 27. septembra….” (Pokusaj zamene za ‘zivu manifestaciju’ )

Godinama smo posecivali oktobarski sajam knjiga u Beogradu, prvo kao djaci, zatim kao profesori I dr.

“Tri dana nemoj čitati knjige i tvoje će reči izgubiti lepotu .” – Kineska poslovica

Pisati, citati, sanjariti…To je ono sto me ispunjava…

Na zalost u ‘doba korone’ nema  velikih manifestacija kao sto je pomenuti sajam tako da neke meni drage ljude iz drugih gradova koje sam vidjala od sajma do sajma vise I ne vidjam, ali zivot ide dalje, naidju novi ljudi I pocnu da se pisu novi romani…

Uspomene treba cuvati, a novi zivot treba ziveti… ‘CARPE DIEM’ kaze mudri Horacije koji je bio jedan od najboljih Hamletovih prijatelja…Na to mu Hamlet odgovara: “Ima mnogo CUDA I na nebu , I na zemlji o kojima Vasa visost I ne sanja, moj Horacije…’ Bas tako, ima mnogo cuda 'okolo' i bez sajma... ehh...'ovaj zivot ide dalje, cudne poruke mi salje...'

Prethodne godine (maj pre korone) kontaktirao  me je nas mladi kolega I  prijatelj  sa Matematickog institute SANU dr Djordje Baralic da prijavim svoje predavanje na temu: “Matematicko obrazovanje I etnomatematika na Novom Zelandu” za manifestaciju ‘Maj mesec matematike’ koju su organizovali njegov institut I centar za promociju nauke…(Predavanje sam odrzala krajem maja u Galeriji na Andricevom Vencu…) U telefonskom razgovoru pomenuti dr Baralic mi je dobronamerno napomenuo: “Posaljite mi I Vasu biografiju, ali u sazetom obliku…”

Tada su nastali moji problemi u razmisljanju…Kako da svoju biografiju ’spakujem’ u nekoliko recenica…Isto je I kad negde putujem, koferi prepuni, a visak ‘nepopakovanih stvari na cekanju…’

Ja se nekako odlucih na sazetak: “Osnovnu skolu I gimnaziju zavrsila kao djak generacije…Diplomirala u 23. Godini, strucni ispit polozila u 25. Godini…Na Novom Zelandu zavrsila postdiplomske iz oblasti srednjoskolskog obrazovanja u 34. Godini I dobila licencu da predaje u zemljama Komonvelta… Ima blizu 30 godina radnog staza u struci (racunajuci I 5 godina profesure na NZ). Sluzi se sa 4 jezika… Ima odraslog sina koji je zivi I radi u Australiji…”

I to je to…A bese mi malo zao sto ne pomenuh osim sina nista privatno, da sam altruista, da pisem novele I poeziju, da sam proputovala 'pola sveta', da sam se bavila atletikom, da bezuslovno volim ljude I bezuslovno im prastam cak I kada o meni pogresno sude, ( U stilu stihova: “Šta sve o tebi sirota moja i sad govore…To više nije ni stvar jala ni ljubomore…To je nešto više od toga…Nekome lijek a nekom droga…” ) Ne pomenuh ni onu ‘zabranjenu temu’ da povremeno imam ‘bliske susrete’ sa pomalo ‘cudnim likovima’ koji svojim starim ‘gegovima’ I ustaljenim obrascima naucenog ponasanja, da ne kazem ‘kamiondzijskim stosevima’ I ‘sitnim, neuspelim provokacijama’ bivaju smesni i vredjaju inteligenciju… Jete da se vec duze ‘ne pecam na njihove priproste I zlurade’ ‘fore I fazone', ali nekad me I slatko nasmeju prepricavanjem necega cega u mom zivotu nikada nije bilo, cak ni ‘u najavi'…ehhh… Ali precutah…

Precutah jos mnogo stvari, po savetu pokojnog dede po ocu: ‘I kad nesto znas sto se prica i ‘radi okolo’, cuti I pravi se Tosa…’ (To je moj deda zvao ‘mangupska skola’ )

Naravno ne pomenuh ono najvaznije o sebi, da I dan danas mirno spavam jer imam cistu savest… Niko nije nikada ‘stradao’ od moje ruke…E sad ima tih ‘zlih jezika’ koji lepim, harizmaticnim, obrazovanim, nazovimo-uopsteno: ‘uspesnim I samostalnim’ zenama slicnim mojoj malenkosti ‘lepe’ razne etikete, kad ne mogu nista ‘jace’ nadju razvod, neku ‘tajnu ljubav’ I sl. I u emotivnom zivotu sam uvek SVE radila srcem, nikada sa predumisljajem ili iz koristoljublja…Isla sam gde me je srce vodilo I tu se ne kajem…Postoji prica, tj. legenda o Isusu I gresnici koja se nalazi u delu rukopisa Evandjelja po Jovanu… gde se citira cuvena Isusova izreka: "Ko je bez greha, neka prvi baci kamen."  Smatram da je mnogo bolje u bilo sta uci sa cistom emocijom I dobrim namerama nego glumatati nekog ‘puritanca’ koji zivi ‘pokriven’ imidzom ‘porodicne I cestite’ osobe na jednoj strani, a na drugoj ogovara, uhodi, ‘podmece’, zavidi, mrzi, spletkari, ne znajuci kako da opstane u sopstvenoj frustraciji ‘svim I svacim’, a najvise nezadovoljan samim sobom…

Ja sam zadovoljna I svojim profesionalnim I privatnim zivotom..I opet bih slusala svoje srce I sve skoro isto ponovila… I u poslu I privatno sam odan I iskren partner…Najvaznije je imati plemenito srce I cistu savest…U svim zivotnim situacijama stavljala sam interese meni dragih osoba  ispred svojih I povlacila se po cenu da je bolje da sama budem na nekom ‘gubitku’ nego da bude povredjen neko meni drag…

Na kraju, da sam imala vremena I prostora svoju biografiju bih zavrsila omoljenim citatom Mese Selimovica: ''Kako živim? -Dobro. Zadovoljan sam što sam proživeo vek, a nisam nikome naškodio. Ono što je meni štete naneseno, davno sam zaboravio. Gubitak je lakše podneti nego kajanje.''…Pomenuti citat bi bio I moja ‘mantra’…

“Jedno od najboljih dela Luisa Bronfilda je roman "Kiše dolaze".Kad ga čovek čita oseća dah nepoznate, daleke,egzotične Indije.Sve ono što se pri čitanju ove knjige oseti i vidi u velikoj je suprotnosti sa životom i shvatanjem Evropljana.Sve je nekako zagonetno,toplo,jarko,počevši od njihovog zalaska sunca pa do priljateljskih i ljubavnih osećanja.
Cela knjiga protkana je neočekivanim epizodama,ljubavnom srećom i jadima,a katastrofalna poplava donosi tifus,kugu i smrt.I kad se voda povuče i sve to rasčisti i prođe,nastaje novo rađanje i život teče dalje,kao da nikakvog zastoja nije ni bilo….”

Jednog davnog oktobra na Novom Zelandu inspirisana tamosnjim kisnim periodom ja sam napisala pesmu o kisama u Oklandu…

OKLANDSKE KIŠE

Duge Oklandske kiše…

Liju mi kroz krv kao groznica…

I šume,  I šušte, I dobuju, I smeju se…

Prostor odjekuje ehom njihovog luciferskog smeha…

Nema kapi…

Samo mlaz do mlaza I novi mlaz iz čeljusti neba…

Zrak nenadanog sunca se davi u okeanu uz nečiji vrisak…

Ove kiše imaju svoje slutnje I sumnje…

Svoje pobede I poraze…

Niz moje lice lije slap sa tudjim licem koje ne prepoznajem…

Da li mi prašta ili me osudjuje - pokušavam da naslutim u mokrom dodiru…

Ove kiše ne prolaze…

Kao da se svete dugi koja strpljivo čeka na nebeskom obrisu

 MT EDNA…

Njihove kapi, poput nedosanjanih snova dobuju…I kvase mermer

pločnika mojih najednom rasprslih lovorika…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom