zvezdano nebo

Nisam  bas neki ekspert za karme, svece, mitove, ali ni za ‘veru’….Krstena  sam tek pred porodicni odlazak na Novi Zeland s’ obzirom da su moji tadasnji svekar I svekrva bili veoma religiozni I nisu mogli da zamisle da  im unuce, tj.  moj sin ne bude krsteno vec u predskolskom uzrastu…Na samom pocetku obreda krstenja uz tridesetak gostiju (svestenik je dosao kod nas kuci) utvrdismo da je otac deteta Peca (davno vec moj ex) krsten, da je nas kum Živić (moj drug iz gimnazijske klupe, vec dugo redovni profesor fizike ) takodje krsten, ali da majka deteta tj.moja malenkost nije (verovatno propust mog oca slobodoumnog intelektualca-agnostika ) Tako  da po nalogu svestenika obavismo istovremeno krstenje mog sina I mene… Tada sam imala skoro 30 godina I to mi je bio prvi ‘bliski susret’ sa nekim verskim  obredom…

Od tada sam pocela povremeno da posecujem crkvu, ali sam retko prisustvovala liturgijama…U Oklandu postoji samo jedna pravoslavna crkva, tako da sam u nju odlazila na ‘velike praznike’…Tamo sam sa sobom vodila sina koji me je zapitkivao: ‘zasto zene stoje na jednoj strani, a muskarci na drugoj…’ I jos neka pitanja na koja tada nisam imala prave odgovore, nego  u stilu: ‘Cuti Niki I radi sta drugi rade…’

Na Zelandu sam komunicirala sa ljudima razlicitih religijskih opredeljenja I slusala razlicite filozofije od kojih mi je bila posebno interesantna ona o Budistima…

Kad sam se vratila sa Zelanda, kod nas se uveliko ‘slavilo’ tako da sam pre ‘korona doba’ posecivala slave nekih bliskih ljudi I nastavila da cesce odlazim u crkvu…

Jesam verujuca osoba…Svaki veliki praznik Ima nesto posebno, ali mene najvise fascinira praznovanje Svetog Save mozda zbog nase struke, a I zato sto sam toliko citala o njemu…Ove godine, bas u Svetosavsko vreme mi se desila neka ‘carolija’ koja inspirise I traje…

Skoro sam procitala jednu monografiju: “SVE RELIGIJE SVETA”, nas prevod sa francuskog ciji je recezent Prof. dr Radovan Bigovic (poc) (Naslov originala: Le Livre des Religions, Paris 2004) koja mi je pomogla da upotpunim neka saznanja o raznim svetskim religujama…Knjiga je ‘zanjmljivo putovanje  kroz vreme’ I kako sam recezent kaze: ‘poziva na radoznalost I toleranciju’.

Na kraju bih se vratila omiljenom Svetom Savi necijom pesmicom koja je centar mojih zivotnih stavova: ‘da cinim dobro I verujem u dobro..’

"ДОБРО СЕ ДОБРИМ ВРАТИ"

“Свако дете треба знати
да га Божија љубав прати,
док је Свети Сава с нама
никад душа није сама.

Свако вече ја се молим
кога мрзим да заволим,
где је боли да престане,
где је срећа да остане.

Свети Сава увек ту је
и молитве прислушкује.
Ко се моли треба знати
да се добро добрим врати....“

Mozda se dobro ne vrati dobrim odmah, ali u neko dogledno vreme…Svakako ga treba ciniti sto vise I srcem verovati u njega…

Once upon a time….U sklopu svog profesionalnog usavrsavanja tzv. ‘postdiplomskih  studija u srednjoskolskom obrazovanju’ na Novom Zelandu imala sam nekoliko teorijskih modula na koledzu koji su se smenjivali sa prakticnim modulima organizovanih u nekolicini tamosnjih srednjih skola gde sam bila obavezna u prvom delu da prisustvujem casovima pofesora moje struke, a zatim I sama da drzim nastavu u njihovim odeljenjima u prisustvu univerzitetske komisije koja je ocenjivala moj rad…Posle zavrsenih studija I referenci dobila sam njhovu ‘licencu’ za rad u nastavi….

Moja, tako reci poslednja ‘praksa’ odvijala se u jednoj od najboljih muskih gimnazija ne samo u Oklandu, vec na celom Novom Zelandu gde su ucenici iz svih predmeta  postizali odlicne akademske rezultate…Naravno, imali su I najbolje ragbi, teniske, kosarkaske, plivacke, atletske I druge sportske ekipe…

Poslednjeg dana prakse uprilicen je tzv. ‘social function’, nesto kao koktel u cast naseg zavrsetka…Ja sam se zadrzala svega dvadesetak minuta s’ obzirom da je bio petak po-podne I moj red da od bivseg muza I njegove nove zene ‘preuzmem’ svoje dete…

Bilo nas je svega cetvoro ‘postdiplomaca’, a  moja malenkost jedina iz oblasti prirodnih nauka…U razgovoru sa koleginicom koja je zavrsila likovnu akademiju spomenusmo Van Goga I njegove suncokrete…Ja odusevljeno ispricah koliko volim suncokret kao cvet jer zraci toplinom I uvek je ‘okrenut suncu’…Rekoh da sam ‘plave krvi’ sigudno bih na porodicnom grbu imala znak ovog cveta I bila ‘Princeza od suncokreta…” Nisam ni bila svesna da su preko puta nas sedeli direktor gimnazije I nekolicina ljudi sa univerziteta medju kojima je bio I jedan, sluzbeno-ljubazan, ali prilicno strog gospodin, kako su ga zvali Mr Hini…koji je bio predsednik komisije za ocenjivanje kandidata iz moje struke (bio je to ‘jedan Kevin’…)

Na odlasku su mi rekli da u ponedeljak odem kod gore pomenutog Mr Hinija I preuzmem svoje reference I potrebnu dokumentaciju…

U ponedeljak sam imala tremu, odlucila sam da zbog ‘tezeg akcenta’ na koji se Mr Hini povremeno ‘mrstio’ dok je par puta prisustvovao casovima koje sam drzala, sto manje pricam I odgovaram samo na postavljena pitanja…

Sreca u kabinetu Mr Hinija vladala je apsolutna tisina… Sreca moja, nista me nije pitao…Pruzio mi je papir sa ‘referencom’ gde je bilo desetak obaveznih ‘boksica’ stikliranih u oblasti ‘najviseg dometa postignuca’ tj. ‘excellent’…Pogled mi se zadrzao na poslednjem pasosu gde je posle odredjenih pohvala stajalo: “Svoje povremene jezicke nedoumice prevazilazi maestralnim predavackim stilom I entuzijazmom nekoga ‘zaljubljenog’ u svoju struku…’ To mi se, onako pesnicki bas dopalo…Pokupila sam papire, zahvalila se I okrenula da podjem… Tada se Mr Hini prvi put blago nasmesio, otvorio fioku svog stola I izvadio jedan lepo upakovani suncokret rekavsi “Za nas rastanak I Vasu buducu srecu ‘princezo od suncokreta’…’ Ja sam zbunjeno uzela cvet, pocrvenela I skoro istrcala napolje misleci da se nikada vise necemo sresti…

Medjutim, zivot ‘pise romane’…Posle nepunih sest meseci od ‘gore opisanog dogadjaja’ pomenuti Mr Hini (…Kevin…) I ja smo se sasvim slucajno sreli I to bas u,  za mene, veoma turbulentnom periodu koje bi Bora-Corba najbolje opisao stihovima: ‘Tu sam, eto blizu kraja, jedan korak do ocaja…nemoj sreco, nemoj danas da ispravljas krive Drine…” Onda se na mom  nebu  pojavila ‘duga’ I pocela je jedna ‘bajka’… Sve ostalo je ISTORIJA…

“Oblaci mi sada dolaze u život ne da bi sa sobom doneli pljuskove ili teške oluje nego da dodaju boju mom nebu na kom se raspukao izlazak sunca. …”RABINDRANATH  TAGORE

I eto vec skoro desetak meseci SVE mi se ‘vrti’ oko nekih ‘oblaka’ I svi mi na jedan liče… “I sve se mislim prestace , iz cista mira nestace…” al’ to bas lako ne prestaje vec su mi ti ‘oblaci’ u krvi…

S’ obzirom da kao ‘pesnicka dusa’ inace  zivim pola zivota ‘medju javom I snom’ sve se svodi na neke ‘budne snove...’

I cutim o tim oblacima…Na pitanje iz Seldonove knjige: ‘Ispricaj mi svoje snove…’, odgovor bi bio: ‘Ako ti ispricam, moracu da te ubijem…’

I mozda je bolje tako…bez mnogo reci…A vec sve znamo I ‘oblak’ I ja…I svako ima svoja mastanja, ceznje, dileme, strahove I strepnje… I svako se pomalo plasi tih ‘prekih sudova’ koji  nepoznatom precicom vode do ‘robije’…

Zivot je nepredvidiv, mozda se nase nebo ‘otvori’, pa ce ‘nesto drugacije biti’…Mozda  poslusamo savet mudre Suzan DZefers: “ FEEL THE FEAR AN DO IT ANYWAY…”Mozda da, mozda ne - ko to zna…A dotle je dobra I ona opcija D. Maksimovic: ‘Ima vise drazi, ova slatka strepnja, cekanje I stra’, sve je mnogo lepse donde dok se trazi, o cemu se samo tek po slutnji zna…’Ipak  se oblak’ cini nesto mudrijim od mene same, cutacu i pusticu ga da odluci….

Poeziju retko pišem… Ponekad…Evo jedne moje pesme o jednom potpuno intimnom ćutanju…

ĆUTANJE

Bojim se sebe u ova duga, maglovita svitanja…

Dok vreme domišljato naglašava svoje granice…

A unapred smišljena osuda vreba kao ‘pljusak u najavi’…

Napeta žica reči koje moraju da se prećute…

U ušima neka daleka šansona…

(Ni šapat, ni vrisak ne mogu da je približe)

Beg u divlje prostore sanja liči na greh…

Stege od ključalog zlata…

Peku ruke ako se dodirnu…

Za ovu gradnju svaki je temelj uklet I slab…

Ne pomažu gvozdeni stubovi…

Ostaje ćutanje kao spas…

Jos uvek se smeskam kad pomislim o skorasnjoj anegdoti…

Skoro sretoh skolsku drugaricu koju duze nisam videla…Dosta smo slicne samo radimo u razlicitim sektorima…

Pita me kako je kod mene…Ja kazem: ‘Dobro je, nigde nije lako u ovo ‘doba korone’ ali radi se, postuju se propisi, ljudi su vredni, slozni, opusteni, niko ne brine ‘tudje brige’..Svi su dobronamerni I sto je najvaznije svako gleda svoja posla…A kod tebe?

A ona poce: “Blago tebi, bas imas srecu I kod nas se dobro radi I postuju se propisi…Ja se tamo zadrzavam koliko treba I koliko moram jer kako je pocelo ovo ‘korona doba’ ljudi su iako po prirodi dobronamerni, nekako postal ‘optereceni’, tu svako svakog na neki nacin ‘nadgleda’..Eto skoro sretoh jednog simpaticnog I duhovitog kolegu sa kojim ponekad kratko ‘procaskam’ (Da ne bude zabune, nema tu uopste zensko-muskih pretenzija, on je ‘family man’ od onih: ‘burmom vezanih do sudnjega dana…’, ja uvek zaljubljena u po nekog ‘oblaka’, tako da tu dodirnih tacaka nema, niti se ja mesam u njegov ‘family-life’, niti on u moje ‘oblacice’…) On je krenuo u neki ‘obilazak’…Ja bezazleno rekoh: ‘da ti se pridruzim, da usput ‘caskamo’…On mi rece: “Ma, ajde da me zateknu ‘okolo’ s tobom, odmah bi me poslali na ‘robiju’…” I sad se smejem kad se setim tih reci jer zamisljam kako ‘okolo’ radi ‘1000 ociju dr Mabuzea’ (a svi se pojavljuju nesto ‘slucajno’) I nikad ne znas ko I zasto moze da stigne I do ‘robije’…ha, ha”

Ja osetih empatiju prema dragoj prijateljici I pomislih kolko sam ja kao ‘svetska zena’ srecna jer je kod nas sve na ‘svetskom nivou’, bar mozes ‘onako maskiran’ na pristojnoj distanci da usput ‘caskas’ s kim hoces, niko te Bogu hvala ne nadgleda…

Opet, s’ obzirom da pomenutu prijateljicu poznajem vise od pola zivota ne verujem da je bas sve tako, kako ona ‘umislja’…Ali priznajem da je od cele prepricane situacije napravila dobru anegdotu, eto I ja se uprkos brojnim obavezama vec smesim na pomisao o pomenutom ‘robijanju’…

Oduvek mi je bila interesantna fraza u nasem jeziku: ‘Okrenuo je novi list…’

Verovatno su potrebne godine I iskustvo da se shvati znacenje nekih fraza…Kako ja obicno kazem: ‘Prodjoh ‘pola sveta’ I proziveh ‘pola veka’…’ I shvatih neke stvari, spoznah neke istine I poceh da primenjujem I nove fraze…Recimo pomenutu o NOVOM LISTU…

Neko je davno rekao: “Kad te neko pusti predugo da ti nedostaje obicno stignes do: ‘Ne, dosta je…’…” pa ma koliko da su ti u proslosti neke osobe bile ‘dragocene’ moras se okrenuti onima kojima si ti sam ‘dragocen’, onakav kakav si bez ‘dodatne kozmetike’ I koji su spremni da  sa tobom podele I radost I patnju I sve ostalie ‘posasti’ koje nas u modernom svetu ‘vrebaju iza ugla’… 

Cezar je ostavio cuvenu izreku: ‘ "Alea iacta est" (Kocka je bačena)”…Tako I ja pocinjem da razmisljam na novi nacin…Vreme je za taj ‘novi list’ u relacijama sa ljudima…I dalje sam altruista koji voli, postuje sve ljude, prasta im njihove ‘nesavrsenosti’ , trudi se da ih razume I pomogne u svakom pogledu….Ali tu je pored prirodne inteligencije I ona ‘stecena mudrost’ u stilu NJegosa: ‘Spustavah se ja na vase uze, umalo se uze ne pretrze, od tada smo visi prijatelji, u glavu mi pamet uteraste…’ 

Princip je jednostavan I logican: ‘Kako ti meni, tako ja tebi…’ Koliko mi ko pokaze postovanja, prijateljstva, ljubavi, dobronamernosti toliko cu da uzvratim istom merom…Zasto bih se ja  uvek ‘zletala na vetrenjace’ I pruzala ljuidima I vise nego sto zasluzuju sto samo podgreva njihovu sujetu I moze da ucini ljude ‘oholijim’… 

Ako se okrenemo I ‘otvorimo oci’ toliko je dobrih ljudi oko nas koji zasluzuju nasu paznju bez ‘zadnjih namera’ I bilo kakvih ‘manipulacija’…. 

Sada, u ovim godinama, sa svim svojim ‘postignucima’ mogu da stvarno ‘drzim do sebe’ ne u smislu neke ‘gordosti’ ili ‘nadmenosti’, vec u smislu reciprociteta…Na dobro I lepo odgovaram istim, na manje dobro uopste ne odgovaram…Sve lose ponekad Ima I neku ‘prednost’…Ovo doba korone je odlicno za postavljanje nekih ‘dodatnih’ distanci’… A kroz prozor se pomaljaju topli suncevi zraci…Eto nove radosti ‘u najavi’….

Miholjska jesen, a u meni prolece…Vesti o lepim dogadjajima kao sto je vencanje sina I dr. Iskrene cestitke dragih ljudi…

Harmonija u mislima I srcu…Vikend ispunjen toplinom, prijatnim emocijama I dobrim namerama…Smirio se taj ‘ringispil’ u glavi, potpuno sigurna u SVE sto mi je bilo potrebno za unutrasnji mir I sigurnost…

Naravno, jos uvek ‘zaljubljena’ u jedan ‘oblak’ I svi mi oblaci na NJEGA lice… U srcu mi, poput suncokreta svetli hiljadu zlatnih ‘sunasca’…

Volela bih da SVI ljudi oko mene budu takodje spokojni, zadovoljni, zdravi, uspesni, srecni I da se u njihovim ‘mikrokosmosima’ desavaju samo LEPE STVARI…

SVE me gore pomenuto bas ispunjava…Ja nista vise ne trazim od zivota…

Imati ‘partnera’ koji je nesiguran, ispunjen strahom, sumnjom …I slicnim 'posastima' moze biti isto opasno kao I iskakanje iz aviona bez padobrana….

“Ako zelite znati kuda idete, prvo saznajte od cega bezite…”

Ma koliko vam neki ljudi bili dragi, privlacni, cak iako vam se cini da se ‘zaljubljujete’ u njihovu pamet, harizmu, ‘ANIMA CANDIDA”- ‘cisto srce’, lepotu, plemenitost, intelekt ili bilo sta drugo, ako osetite nesigurnost postavite pristojnu distance… I dalje mozete da se druzite sa pomenutim osobama, da ih imate za prijatne sagovornike, da ih volite kao dobre prijatelj I podrzavate u svemu, ali tu nema mesta za ‘nesto vise’…

Zivot je suvise kratak da biste se vozali na tzv. ‘emocionalnom toboganu…’ u stilu: ‘Danas te volim sa punim srcem, a sutra sa pola…’ ili 'Znas 'moja ekipa' te bas ne gotivi, a oni su mi dragoceni...' I tako u krug…

LJudi se ne menjaju…Njih ili prihvatate takve kakvi jesu ili idete ‘dalje’…

Mudra I prava 'ljubav' nije prevrtljiva…Ona je postojana I dugovecna…I da hoce, nesigurna osoba ne moze da je pruzi…Uvek vas nesto voli sa pola srca, sa ‘zadrskom’ uz brigu da nesto ne podje po zlu za nju samu… Kada iskreno volite prvo brinete kako ce biti ‘suprotnoj strani’…

Ne moze se svima udovoljiti…Npr. Zelite ‘bliskost’  sa osobom iz ‘miljea’ suprotnog vasem…Ne mozete nastaviti sa ‘modelom ponasanja’ onih koji tu osobu, narodski receno iz nekih razloga godinama ‘ne podnose’, ogovaraju je, podsmehuju joj se, a u stvari joj samo patoloski zavide…Morate se opredeliti ili cete sa ‘svojom starom ekipom’ ili sa osobom za kojom vam srce trenutno ‘preskace’… Onaj ko je nesiguran I nadje se izmedju ‘dve vatre’, probajuci da ‘zonglira’ obicno prodje sa najvise opekotina…Bolje da nista ne pokusava i ostane u svojoj 'ususkanoj svakodnevici', ma kakva ona bila i ma koligo ga ispunjavala...

Svako ima pravo na svoje  misljenje I svoje izbore…Mozda se mnogi ne slazu sa gore iznesenim…Ja obicno kazem: ‘Ko sam ja da nekome sudim ili namecem svoje stavove…?’

Moj odnos,  uopste sa svim ljudim, a narocito sa onima koji su mi dragi oduvek se zasnivao na poverenju, medjusobnom postovanju, bez manipulacija, ‘igrica’ ili nesigurnost…Nastupam iskreno, ‘otvorenog srca’, bez ‘nadmetanja’, ‘rivalstva u bilo kom pogledu’ ili bilo kakvih ‘zadnjih namera’ sa zeljom da ljudima sa kojima se druzim bude ugodno…Ako osetim bilo sta od prethodno pomenutih ‘posasti’ dobronamerno se povucem, bez osvetoljubivosti ili namere da bilo koga povredim…Obicno kazem, ako neko treba na kisu, pristajem da ‘pokisnem’, a da druga strana ostane ‘nepokvasena’… Znam da kise budu I prodju, a posle njih se na nebu pojavi duga…Sigurno nisam najpametnija, najlepsa, najmudrija ali sam uvek sigurna u svoje emocije, dobre namere I covekoljubivost…A sta nam treba vise…

Simon de Bovoar je napisala "Nesporazum u Moskvi" imajuc kao inspiraciju svoj dugogodisnji odnos sa Sartrom... Ja sam napisala: "Nesporazum u Oklandu"....

 Prijatan, kao I obicno malo vetrovit novozelandski , prolecni dan u Oklandu…Po ko’ zna koji put obisli su prelepi park Domain, vozili se brodicem do ostrva Vaihiki I natrag… prosetali glavnom ulicom Queen Street koja se spusta do luke….Vozili su se duz Tamaki Drive I pogledali nove znamenitosti u ‘SEA LIFE Kelly Tarlton's…’ gde se na jednoj strani podzemnog tunela koji predstavlja svetsku atrakciju nalaze akvarijumi sa ajkulama, a sa druge strane odrzavaju uslovi vestackog snega I temperature pogodne za pingvine koji tu borave…

"Nismo se trazili... Samo smo se nasli... A sada tako nadjeni kao da se opet trazimo... Mozda je to smisao tih iznenadnih, neocekivanih ‘hemija’… I fluida…U sudaru potpuno razlicitih svetova…....Lepota neizvesnosti... Cekanje na nedocekano... Nadanje u beznadju... Grliti se bez zagrljaja... Ljubiti se bez poljubaca... Traziti se u mislima...I spoznaja da smo tu negde...Tako blizu...Tako daleko….” Mene je stigla ‘zakasnela pamet’… Ja vise ne skacem PRVA u vrtlog I bujicu…Ako me pozove ‘suprotna strana’, nema vise dileme-prihvaticu u nadi da cu kao odlican plivac pobediti virove… Pa I ako potonem nije vise vazno, vredece toga…Kao na ‘Titaniku’, prvo cu NJEMU da dodam ‘pojas za spasavanje’, zasluzio je…A meni kako bude, za sebe se ne bojim, ja I posle ‘tonjenja’ reinkarniram… Ako se koleba i ne pozove-opet ce biti sve u redu…(‘KO zna zasto je to dobro…) Smirice se I taj VRTLOG, zivot uvek ide dalje ‘cudne poruke’ mi salje….Kako pesnik kaze: ‘Mozda bi mi se moglo desiti NESTO desiti velim, ali ja ne znam da li smem da to zelim ili ne zelim…’ A ipak zelim…

U ovim trenucima usrcu, u glavi nesto mi lepo… I ne bih nikome nista da kazem…Pogledam sat kad se ‘sklope kazaljke’…vidim one ‘oblake’…I usred noci eto sunca, eto svetlosti, plime, bujice necega sto mi se davno nije javljalo u srcu… I sav taj svet I sve te price…Vise mi nista nije tako vazno…Vatromet u mom mikriokosmosu čula…Samo mi se slusa Sopen i čita neka ‘lagana’ poezija poput

MIKE ANTICA:

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.
Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,

moći će neko i nas da sretne.

Vec dugo cutim te reci iskrene, ali ih NEKO prepoznaje…Razumemo se bez reci…Vidimo se bez pogleda…Razmenjujemo ‘telepatske’ poruke bez ‘savremene tehnologije’…Prepoznajemo se iz nekih vec ‘prozivljenih svetova’….Cekamo da se desi ‘cudo’…A na nebu se kao posle kise pojavljuje duga…

Lepo I suncano danasnje po podne u mom komsiluku-na Zemunskom keju….S’ obzirom da sam bila vec zavrsila poslovne obaveze sedim na jednom splavu I cekam drugaricu Iz rodnog grada koja je po dogovoru trebala da dodje da se vidimo I procaskamo, kao I obicno uz kafu… NJe nesto nema…Sedim I cekam…Posmatram prelepi Dunav I labudove,  male barke u daljini I naravno nebo puno onih lepih, svetlih ‘oblaka’ koji mi na NJEGA lice…U meni je mirno, harmonicno, vise nemam dileme, iako ga poznajem petnaestak godina, cini mi se da ga poznajem vec 100 godina I potpuno mu verujem u svemu…Znam da je od ‘dobrog stofa’…Mogu da se prepustim zivotnom fluidu, pa kako bude…Listam neki ‘zenski casopis’, slikam Dunav I kao zakleti ‘antialkoholicar’ pijuckam nesto bezalkoholno…Nemam dioptrije, tako da slabo razaznajem likove osoba u okolini, a iskreno me I ne zanimaju…Samo me jedna osoba zanima koja nije na ovom splavu, a znam u ovo vreme I gde je… Pomenuta drugarica se javlja telefonom da je na zalost sprecena da dodje… Odmah posle njenog poziva zbog oslabele baterije, telefon mi se iskljucuje…U redu je, videcemo se moja drugarica I ja drugi put, ostajem da jos malo ‘sanjarim’ pored vode u stilu balade: “I am a woman in love…”Pokusavam da dozovem konobara da mi donese racun, ali me on ocigledno propisano maskiran i prezaposljen ne vidi, pa prilazim kasi  I placam…Primecujem da se sprema malo nevreme I odlucim zbog cipela od ‘prevrnute koze’ da pozurim, tj. potrcim da bih stigla kuci ‘pre kise’…Pretrcavam ‘pantonski most’ koji povezuje pomenuti splav sa obalom I primecujem da za mnom istim mosticem skoro trci nabildovani muskarac proredjene plavo-smedje kose,  u rozikastoj kosulji sa kratkim rukavima…Ja skidam svoj dzempercic  kada me na uskom prostoru mostica on pretice I kazem: ‘Izvinite gospodine, moram da pozurim pre kise, a kao bivsa atleticarka trebam prostora…’ On se I dalje u zurbi malo pomeri I promrmlja: ‘a ja po jaknu, hladno mi je…’  Presecam setaliste tog dela Zemunskog keja I preskacuci ogradicu preko trave stizem do ulice primetivsi bus 88 koji se ovde priblizava svojoj poslednjoj stanici…Nabildovani tip sa ne bas simpaticnim izrazom lica preskace istu ogradicu, zuri I sam preko trave I ode do obliznjih kola,  nisam bas poznavalac tipova kola, ali cini mi se da je nesto nalik na crnu oktaviju za zasencenim staklima gde se nazire neka prilika za volanom…Otvara vrata od kola, uzima jaknu, ali je ne oblaci I u tom trenutku razmenismo kratke-ostre poglede: on nesto pocrveneo kao da je u necemu ‘razotkriven’, ja zbunjena, zasto je rekao da mu je hladno,  a nije obukao jaknu… Pomislih dobro bi mi dosao analiticki um mog sina-policijskog inspektora, ali I bez njega ja se dobro snalazim…I pomenuti (ne) simpaticni tip krete natrag ka splavu, ja se nadjoh na putu ka stanu, a vozac crnih kola I sam negde krete, meni vec popusti paznja da brinem ko gde krece, nego se vratih ‘onim oblacicima’ u glavi… Samo pomislih: ‘Cudo jedno kolko ima u Zemunu zimogrozljivih muskaraca…’ ehhh…

Uzeh stare fotografije da pokazem prijateljici I nadjoh jednu iz mog

Novozelandskog zivota koja poce ponovo da mi budi razne uspomene….Ima

tu i radosti i sete...U to vreme sam bila razvedena, delila starateljstvo nad

svojim maloletnim detetom, tako da je moj sin bio cas ‘amo’ kod mame, cas

‘tamo’ kod tate I macehe...Kod svakog je imao svoju cetkicu za zube i sve sto mu treba...

 U to vreme sam se iscrpljivala izradom postdiplomskih studija i radom na par part-time poslova...  U to vreme sam upoznala jednog Kevina i desila nam se ta 'filmska-fatalna' ljubav koja nam je oboma osim mnogo lepih tremutaka donela i mnogo nesanice...  U to vreme nikada nocu nisam spavala duze od tri sata, ne zbog pomenute 'nesanice', vec zbog hiljade obaveza....  Ali sam nekako uspela da prevazidjem mnoge prepreke, da se zaposlim u svojoj profesorskoj struci...  Sve vreme sam brinula o sinu, odrzavsi dobre odnose sa novom porodicom njegovog tate, njegovom malom 'polubratu' sam kupovala pokloncice, sa macehom sam rucavala i pila kafu u zelji da moje dete raste u atmosferi mira i prijateljstva, da ne oseti bilo kakvu netrpeljivost…  U toku skoro decenijskog boravka na Zelandu promenila sam bukvalno 14 adresa stanovanja  I uvek sam za sve ljude oko sebe, ukljucujuci i dosta 'nestasne' ucenike' u velikim (po cetrdesetak ucenika) multinacionalnim odeljenjima kojima sam predavala imala empatiju, osmeh, dobru nameru…Sa kolegama ‘iz celog sveta’ imala sam uglavnom formalnu, ali dobru I uspesnu komunikaciju….  U situacijama kada se moralo birati ko ce vise biti povredjen necim ja ili osobe koje volim, birala sam da 'tezi deo' ponesem ja....  I sada eto najavih da se moj tridesetogodisnji sin vencava u Australiji gde vec dugo posle zavrsene tamosnje Kriminoloske akademije zivi i radi.... Kad u nekoj 'svojoj sredini' kazete neku lepu vest uglavnom ljudi dobronamerno cestitaju... .. Tako je bilo ovih dana i kod mene, ali me je jedna opaska malo iznenadila ….necu da kazem ‘dirnula’ jer mene odavno skoro nisa ne ‘dira’….I tu opasku je izrekla bas jedna obrazovana, prijatna, lepa, meni draga koleginica, cija je struka engleski jezik i koja je imala srecu da se, sto kazu nasi stari 'lepo uda' i bude egzistencijalno 'ususkana', tako da joj je dugo vremena kada je zivela koje-kuda kao 'porodicna pratnja' supruga jedina briga bila da se brine o svojoj, stvarno izuzetnoj i prelepoj cerki-jedinici koja se trenutno obrazuje na strani....Pomenuta koleginica 'apropo' moje price o zenidbi mog sina uz dobronamerne cestitke rece: 'Lako je tebi kad si mama'na daljinu' ili mama-'on line'...  Kulturno sam zahvalila na iskrenim cestitkama i nisam rekla ono sto sam pomislila: 'Pa eto u ovo vreme savremene tehnologije ima i 'on line' projekata veoma uspesnih...   A ima I ona anglosaksonska poslovica: “'Never judge someone until you've walked a mile in his shoes.” (Ne sudi o nekome dok ne prodjes ,milju’ u “negovim cipelama’…” ) Sto ljudi, sto cudi... Ja cesto isticem da

mnogo volim ljude i SVE im prastam, pa i sva njihova 'nesavrsentstva'…Ali

treba u nekim situacijama biti pravi 'diplomata' i paziti na izgovorene reci, narocito ako one zadiru u nesto najsuptilnije u coveku kao sto su ljubav, materinstvo i sl.  Ali, ko sam ja da bilo kome sudim...Svako mora sam svoj 'krst' da nosi na Golgotu, a zivot je dug i pokaze kad-tad mnoge stvari u pravom obliku i otkrije mnoge istine.... 

Ovih dana sam u nekom slatkom nemiru I ceznji…U stilu: ‘sto se bore misli moje…’ Pomalo rasejana, taze zaljubljena u nekoga u koga se ‘ne bi smelo…’ iz mnogo razloga…Al sta cu, zivot je cudo I desava se, kako jedan pesnik kaze: ‘ja ne pijem nista, al sam pijan cesto…’ Razum nalazi razloge ‘protiv’, a srce neposlusno vuce na ‘zabranjenu stranu…Tiho magnovenje, lebdim kao u onom cardaku ni ‘na nebu, ni na zemlji’…Cutacu ipak I prepustiti prve korake drugoj strani…U ovoj sahovskoj igri uzecu crne figure I ako treba, kao ‘crna strana’ potpuno preuzeti ‘krivicu’..Bele figure prepustam NJEMU… Neka prvi povuce ‘potez’ I neka ostane onakav kakav je u dusi, andjeoski cist, tj. svetao-beo…I bilo sta da se ‘desi’ ili ‘ne des’i razumecu, oprosticu, opravdacu, samo da ON ne bude povredjen…Ako treba neko da pokisne ja cu na kisu, navikla sam…samo da njemu dobro bude…

U prethodno opisanom raspolozenju, ‘budnih snova’ poceh da setam po omiljenom trznom centru…Onako maskirana, jos ‘u oblacima’, u svom ‘izmastanom svetu’ , puna suptilnih emocija… bez dioptrijskih naocara verovatno ne bih primetila ni rodjenog oca da je prosao pored mene, a kamoli  nekog drugog…Ali, kako se kaze: ‘demoni nikada ne miruju..’ Na ulazu u market pomenutog centra skoro natrca na mene mladjano devojce, nesto ‘jace gradje’ (izvinjavam se za opasku, ja jos uvek imam kriterijume procenjivanja nekadasnje atleticarke I manekenke…) sa nemarno podignutom crvenkasto-smedjom kosicom I simpaticnim okicama koje me ‘progutase’ pogledom…Pomislih ovo dete je nesto ‘pogubljeno’, prepustih joj korpu koju sam htela da uzmem, uzeh drugu I jos se ja izvinih…Podjoh na drugu stranu, kad ono simpaticno devojce vidim dodje za mnom…Pomislih, to je slucajno, vidi se da ni u cemu to dete I ja ne mozemo da imamo isti ukus, sto bi stariji ljudi rekli tj. upotrebili starinsku frazu: ‘nema sanse’…Ali ispade da I devojce voli banana kao I ja I prosto me gurnu da uzme  ‘banc’ koji sam ja htela…I tu se ja njoj opet  izvinih s’ osmehom I prosto brzim hodom pobegoh na drugi kraj marketa merkajuci neke gazirane vode, al eto I devojce stize za mnom ‘zedno’…Pokusah da je ignorisem I sad skoro trceci odoh da platim artikle u liniji ‘samoposluzivanja’ da izbegnem red na kasi u kome je vec stajalo pomenuto devojce…Ali, ne lezi vraze videvsi mene gde cu da platim, moj pokojni deka bi vec upotrebio pomalo ruzan zargon: ‘deriste’ ostavi red I dotrca tik uz mene da I ona krene na ‘uradi sam’….Onda ja vec postadoh raspolozena za salu I poceh konverzaciju: ‘Srce moje, koja slucajnost, pa Vi I ja se za ovo kratko vreme sretosmo vec osmi put…’ Ona se smejuri…Zapitah: ‘Il vi radite, il studirate..” Po mimici vidim da laze, ali prastam…Ona kaze: ,ja dajem casove Engleskog…’(A mozda I ne laze, ti sto predaju Engleski su cudo kad su slucajnosti u pitanju…Secam se prosle zime u pauzi republickog  strucnog seminara koji se odrzavao na Ekonomskom fakultetu odlucim sa prijateljicom da preprecim stepenicama do hotela ‘Moskva’ pa do Meka, kad usred subotnjeg zimskog dana, po poledici nasred stepenica, pojavi se jedna predivna, slatka I draga zenica koja predaje Engleski sa svoje troje dece I jos dvoje tudje….Ljubazno se javismo u prolazu I ja pomislih eto slucajnosti, na ovoj precici, po zimskom danu od 2miliona beogradskih stanovnika sretnes poznato, drago lice,o radosti…)Taj Engleski mi dodje kao kec na desetku: ‘Bas lepo …Ja imam sina desetak godina starijeg od Vas koji je milicijski inspektor na engleskom govornom podrucju…” Ona oci ne odvajajuci od moje korpe, ko da joj zivot zavisi od brojanja namirnica u njoj I dalje se smejuri…I ja onako, sa onom ‘neodoljivom lakocom komunikacije’ pokretom ‘svetske zene’(pomislih : ‘ti si dete bila u pelenama kad sam ja morala da zongliram u raznim igrama) ljupko izvadih mobilni iz tasne I rekoh: Sad kad smo se ovako ‘zblizile’ a vidim da kupujemo iste namirnice hajde da prvo slikam ja Vas, pa Vi mene, ja se dopisujem sa svojim sinom I saljem mu fotografije sa raznih mesta…Pritisnuh taster za kameru I podigoh nasmejano I raspolozeno telefon prema njoj uz opasku: ‘Slikacu Vas samo uz Vas pristanak..” Na to pomenuto devojce dobi grc na licu, skoro zaplaka I uplaseno rece: ‘Joj, nemojte molim vas…’ Ja rekoh: Nemojte da se plasite, naravno da nikog ne slikam bez njegove dozvole…Ja sam obrazovana, lepo vaspitana zena koja postuje sve propise…SA strahom u ocima, u neverici devojce ovog puta pobeze od mene I na zalost tu prestade nase prijatno, tek zapoceto ‘druzenje’…Ja se setih Hamletovih reci upucenih pesniku Horaciju: “Ima mnogo cuda I na nebu I na zemlji o kojima Vasa visost I ne sanja moj Horacije…’ zavrsih placanje (vidim devojce se izgubilo ovoga puta ne plativsi u mom redu, ali platice ona u drugom redu sigurno, sve dodje ba ‘naplatu’…)

Setajuci dalje do izlaza iz trznice vec zaboravih jadno dete o kome upravo pisah…U glavi su mi opet bili ‘oblaci’ I svi lice na jedan isti ‘oblak’ vec neko vreme…’I sve se mislim prestace, iz cista mira nestace, al ‘djavo se ne predaje…ON mi je u krvi..’ Valjda ce I ono jadno devojce(sad mi dodje zao sto ga uplasih) da oseti neke ‘leptirice’ prema nekome I fokusira se na svoj zivot I prestace da ‘presrece’ ljude po marketima, a mozda I nece sve dok jednom u nekom marketu ne dobije nesto duzi racun za naplatu…Bogu hvala ja se sklonih na vreme I sa tim nemam nista jer kako skoro rekoh: ‘ko drugome jamu…sam…’ (kad-tad)

Cesto citiram Njegosa: “Ja sam prosa ‘sito I reseto’, ovaj grdni svet ispitao…” Bas tako…Od vunderkinda, ‘djaka generacije’, omiljene profesorke, cerke, supruge, drugarice, mlade majke …. mazene I pazene od SVIH zivot me je odneo u ‘beli svet’ gde sam bila prvo poput ‘prognane princeze’ koja je jos trazila delice vec ‘pokidanih’ lovorika I morala odjednom SAMA bez svog omiljenog ‘kruga ljudi’ koji su je u ‘proslom zivotu’ obozavali i podrzavali u svakom pogledu da se suoci sa ‘dzunglom’, da od ranog jutra trci kao antilopa ako ne zeli da postane ‘plen’ raznih tigrova I lavova koji su vrebali ‘iza coska’…Ostao mi je hronicno ‘nizak nivo hemoglobina’ koji sam uz nesto krvi izgubila plivajuci sa ‘ajkulama’…

Osim rada u struci koji sam po sebi nije nigde lak, morala sam u toku postdiplomskih studija da tamo negde ‘na kraju sveta’…preko ‘7 mora I 7 gora’, nedavno razvedena I sama da se borim I radim I vise tzv. ‘part-time poslova’…Tako da sam sretala ljude sa svih meridijana, iz mnogih ‘miljea’, komunicirala na svom tadasnjem ‘broken english’ sa osobama skoro svih nacija, rasa, religija…Sretala sam se sa ljudima svih socijalnih statusa I razlicitih levela obrazovanja…Tako da sam za nepunu deceniju upoznala ljudsku prirodu bolje od mnogih psihologa koji celi vek provedu u jednoj sredini, ususkani u svojim okruzenjima…A ljudi, ko ljudi pokazivali su I dobre I lose strane…Bilo je tu I plemenitosti, prijateljstva, empatije, I ljubavi, ali I svega suprotnog: pakosti, zavisti, ‘sitnih smestanja’(primer: kao student-postdiplomac radim u kazinu kao krupije na ruletu…jedne noci u ‘pola igre’ nenadano me smenjuje drugi krupije…Zbunjena, dobijam instrukciju da predjem u susedni deo sale gde je sef bio jedan nesto obrazovaniji  ‘tzv. pit-boss’, kasnije I glavni menadzer, jedini koji me je nesto ‘gotivio’ u odnosu na ostale koji su nama, obrazovanim strancima ‘pili krv na slamku’….) U pauzi mi prilazi kolega Aleksej-bio je nekada neuropsihijatar u Moskvi, ali je morao da prodje ‘pola medicinskog’ da bi verifikao diploma, pa je isto radio ‘part time’ I kaze: ‘Poslao me je ovaj ‘nas’ pit-boss’  da ti kazem da te je iznenada premestio jer su poslali drzavnog inspektora za ‘igre’ bas za tvoj ‘sto’, a ti si pocetnik I nisi bas najspretnija,  (Npr. Guram ‘leptir formaciju’ desnom rukom, a treba po pravilu levom I sl.…) snimili bi ti svaki pokret I svaku ‘grescicu’ odbili od plate…(Tad sam pomislila: eh,pa ja radim celu noc, spavam jedva tri sata I celi dan provodim na predavanjima, uceci I sa malim detetom I jos da mi odbiju pola plate, pa sta cu posle…)  Nocas si ovde ‘pod zastitom’, sreca da se on,(nazovimo ga Stiv, covek 5-6 godina stariji od mene, kazu da je bio magistar ekonomije I da je skoro dosao iz jednog od najvecih kazina Juzne Afrike…)  zateko u nasoj smeni…Rekoh Alekseju: ‘zahvali mu u moje ime’ (s’ obzirom da se mi nismo mesali sa tim tzv.’krupnim zverkama’…, vidjali smo ih samo u prolazu ili na pocetku smene kada su nas uniformisane I postrojene ‘poput vojske’ nadgledali I davali preko ‘supervizora’ zaduzenja …)) To bese samo jedan od primera iz jednog sektora, a bilo je toga toliko…

Tako da sam se jos TAMO navikla na oprez, na mnoge mracne posasti (podsmeh, arogancija, bahatost, prisluskivanje, dobacivanje, necovectstvo, ogovaranje…. Itd.) koje (ne)ljudski um moze da smisli, ako ne daj Boze iz nekih razloga pocne nekoga da ne podnosi…

Kada sam se vratila ‘VAMO’ ipak sam opet bila ‘svoj na svome’, ali u veoma promenjenim zivotnim okolnostimma, tako da sam shvatila da I ovde mnogi ljudi nisu ‘male mace’ I da treba nastaviti sa oprezom, ali sam ipak bila zrelija I imala dragoceno zivotno iskustvo I u profesionalnim I u privatnim odnosima…

S’ obzirom na SVE gore izlozeno nista me vise ne moze bas iznenaditi I mnogo ‘pogoditi’…Jeste, kako Cercil kaze: ‘zabavlja me kad gadjaju, pa promase..’ ili opet NJegos: “Sto god dodje ja sam mu naredan…” Na sve sam tako reci spremna…Ali postoji nesto od cega jos uvek ne umem da se branim…To su ljudska neznost I dobrota…Ako pomenute vrline prepoznam kod nekoga (a takvi su veoma retki ) onda ih u ‘neverici’ duze analiziram I kad se uverim da je to stvarno tako,( I jos udruzeno sa briljijantnim intelektom), onda se obicno I zaljubim I to me ‘drzi’ bas dugo…I pocne da mi u glavi bude ‘lepo’ da plovim ‘oblacima’ cekajuci dugu…

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom