zvezdano nebo

ŠKOLE ZA DEVOJČICE I ŠKOLE ZA DEČAKE...

lana52 | 07 Februar, 2021 09:25

U privatnom I profesionalnom zivotu vecina nas nailazi na razlicite izazove…Ja ne bih pisala o svojim privatnim izazovima, a bilo ih je po principu: ‘Tako to biva kad se previse sniva….tako to biva kad se previse pliva mutnim vodama sna…’ I sl, vec bih opisala jedan od svojih najvecih profesionalnih izazova, a to je rad u muskoj gimnaziji na Novom Zelandu…

Postdiplomske studije I polaganje za NZ nastavnicku licencu omogucili su mi da teorijski naucim dosta o NZ obrazovnom sistemu, ali kada sam pocela da predajem u njihovim skolama, trebalo je ‘doziveti’ realnost…Kod mene je, obicno u svemu: ‘teoretski SVE to lepo zvuci, malo drukcije je u praksi…’

Kako to obicno kazem, posle zavrsenih studija na PMF-u imala sam srecu da skoro deceniju budem ‘svoj na svome’ I da predajem u svojoj-maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Tada nisam ni slutila da ce me zivot ili ‘nepromisljena glava’ oca mog sina I mog tadasnjeg supruga izcupati iz jedne zivotne bajke i odvesti tamo daleko ‘preko 7 mora I 7 gora..’, gde je SVE drugacije od onoga na sta sam ja godinama navikla i gde sam ja, odmah po sletanju na Oklandski aerodrom, sletela i sa svog nekadasnjeg pijadestala, izasla iz pomenute dugogodisnje bajke i prestala da budem'princeza'...

Novi Zeland u svom obrazovnom sistemu ima dosta tzv. ‘singl sex’ skola tj. skola u kojima se skoluju samo devojčice I skole u kojima se skoluju samo dečaci…Osim drzavnih I najbolje privatne skolu, poput King’s koledza se zasnivaju na pomenutom principu koji je meni do tada bio nepoznanica…Iako sam u Srbiji kao ucenica matematickog smera bila u odeljenjima gde je uvek bilo mnogo vise decaka nego devojcica, ipak je na NZ sve bilo drugacije.

Zahvaljujuci deficitarnom matematickom kadru I odlicnim preporukama sa prethodno zavrsenih studija posao sam dobila u jednoj od najstarijih I najtradicionalnijih muskih gimnazija na Zelandu gde su se obrazovali samo dečaci, a u nastavnom osoblju je bilo desetak zena I stotinak muskaraca…

Svakoga jutra u pola devet direktor je u velikoj skolskoj sali sazivao tzv. ‘assembly’ kome su morali da prisustvuju svi ucenici u urednim uniformama I celokupno nastavno osoblje…Zatim je nastava trajala od 9 do 16 casova sa podnevnom 45-minutnom pauzom za rucak.

Skolski kampus sa muskim internatom je bio ogroman: odvojeni blokovi gde se odrzavala nastava, kako bi smo mi rekli ‘razlicitih strucnih aktiva’, udaljena zgrada uprave skole tzv. ‘ofisa’, velike sportske I muzicke sale, okolo bazen i sportski tereni…

Ja, inace nemam blistavu orjentaciju u prostoru, tako da mi je u pocetku trebalo mnogo vremena da se orjentisem I ‘pohvatam’ gde se sta nalazi…S’ obzirom da su skoro svi ucenici I vecina osoblja u svojim ‘rancima’ obavezno nosili: ‘lunch pakete-sendvic I voce’, flasicu vode, kacket I naocare za sunce (na NZ se mnogo prica o ozonskim ‘rupama’ u atmosferi I nezdravom zracenju), pa su I meni preporucili da se ‘opskrbim’ istim stvarima, ja sam najvise ‘uzivala’u ispijanju vode koju sam do tada u svom rodnom Kg pila u manjim kolicinama…Tamo sam vodu pila tokom celog dana po Balasevickom principu: ‘Ali kad cugnem, ja lakse misli sredim, znam tu sam di sam, al’bar se manje jedim…’

Bilo je I mojih jezickih nedoumica…Ucenici su mene odlicno razumeli, ali ja sam povremeno imala ‘muke’ sa nekim njihovim kolokvijalnim I zargonskim izrazima…Secam se kada me je na pocetku skolske godine jedan od ucenika pitao: ‘Miss, can I go to LOO..’ pomislila sam da zeli da ode kod nekog od osoblja sa prezimenom LU I pustila ga…(Kasnije sam saznala da je loo, isto sto I toalet…o radosti! )

Na pocetku godine direktor mi je rekao: ‘Ne brinite, iako imate malo ‘jaci’ akcenat ucenici kazu da Vas odlicno razumeju, Vi ste im interesantni po mnogo cemu, prvo neka odeljenja do sada nisu uopste imali zenu-nastavnika, a drugo sto ste strankinja I razliciti po mnogo cemu…’ Zatim mi je dao neka uputstva: ‘S’ obzirom da su u muskim skolama ucenici tradicionalni naviknuti na muski autoritet morate da budete veoma strogi, sto izgleda nije u Vasoj prirodi…Takodje, mi imamo odredjena pravila: ‘Osobe suprotnog pola: nastavnik I ucenik ne mogu da budu sami u prostoriji bez prisustva treceg lica…Ako neko od ucenika po zavrsetku casa zastane da Vas nesto pita zadrzite jos nekoga od njih ili pozovite kolegu iz susedne ucionice da prisustvuje razgovoru…Inace ste primetili da su u blokovima veci delovi ucionica u prozorima I staklu…(I na vratima izmedju ucionica I na ucionicama su stakleni prozorcici, da bi sve bilo transparentno…)

Morala sam da kolko- tolko ucestvujem, kao I svaki njihov nastavnik subotom u sportskom zivotu (opredelila sam se za atletiku), ali sam kao skolsku obavezu imala da ispratim skolske ragbi utakmice I dr.

Jednom mesecno su se organizovali, poput nekih ‘otvorenih vrata’ razgovori sa roditeljima gde su u velikoj sali skoro svi nastavnici sedeli za posebnim stolovima na kojima su bila njihova imena I prezimena I roditelji su slobodno isli od stola do stola I ‘ćaskali’…Naravno, nisu ni prilazili mestanima koje su poznavali dvadesetak I vise godina, ali su skoro svi hteli da upoznaju ‘novu miss-strankinju’ koja jos predaje, za mnoge tamo ‘zastrasujuci predmet’-matematiku…Jednom su mi u toku cetvorosatnih pomenutih razgovora roditelji prilazili na svakih desetak minuta koliki je otprilike limit razgovora sa svakim bracnim parom (u manjim mestima uglavnom dolaze u parovima), tako da je pri kraju ‘sesije’ tzv. Din, tj. sef mog matematickog departmenta prisao da vidi da il sam dobro I kako se osecam I doneo novu flasicu vode…Iako su svi bili ljubazni I razgovori su proticali bez problema uz razmenu sluzbeno-ljubaznih osmeha I moje zavrsne opaske: ‘ Vas sin se trudi, ali uvek moze I bolje..’ posle nekoliko sati sam se osecala kao ‘Jovanka_Orleanka na lomači….’ S’ obzirom da je moj, tada osmogodisnji sin Nik provodio vikende kod mene, zamolila sam ga da o skoli sto manje pricamo I narocito da izbegava kad o nekome prica da pominje rec ‘miss’ jer mi je taj prefiks uz moje prezime odzvanjao u usima I dok spavam…(a u to vreme nisam ni spavala duze od 3-4 sata, pokusavajuci da revnosno sve pripremim I odgovorim svim obavezama). Kada smo setali gradicem neki ucenici su se javljali I pozdravljali Nikija: ‘HI, NIk... dodajuci moje prezime’ sto je mog sina dodatno ljutilo I rekao: ‘Zasto im ne objasnis da ja imam tatino prezime’, na sta sam ja onako umorna odgovarala: ‘Pusti Nik, nek te zovu kako zovu, jos I to da objasnjavam…’ Nik je oduvek sve empaticno i brzo kapirao i nikada nije suvise 'zapitkivao'. (Inace tamo smo ziveli u stilu pesmice: ‘Ovo je mali grad, u njemu sve se zna…’ )

Suma sumarum, rad I boravak u pomenutoj muskoj gimnaziji mi je doneo puno znacajnih profesionalnih iskustava, narocito u predavanju Calculusa zavrsnom razredu, neka lepa prijateljstva sa porodicama nekolicine kolega koji su imali decu Nikijevog uzrasta I sa kojima smo se vikendom druzili, a nadasve odlicne preporuke za povratak u moju omiljenu metropolu Okland, a Okland poput Beograda je ‘veliki grad I ima svetla jaka…’, a ostalo je istorija.

Kao u mnogim zivotima I u zivljenju moje malenkosti sve se desavalo I jos uvek se desava, bas kako Leo Martin kaze u svojoj ODISEJI:

“Put do slave i bogatstva, put do trona
oduvek je bio isti, od iskona
put do pakla i ponora, put do sloma
oduvek je bio isti, od iskona…

Niko ne zna sta ga ceka, dan sta nosi
svako juce ostavlja nam trag u kosi
doba proslo i buduce, prica ista
sve sto sija i ne mora da zablista…

Odiseja, odiseja
staza trnja ili staza orhideja
odiseja, odiseja
zivot, to je samo nova odiseja…”