zvezdano nebo

 Imam utisak da je nikada vise nego u ovo ‘korona doba’ kada su ljudi limitirani u nekim ‘uzivo’ susretima, druzenjima, putovanjima, svet zeljan senzacija…

Otkivaju se razne afere iz svih sfera zivota…Oglasavaju se osobe razlicitih profila od naucnika svetskog renomea I holivudskih glumica do starleta I zvezda raznih ‘rijalitija’ da kazu po nesto ‘usima atraktivno’ ili pokazu nesto ‘ocima neverovatno’ iz svog  bogatog iskustva I predjasneg ili tekuceg zivljenja…Nizu se razne afere ili 'aferice' i uglavnom bi po neko iz necega iznesenog da 'nesto profitira'...

U redu je da o mnogim stvarima treba otvoreno pricati, preduprediti ‘zlo I nasilje’ I odati pocast ‘dobroti I lepim postignucima’…Medjutim, u svemu treba da postoje odredjene granice istine i dobrog ukusa, sta je za pricu u ‘uskom krugu’, sta za ‘siri krug’ I javnost, a sta ostaje samo ‘za sebe’… Treba postovati kako eticke kodekse, tako I diskreciju….Kako izreka kaze:  i:  “Hrabrost se nalazi na neočekivanim mestima.”

J.R. Tolkin ali zato vazi i: " Hrabrost nije odsustvo diskrecije..." (Citati o hrabrosti i diskreciji....)

Naravno u moru naslova: ‘…otkriva sokantne detalje iz zivota i druzenja…’ ima ‘sokantnih istina’, ali na zalost, ne retko i sikantnih (ne)istina…  

Ziveci  skoro pola veka svoj skomni zivot  na razlicitim meridijanima, ja sam naucila da govorim oprezno, da postujem diskreciju i ma koliko bi TO bilo atraktivno i popularno ne otkrivam ‘sokantne’ detalje iz predjasnjeg zovota svoje malenkosti… A nije da ih nije bilo, jos od mog studentskog zivota preko rada u razlicitim sredinama i druzenja sa razlicitim ljudima iz sveta politike, nauke, umetnosti i sl. do decenijskog zivota na Novom  Zelandu, usavrsavanju na  njihovom univerzitetu, rada u raznim nz sredinama i komunikacija sa interesantnim osobama sa razlicitih meridijana…

Uvek sam volela da govorim o lepim stvarima i dobrim ljudima…Zivim u stilu: ‘pamtim samo srecne dane…’….Iako se desavalo nesto-sto bi mozda i bilo za danasnje vreme pomalo skandalozno o tome kao altruista, verujuca, a nadasve lepo vaspitana osoba ne govorim…Neke tajne cuvam samo za sebe…

Skoro mi je jedna poznanica koja se bavi novinarstvom rekla: ‘kad bi ti htela da das neki intervju i progovorila o nekim ‘stvarima’ iz svog ‘proslog’ zivota za noc bi postala poularna, il znas kako bi to odjeknulo u javnosti…’ Odgovorila sam: ‘Ja sam dovoljno popularna i ovako i ne treba mi dodatna popularnost jer inace tezim smirenju i ‘tihovanju’…Drugo, ja veoma postujem ljude iz proslosti sa kojima sam sticajem okolnosti imala poslovne ili privatne kontaktne…Neki od njih jesu predstavljali odredjene ‘velicine’ u svom vremenu, neki vise i nisu medju zivima, ali svaka prica o tome bi po mojim moralnim kodeksima bila pomalo i necasno ‘razotkrivanje necega sto je proslo’ u stilu: ‘…Mrtvom vuku je lako rep premeriti…’

Oduvek sam bila lojalna u svim odnosima i Bogu hvala uprkos mnogim ‘smutnim’ vremenima u kojima sam morala da prezivim, opstajala sam, ocuvavsi cistu savest, sistem sopstvenih vrednosti koje se u mnogo cemu poklapaju sa lepim, hriscanskim vrednostima i nisam zazalila, a sto je najvaznije uspevala sam da ocuvam identitet jedne svestrane intelektualke koja je uspela da se sama izbori za svoje ‘mesto pod suncem’ ne povredivsi nikoga iz okruzenja…Malo li je… A to da li su mene mozda na neki nacin neke nekada drage osobe sitno ‘prodavale’ i pomalo ‘povredjivale’-sigurno jesu, ali nisu vredne pomene jer sam oduvek zivela u stilu: ‘pametna zena ne crta, vec precrta’….Pametna zena se prvo trudi da uopste ne udje u situaciju koju ne bi mogla uspesno da ‘hendluje’, a ako vec malo ‘zaluta’ onda izvuce pouku na miran, dostojanstven nacin i ide dalje bez ikakve frustracije ili ne daj Boze osvetoljubivosti…Zivot se sam pojedinim ljudima osveti na neki nacin i to kad se najmanje nadaju…Oduvek sam se trudila da iako nesto saznam sto bi moglo da naudi drugima-odcutim, iako je neko u nekom trenutku imao bilo kakvu necasnu nameru prema meni, da me ‘uvuce u neku necasnu igru’ i sl. da se sklonim i oprostim sa osmehom…Bas onako kako me je cesto savetovala pokojna majka: ‘…Ako neko i treba da strada, skloni se, nemoj da to bude od tvoje ruke…’  

Zbog svega gore iznesenog ostala mi je cista savest i ocuvan unutrasnji mir…Ostale su lepe, dobronamerene, nenametljive i prijateljske relacije sa osobama iz okruzenja u stilu: ‘Ko ce sa mnom blago njemu, ko nece-blago meni…’ Ostala je ocuvana moja emocija ciste i bezuslovne ljubavi u koju duboko verujem bez predrasuda…Jednostavno verujem u to lepo, svetlo, carobno DOBRO u ljudima…

Bas kako kaze S.  Veletanlic u podnaslovu ovog teksta u svojoj pesmi: "IME MI JE LJUBAV"

Po povratku sa Novog Zelanda jedno vreme sam se intenzivno bavila transakcionom analizom, posecivala sam njihove radionice sirom Srbije I procitala mnogo literature…Iako mi je primarna struka iz matematickog miljea, bliski su mi pedagogija I psihologija iz studentskih dana kao I izucavanje opste psihologije, ali i psihologije matematickog obrazovanja na kojoj je moj novozelandski mentor sa nz postdiplomskih studija doktorirao…

Usled dosta obaveza koje imam u prezentu manje pratim sajtove tranksacione analize, ali mi je skoro privukao paznju jedan interesantni rad na temu: ,,Transakciona analiza i duhovni razvoj ličnosti“. Autor pomenutog teksta, izmedju ostalog, kaze: “Kako je prema biblijskim izveštajima čovek stvoren po ikoni (slici) i podobiju (prilici) Božijoj, možemo zaključiti da je čovekov kapacitet za bliskost i otvorenost prema drugima ono što ga čini slikom Božijom ili sličnim Bogu, bogolikim. Ostvarivanje intimnog odnosa sa drugim čovekom i živo učešće u tom odnosu jeste ono što čoveka čini prilikom ili podobijem Božijim, što znači da se u tom odnosu javlja i sami Bog. Ikona je ono što jesmo po svom rođenju, a podobije je ono što tek treba da postanemo. Rad na svom kapacitetu za bliskost predstavlja razvojni zadatak svakog od nas. U tome se psihoterapija i duhovnost slažu….”

Gore pomenuta tema me je podstakla da razmisljam o bliskosti sa drugim ljudima. Pretostavlja se da treba da budemo bliski prvo sa najblizim srodnicima tj. roditeljima, bracom, sestrama, a kasnije sa bracnim partnerom, sopstvenom decom I dr. Pomenute osobe bi cinile prvi krug bliskosti najblizi nasoj licnosti, a onda bi se redjali koncentricni krugovi, prijatelji iz detinjstva, prijatelji iz radne sredine I td. Za svaki sledeci krug poluprecnik koji spaja nas, kao ‘centar’ sa ostalim ‘tackama’ na krugu bi bio veci…

Sve sto sam malopre izlozila pripada teoriji…Ali kako to u svemu obicno biva, ‘malo drukcije je u praksi’…

Na licnom primeru mogu da istaknem da sam se ja kao veoma socijalna, ekstroventna I komunikativna osoba veoma brzo zblizavala do odredjenog stepena sa ljudima iz razlicitih okruzenja u kojima sam zivela I radila…Taj stepen je nekada dostizao kulminaciju, a onda opadao proporcionalno poverenju koje sam sticala, ali I gubila vremenom bolje upoznajuci pojedine osobe…

Imam mnogo dragih osoba sa raznih meridijana iz familije, skolskih I studentskih dana, radnih sredina, komsiluka I sl. Medjutim BLISKOST koju ovde od pocetka pominjem mogu da istaknem da sam u punom znacenju imala sa, na zalost, vec par godina pokojnom majkom I jednim Novozelandjaninom Kevinim (poc). Postoji tu jos po neko kome izuzetno verujem I mogu da poverim I otvorim sebe do ‘odredjene granice’ I onda nastaje taj ‘limit’ koji se ne probija…Imam utisak da to suzavanje mogucnosti realizovanja potpune bliskosti I otvorenosti, bar kod mene dolazi sa godinama I zivotnim iskustvom…

Iako veoma volim ljude I imam sa mnogima odlicnu komunikaciju retko prelazim na ‘per tu’…. Kada persiram, iako sam bliska sa nekim, ipak pravim odredjenu vrstu distance koja mi odgovara…kad vec predjem na ‘per tu’ znaci da gradim jedan visi stepen bliskosti koji je prvenstveno zasnovan na poverenju u tu osobu…Retko se prevarim u procenama, ali desava se…I kada taj stepen poverenja pocne da opada iz odredjenih razloga koja sticem opservacijom,( retko slusam ‘traceve’ I ne verujem uopste u neke ‘okolne price…’ , verujem samo svojim ‘usima’ I ‘ocima’…, pa i o meni poneko prica iz zlobe i zavisti 'sve i svasta', a da tu nema ni trunke istine...), nista dramaticno I dalje postujem osobu koja mi je duze bila bliska, odrzavam prijatan, prijateljski kontakt, ali vise ne verujem bezuslovno I tu nema one pocetne ‘bezrezervne’ bliskosti…

Bas, kako kaze mudri Ivo Andric: “Kod ljudi koji nam postanu bliski mi sve pojedinosti prvog dodira s njima obično zaboravljamo; izgleda nam kao da smo ih vazda znali i kao da su oduvek s nama bili…”  (Bliskost među ljudima )

 Tek kada se realizuje potpuna bliskost onda moze nekome da se posveti I cuvena Luisova pesma: ‘Verujem ti…’ (nisam sigurna da bih ja to nekome mogla da kazem u ovom trenutku, ali ima vremena…eh… ) 

Louis i Juzni Vetar - Verujem ti -

‘Postoje ljudi s kojima  ziveli nismo, a ipak im s’ proleca  u mislima pisemo pismo…’ (D. Maksimovic)

Bas kako kazu prethodni stihovi postoje ljudi  s kojima provedemo jedan kratak period I koji nam ostanu u mislima, srcu I krvotoku kao vremenske konstante…

Mozda u izvesnim trenucima nekoga I idealizujemo, ali kako ja obicno kazem, kad na nekoga pomislim ‘lepo je u glavi’ I to je dovoljno u ovim ‘smutnim’ vremenima da se prodise punim plucima…

Kao altruista uopsteno volim ljude, ali da bih uspesno funkcionisala u svakom razdoblju zivota volela sam po jednu meni po svemu posebnu osobu…

Naravno kada volite nekoga  I kada vas to ispunjava nije ni vazno koliko se ta ljubav ,materjalizuje’, vazno je da znate da je ta osoba poput zvezde na nebu, pa I zvezde ne vidjate uvek, ali znate da su tu negde: sijaju I postoje…

Ne moramo ni sebi, niti bilo kome da objasnjavamo zasto smo nekoga bas tako zavoleli…Verovatno sto je za nas ‘lep I spolja I iznutra’, sto nam imponuje, sto je na neki nacin ‘unikatan’, sto je bio i ostao iskren, sto je ostvaren na mnogim poljima, sto nas je razumeo u nekim 'nasim' trenucima...

Uglavnom volite da budete u drustvu onih slicnih sebi, po principu: ‘similis simili gaudet’… Mene je oduvek privlacila intelektualna harizma…Imam puno prijatelja sa kojima se druzim, komuniciram na redovnoj bazi, veoma sam empaticna kad su oni u pitanju, prijatno mi je u njihovom drustvu, ali kad mislim na nekog posebnog, onda mislim iskljucivo na jednu osobu…(Cak i kad ga po malo zaboravim, prenem se i 'shvatim na prepad, da ga volim ko nekad...' ehh...)

Naravno, u ovim godinama kada imam zaokruzen profesionalni i porodicni zivot, kako skoro rece jedan umni kolega iz mog okruzenja: ‘ da imam iskustva u mnogo cemu’(prijao mi je kompliment), mogu da dozvolim sebi luksuz da me ispunjava neko ili nesto na pesnicki prethodno opisani nacin... (Opet pesma: ‘ko te je jednom ljubio, ko je sa tobom delio…I kad je s drugim ostace sam tu drugi ne moze pomoci…’-u pesmi uvek ima malo vise pesnicke slobode…) Nemam ocekivanja, jednostavno bezuslovno volim pomenutu osobu jer mi to prija...

Kad volim, imam inspiraciju da odlicno radim svoj posao, da pisem, da uzivam u zivotu, da razumem sve ljude oko sebe I mnoge zivotne situacije…Kad volim lako mogu ‘pomeriti vreme’, premostiti reke, savladati bure…Kad volim, 'svetlom stazom srce krene', nekim lepim ocima gledam svet oko sebe, prastam, mnoge okolne 'posasti' stavljam na ‘ignore’…Neprocenjiv je osecaj unutrasnje harmonije I zadovoljstva kada se voli…

Voleti  je inace moj ‘modus vivendi’…VOLIM, DAKLE POSTOJIM…

Na zalost, u ovo doba korone se manje socijalizuje, manje posecuju kafane, nema muzike ‘uzivo’, a kad sve to ponovo krene, a znamo da hoce… narucicu omiljenu pesmu, ehh… :

Ja bih opet samo s tobom 

AVION- Jedan deo mog zivota je bio vezan za duge, prekookeanske letove…Dobro sredstvo za ‘bezanje’ od svega u stilu: ‘…737 kad poleti bicu daleko satima…’

BOŽJA VOLJA- Kao verujuća osoba, potpuno joj  se prepuštam…

CILJ-  Treba imati cilj, ali nekada se najlepse stvari dogode bas neplanirano  ili ‘ad hoc’

ČUVATI – Popularan glagol, čuvati sebe od drugih, ali I druge od sebe

ĆURKA –Pernata zivotinja meni simpaticna, a ponekad bas bliska

DOBAR – Biti dobar je za mene bolje nego biti pametan, lep, uspesan, bogat…Biti dobar je neprocenjivo

DŽUMBUS-Lom, skandal…Davno proslo vreme, kada sam u odredjenjenim trenucima, onako nepredvidivo postajala tzv. ‘majstor skandala’, ehhh…

ĐERAM – Sprava kojom se nekada iz bunara ‘izvlacila’ kanta vode, I dan-danas kada se ‘zaroni’ i ‘zagrebe’ po ‘dubini’ necega moze svasta da se izvuce….Radije ne bih probala…

EUREKA – Otkrice-ako otkrijemo nesto lepo, recimo u stilu pesme: ‘neko te dugo voli al ne sme to reci I ceka da ostanete sami..’ eto radosti…Neka otkrica mogu da budu I neprijatna, o njima je bolje da se cuti…Kako mudri Andric kaze: ‘U cutanju je sigurnost’.

FRAJER-Zargon koji me je od tinejdzerskih dana odbijao…Kad god su govorili za nekoga: ‘On je dobar frajer’ bezala sam od njega…Eh, sad da li sam uvek uspevala da pobegnem neka ostane mala tajna…

GRAD- Veliki grad, metropola, Okland (NZ), Beograd…obelezili moje skromno zivljenje…

HRABROST – Za mene je najveca hrabrost ocuvati sopstveni identitet, nikada se nisam ‘krila’ iza tudjeg prezimena, oduvek sam  bila svoja-samo i jednostavno JA sa svojim imenom ili nadimkom…

INDOKTRINIRATI – Mozda jedini negativan glagol u mom vokabularu…Zao mi je ‘mucenika’ koje neko drugi indoktrinira da bilo sta rade, zarad bilo cega, cak I da naude nekome…’Te osobe su prestale da se raduju sebi, a to mora da je mnogo tesko…’

JARBOL – Najavljuje pokret, pocetak, boljitak…

KAMERE – Nedosanjani mladalacki san da umesto matematike zavrsim glumu I setam crvenim tepihom u Holivudu dok me razni ‘obozavatelji’ kamericama prate ‘ko udba, jer sam im sudba’…Eh, kaze se da nikad nije kasno…

LEPOTA- Duhovnost, unutrasnja I spoljasnja…Po Cehovu: ‘…da bude LEPO SVE : I lice, I odelo, I misli, I duša…’

LJUBAV – Bezuslovna I iskrena, bez zadrske…, kako posebna prema jednoj, unikatnoj osobi (koja se cesto, bar meni, ‘vrzma’ po glavi), tako prema celom radnom I privatnom okruzenju…Ljubav je moj ‘modus vivendi’

MOLITVA – Sveprisutna, topla, iskrena, dobronamerna…

NEPOZNANICA – Mnogo je oko nas nepoznanica… I kada nekoga srecemo skoro svaki dan, volimo, postujemo I mislimo da mnogo znamo o toj osobi, uvek ima nepoznanica koje mogu da nas iznenade, naravno prijatno…

NJEGOŠEVE POUKE – Od stotine stihova, poslovica I kojecega cime memorija moje malenkosti na raznim jezicima ‘raspolaze’ odvojila bih Njegosevu pouku: ‘Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže, od tada smo viši prijatelji, u glavu mi pamet uteraste…’

OSMEH – Moj ‘lajt-motiv’…Za SVE: lepo, lose, za one dobronamerne, pa I za one koji to mozda I nisu…

PARADOKS – Kao u pesmi: ‘Je li ovo ljubav ili paradoks…’ poput kisnog neba na kome blista sunce….Toliko ga ima u nasim medjusobnim odnosima, a da nismo ni svesni toga…Nekad, ako zatreba I ja radije sakrijem emocije odredjenim paradoksom…

RADOST – Radost zivota u svim njegovim oblicima I razdobljima…

SVETLOST – Deo mog punog imena…Uvek biram da koracam suncanom tj. svetlom stranom ulice…

ŠAPAT – Mnogo se okolo ponekad šapuće o svemu I svacemu…Nisam tome sklona…Uglavnom biram da glasno kazem sta mislim, ali ponekad mozda treba I oslusnuti te ‘sapate’, od stotine ‘nebuloza’ I ‘laznih konstrukcija’ mozda se pronadje I zrnce istine…

TIHOVANJE – Nacin zivota kome tezim… Asimptota mog, zivotnog grafika…

VOLETI – Glagol izveden iz imenice: ‘ljubav’…Moj, altruisticki nacin postojanja…Nesebicno prastati I voleti sve ljude nezavisno od njihovog uzrasta, pola, verskog, politickog, rasnog, socijalnog pripadanja ili opredeljenja…Nikada nikome ne ‘nauditi’…Izmedju: 1)‘povrediti’ ili 2)‘biti povredjen’ , ako se vec nadjem u takvoj situaciji uvek biram drugu opciju.

ZRAK – Zraci sunca, radosti, razumevanja, dobrih namera, prijateljstva, ljubavi, dusevnosti, topline, harizme…Svi ti lepi zraci nas odrzavaju u zivotu…

ŽELJE – Želje su ekvivalentne sa životom, dog god ih imamo živi smo, a za ostvarenje ne treba mnogo brinuti, ‘sve dodje u svoje vreme…’

Prethodni VOKABULAR je formiran po principu: ‘Na slovo, na slovo…’ (Imam I ja svoje omiljeno slovo, ali je isuvise licno da bih ga javno objavljivala… ) Tako da je najbolje podsetiti se decje pesmice:

Najlepsa Pesma Na Svetu - 12 - Na Slovo, Na Slovo

“Moćnu osobu prepoznaćete po tome sto se radije bavi sopstvenim nego tuđim životima. Ona niti ima vremena, niti želi da "zaviruje" u tuđi krevet, dvorište, tanjir, ni novčanik. Ne upoređuje se, niti odmerava sa drugima, već osvešćeno, živi svoj život, u skladu sa ličnim etičkim principima, spokojno i u miru. Ostvaruje svoje snove. Ne glumi ničiju kopiju, jer je sopstveni original. I baš zbog toga nikome ne zavidi I nikome se ne sveti ni za šta…”

Bas kako kaze gornji citat mocna osoba je ona koja je kako Gorki tvrdi: ‘Narasla do jednostavnosti…’

Moć je u nama samima, a ne u posebnim zivotnim situacijama…Mnogi moć povezuju sa profesionalnim uspehom, porodicnim postignucima, novcem, glamurom, drustvenim statusom I sl. Za mene moć nije u prethodno pobrojanim stvarima. Mogu da kazem da se jesam osecala zadovoljno I kada sam proglasavana za ucenika generacije, I kada sam dobila licencu da predajem u zemljama Komonvelta, I kada sam rodila sina, I kada su pored mene bili ljudi koji su mi na jedan prirodan, nesebican, a ipak strastan nacin pokazivali I dokazivali svoju ljubav…Bila sam zadovoljna I socijalnim interakcijama gde su me prvo kao ucenicu veoma postovali profesori I drugari iz generacije I kasnije kada sam sama postavsi profesor iste gimnazije bila okruzena ljubavlju, paznjom I beskrajnim postovanjem svojih ucenika I kolega…Bilo mi je prijatno na mnogim svetskim destinacijama koje sam obilazila...Bila sam zadovoljna pohvalama i odlicnim preporukama ljudi iz radnih sredina u kojima sam bila....Prijali su mi intelektualni razgovori sa mnogim umnim i posebnim ljudima koje sam na svoju srecu upoznavala kod nas i u svetu...Svakako da razgovor i samo prisustvo nekog erudite u vasem zivotu ostavlja prijatan trag u secanju...Medjutim, osecati se zadovoljno nije isto sto I osecati se MOĆNO…Kako poslovica kaze: ‘U dobru je lako dobar biti, na muci se poznaju junaci…’ Bas tako, kad vam je sve lepo I kada vas svi okolo prepoznaju I vole lako je da plenite sopstvenom dobrotom I zadovoljstvom. Moć se stice, pokazuje I dokazuje u drugacijim situacijama…Tek u situaciji kada sam skoro otkrila jednu pomalo neprijatnu istinu (nije za svacije uši..), tek kad sam na sopstvenoj kozi osetila kako se narodski kaze: ‘ni kriva, ni duzna’ zlobu, pakost, pa cak I, uslovno receno, ‘vredjanje’ nekih frustriranih osoba iz neke grupe koja I ne zna sta ce sa sobom, pa hajde da ispuni vreme pakosteci okolo…tek tada sam shvatila da je moc u samokontroli, ignorisanju pomenutih negativnih osoba I situacija I okretanje nekim dobrim ljudima kojih Bogu hvala ima okolo mnogo vise…U tome je tajna moći ostati dobar, posten, dosledan, profesionalan, ostati altruista I dobronameran u situacijama koje navode na suprotno…To osecanje unutrasnje harmonije I moći je neprocenjivo…Za to vredi ziveti... Naravno, dolazi sa godinama I iskustvom, ne postize se samo po sebi vec uz pomoc nekih dragih osoba iz okruzenja koje nam svojim tihim prisustvom ulivaju poverenje u istrajnost dobrote I postojanost bezuslovne ljubavi…(Veruju vam, vole vas bezuslovno I daju podrsku I razumevanje cak I u trenucima kada im ni samima usled postojecih okolnosti nije lako da to cine I pokazuju….)

Nekada pozelite da kazete nekom, bas kao sto to cini bend Macbeth: “….A najviše hvala ti što sam te upoznao(la)…”

Macbeth - Hvala Ti

Bas onako kako kaze Ivo Andric: “Sto ti je čovek, uvece kad legne ne zna kakav ce san usniti…Ujutru kad se probudi ne zna kakav ce mu dan biti…’

Tako na danasnji dan: petak, 19. februar, 2021. Godina Gospodnja… slusamo vesti:

-Ustolicenje novog patrijarha Porfirija…Vrhunski intelektualac, erudita, humanista…Interesantan detalj iz njegove biografije o kojoj kaze: “..najpre je studirao arheologiju, ali je išao i na Bogoslovski fakultet da sluša Amfilohijeva predavanja. Jednog dana, vraćajući se odatle, on je doživeo „lično unutrašnje prosvetljenje“, „lično malo čudo“, odnosno, kaže Porfirije, „čuo sam glas da moram da upišem Bogoslovski fakultet“... Nasledio, meni omiljenog dr Vladetu Jerotića na fakultetu.( Cesto se setim Jeroticeve pouke iz njegove istoimene knjige: 'Mudri ko zmije, bezazleni kao golubovi...')

-Kod nas ponovo prolece u februaru, a u Teksasu sneg...

-Na mojoj omiljenoj destinaciji Siciliji proradio vulkan Etna

-U Oklandu na Novom Zelandu gde sam prozivela skoro deceniju ponovo su se pojavila tri slucaja korone I odmah je uveden ‘lockdown’- 

-U Japanu pronađen novi soj virusa ...

-Poslednja, veoma tuzna vest: U svojoj 67. godini umro nas, omiljeni kantautor Djordje Balasevic...Ne znam koju bih  pesmu izdvojila...Verovatno sam vremenom odslusala skoro svih njegovih 16  albuma...Ipak, kad pomislim na 'nekog', prvo mi 'padnu na pamet' njegovi stihovi:

' "O, daj okreni taj ringišpil u mojoj glavi

To ne zna niko, samo ti
Bez tebe drveni konjići tužno stoje.." 

PS. Ipak jedan od meni najdrazih Djoletovih tekstova je:

" Pričaće ti o plovidbi,

Ti što nisu sidro digli
Šta sam za njih neg’ ukleta šajka?

Tvrdiće, sa zlobnim sjajem
Da sam drhtao pred zmajem
Gledali su oni… iz prikrajka…

 Pričaće ti kojekakvi,

Zloba se ko rubin cakli
Kako odjek mog osmeha ječi.

Kleće se u pretpostavke
Kljuckajući, kao čavke
Moje loše prepričane reči..."

•   'Uspavanka za dečaka..' (deo)

“Živimo u svetu koji sve više potencira spoljašnji izgled. Reklame, mediji, paneli, filmovi, moda, kozmetička industrija, na sve strane se agresivno i invazivno propagira određen tip izgleda kao viši ili niži u odnosu na naše specifičnosti, na običnost i prirodnost. Sa druge strane, često možemo čuti da nije bitno kakav je neko spolja, već šta nosi unutar sebe…” Gde je tu zlatna sredina?

Nekada spoljasnji izgled vara…Licno sam dugo preferirala pomalo ekscentrican izgled sa odredjenom dozom ‘seksepila’…Trenirajuci atletiku figura mi se  dobro oblikovala za bilo koji stil odevanja, od ‘minića’ do krinolina…Uz to je isla I moja ‘vesela’ priroda, puno priče, nesto slobodnije, uglavnom duhovito ponasanje…Tako da su neki ljudi ‘na prvi pogled’ sticali pogresnu sliku o meni…Tek kasnije ‘na drugi, treci….’ pogled pocinje da se shvata moja intelektualna sustina I ona ‘topla dusa slovenska’ I SVE to unutrasnje razlicito od glamurozne ‘ambalaze’…

Poznata poslovica kaze: ‘Lepota je u oku posmatrača’, ali ni posmatracu nije lako da prodre u neciju dusu I sustinu ako ga dobro ne upozna I ako nema onaj urodjeni dar za studiozno I analiticko posmatranje…

Mojoj malenkosti se desavalo da me ljudi prvo zavole, a tek onda strpljivim istrazivanjem dodju do onog bisera koji cuva zatvorena skoljka mog srca koja se retko otvara retkim osobama…

Kako je sa godinama moje ponasanje, stil oblacenja, pogled na svet postojao slobodniji tako se na zalost poverenje u ljude smanjivalo I svelo na veoma uzak krug onih kojima mogu nesto meni znacajno da poverim…Bas poverenje je ono sto mi je najdragocenije u svakoj relaciji: profesionalnoj, privatnoj, narocito emotivnoj…Ziveci I putujuci po ‘svetu’ stekla sam naviku da lako komuniciram sa ljudima sa svih meridijana, ali i da pazljivo procenjujem kome mogu da verujem…Da bih nekoga zavolela moram prvo potpuno i bezuslovno da mu verujem, a to i s' obzirom na mnoge okolnosti i nije bas lako...

Prijateljica koja me poznaje od detinjstva mi je skoro rekla: ‘Kako mnogi grese u proceni tebe…A ja znam koliko u tebi ima stidljivosti, pa I emotivne nesigurnosti I da na iskusenja reagujes begom, jednostavno fizicki otrčis tj. pobegnes sa mesta zlocina, tj.potencijalnog ‘otvaranja emocija…’

Ko zna zasto je to dobro…Mozda su tu I neka losa iskustva, pogresne procene, sitne ‘izdaje’ nekih bliskih osoba koje sam poznavala ‘pola zivota’ I koji nisu hteli ili nisu smeli da mi kazu ‘neke stvari’ koje bi meni bile od vitalnog znacaja… Ja sam ljude iz okruzenja uvek razumela I opravdavala, vazno je da ja nikada nisam nikome naudila, a sve se kad-tad otkrije, svako klupko, pa I najzamrsenije se jednom odmota…

U naslovu postavih pitanje: ‘SPOLJASNJOST ILI UNUTRASNJOST?’, sta vidimo, a sta uspemo da razumemo I zavolimo, bas kao u pesmi:

“Tell me, who do you think you see?
You're standing in your corner looking out on me
You think I'm so predictable
Tell me, who do you think I am?”  

Christina Milian, When You Look At Me...

U ovo korona ‘on line’ vreme hteli-ne hteli ‘vezani’ smo za racunare, internet I druga cuda moderne tehnike… Racunari nisu bili bliski generacijama mog tate Slobe koji jos pamti cuvenog prof. Kasanina koji im je sesdesetih godina u BG na Masinskom fakultetu predavao matematiku I pravio selekciju u punom amfiteatru od nekoliko stotina studenata prve godine tzv. ‘brucosa’ recima: ‘Da vas pozdravim buduci sociolozi, psiholozi, apotekari…. I po neki diplomirani masinski inzenjeru….’ smatrajuci da ce samo po neko kod njega poloziti matematiku I diplomirati u redovnom roku na tadasnjem masinskom…

Moja generacija se vec snalazila bolje, narocito mi sa PMF-a koji smo obavezno imali programiranje I izucavali programske jezike, u to vreme popularni Fortran-4, Cobol I dr.

Ja sam ‘bliski susret’ sa racunarima u svakodnevnoj upotrebi imala na Novom Zelandu gde sam u toku petogodisnjeg predavanja u njihovim srednjim skolama stalno morala da kucam neke izvestaje I tzv. ‘student reports’ o svakom pojedinacnom uceniku, kako napreduje u pojedinoj nastavnoj oblasti I dr.

Generacije mog sina su odrasle uz joysticke, play-station I sl. Na Kriminoloskoj akademiji u Australiji, skoro svaki ispit osim prakticnih vestina poput trcanja, plivanja, streljastva…. moj sin je polagao uz racunar( tu su I ispiti vth kriminala I dr.). Tako da je tim generacijama racunar ono sto su nama bile pesmarice I spomenari u kome smo upisivali one krilatice: ‘Ti me pitas koga volim, Evo da ti odgovorim, Brzo citaj velika slova, Eto tebi odgovora…’ I sl.

Generaciji danasnjih ucenika je narocito u doba korone racunar  tj. pametni telefon postao najbolji, na zalost nekad I jedini drug. Skoro cuh jedan vic: ‘Sin šeta po sobi u krug I zagleda stvari…Nailazi otac I pita: ‘Sta radis, zar nemas danas  tu tvoju on-line nastavu…’ Sin odgovara: ‘Imam, ali tata, danas smo na ekskurziji…’

Celu pricu o racunarima zapoceh inspirisana nekim porukama koje dobijam tokom rada na njima… Jedna od skorasnjih bila je ni smesna, ni tuzna vec groteskna,  internet ‘ponuda’ za neku virusnu zastitu sa natpisom: ‘Instalirajte zastitni zid od losih momaka’. Ja ponudu ne prihvatih,(oduvek sam bila 'dobro dete' i nikad me nisu mnogo plasili 'loši momci'..., u moje vreme se zivelo i volelo u stilu pesme: '..uši da izgubim, da te poljubim...' ), a sta ce  da me štiti od pomenutih-nedobronamernih  iz okruzenja ne znam tacno, ali slutim…. Nemam adekvatan odgovor na pitanje: 'Ko ce da te brani od zla? ' koje se povremeno, hteli-ne hteli to da priznamo pojavi 'okolo'...Na onaj ‘old-fashion’ nacin se uzdam u nesto..., bas kako  se kaze u  pesmi T. Proeskog:

Ponekad otkrijemo neke ISTINE I zabrinemo se da neko iz okruzenja ne bude povredjen, a onda objasnjavajuci napravimo jos veci nesporazum…

Ponekad zelimo da nekome cestitamo neki praznik I to ne uradimo zbog ‘publike’ koja SVE nase poteze pomno I znatizeljno prati…

Ponekad zelimo najbolje, a ispadne nesporazum…

Ponekad zelimo da SVIMA SVE oprostimo, ali mnogi nastavljaju svoje tuzne ‘modus vivendi’….

Ponekad shvatimo da previse inteligencije I empatije moze nesvesno da naskodi isto kao I premalo…

Ponekad ziveci pod ‘reflektorima’ pocne da nam prija ona nekad naporna krilatica: ‘The show must go on…’

 Ponekad 'biti pametan znači razlikovati istine koje treba reći od onih koje treba prećutati...' (Nije zalud mudri Andric rekao: 'U ćutanju je sigurnost...' i dobio Nobelovu nagradu...ehhh...)

Ponekad treba da prekršimo neka pravila…. U suprotnom  ćemo propustiti još jednu životnu radost….

Ponekad smo u nekom setnom raspolozenju, bas kako peva ‘Garavi sokak’:

“…jer smo mi, jer smo mi
tako mnogo zeleli
znaju to i ljiljani
uvek samo gledali
nikada, nikada
nismo se poljubili…”

Garavi Sokak - Ruzmarin - (Audio 2008) HD

Ovih dana sam bila u kontaktu sa jednim o potencijalnih izdavača mog autobiografskog romana: ‘Zahvalnost’. Zamolio me je da napisem nesto opsirniju biografiju da bi me, kako kaze, bolje upoznao I da bi smo kasnije napravili ‘sazetak’ pomenute. O radosti, od cega da pocnem, sta ne smem da izostavim, sta mogu da ne pomenem, kako da zavrsim….Konsultovah prijateljicu koja je doktorirala knjizevnost I ona me utesi: ‘To je nesto neformalno, kasnije ce da se napravi strucna redukcija,  a posto je svrha upoznavanje autora opisi svoj zivotni put sa sto vise detalja…Od svega sto napises, Boze zdravlja, kad knjiga bude objavljena, ostace 5% tvog biografskog materjala…’

Tako da ja odlucih da napisem sto opsirniji prikaz da bi  mogli da izdvoje tih sto upecatljivijih 5 % ….

Pogledah zaglavlje  svog romana:

 ROMAN: ‘ZAHVALNOST’

AUTOR: Lana Mitrovic

1.   1.  POGLAVLJE: Zivotni putevi bez pocetka I kraja I odlazak na kraj sveta do ‘zelenog raja…’

2.     2. POGLAVLJE: Putopisi iz celog sveta

3.    3. POGLAVLJE: Povratak. Duhovno sazrevanje I osvescenje.

Prethodno zaglavlje ce, uz odredjenu posvetu biti na pocetku, a sazetak biografije koju budem sada napisala doc ice na kraju…

Ko se umori citajuci pocetak, mozda I ne stigne do kraja. Ali, nikad se ne zna ima, ih I istrajnih koji izdrze do zavrsetka verujuci poslovici: ‘Konac delo krasi’.

Pa, da ne gubim vreme I pocnem jer ima dosta informacija: (Rekose mi da pisem u trecem licu sto mi je malo nelagodno, ali s’ obzirom da je to tzv. ‘draft’, probacu…)

Lana (najdrazi nadimak), rodjena pre pedesetak I nesto godina u malom gradu na brdovitom Balkanu (Kragujevcu).Kazu prijatne spoljasnosti, simpaticna, nikada ‘vamp’, oduvek inetlektualne harizme…

 Od detinjstva, zahvaljujuci naporu svoje bake po ocu- Olge pokazivala odlike ‘vunderkinda’, vec u petoj godini citala cirilicu I latinicu I racunala do 1000. (Oduvek je dobro ‘racunala’, ali Bogu hvala uvek je kroz zivot isla srcem I nikada nije bila ‘proracunata’)

Osnovnu skolu: ‘Milutin Todorovic’ zavrsava kao ucenik generacije uz mnostvo nagrada pocev od recitovanja, drame, literarnih konkursa do matematickih  takmicenja.

Prvu Kragujevacku Gimnaziju zavrsava kao najbolji ucenik matematickog smera uz dosta prigodnih ‘diploma’ I  nagrada, pocev od Vukove diploma preko nagrada za postizanje odlicnih rezultata na matematickim I literarnim konkursima.

U toku srednjoskolskog skolovanja pohadja letnju skolu mladih matematicara u Supljoj Steni kod Avale, dobija prve nagrade na republickim-oratorskim takmicenjima (jedan od clanova ‘zirija’ kaze da je ‘poput nekoga ko dolazi iz Demostenove skole’), bavi se atletikom, ‘vodi’ gimnazijski filozofski klub I dr.

Studira matematiku na PMF-u u Kragujevcu. U toku studija, u svojoj 20. Godini se vencava sa jednim Pecom, nastavlja amaterski da se bavi atletikom, uzimajuci medalje na studentskim krosevima, pise poeziju I biva aktivni clan Knjizevnog kluba Univerziteta ‘Svetozar Markovic’ (u vreme kada su u njemu pocinjali, danas poznati srpski pesnici kao sto je Vlada Jaglicic I dr.) Bavi se tzv. ‘omladinskim’ radom… kao apsolvent obavlja funkciju sekretara omladinske univerzitetske konferencije (u vreme kada je pomenuta Univerzitetska konferencija bila osnivac lista: ‘Pogledi’). U vreme studiranja ucestvuje na Primatijadama (Strucni I sportski susreti studenata Prirodno matematickih fakulteta celog regiona pocev od Skoplja do Ljubljane…). Uz dosta aktivnosti obavlja I duznost Predsednika Kluba medjunarodnog prijateljstva koji je u to vreme brojio cetrdesetak studenata iz celog sveta koji su studirali razlicite nauke na Univerzitetu ‘Svetozar Markovic’.

Jedva, da uspe da spava 3-4 sata dnevno, ali diplomira matematiku na pomenutom PMF-u u svojoj 23. Godini kao redovni student.

Jedan od prvih profesorskih poslova dobija u svojoj-maticnoj gimnaziji gde osim predavanje matematike prirodno-matematickom I drustvenom smeru, predaje I analizu u to vreme osnovanom tzv. specijalnom matematickom odeljenju koje je cinilo petnaestak studenata celog regiona. U svojoj 25. Godini polaze strucni ispit. Kao odeljenski staresina vodi ucenike na ekskurzije, ispred strucnog aktiva vodi ucenike na republicka takmicenja iz matematike, obavlja razlicite duznosti u skoli kao aktivni clan  skolskog kolegijuma. (Najlepsi deo profesionalnog zivota uz rad sa izuzetnim ucenicima I druzenje sa izuzetnim koleginicama I kolegama sa kojma ostaje u lepim prijateljskim relacijama do danasnjih dana. )

U svojoj 27. Godini radja sina Nikolu (Nikija). Tri godine kasnije, tako reci ‘nevoljno’ ostavlja svoju Kg sigurnu luku, skoro decenijski rad u svojoj, omoljenoj Gimnaziji I iskljucivo po zelji svog tadasnjeg supruga, Nikijevog oca odlazi na ‘kraj sveta’ tj. na Novi Zeland.

Novi Zeland, golgota, ucenje engleskog jezika, zavrsavanje postdiplomskih studija, polaganje za NZ nastavnicku licencu I petogodisnji rad u njihovim skolama, od kojih kao posebno iskustvo izdvaja rad u jednoj od najtradicionalnijih muskih gimnazija. Upoznavanje sa etnomatematikom I specificnostima NZ matematickog kurikuluma…Komunikacija sa ljudima iz celog sveta...

Privatni zivot na Novom Zelandu nije bas bio ‘med I mleko’... Razvod posle 12 godina braka I deljenje starateljstva nad petogodisnjim sinom sa bivsim suprugom I njegovom novom porodicom.Godine raznih izazova, nesanice, ucenja, mnogih samoodricanja, razlicitih tzv. part-time poslova pre dobijanja posla u pomenutoj struci. Poznanstvo, duboko I iskreno prijateljstvo, a zatim I ‘nevencani’ cetvorogodisnji brak sa jednim, po svemu izuzetnim Kevinom, na zalost prekinut njegovom teskom bolescu.

Jedan periodih-intevznih putovanja po svetu I obilazak skoro svih kontinenata pocev od Zelanda I Australije preko Afrike (Tunis), Azije (Singapur), Severne Amerike (San Francisko, LA, Vegas, Havaji…) do mnogih metropola Evrope( Pariz, Rim, London, Cirih, Istanbul, Madrid, Atina…. I dr.) Neka lepa letovanja u Spaniji (Ljoret de Mar, nedaleko od Barselone), Italiji (Sicilija), Grckoj (Krf..) I dr. obilazak Azurne obale (Nica, Kan, Monte Karlo…) I jos dosta razlicitih destinacija kod nas I u svetu…

Posle skoro decenijskog boravka na Zelandu, dobijanja I njihovog drzavljanstva, usavrsavanja na mnogim poljima (sluzim se sa 4 jezika) usledio je povratak u otadzbinu. Mnogo toga se promenilo, nova prilagodjavanja I novi izazovi…

Sada bih ipak pisala u prvom licu: 

Cetvorogodisnji rad u najstarijoj BG privatnoj gimnaziji gde su mi svi ti dragi ljudi pruzili iskrenu ruku prijateljstva, primili toplo I srdacno I pomogli da posle toliko godina ponovo budem ‘svoj na svome’. Posle pomenutog rada u privatnoj gimnaziji odlazim na krace u Australiju I po povratku se zaposljavam u srednjoj strucnoj skoli gde sam vec petnaestak godina u dobroj-profesionalnoj saradnji sa plemenitim koleginicama I kolegama, uvek spremnim da pomognu I sa dobrodusnim ucenicima koji pokazuju kulturu ponasanja I dobro vaspitanje.

 Naravno mom zivotu I radu u Beogradu je mnogo pomogao pokojni deka po majci-Voja koji mi je ostavio stan I mogucnost daljeg ‘snalazenja’ u metropoli. U medjuvremenu je u KG umrla moja draga majka Vuka koja mi je oduvek SVE cinila (zasluzna za SVE sto sam bila I jesam), a tamo je nastavio da zivi tata Sloba, pomalo tvrdoglavi intelektualac ‘sirokog dijapazona’, ali veoma plemenitog I postenog srca.

Sin Nik je u Australiji zavrsio Kriminolosku akademiju I nastavio tamo da radi u policijskim sluzbama I zivi sa sopstvenom porodicom.

Na pitanje: ‘Da li sam zadovoljna svojim proteklim I sadasnjim zivotom…’ potvrdno bih odgovorila…Naravno, uvek moze I bolje, ali kad saberem uvek ima vise ‘plusica’, nego 'minusa'… Kako se danas kaze, zdravlje je najbitnije, a onda I sve ostalo ukljucujuci ljubav koja je u mom zivotu oduvek bila I ostala sveprisutna…

Trudim se da profesionalno odgovorim svim svojim obavezama, ‘ne gledam u tudje dvoriste’, bila sam I ostala altruista koji bezuslovno voli ljude, prasta im nesavrsenosti, pomaze koliko moze, ako ne moze da pomogne bar se skloni da ne ‘smeta’…

Kao prosecno inteligentna osoba primetim I ja sto-sta, sta se radi I desava ‘okolo’, ali odcutim, ignorisem I sto bi nas narod reko ‘pravim se Tosa’…Tako je i najbolje, ostati dostojanstven, sacuvati svoj unytrasnji mir, a oduvek je bilo i bice ko sta radi, vratice se kad-tad, kao bumerang njemu samom...

Imala sam tu srecu da ocuvam neka, tako reci celozivotna prijateljstva sa dragim osobama koje su me oduvek volele I postovale cto cine I dan-danas… Iako se po mnogo cemu, na prvi pogled ucini da sam ‘dominantna osoba’, ja u sustini to nisam, ne volim I ne zelim da se namecem ljudima...ni profesionalno, ni privatno.... Drzim se one izreke: ‘Ko me voli-volece me uvek (sto se kod mene u praksi pokazalo), ko hoce realno da sagleda moje vrednosti -sagledace, ko me ne voli, zavidi, pakosti, ima 'zadnje namere'…radice to uvek I time se ne treba opterecivati po principu: ‘..nije me briga sta mislis o meni jer ja o tebi uopste ne razmisljam…’

Kao plemenita I dobronamerna osoba nisam osvetoljubiva I ne volim da ‘sudim ljudima’….Verovatno svako ima neku svoju unutrasnju ‘muku’, pa se ponekad ponasa neprimereno mojim licnim standardima…Ljude koje volim I postujem cuvam kao vremenske konstante u srcu, ali se nikada preterano ne trudim da ih na bilo koji nacin ‘zadrzavam’, ako osetim da su nam putevi divergentni, tu se drzim onoga: ‘Ako treba da te ‘zadrzavam’, necu vise da te zadrzavam…’ Cesto naglasavam da sam oduvek kako veran prijatelj, tako i lojalan poslovni partner. Nikada ne zelim nikome da naudim na bilo koji nacin, radije se distanciram po onoj Mese Selimovica: 'Gubitak se podnosi lakse nego kajanje..' tj. bolje je ako bas mora da se desi da neko nesto 'naudi' vama nego vi njemu...  Naravno treba se sklanjati od svake vrste pomenutog 'naudjivanja'...

Toliko toga se u mom skromnom zivotu izdesavalo, toliko je bilo SVEGA.., ali  nebeski putevi su nepredvidivi I nikada se ne moze predvideti sta ce biti, drugim recima: ‘STA CE BITI-BICE…’, bas kao u pesmi:

Que Sera Sera ~~~~~ Doris Day ~~~~ Whatever ...

U privatnom I profesionalnom zivotu vecina nas nailazi na razlicite izazove…Ja ne bih pisala o svojim privatnim izazovima, a bilo ih je po principu: ‘Tako to biva kad se previse sniva….tako to biva kad se previse pliva mutnim vodama sna…’ I sl, vec bih opisala jedan od svojih najvecih profesionalnih izazova, a to je rad u muskoj gimnaziji na Novom Zelandu…

Postdiplomske studije I polaganje za NZ nastavnicku licencu omogucili su mi da teorijski naucim dosta o NZ  obrazovnom sistemu, ali kada sam pocela da predajem u njihovim skolama, trebalo je ‘doziveti’ realnost…Kod mene je, obicno u svemu: ‘teoretski SVE to lepo zvuci, malo drukcije je u praksi…’

Kako to obicno kazem, posle zavrsenih studija na PMF-u imala sam srecu da skoro deceniju budem ‘svoj na svome’ I da predajem u svojoj-maticnoj Prvoj kragujevackoj gimnaziji…Tada nisam ni slutila da ce me zivot ili ‘nepromisljena glava’ oca mog sina I mog tadasnjeg supruga izcupati iz jedne zivotne bajke i odvesti tamo daleko ‘preko 7 mora I 7 gora..’, gde je SVE drugacije od onoga na sta sam ja godinama navikla i gde sam ja, odmah po sletanju na Oklandski aerodrom, sletela i sa svog nekadasnjeg pijadestala, izasla iz pomenute dugogodisnje bajke i prestala da budem'princeza'...

Novi Zeland u svom obrazovnom sistemu ima dosta tzv. ‘singl sex’ skola tj. skola u kojima se skoluju samo devojčice I skole u kojima se skoluju samo dečaci…Osim drzavnih I najbolje privatne skolu, poput King’s koledza se zasnivaju na pomenutom principu koji je meni do tada bio nepoznanica…Iako sam u Srbiji kao ucenica matematickog smera bila u odeljenjima gde je uvek bilo mnogo vise decaka nego devojcica, ipak je na NZ sve bilo drugacije.

Zahvaljujuci deficitarnom matematickom kadru I odlicnim preporukama sa prethodno zavrsenih studija posao sam dobila u jednoj od najstarijih I najtradicionalnijih muskih gimnazija na Zelandu gde su se obrazovali samo dečaci, a u nastavnom osoblju je bilo  desetak zena I stotinak muskaraca…

Svakoga jutra u pola devet direktor je u velikoj skolskoj sali sazivao tzv. ‘assembly’ kome su morali da prisustvuju svi ucenici u urednim uniformama I celokupno nastavno osoblje…Zatim je nastava trajala od 9 do 16 casova sa podnevnom 45-minutnom pauzom za rucak.

Skolski kampus sa muskim internatom je bio ogroman: odvojeni blokovi gde se odrzavala nastava, kako bi smo mi rekli ‘razlicitih strucnih aktiva’, udaljena zgrada uprave skole tzv. ‘ofisa’, velike sportske I muzicke sale, okolo bazen i sportski tereni…

Ja, inace nemam blistavu orjentaciju u prostoru, tako da mi je u pocetku trebalo mnogo vremena da se orjentisem I ‘pohvatam’ gde se sta nalazi…S’ obzirom da su skoro svi ucenici I vecina osoblja u svojim ‘rancima’ obavezno nosili: ‘lunch pakete-sendvic I voce’, flasicu vode, kacket I naocare za sunce (na NZ se mnogo prica o ozonskim ‘rupama’ u atmosferi I nezdravom zracenju), pa su I meni preporucili da se ‘opskrbim’ istim stvarima, ja sam najvise ‘uzivala’u ispijanju vode koju sam do tada u svom rodnom Kg pila u manjim kolicinama…Tamo sam vodu pila tokom celog dana po Balasevickom principu: ‘Ali kad cugnem, ja lakse misli sredim, znam tu sam di sam, al’bar se  manje jedim…’

Bilo je I mojih jezickih nedoumica…Ucenici su mene odlicno razumeli, ali ja sam povremeno imala ‘muke’ sa nekim njihovim kolokvijalnim I zargonskim izrazima…Secam se kada me je na pocetku skolske godine jedan od ucenika pitao: ‘Miss, can I go to LOO..’ pomislila sam da zeli da ode kod nekog od osoblja sa prezimenom LU I pustila ga…(Kasnije sam saznala da je loo, isto sto I toalet…o radosti! )

Na pocetku godine direktor mi je rekao: ‘Ne brinite, iako imate malo ‘jaci’ akcenat ucenici kazu da Vas odlicno razumeju, Vi ste im interesantni po mnogo cemu, prvo  neka odeljenja do sada nisu uopste imali zenu-nastavnika, a drugo sto ste strankinja I razliciti po mnogo cemu…’ Zatim mi je dao neka uputstva: ‘S’ obzirom da su u muskim skolama ucenici  tradicionalni naviknuti na muski autoritet morate da budete veoma strogi, sto izgleda nije u Vasoj prirodi…Takodje, mi imamo odredjena pravila: ‘Osobe suprotnog pola: nastavnik I ucenik ne mogu da budu sami u prostoriji bez prisustva treceg lica…Ako neko od ucenika po zavrsetku casa zastane da Vas nesto pita zadrzite jos nekoga od njih ili pozovite kolegu iz susedne ucionice da prisustvuje razgovoru…Inace ste primetili da su u blokovima veci delovi ucionica u prozorima I staklu…(I na vratima izmedju ucionica I na ucionicama su stakleni prozorcici, da bi sve bilo transparentno…)

Morala sam da kolko- tolko ucestvujem, kao I svaki njihov nastavnik subotom u sportskom zivotu (opredelila sam se za atletiku), ali sam kao skolsku obavezu imala da ispratim skolske ragbi utakmice I dr.

Jednom mesecno su se organizovali, poput nekih ‘otvorenih vrata’ razgovori sa roditeljima gde su u velikoj  sali skoro svi nastavnici sedeli za posebnim stolovima na kojima su bila njihova imena I prezimena I roditelji su slobodno isli od stola do stola I ‘ćaskali’…Naravno, nisu ni prilazili mestanima koje su poznavali dvadesetak I vise godina, ali su skoro svi hteli da upoznaju ‘novu miss-strankinju’ koja jos predaje, za mnoge tamo ‘zastrasujuci predmet’-matematiku…Jednom su mi u toku cetvorosatnih pomenutih razgovora roditelji prilazili na svakih desetak minuta koliki je otprilike limit razgovora sa svakim bracnim parom (u manjim mestima uglavnom dolaze u parovima), tako da je pri kraju ‘sesije’ tzv. Din, tj. sef mog matematickog departmenta prisao da vidi da il sam dobro I kako se osecam I doneo novu flasicu vode…Iako su svi bili ljubazni I razgovori su proticali bez problema uz  razmenu sluzbeno-ljubaznih osmeha I moje zavrsne opaske: ‘ Vas sin se trudi, ali uvek moze I bolje..’ posle nekoliko sati sam se osecala kao ‘Jovanka_Orleanka na lomači….’ S’ obzirom da je moj, tada osmogodisnji sin Nik provodio vikende kod mene, zamolila sam ga da o skoli sto manje pricamo I narocito da izbegava kad o nekome prica da pominje rec ‘miss’ jer mi je taj prefiks uz moje prezime odzvanjao u usima I dok spavam…(a u to vreme nisam ni spavala duze od 3-4 sata, pokusavajuci da revnosno sve pripremim I odgovorim svim obavezama). Kada smo setali gradicem neki ucenici su se javljali I pozdravljali Nikija: ‘HI, NIk... dodajuci moje prezime’ sto je mog sina dodatno ljutilo I rekao: ‘Zasto im ne objasnis da ja imam tatino prezime’, na sta sam ja onako umorna odgovarala: ‘Pusti Nik, nek te zovu kako zovu, jos I to da objasnjavam…’ Nik je oduvek sve empaticno i brzo kapirao i nikada nije suvise 'zapitkivao'. (Inace tamo smo ziveli u stilu pesmice: ‘Ovo je mali grad, u njemu sve se zna…’ )

Suma sumarum, rad I boravak u pomenutoj muskoj gimnaziji mi je doneo puno znacajnih profesionalnih iskustava, narocito u predavanju Calculusa zavrsnom razredu, neka lepa prijateljstva sa porodicama nekolicine kolega koji su imali decu Nikijevog uzrasta I sa kojima smo se vikendom druzili, a nadasve odlicne preporuke za povratak u moju omiljenu metropolu Okland, a Okland poput Beograda je ‘veliki grad I ima svetla jaka…’, a ostalo je istorija.

Kao u mnogim zivotima I u zivljenju moje malenkosti sve se desavalo I jos uvek se desava, bas kako Leo Martin kaze u svojoj ODISEJI:

“Put do slave i bogatstva, put do trona
oduvek je bio isti, od iskona
put do pakla i ponora, put do sloma
oduvek je bio isti, od iskona…

Niko ne zna sta ga ceka, dan sta nosi
svako juce ostavlja nam trag u kosi
doba proslo i buduce, prica ista
sve sto sija i ne mora da zablista…

Odiseja, odiseja
staza trnja ili staza orhideja
odiseja, odiseja
zivot, to je samo nova odiseja…”

Leo Martin - ODISEJA

Citajuci jedan intervju na temu: ‘Kako I zasto volimo?’ uzela sam slobodu da preuzmem pitanja, a da dam sopstvene odgovore…

Evo kako bi to izgledalo:

Pitanje: Kako volis?

Moj odgovor: Bezuslovno I nesebicno, bez ikakve ‘zadrske’ ili interesa…

Pitanje: Da li imas poseban razlog kad volis nekoga?

Moj odgovor: Nemam poseban razlog…Jednostavno se zaljubljujem kada osetim specificnu ‘hemiju’ prema nekome…Imponuju mi njegova harizma, duhovitost, osmeh, ali naravno I cela ‘personality’ tj. licnost koju prethodno dobro upoznam…

PItanje: Kakav je to osecaj: ‘voleti nekoga’?

Moj odgovor: Osecaj je neprocenjiv I bozanstven, radujem se kad ga vidim,  dozivljavam ga kao NEKOG SVOG I POSEBNOG, brinem kad ga nema iako mnogo vremena ne provodimo zajedno zivoti su nam nekako isprepletani, sjedinjuju se I povezuju nekim kosmickim vezama…

Pitanje: Sta ti je vaznije: fizicki ili duhovni kontakt ?

Moj odgovor: Pomenuti kontakti su tesno povezani I neodvojivi, ali ja za nijansu izdvajam duhovnu povezanost, kada sam u necijim mislima, srcu… a svakako da se vremenom realizuje I fizicki fluid… (Tu sam malo 'oldfashion', muskarcu prepustam inicijativu, on je taj koji treba da odluci o tzv. 'prvom koraku'-ako vec nekoga zavolim uglavom postujem njegove odluke... )

 Pitanje: Sta ti je najvaznije kod osobe koju volis

Moj odgovor: Najvazniji su mi iskrenost I steceno poverenje. Moja ljubav se javlja iz poverenja I onda mogu skoro sve da istolerisem. Vazno mi je da znam da me voli sa svim mojim manama I vrlinama, da nema zadnje namere, da ne igra ‘igrice’ I da me nece ‘prodati’ na nekoj od tekucih aukcija po principu: ‘ko da vise’

Pitanje: Da li ti je vazan fizicki izgled, starosna dob, materjalni status I sl.

Moj odgovor: Sve pomenute stavke su mi malo vazne, tako reci nevazne…Ja sam potpuno izživljena I ‘zaokruzena’ osoba na mnogim poljima tako da ne trazim ‘Svarcnegera sa doktoratom’ vec se zaljubljujem u prosecnu, inteligentnu I simpaticnu osobu, pristojnog izgleda I sto je najvaznije empaticnu I dobronamernu. (Naravno, vazno je da razlika u godinama ne predje, po meni, neku granicu pristojnosti, recimo plus ili minus desetak godina, ne vise...) Potreban mi je inteligentan sagovornik koji ume da voli, prasta I razume…

Pitanje za kraj: Neki posebno upecatljiv detalj ?

Moj odgovor: Nista posebno, sve u jednom skladu I harmoniji, mozda bih jedino  izdvojila OČI jer ponekad pogledi govore vise od ‘1000 reci’, narocito danas u ovo ‘maskirano vreme’…. Bas kako  Bajaga peva o jednim ocima koje ga romanticno ‘progone’:

“  Kada spavas,
Ne mogu da ne mislim sta sanjas,
Ne mogu da ne mislim sta mislis..”

Bajaga i Instruktori - Tvoje oci 

Prolecni dani u februaru…  Moje oci pune sunca I stihova: ‘najlepse je kad si u necijim mislima I srcu…’

Vise verujem, vise prastam, vise volim…

Uprkos lepom vremenu I  pomenute radosti opet se kao ‘stari poznanik’ pojavi seta koju donose razno-razne brige:  doba korone, daljine, uzburkana masta, ulozeni trud koji nije bas urodio zeljenim ‘feedback’om, neke otkrivene tajnice, neke sitne izdajice I tako dalje I tako blize…

Ne dozvoljavam seti da preraste u tugu, pomislim na ‘posebne oci’, opet bude ‘lepo u glavi’, pomislim na sve zivotne blagodeti, pojedem omiljenu ‘cokoladicu’, pogledam romansu na tv-u sa happy-endom,  stavim crveni ruz, kao prava plavusa dodam naocare da izgledam ‘intelektualnije’…Prestanem da koristim svoje ime I prezime I da recitujem vec na daleko poznatu sopstvenu biografiju, predstavljam se onako kratko: ‘Samo Lana’…Kopiram ‘srecne likove’ oko sebe pa zastajem cesto da zapertlam pertle, natocim casicu vodice, uzmem solju kafe ‘za poneti',namestim pojas na pantalonama, ‘zagladim kosu’ unazad i vrtim cuperak iste, namazem ‘niveom’ ruke, pozdravim komsinicu sa ‘give me five’ i viknem: 'Ćao' da se cuje do susedne ulice, eh radosti!-postane mi jasno zasto su I koliko srecni ljudi iz okoline koji navedene radnje I slicno cesto upraznjavaju…Oni su vec toliko intelegentni da im cak nisu ni naocare potrebne da izgledaju intelektualnije…Mora da su isto tako I ispunjeni, kao sto su umni…

‘Opet volm, opet srce lupa-luduje…’, opet SVE prastam I razumem, opet sam na krilima maste, nosi me vec poznati talas…  Opet slusam Garavi Sokak: ‘Sibice su u ocima tvojim…Od tankog stakla moj je svet…Visi o paukovoj niti, pogresan korak I kule te od karata vise nece biti…’ Ponavljam: ‘Sve je u redu…’ bas kao u pesmi Bore-Corbe:

“Rekla je, sve je u redu
rekla je, zagrli me jače
rekla je, nije mi ništa
i onda počela da plače…”

Riblja Corba Rekla je

Ziveci I radeci skoro deceniju na Novom Zelandu osim postdiplomskih studija u svojoj struci I predavanja u njihovim srednjim skolama bavila sam se I nekim drugim stvarima… Kao studentu-postdiplomcu bilo mi je dozvoljeno da radim I neke tzv. part-time poslove…O radosti…Nekoliko meseci sam radila kao krupije na rulletu I shvatila da osim ‘matematickog mozga’ koga su svi supervizori hvaliili nista nemam zajednicko sa tom atmosferom I otisla sam sa tog ‘posla’ brzo…Jedno vreme sam se oprobala u ulozi lokalnog turistickog vodica (to mi je omogucilo poznavanje ruskog jezika), ali me I to nije dugo zadrzalo…Samo tri dana sam probala da radim u jednom prestiznom centralnom kafeu gde su  imali najbolje kolace I espresso…Kao uspomena na taj kafe ostao mi je recept novozelandskog omiljenog, tako reci nacionalnog kolaca Pavlove: Vecina koja se bavi kulinarstvom zna , da je Pavlova nastala kreacijom Velingtonskog pekara koji je bio inspirisan lepršavom ruskom balerinom po imenu Pavlova….Dugo godina se vodila bitka sa Australijancima, koji su po svaku cenu hteli da prisvoje  ovaj desert kao svoj ali  su izgubili I Novi Zeland je zadrzao primat….Sastojci:

Vjeruj u ljubav…..

Bas kako naslov gore pomenute pesme kaze: ‘Zivot se nastavlja…’ Nekada smo u pravu, nekada gresimo, nekada smo na pijadestalu, nekada se skotrljamo niz zivotnu skalinadu (‘tu se penje, tu se pada, svaka skala jedna nada..’ )

Uprkos zivotnom iskustvu, obrazovanju, intuiciji, inteligenciji zivot ume da iznenadi…Nekada shvatimo da smo prema nekome neopravdano bili nepoverljivi, da mozda neki ljudi ipak reaguju onako kako osecaju I jednostavno nas ‘razoruzaju’ svojim iskrenim ponasanjem…

Veerovatno sa godinama stize I veci oprez…Kad razmisljam profesionalno: Na pocetku svoje profesorske karijere u Prvoj kragujevackoj gimnaziji bezuslovno sam verovala ucenicima I osobama iz okruzenja I uvek sam imala lepa I pozitivna iskustva…Posle decenije bezuslovnog verovanja dolazi - odlazak na Novi Zeland I na skali od 1 do 10 vec moje poverenje pada, recimo na 7. Mozda zbog jezika, razlicite kulture I nekih zivotnih okolnosti…Dok sam oko 5 godina predavala matematiku u novozelandskim skolama cinilo mi se da u mojoj relaciji sa drugima ipak ima neke ‘zadrske’…Pomisljala sam da onda, kad veoma brzo pricaju koristeci kolokvijalni sleng mozda mi spremaju neko lukavstvo… A I na privatnom planu su se neke ‘sitne izdaje’ izdesavale…

Po povratku u Srbiju profesura u najstarijoj Bg privatnoj gimnaziji mi je opet podigla nivo poverenja u ljude…Svi su bili tako neposredni, dobronamerni, druzeljubivi tako da je svuda provejavao taj iskreni ‘spirit’…

Taman sam postala opet ‘svoj na svome’, a onda sam otisla odatle, opet boravila, ali krace 'na strani' i opet se vratila...Onda sam pocela da otkrivam neke cudne grupe (ali to je neka vec druga tema..)   I opet novi izazovi, nova sredina I opet promene na skali poverenja…I onda nastaje velikii oprez na svim poljima I  tu se mozda covek ogresi I o nekoga ko je iskren I razlicit…Ali, sta cemo: vazno je da zivot kako profesionalni, tako privatni uvek ide dalje…U tome je valjda I sama lepota zivljenja…Taman posaljem poruku: ‘Spustavah se ja na vase uze, umalo se uze ne pretrze…od tada smo visi prijatelji, u glavu mi pamet uteraste..’. kad ono’medjutim’, opet preokret u stilu: ‘Kad nesto dolazi iz srca glava ga tesko zaboravlja…’ I tako u krug… A meni je poverenje u ljude uvek bilo esencijalno i u privatnim i u poslovnim relacijama...Ako nekome verujem mogu da iztolerisem bas sve, ako sumnjam u iskrenost postupanja i namera povucem se sto dalje mogu... Licno sam u svim odnosima kako profesionalnim, tako prijateljskim, emotivnim i sl. uvek bila lojalna po principu: 'bolje da ja nesto i izgubim nego neko kome verujem..'

Moj sin, koji radi u milicijskim sluzbama Australije nema dileme u proceni ljudi i situacija…Valjda je na tamosnjoj Kriminoloskoj akademiji svasta cuo, video I naucio iz oblasti ljudskog ponasanja…Ja se jos uvek kolebam.., toliko moje izucavanje psihologije, pedagogije I dr. I opet se pokolebam u proceni, I opet pocnem bezuslovno da prastam I verujem…Valjda je to zato, kako moj sin objasnjava, da ja nikada nikome nista na zao nisam ucinila, pa I u proceni drugih polazim od sebe same…Kaze mi: ‘odmakni se malo od sebe, skini te ruzicaste naaocare I pogledaj svet realnijim ocima…’…Ali je meni nekako lepo ovako…Opet slusam vise srce nego mozak…Pa, kako bude…Altruizam, bezuslovna ljubav, iskrenost, prastanje, nesebicnost moje su konstante…Tako se na trenutke, mozda I neopravdano udaljim od nekih dragih ljudi I svemir me opet spoji I priblizi njima, a zivot kao zivot, lep u svojoj raznolikosti, nadahnut lepim mislima I dobim namerama IDE DALJE…Neki su izbori mozda pravi, a neki mozda i pogresni, ali kod mene je oduvek bilo I ostalo: vazno je da su nacinjeni iz srca, bez bilo kakve ‘zadrske’ ili ne daj Boze skrivene namere, bas kako pesma iz naslova kaze:

Cecilia Krull – My Life Is Going On - 

“If I stay with you, if I'm choosing wrong
I don't care at all..
If I'm losing now, but I'm winning late
That's all I want…
Now we need some space, 'cause I feel for you
And I wanna change…”

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom