zvezdano nebo

Skoro u nekom časopisu procitah intaresantan dijalog prijatelja Pere I Mike, pa originalni tekst prenosim u celini:

Pera:  Miko, zasto ides I smeskas se…

Mika: E moj Pero, ti ne znas na sta su neki (ne)ljudi spremni

Pera: E, moj bolan Miko, na sta je samo I moj mali ‘cuko’ spreman, a kamoli onolki co’ek, nista me vise ne moze iznenaditi, al’ ajd kazi kad si vec poceo, pa cemo na kavu…

Mika: Ja ostavih jutros onaj moj ‘crni rančić’ kao I uvek na isto mesto…

Pera: Pusti ‘rančić’, sta ti on ‘pade na pamet…’

Mika: Nije meni, pao on ‘na pamet ‘nekom drugom, uze ga, izbaci napolje da ispadne da sam ja ‘sludjen’, te gubim I bacam stvari okolo…

Pera (kao hronicni ‘dobrica’): Nemoj tako, desava se, gube se stvari, ko bi tebi tako dobrom, plemenitom, naocitom naudio… Pa, ti mi mrava ne bi zgazio…Il ga nadje..

Mika: Pa nadje ga zahvaljujuci nasim dobrim ljudima…

Pera: E, sad je I meni 'srce na mestu', ima jos dobrih ljudi, eto ti nadje ‘rancic’, sad to lepo zaboravi I ajmo na kavu, malo divaniti o nekim lepsim stvarima…A znas kako nasa raja kaze Miko, jarane moj: “Ko drugome jamu kopa, sam u nju upada…” (kad-tad)

Jedno proslo vreme…Skoro decenijsko vreme moje profesure u jednoj od najstarijih srpskih gimnazija…Moje kolege su bili moji stari  profesori koji su me veoma uvazavali kao nekadasnjeg ‘djaka generacije’ ove skole…nove kolege su bili uglavnom ‘ekipa’ iz meni bliskih generacija…

Predivna druzenja…Dugi intelektualni razgovori, gde smo se ‘utrkivali’ ko ce sta novo iz sveta nauke da kaze, da nesto odrecituje ili bar isprica po neku anegdotu…Svi smo se medjusobno postovali…Niko nikoga, ne daj Boze nije ‘ucutkivao’…Lepe razgovore razlicitih polova niko ni u snu ne bi pomislio da nazove ‘kibicerstvom’ (ja skoro negde cuh taj zargon I jos nisam sigurna sta to zapravo znaci…nema ga u mom vokabularu)

Mnogo sam naucila kako od svojih fah kolega, tako I od sociologa, filozofa I dr. Razmenjivali smo neku ‘posebnu’ energiju..Iako te devdesete nisu bile nimalo lake za ‘zivljenje’ ja sam se radovala svakom novom danu I odlasku na posao…U skoli se desavala carolija…Imali smo I izuzetne djake, ali je I  medju nama ‘atmosfera’ bila I vise nego ‘izuzetna’…Imali smo obicaj da sedimo po sat I vise posle zavrsene smene I pricamo, pricamo…

S’  obzirom da se zgrada gimnazije granici sa zgradom takodje jednog od najstarijih pozorista u Srbiji, bili smo, tako reci obavezni, da se kao profesori Prve gimnazije pojavimo na svakoj premijeri…Za nas su cuvana mesta u prvim redovima…U to vreme sam obozavala sesire I menjala sam ih od premijere do premijere…Naravno bile su tu obavezne I damske rukavice od cipke I heklana kragna na somotskoj haljini…Stikle I svilene carape-kao ultimatum… 

Kako to obicno biva svaku bajku nesto prekine… Da li su ‘duhovi’ umesali svoje prste ili se moj tadasnji suprug sa svojim zeljama I idejama pretvorio u neprijatnog ‘carobnjaka’, mene, ‘princezu od suncokreta’ ispratili su na Novi Zeland u suzama…Svi smo  tugovali I ja, I moji djaci I nasa-profesorska ekipa…Uzela sam godinu neplacenog odsustva, a ostala skoro deceniju…

Prosla sam mnoge sredine na raznim meridijanima I nigde mi vise nije billo tako lepo kao u mojoj gimnaziji…To je ‘prokletstvo’ princeza koje ostavljaju svoje ‘pijadestale’ I verne podanike  I odlaze u nepoznata   carstva…

Ostalo je  toplo, nadahnjujuce secanje koje je obelezilo skoro najlepsu , nepunu deceniju mog zivota…A kazu da je ‘secanje jedini raj iz koga nikada ne mozemo biti prognani…’ Malo li je…

 Legenda o veceri uoci Krstovdana kaze: “Zato večeras tačno u ponoć pogledajte u nebo i zamislite nedvosmislenu želju, izgovorite je jasno i glasno, a predanje kaže da ukoliko je "Bogougodna", ona će se sigurno ispuniti…” 

I tako ja, kao romanticna ‘princeza od suncokreta’…, pomislih jednu zelju….Sve u nekom magnovenju…, izmedju pogleda I dodira, izmedju necega sto vec znam I sto je ‘u najavi’…Moje zelje su uvek lepe I dobronamerne….Sad koliko su, kako se u legendi kaze, bas ‘Bogougodne’ ne znam, u to se mnogo ne razumem… 

Ako se zelja ispuni, nastaje slavlje u mom unutrasnjem ‘mikrokosmosu’ nalik na malu euforiju I’eksploziju’ , krvotoka… Kako jedna pesma kaze:

“Jedino od ‘starih rana’ pesnici još ginu
Odmetnuto srce nose, ko paklenu mašinu…
Čuje se satni mehanizam u njihovoj dubini
Provode svoje noći, sanjareći na nagaznoj mini…”

Ako se zelja ne ispuni, znaci da joj nije bilo ‘sudjeno’, kako je neko, u ovom trenutku meni veoma drag I poseban, skoro rekao: ‘ne moze se nista na silu’, a on se bolje od mene razume u zelje I te ‘kardiovaskularne stvari….’

Vreme ce da pokaze…Kako poslovica kaze: “Ako nam se nesto ‘desilo’ nije nas moglo zaobici, ako nas je nesto ‘zaobislo’ nije nam se ni moglo desiti…” Nista ne treba pozurivati…SVE se desava ili (ne) desava s odredjenim razlogom…A zelje, one su tu da nas nadahnu I inspirisu, lepo ih je kat-kad pozeleti…Nikad se ne zna ‘mozda se ČUDO dosadjuje…’ A život je ‘čudo…’

To davno bese secam se ja…Jedna lepa skorasnja promocija jedne bivse ucenice me je podsetila na dogadjaj o kome pisem…Moj, sada vec tridesetogodisnji sin je imao  nepune dve godine…  Ja sam kao profesor radila u jednoj od najstarijih gimnazija u Srbiji, inace mojoj maticnoj…Naravno, cim sam pocela da radim kao nekadasnjem svom najboljem djaku direktor I grupa mojih starih profesora su mi prepustili mnogo toga: da budem predsednik strucnog aktiva, da predajem analizu specijalnom odeljenju talenata iz celog regiona, da budemrazredni staresina jednom od najboljih prirodnih odeljenja, cak I da vodim zapisnik Nastavnickog veca I td. Po principu: “To je nase djace, jedno od nase najbolje gimnazijske dece, ona moze sve…” ja cta cu onako ‘taze s’ fakulteta’ (diplomirala u 23. Godini) inace vredna I poslusna, u to vreme nista nisam odbijala, da ne bih razocarala svoje nekadasnje profesore koje sam veoma postovala I volela…Tako dodje I vreme da vodim grupu od nasih najboljih 4-5 ucenika na jedno Republicko takmicanje iz Kragujevca u Beograd...Ne bih sada imenovala te svoje predivne bivse ucenike, svi su odavno naucnici I veoma uspesni ljudi: jedna ucenica je kao redovni profesor skoro postal dekan fakulteta, jedan od njih je doktorirao u svojoj 21. Godini I vec duze predaje na Kolumbija univerzitetudruga ucenica je davno doktorirala racunarstvo u Berlinu, gde uspesno radi I zivi sa svojom porodicom… I td.

Zasto se ja, a nadam se I moji , pomenuti ucenici secamo jednog davnog takmicenja…Zato sto je to bila jedna ‘mala avantura’…Secam se da smo morali da poranimo I krenemo u 7 iz Kragujevca ‘Kompasovim’ turistickim autobusom koji je vozio neku grupu u Novi Sad… (Dogovor je bio da nas ostave na Auto-komandi I da se po podne oko 17 casova nadjemo na istom tom mestu-tako je dogovorio nas direktor…)

Ja, onako hronicno neispavana,  moje dete je bilo malo I nemirno, imala sam mnogo skolskih I drugih obaveza…I moj skoro decenijski brak je u to vreme vec ulazio u ‘krizu’…Tih godina nisam spavala duze od 4-5 sati nocu…Podjosmo u to ‘rano jutro’ …Suncano pre podne u Bg…Jedva nadjosmo gimnaziju na Banovom Brdu gde se odrzavalo takmicenje…Ja sam imala ideju da svratimo na sok I pecivo pre pocetka I ljubazno upitah jednog mladica u prolazu: “Izvinite da li ovde blizu postoji neki mlecni restoran…” Mladic je pogledao mene I moju grupu ucenika I smeseci se rekao: “ Ne znam, ja odavno vec ne pijem mleko…” Naravno moji ucenici su bili veoma ozbiljni I lepo vaspitani, tako da se nisu nasmejali…Ne nadjosmo pomenuti restoran I odosmo na takmicenje…Prvo sam ja cekala njih do 13 casova da zavrse, a zatim oni mene do 16 casova jer sam bila u komisiji za pregledanje..Bilo je tu I nagrada I mi onako umorni, ali zadovoljni kretosmo do Auto Komande da po prethodno pomenutom dogovoru cekamo Kompasov autobus iz Novog Sada da nas vrati u Kragujevac…I tada pocinje ‘avantura’…Bili smo tamo tacno u 17 casova, stojimo, izvirujemo u nadi da ce se bus pojaviti, a njega nema…Tada nije bilo mobilnih telefona…Prodje 18 casova, busa nema…Ja, vec pomalno nervozna, cupkam u nekim ‘stiklicama’, a ucenici me smiruju: ‘nemojte da brinete profesorka, sad ce bus da naidje…” Tada ugledah preko puta telefonsku govornicu I srecom, setih se da je jedna od ucenica cerka direktora nase gimnazije, skupismo sitnis za govornicu I poslasmo je da zove svog tatu kuci I pita sta da radimo..Ona se vrati iz govornice sa ohrabrujucim vestima: “profesorka, tata je rekao da oni nas sigurno ne bi zaboravili, da stojimo I cekamo, naici ce…” Vec vise od dva sata stojimo, popamtismo I registracije svih buseva koji su prosli Auto Komandu, a naseg nema…Onda, odjednom oko 19.30 pojavi se nas bus…Veliko izvinjenje sto cekamo vec dva I po sata, Kompasov vodic u isprljanim pantalonama objasnjava da im je na putu od Novog Sada ka Beogradu pukla guma I morali su da nadju obliznju garazu, pa da menjaju gumu I sve sto ide uz to…Jos smo vremenski dobro I prosli…Smirismo se I kretosmo…Stizemo u Kg nesto posle 21. Casa da bi mi jedan od ucenika  (onaj koga gore pomenuh da sada predaje na univerzitetu u Americi) prisao I rekao: “Profesorka, ja sam izgubio poslednji autobus za Knic (malo mesto blizu Kg), pa cu ostati do ujutru da spavam kod druga…” Ja mu rekoh: “Molim te, javi roditeljima, a kad se smestis kod druga, evo ti moj kucni telefon javi I meni da ne brinem…” Rastadosmo se na stanici, umorni I puni ‘anegdota’ koje smo usput pricali…

Dodjoh kuci misleci da su brige prosle…Oko deset zazvoni telefon, moj tadasnji suprug mi rece da mi se pomenuti ucenik javio da je kod druga…Pomislih, dobro je vreme je za odmor, radi se ujutru… Oko ponoci zvoni telefon..Moje dvogodisnje dete, tek zaspalo probudi se…Suprug rece: ‘Ja se ne javljan u ovo vreme, to mora da je za tebe..’   Ja se javih onako sanjiva I cuh glas svog nekadasnjeg profesora filozofije, a tadasnjeg direktora: “Tebi se jedan ucenik izgubio, sad su me zvali njegovi roditelji, nije im se javio, a nije se vratio u Knic…” Poceh da smirujem direktora da je sve u redu, da nazove pomenute roditelje I da kaze da smo se zadrzali I da je ostao da spava kod druga u Kragujevcu…

Tako se zavrsi nase putovanje…Iako je proslo mnogo vremena, jos se ponekad setimo jednog takmicenja u vreme ‘bez mobilnih telefona’, eh kako to bese….

Mozda  je neskromno reci, ali u mom skoro poluvekovnom zivotu bilo je SVEGA…Bilo je materjala za ‘tri prosecna zivota….’ Mogla bi da se napisu bar cetiri 'toma' nekog romana...Sve se meni izdesavalo: I lovorike I ‘pikovi karijere’ I ljubavi, I brakovi, I strasti na kojima se kad-kad I pomalo‘sagori’…Bilo je I radosti I tuga… Bilo je vremena kada sam ‘poput glavne zvezde’ obavijena lovorikama hodala ponosno ‘zivotnom pistom’, ali je bilo I onih drugih kada sam drhtala od hladnoce u nekom ,zapecku’ u stilu pesme: ‘veliki grad, a svetla jaka, ja bih kad placem-malo mraka…’ Bilo je prelepih putovanja po celom svetu, poznanstava I prijateljstava sa raznolikim I interesantnim ljudima sa svih meridijana koji su mi pruzali ‘ruku prijateljstva’ u trenucima kada se zbog ‘jezicke barijere’ nismo cestito ni razumeli…A bilo je nesto sitnijih I nesto krupnijih ‘izdaja’ od bliskih ljudi sa kojima sam odlicno komunicirala na maternjem jeziku, delila veci deo zivota, tajne, uspomene, pobede, poraze I u jednom trenutku su iz samo njima znanih razloga odapeli prema meni, koja im nikada nista nije skrivila, po neku malu, nistavnu, a ipak ostru-otrovnu strelicu I pogodili me u ledja kada se nisam nadala…Uprkos ostrom ‘podrebarnom’ bolu uvek sam uspela da ostanem uspravna I dostojanstvena, da oprostim, da se nikome ne svetim, samo se blago ‘distanciram’…

Nicega nisam ostala zeljna…Bilo je vremena kada sam nosila samo garderobu od prirodnih materjala: svilu, krzno, nakit od plemenitih metala I sl. kada smo posecivali eskluzivne restorane I jos ekskluzivnije destinacije…Sve te materjalne stvari me nikada nisu ispunjavale…Mogla sam da budem srecnija I bez njih…

Dobijala sam veliku ljubav, paznju, radost ….Ali bilo je I vremena kada se sve prethodno pomenuto, na zalost ‘izokrenulo’ I pretvorilo u necije ‘negativne emocije’ koje su se granicile sa ‘nasilnistvom’ koje nikada nisam dobro ‘hendlovala’, nego sam SVE ostavljala I odlazila u nepoznato…

I sada, posle svega pomenutog, kada imam dosta uspesno zaokruzen I profesionalni I privatni zivot (u redu, uvek moze I malo bolje, ali je I ovako kako je veoma dobro) nekad se zapitam sta meni treba…Naravno treba da se ocuva zdravlje koje je imperativ svakome u vreme pandemija I drugih posasti…Osim ocuvanja zdravlja treba mi lepa komunikacija, ‘toplo, iskreno srce’ kao sto je moje oduvek bilo…Treba mi dobra namera, ljudskost, pristojnost, lepo vaspitanje, po neki osmeh I nista vise…Dobro, mozda I ‘jos nesto’, ali bi neskromno bilo pomenuti jos vise od osobina pobrojanih u prethodnoj recenici… Malo li je…

Citajuci tabloide ili gledajuci povremeno neku ‘sapunicu’ iznenadim se koliko ima zena I emotivno I fizicki ‘rastrzanih’ izmedju vise partnera…Uvek mi je bio stran takav odnos prema zivotu I ljubavi…Iako sam u prvi brak usla veoma mlada, vencala sam se u svojoj 20. Godini neke jos tadasnje principe I stavove nisam mnogo promenila tokom proteklih godina…Retko se zaljubljujem, nasalim se recima ‘to mi se obicno desava jednom u jednoj deceniji zivota’ I onda to traje…Ali ja sam bukvalno ‘zena od jednog coveka’…Ako mi se dopada jedna osoba zbog odredjenih kvaliteta koje ja ‘vidim’ I spoznajem u njoj uz odredjenu dozu ‘hemije’ koja izmedju nas provejava ja sam I psihicki I fizicki potpuno posvecena toj jednoj osobi…Ta osoba mi je ‘cesto u mislima’ I SVE dok traje ta magija I neki ‘obostrani fluid’ za mene jednostavno ne postoji niko drugi….Obicno se kaze: ‘ima lepsih, ima boljih…’ TO je logicno, u svetu oko nas ima I od mene “lepsih, pametnijih,mladjih, boljih..”, pa I od svake osobe na svetu ima tih ‘boljih’..Ako analizirate cuvene filmske parove: “ima boljih I od Bred Pita…”, ali “lepsih I od Pitove ex Andjeline DZoli..” Nije u tome stvar…Poenta je da kad volim jednu osobu, ja je sagledavam u svim njenim zivotnim aspektima I situacijama…Svesna sam I svojih I tudjih ‘nesavrsenosti’, ali jednostavno kad volim sve razumem, prastam, prihvatam I posvecujem se SAMO JEDNOJ OSOBI…Vise sam ‘platonski’, nego ‘fizicki’ tip, ali naravno, vremenom u jednoj ‘relacij’ to postaje pomesano… Davno, kada sam volela jednog Kevina na Novom Zelandu sa svim njegovim ‘vrlinama I manama’ u medijima se puno pisalo o razvodu princa Carlsa I princeze Diane…Novozelandjani, kao nekadasnja britanska kolonija I dan-danas  dosta prate zbivanja u ‘kraljevskoj’ porodici…Bilo je I nekih saljivih pitanja od kolega u skoli gde sam, u to vreme predavala: “Vidi, sad kad je princ Carls slobodan, zamisli dodje na Zeland I zaprosi te, ti si dosta lepsa I mladja od one njegove Kamile, il bi tad ostavila Kevina..” I ja sam se u sali smejala ali sam u odgovoru: “Naravno da ne bih…” ozbiljno mislila da kad zavolim nekoga dog god osecam da je ta emocija obostrana I dok god je njegov odnos korektan prema meni ja nikad ne bih mogla ni da razmisljam o drugoj osobi, cak ni o ‘princu’….Moja ljubav je retko zasnovana na ‘strasti’…Naravno, ‘varnica’ I ‘par leptirica’ postoje, ali je sve mnogo dublje I ozbiljnije…Ja kad zavolim osobu, zavolim celu njegovu licnost, njegove poglede na svet, cak I probleme koje ima… Uvek toj osobi zelim dobro, cak I ako dodje do razlaza I nekih razmirica uvek ostajem dobronamerna I prijateljski nastrojena, nisam posesivna I trudim se da nikoga ne povredim, sta je bilo - bilo je i idemo dalje, ako vise ne mozemo zajedno nda svako svojim putem…Zato I nemam neki odredjeni ‘tip’…Nije mi toliko vazan fizicki izgled, godine(naravno u okviru pristojnih razlika), socijalni ili materjalni status…Jesu mi vazni lepa komunikacija, obrazovanje, inteligencija I harizma…Najvaznije je ‘toplo , iskreno I plemenito srce’, jer je I moje takvo, a “Simili-similis gaudet” (slican se slicnnome raduje)…Jedna moja prijateljica koja je uspesni advokat na Novom Zelandu je imala obicaj da kaze: “Znas, brak je ugovor, parce papira cije klauzule treba da se nauce i slede, ali kao I svaki ugovor vremenom moze da ‘bledi I postaje rutina’, a ljubav je ‘zakon’, a zakon se postuje I traje…”

I eto ja kao, kako rekoh na pocetku: ‘zena od jednog coveka’ I ‘od hiljadu reci’ nekad kad pocnu da me u ‘bliskim krugovima’ ispituju o ‘mojoj sadasnjoj ljubavi’ postupim onako kako to Balasevic preporucuje u svojim stihovima: “….Suvisna pitanja izbegnem fintom, ime ti u svakoj strofi ispisem nevidljivom tintom…”

Persiranje se definise kao“Način komunikacije sa ciljem zadržavanja odstojanja ili pak obraćanje iz poštovanja..."

‘Kovanica od latinskog PER i nemačkog SIE, biti sa nekim na VI = PER SI, ili na ti PER TU…U engleskom ne postoji ta razlika obzirom da su i jednina i množina iste: YOU, mada je u starom engleskom postojala zamenica ti = thee.’

U svom skromnom zivotu prosavsi ‘pola sveta’ I prozivevsi ‘pola veka’ upoznala sam stotine ljudi na mnogim meridijanima… Uglavnom sam persirala…cak I u engleskom iako koristite istu zamenicu: YOU u samoj konstrukciji recenice se oseca razlika…

Veoma tesko prelazim na PER-TU… Postoje ljudi koje poznajem godinama, veoma ih postujem, sa nekima sam bas bliska ali ne mogu da prevazidjem tu ‘barijeru’… Navika ili mi cisto odgovara ta vrsta distance… U ne tako davnim vremenima deca su persirala svojim roditeljima…

Medjutim, nekada se desi da neku osobu jednostavno prepoznam, osetim vibraciju, istu ‘talasnu duzinu’ I parafrazirajuci Kunderu koji pise o ‘nepodnosljivoj lakoci postojanja’, ja bih rekla to je kod mene ‘lepa I veoma podnosljiva lakoca komunikacije sa nekim…’ Naravno, kako godine prolaze sve redje srecem takve sagovornike…Tu nije bitan ni fizicki izgled, ni socijalni status, ni neko zajednicko ‘opredeljenje’…Jednostavno bitna je kako bi Englezi rekli ‘celokupna personaliti’ osobe koju  prepoznajete kao ‘prosireni krug’ vaseg sopstvenog, unutrasnjeg ‘mikrokosmosa’….Ima tu neke slicnosti sa osecajenm ljubavi: jednostavno prijemciv vam je neko ne zato sto ima ‘lepe oci’ I ‘manekensku liniju’…  vec zato sto u komunikaciji osecate obostrano razumevanje, jednostavno mozete da osetite ‘samu dusu sagovornika’…

Zato se ja ponekad nasalim, citirajuci Prevera: ‘Ne ljuti se sto ti kazem TI, jer tI kazem onom koga volim..”

Stara poslovica kaze: “Zaklela se Zemlja Raju, sve ce tajne da se znaju…” I bas tako…Nekad slucajno, nekad namerno kako je pisao mudri Ivo Andric: “tajne cuvane godina otkriju se u jednom slucajnom ili nesmotrenom trenutku…”

Moja malenkost je dosla do meni ‘frapantnih ‘ saznanja na sta su SVE neki ‘ljudi’ spremni…I nije vazno kad otkrijete da vam to cine ‘ljudi’ koje nikad noste poznavali I za koje ste slutili da su, kako se popularno kaze:'sa dva lica'… Nije vam bitno kad saznate da su u te ‘sarade’ I prljave lakrdije umesani oni, koji inace ‘prljavo’ zivotare…Sto bi se narodski reklo ‘zabole vas uvo’ (inace izbegavam ovakve zargone, ali eto…) za neka strana I nepoznata prezimena: Herzivanov I sl. Njih nikad niste cestito ni znali I nije vas briga sta rade I cime se bave ‘okolo’…Iskreno od te ‘sorte’ nista drugo niste ni ocekivali…Dovoljno su oni ‘mali’ I jadni u svojim mikrosvetovima da bi ste dozvolili da vas bilo kako ‘dotaknu’…A posmatrajuci sa strane vidite da ih je zivot vec toliko ‘lupio po glavi’ da im nikakva dodatna ‘kosmicka lupanja; nisu ni potrebna…Vec je dovoljno sto se guse u nezadovoljstvu I frustracijama sopstvene ‘svakodnevice’…

Zatim dodjete do srednje ‘grupe’…Pomenuta tajna otkriva I ‘ljude’ koji su vam bili ‘nesto izmedju’…Bolje ste ih znali, jedno vreme ste ih I mozda ‘bas gotivili’I postovali I mogli su da vam postanu nesto vise, ali I tu nema mnogo neprijatnih iznenadjena I sentimentalnosti jerste ipak bili I ostali jedni za druge ‘osobe u prolazu’  ciji se svetovi mnogo  ‘ne doticu’…Znate da I njma ‘mucenicima’ nije lako, svako bije neku ‘svoju bitku’ I cezne za nekom svojom ‘pobedom’, pa se polakomi na tom putu I spreman je da izda za ‘sitne pare’ nekoga koga nikada cestito nije ni upoznao, a ‘od pocetka’ mu je na necemu zavideo …I oni vam nisu vazni…

Sada dolazimo do one trece I najvaznije grupe; “Ljudi” sa imenom I prezimenom na ‘ic’, oni koje znate skoro celi zivot, oni sa kojima ste rasli u koje ste se ‘kleli’, za koje ste oduvek bili spremni ne samo da ‘ruku stavite u vatru’ vec celi da skocite ‘u plamen’ po cenu da sami ‘izgorite’, samo da njima dobro bude…Otkrivena tajna kaze da su pojedini od pomenutih ne samo godinama bili posmatraci, vec su bili I akteri ‘u epicentru’ mnogih, za vas ‘necasnih zbivanja’…Tada vam nije svejedno..Niste ni na koga ljuti, samo vam je zao..Ako ste verujuca osoba, svratite u crkvu, upalite svecu za njihove duse I pomoslite: ‘Boze, oprosti im, ne znaju sta rade..’ Ako niste verujuca osoba, onda ‘sve to ispratite’ na neki drugi, ‘meni nepoznat nacin’…U svakom slucaju ostaje pitanje: zasto su to cinili? Zarad sitnih interesa, da se nekome ‘umile’, da bi ostali na nekim ‘nazovi polozajima’ I da bi za sebe ili svoju porodicu dobili neku ‘sitnu korist’…Ili je ta podmuklost I perfidnost iznedrena iz dugogodisnje zavisti koju su gajili, koja vri u svesti kao sirce koje najpre ‘izjeda bure u kome se nalazi’…Svakako I njima treba oprostiti onako hriscanski, ljudski..Treba I dalje biti ljubazan, prijatan, odrzavati kontakte, ali sa blagom distancom, niada ne pokazavsi da vam je tajna otkrivena I da znate u sta su svi ti, do skoro vama veoma dragi ljudi bili upetljani…Na zalost nikada nisu shvatili da raznim ‘necinjenima’ ili necasnim ‘cinjenjima’ covek vise naudi sebi nego postavljenoj meti…Meta se cesto I ‘promasi’, ma koliko da se precizno ‘gadja’ I u nju ‘puca’… Metak ume I da se vrati ‘pucaču’…A greh ostaje za celi zivot…

Na kraju treba rezimirati….SA SVIM LJUDIMA treba biti ljubazan I dobronameran, svoje otkriene tajne zadrzati za sebe, a za svakoga od gore pomenutih , kao I za sve uopsteno vazi kosmicki zakon: “Ko ne plati na mostu platice na cupriji…” Zato ja bilo sta da otkrijem nikome ne sudim, nikome se ne svetim (po onoj biblijskoj poslanici-psalm19: “Nemojte se svetiti dragi moji…” ) Nastavljam sa svima da budem pristojna I korektna jer mi to nalaze moja vera, moja ljudskost I moje lepo vaspitanje…A nikoga ko je bilo sta ‘necasno’ radio nece zaobici po neka ‘zivotna cuprija’, na zivotnom putu svaka ‘putarina’ dodje ‘na naplatu’ kad-tad….

Najturbulentniji deo mog zivota odvijao se na dalekom Novom Zelandu u stilu: “…burne su mi zlato, ove tridesete…”.

Imala sam 32 godine kada sam se razvela posle 12 godina braka (mnogi misle ne ‘mojom krivicom’, a ja opet  odgovorim pesmom: ‘zar je vazno ko je kriv, kad se sve to desi…’ )

U strasnoj zelji da predajem na engleskom u NZ srednjim skolama upisala sam postdiplomske studije da bih dosla do tamosnje nastavnicke licence koju sam I dobila posle dvogodisnje borbe, nespavanja I po 48 sati, gubljenja tezine, egzistencijalne bitke u kojoj sam morala da pobedim radeci uporedo sa studijama I po dva tzv. part-time posla…Dete mi je bilo predskolac koji je provodio deo vremena kod mene, a deo kod tate I macehe…Najvise me je mucio ‘broken english’ sa kojim sam u svojoj tridesetoj godini stigla na Zeland..Moja desetka sa fakulteta iz ruskog jezika tamo nista nije znacila…

Ali kako se obicno kaze za neki tezak period: ‘I to ce proci’, I moj gore opisani dvogodisnji period je prosao I doslo je neko bolje vreme kada sam dobila licencu da predajem, stalan posao, usavrsila znanje engleskog, upoznala jednog predivnog Kevina koji mi je pomogao da narednih cetiri godine bude skoro  ‘bajkovito’ I tako dalje I tako blize…

Medjutim,  u teskom periodu kao sto je moj gore-opisani najvise se pamte ljudi iz okruzenja  vise oni koji su pomogli nego oni koji su odmogli… A bilo je I onih koji su me duze poznavali I distancirali su se uz pakosne opaske: ‘Sta joj fali, mlada je, lepa, slobodna, a I dete nije sve vreme kod nje…’ A bilo je I onih drugih koji su me krace poznavali, a pruzil ‘ruku prijateljstva’ I dosta pomogli…I to se pamti… To su pravi ljudi koji ti se nadju ‘u nevolju’ ne ocekujuci nikakvu protivuslugu, cak ni zahvalnost..Ja se I danas nasalim I kazem, opet pesmom: “…Gde si bio kad sam bila NIKO…”

Jedan od ljudi iz te plemenite I cestite grupe koja mi je bezuslovno pomagala je bio I moj mentor na postdiplomskim studijama-erudita, jedan od pet eksperata u svetu za psihologiju izucavanja prirodnih nauka….Naravno da je osim prirodnih nauka odlicno poznavao I filozofiju I psihologiju…Cenio je moj trud I upornost da se sa nesavrsenim engleskim uhvatim u kostac sa pisanjem eseja od 4-5 000 reci I da posle kraceg perioda udjem u njihove srednje skole da predajem u multinacionalnim razredima gde je bilo po cetrdesetak ucenika skoro svih nacija I rasa sveta: Polinezani, Maori, Azijati, Afro--Aameikanci, Latino-Amerikanci, nesto manje ucenika doseljenih iz evropskih drzava u kome su prednjacili  Danci I Holandjani I naravno jedan veci procenat ‘belih’ Novozelandjana-ucenika koji su pohadjali drzavne skole jer porodice nisu mogle da im priuste nastavu u privatnim koledzima koji su takodje bili rasprostranjeni… Moj mentor je savetovao: ‘Bolje je da nastavite usavrsavanje I bavite se istrazivanjem u obrazovanju…Tako krhki, sa takvim engleskim kad udjete u ovdasnje drzavne srednje skole ‘pojesce vas za dorucak’…Ja sam odgovorila u stilu: ‘Uci cu ja u te skole kao profesor, a ko god je probao da me pojede zagrcnuo se na pola I preseo mu je pokusaj…Nije sa mnom lako..’ Onda se I on nasalio: “To da sa Vama nije lako I sam sam iskusio…”

Prethodno sam pomenula  jer sam se setila jednog od mnogobrjnih citata mog mentora…Jednom prilikom tokom jednocasovnih konsultacija za izradu eseja vise nisam znala da li sva ta filozofija, psihologija, deljenje na paragrafe koje on forsira ili moj napor da sve sto zelim da pitam I kazem izgovorim ne samo gramaticki pravilno sto mi je ‘islo’ nego sa dobrim akcentom koji mi nije ‘isao’ I koji mi je cesto korigovao tako da sam se ponekad osecala kao da smo akteri nekog naucnog ‘Pigmaliona’, vec mi je onako umornoj svega bilo dosta I rekla sam: ‘Ne znam da li imam vise snage za dalje, ponestaje mi snova, a I bliski ljudi oko mene su me samo povredjivali I izdavali…’ Tada je mentor izgovorio jedan od citata (a znao ih je na stotine I cesto koristio) “I thank all those who laughed at my dreams;
You have inspired my imagination…” (P. Coelho) I nastavio: ‘Pronadjite u biblioteci I procitajte celi tekst “Hvala svima” Koelja, pomoci ce Vam da ne odustanete I posle nekoliko godina kao uspesna osoba bicete istinski u stanju da se SVIMA o kojima sada mislite obratite njegovim recima…

Tada sam se prvi put srela sa pomenutim Koeljovim tekstom I vracala mu se mnogo puta….Sada kada sumiram rezultate svojih zivotnih bitaka bilo je Bogu hvala  vise pobeda nego poraza I ja ponosno mogu da citiram Koelja u celini:

“Hvala svima koji su se smejali mojim snovima,
vi ste inspirisali moju maštu.
Hvala svima koji su želeli da me stegnu u svoje šeme,
oni su me naučili kolika je vrednost slobode.
Hvala svima koji su me lagali,
vi ste mi pokazali snagu istine.
Hvala svima koji nisu verovali u mene,
vi ste od mene očekivali da pomerim planine.
Hvala svima koji ste me otpisali,
vi ste podstaknuli moju hrabrost.
Hvala svima koji ste me napustili,
vi ste mi dali prostora da stvaram.
Hvala svima koji ste me izdali i zloupotrebili,
vi ste me pretvorili u pobednika.

Hvala svima koji ste me povredili,
vi ste me naučili da rastem u svom bolu.
I važnije od svega toga, hvala svima
koji me vole takvog kakav sam,
oni mi daju snagu da živim.”

Eto, jos jednom I dan-danas aktuelno: “HVALA SVIMA”

Posle zavrsenog posla trebalo je da se nadjem sa par prijatelja da iskoristimo jos malo miholjskog sunca  u nekoj od basti na Zemunskom Keju…Inace zadovoljna ovih dana, da ne malerisem I kazem ‘taze zaljubljena’ podjoh radosna, doterana I kao I uvek dobronamerna… Odlucih da koristim gradski prevoz s’ obzirom da nije bilo guzve I da je trebalo preci svega nekoliko stanica..U busu sede blizu mene lepa plavusica od nekih 17-18 godina I zapoce konverzaciju…Uvek spremna za lepi razgovor onako maskirana obradovah se zelji ovog lepog, a vidi se I intiligentnog deteta da mi nesto kaze… Medjutim razgovor krete u neobicnom, za mene frapantnom smeru:

 Nepoznata devojka: Sto Vam je lepa haljina, vidi se da ste prava dama

JA: Hvala Vam na komplimentu bas ste ljubazni il Vi nesto ucite ili studirate ?

Nepoznata devojka: Idem u treci razred gimnazije

JA: Lepo, ja sam ‘pre 100 godina’ bila djak generacije u mojoj gimnaziji, a zatim sam tamo radila kao profesor, skoro deceniju pre odlaska u inostranstvo

Nepoznata devojka: Vau, pa Vi ste ‘svetska zena’

JA: Drago dete Vi ste danas puni komplimenata, hvala jos jednom

Odjednom devojka poce, narodski receno da se vrpolji, crveni I prstima vrti pramen svoje kose…Pomislih da joj smeta moj rancic I upitah:

JA: Il Vam smeta torba, mogu da je pomerim, a uskoro I izlazim…

Nepoznata devojka: Neka, ne smeta mi, ali ja MORAM nesto da Vam kazem

JA: Mi se uopste ne poznajemo, ako imate nekih problema bolje da porazgovarate sa svojom majkom ili skolskim psihologom, ali s obzirom da sam I sama majka odraslog sina I dugo vec radim sa mladima koje volim I postujem I zelim da pomognem kazite... (Pomislila sam da je ovo lepo, do sada kulturno dete mozda u nekoj nevolji, pa hajde da saslusam…)

Nepoznata devojka: Il necete nikome da kazete..?

JA: Ja Vas vidim prvi put u zivotu sada I mozda nikada vise, a verovatno I Vi mene, tako da ako je neka velika tajna bolje da mi ne govorite

Nepoznata devojka: Ja moram da kazem il cu da ‘puknem’

JA: (oprezno I po malo zabrinuto) Pa, ako je tako kazite

Nepoznata devojka: Ja vidim da ste Vi fina osoba, a meni su rekli da u busu budem blizu Vas (tacno su Vas opisali) I da stalno prstima prolazim kroz kosu I ‘vrtim pramenove’…

JA; Izvinite, ko vam je to rekao I sta Vasa kosa ili bilo sta drugo ima sa mnom

Nepoznata devojka: Ne smem da kazem ko mi je rekao, ali rekli su da ce to Vas da nervira I provocira, pa mozete da napravite neku burnu reakciju ili ‘scenu’ koju bi oni kasnije iskoristili protiv Vas jer ja ovde nisam sama, nas iz tog drustva ima nekoliko I ovi drugi is grupe bi bili ‘svedoci’ Vaseg ponasanja…

JA: (nasmejem se) Drago dete Vi ste ocigledno u problemu, do sada mi je caskanje s Vama bilo prijatno ne smeta mi kosa ili bilo sta, ali sada sam kao majka I prosvetni radnik zabrinuta cinjenicom da ako je tacno sve sto govorite neko manipulise maloletnicima I indoktrinira ih da cine, po meni neke nedolicne stvari…

Nepoznata devojka: Nije to nama prvi put…Mi to radimo vec dugo, ja jos od sedmog osnovne, ne ‘pakostimo’ samo Vama, vec ima I toliko drugih, ali nam kazu tj. posalju porukice sta pored koga treba reci ili uraditi….

JA;( U neverici, misleci da je dete nesto pometeno) Sve sto mi pricate je tako lose I degutantno…Pa to je zlocin da neko mlade osobe koristi u takve svrhe, to nije dobro za Vasu psihu I buduci razvoj, u kakve ljude cete odrasti..Ja volim sve ljude, nikada nikome nisam ucinila nikakvo zlo I Vasa prica me je bas rastuzila..Zasto mi to uopste pricate, zar ako sam dobro razumela nije bio plan da uradite to sto su vam rekli, verovatno zarad nekog sitnog interesa I idete dalje…

Nepoznata devojka: Drugarica mi je skoro pricala da neki iz ovog naseg ‘kruga’ sto su cinili neke 'pakosti' nisu dobro prosli, pocele su da im se desavaju neke neprijatne stvari I ja sam odlucila eto da Vam ovo kazem  iz straha da I mene ne stigne neki maler….

JA: Ma, kakav maler..Vi ste vidi se lepa, kulturna devojka, otkacite se od grupe tih ‘nazovi pakosnika’ ispricajte majci ili nekome od poverenja I nastavite svoj lepi, mladi zivot na miru…Ja sada izlazim, puno uspeha u daljem ucenju I na studijama…Prijatno…

Nepoznata devojka (uznemirenim, pomalo uplasenim glasom) I Vama sve najbolje…

I eto Bogu hvala lepo se rastadosmo… Ja sam posle razmisljala o svemu…Koliko poznajem psihologiju tinejdzera (a radim sa njima skoro 30 godina) cini mi se da je devojka na svom mestu, dobro dete, mozda I odlican djak, ali indoktrinirana necim od nekog starijeg ko joj nesto znaci I u koga ima poverenje…Nije mi delovalo da je celu pricu izmislila, a mozda-nikad se ne zna zasigurno…Ako je istina ono sto je govorila koliko mora da su ‘jadni’ I frustrirani odrasli ljudi koji decu koriste u pomenute svrhe..Nadam se da je njena prica izmisljena (mada mi logika govori suprotno) U svakom slucaju, ja se licno nisam uznemirala, nastavak popodneva mi je bio izuzetno prijatan, ali mi je bilo zao tog lepog, pametnog deteta koje neko u nesto gura.. Ali sta cu, nije moje da brinem o tome na sta ne mogu da uticem…Kao I oduvek ja sam altruista, bezuslovno volim  I postujem SVE ljude, sve prastam I verujem u kosmicki zakon: “Neko to od gore vidi sve…’ili ‘Ja prastam, a Bog sudi...”

PROLOG: I ove maske nam nekako ‘legle’, ehhh

Trebalo je vremena da ja kao ‘novopecena plavusa’ SVE skapiram I ukljucim se u ‘igru’…Glume ONI, al I mi ‘glumacki talenat za trku imamo…’ Glumim I ja…Jes da im reziseri nisu bas Felinijevog ranga, ali I mi ‘glumci’ smo hteli-ne hteli mora se priznati za neke nisko-budzetne filmove…Ako dodje do nominacije za ‘oskara’ bice ‘povuci-potegni’… Mnogo je nas na sceni, a svako drugi je ‘za medalju’…”The show must go on…” I kad ne dobijem ‘glavnu nagradu’ opet sam u prednosti jer vec na pocetku prvog cina spoznam poentu njihove drame I uklopim se odlicno u svaku dramsku situaciju… Pa I macka na usijanom limenom krovu kad-tad shvati ‘situaciju’ I sidje dole u hladovinu koja joj vise prija, prilagodi se…Ko razume-shvatice..A kao sto obicno kazem ‘ima Ih o-ho-ho bistrih’...  

Imala sam srecu da u bliskoj familiji imam dugovecne I mudre pretke…Jedan od njih je moj, sad vec pokojni deka po majci-Voja (lepo ime, ehhh… ).

Kada sam se posle decenijskog boravka na Novom Zelandu vratila, s’ obzirom da su se mnoge moje zivotne okolnosti promenile, odlucila sam da nastavim kao unuka I cerka ‘jedinica’ da zivim u dekinom stanu u Zemunu. On je imao samo mene I tada zivu (sada vec pokojnu) jedinu cerku-moju mamu.

Sa mnom je bio svega nekoliko meseci, a onda ga je mama vec teze obolelog uzela kod sebe, tako da je poslednje dane zivota proveo u mom rodnom gradu koji nije dobro poznavao….Kako je sam govorio, ‘srce mu je ostalo na Dunavu’….

Rodjen 1920. Godine deka je imao naporan I zanimljiv zivot….Tako da je u svojim osamdesetim , kako se narodski kaze ‘veoma bistar’ mogao da prica o mnogo cemu…S’ obzirom na beneficirani staz dugo je ziveo kao ‘oficir u penziji’…Nekada je  bio sef kontrole leta na vojnom aerodromu u Batajnici…

S’ obzirom da se pedesetih godina druzio sa celnicima sluzbe vojne bezbednosti ciji mu je tadasnji sef do smrti ostao ‘najbolji prijatelj’, uvek je bio nekako oprezan I suzdrzan u odnosu sa ljudima, sto ja ‘nekadasnja curka’, a  danas ‘mudrica’ tek sad razumem… (Naravno I mene je stigla ‘zakasnela pamet’ posle otkrivanja ‘tajne’ o kojoj sam skoro pisala, ali da se ne vracamo na ‘mesto zlocina’ ehh…. )

Dakle, moj mudri deka Voja je imao obicaj da me savetuje u stilu: ‘Slusaj, dugo si bila u inostranstvu, ovde se mnogo toga promenilo…Nekad si kao najbolji djak I veoma harizmaticna osoba bila u svojim krugovima veoma uspesna I popularna I stekla mnogo poznanika I prijatelja… Ali, deda je mnogo video, doziveo I prosao u vremenima koja takodje nisu bila ni malo lako I dan danas ne sme da otkriva sve ono sto zna ali moze da te posavetuje: “Srce dedino (kako me je od milosti zvao) budi oprezna sa svima, razne se igre I danas ‘igraju okolo’ kao sto su se igrale u svim vremenima, ali najvise se cuvaj svojih tzv. ‘najboljih prijatelja’ “

U to vreme sam ga slusla cisto iz postovanja prema srodstvu I godinama, a u sebi sam mislila: ‘Deda je vec dosta star I verovatno paranoican, pa s’ obzirom da nemam sestre I bracu meni su moji kumovi I ‘najbolji prijatelji’ SVE, toliko ih volim I postujem, ja bih za svakoga od njih ‘ruku u vatru stavila’ (Kako je jedan moj poznanik umeo da se nasali recima: ‘kad smo kod ‘ruke u vatru’, nikad ne stavljaj obe, da ti bar jedna ostane…)

Jos jedan mudri dekin savet koga pamtim dobro I danas kad me je stigla ‘zakasnela pamet’ pridrzavam: “Dete moje, ‘svoje prijatelje drzi blizu a (ne)prijatelje jos blize…’ Nikad nemoj da pokazes da znas sta ti je ko ‘smestao’, u kakvoj ‘igri‘ ucestvuje, kakvu ti je pakost priredjivao…Budi sa svima ljubazna, dobronamerna, ali uzdrzana I (ne) poverljiva…Ljudi su ‘lako kvarljiva roba’…Meni je ‘pedesetih godina’ glava bukvalno bila ‘u torbi’ I sada ne smem I ne mogu da ti pricam, iako je vise od pola veka proslo I tebe volim najvise na svetu kako I zasto…To su ostale ‘tajne’ koje se nikada ne otkrivaju, ne samo da bih sacuvao sebe, vec I par dobrih drugara iz vojne- drzavne bezbednosti zahvaljujuci kojima sam ostao ziv…I sad su teska vremena, ti imas jos vece obrazovanje od mene I vise si sveta prosla, a uz to oduvek si imala ‘zlatno srce’, ali znaj, deda te savetuje, ne odgovaraj ni na kakve ‘okolne provokacje’ kojih je oduvek bilo I bice ih u svim vremenima…Ne pokazuj ljudima iz okruzenja da znas mnogo sta ti ko radi ili je radio…I dalje se druzi sa svojim, kako ih ti zoves ‘najboljim prijateljima’, ali im ne otvaraj svoju dusu I ne poveravaj se na nacin kako si ti to vec od malena radial smatrajuci da su svi oko tebe-dobronamerni, plemeniti, covekoljubivi I da s’ obzirom da ti svima mislis I radis dobro I ONI tako cine…Svako ima cenu, poznajuci sredinu u kojoj se kreces, skoro da nema osobe koja te ne bi cak I za neke ‘sitne pare’ prodala… Neko bi to uradio I dzabe, cisto iz zavisti I pakosti koju celi zivot potajno gaji prema tebi I tvojoj harizmi…Bogu hvala, dobro si dete, nisi sklona porocima, dobro je da nikad nisi probala alkohol I slicne ‘droge’, sklona si  malo ‘zaljubljivanju’, ali I to ce proci sa godinama, razbices mnoge iluzije I po tom pitanju…Sreca, da si veoma ituitivni i intelektualni tip, radije se okreces knjizi, citanju, pisanju nego ‘bancenju po kafanama…’ I to te spasava, uvek ti je bistar mozak I ‘cista’ pamet, a ostalo ce vec doci sa godinama i iskustvom… Vazno je da si od ‘dobrog stofa’…Nisam ni ja bio ovoliko mudar u mladosti…I ne brini mnogo u zivotu…Sve se ‘skocka’ I dodje na svoje mesto… I ako nesto saznas sto te povredjuje od bliskih, skloni se, blago se distanciraj, ako vec neko treba da strada, nemoj ne daj Boze da ‘strada od tvoje ruke’…Da bi mirno I dobro zivela savest treba da ti bude mirna…A zivot je cudo…Zna tvoj deda jer je prosao ‘mnogo toga’…Svako, kad tad, mora da pokusa corbu koju je dugo ‘drugome zakuvavao’…SVE se TO vrati SVIMA, onako nenadano, kada se I ne sluti…Postoji u kosmosu ravnoteza…Deka ti, kao vojno lice ne zna mnogo o tim Bozanskim stvarima, moji stari su krisom slavili slavu I to je bilo sve…, ali zna o zivotnim stvarima, a I dan-danas u ovim godinama posle pola sata razgovora sa covekom mogu da mu odredim ‘specificnu tezinu’…”

Danas, posle decenije od kako je deka otiso negde ‘gore’, verovatno ni u raj ni u pakao, vec u neko ‘cistiliste duse’, ja cuvam uspomene na njega: klnjige, diplome, zahvalnice, medalje, odlikovanja…Najdraza mi je bronzana statua IKARUSA  sa urezanom posvetom koju je nekom prilikom dobio pred odlazak u penziju..Zahvaljujuci njemu nastavila sam da zivim u metropoli kao sto je Beograd I koji od srca volim…Mislila sam da emocije koje gajim prema rodnom Kragujevcu u kome sam odrasla I gde su mi se desavale najlepse stvari, kao I one koje osecam prema novozelandskom Oklandu gde su se desavale razne ‘carolije’ nikada vise necu moci da podelim sa nekim trecim gradom…Ali evo, i Beograd je polako, ali sigurno zadnjih par decenija zauzeo mesto na pijadestalu moje duse…

Cesto se setim dekinih, gore pomenutih saveta I nastavljam tom, vec uhodanom stazom mudrosti, po onoj narodnoj: “Cast svakome, veresija nikome” ili kako to jos bolje mudri NJegos objasnjava: “Spustavah se ja na vase uze, umalo se uze ne pretrze, od tada smo visi prijatelji, u glavu mi pamet uceraste..”

Kako pesma kaze: “Opet volim, opet srce, lupa, luduje…”

Tako odjednom, nenadano naidje osecaj koji ispunjava celo bice…I nista vam vise nije tako vazno.. I cesto ste u nekom stanju: ‘Dnevnog sanjarenja…’ Svakodnevne brige postaju manje, a unutrasnji dozivljaj veci I jaci…Poverenje, spokojstvo, harmonija…Neka ‘slatka strepnja’…Naravno uvek aktuelni Puskin: “Jutrom se budim s’ nadom u svesti da cu te tokom dana sresti…’ Onda shvatite da je ‘samo nebo granica’…Postajete jos ljubazniji, nezniji I popustljiviji prema svim ljudima… SVE prastate I razumete, nista vas vise ne ‘gadja’… U srcu nosite ‘pesmu’, a u ocima ‘zvezde’…Zato volim taj osecaj kad VOLIM…

“Jedan od najvećih užitaka leži u napetosti otkrivanja tajne. Pritom čak i nije važno je li tajna nešto fatalno što može uticati na sudbinu sveta i čovečanstva, ili je reč o sasvim maloj osobnoj, vezanoj za mikrokosmos pojedinca …Važan je značaj te tajne za najmanje dve suprotstavljene strane: za onog koji tu tajnu čuva i skriva, i za one koji su za otkrivanje te tajne vrlo zagriženo zainteresovani jer im možda, tako oni misle ili se paranoično u to sve više uveravaju, ona može uticati na život, i to do krajnje krajnosti, na samo njihovo postojanje….”

Tajne se cuvaju godinama, a otkrivaju slucajno I nenadano…Meni se pre par godina desilo da mi jedna starija osoba otkrije neke znacajne tajne par meseci pre nego sto je umrla…Tada sam bila zbunjena pripisujuci neke stvari masti te osobe…Kasnije sam obratila paznju na neke stvari na koje mi je ukazala I ukljucivsi malo logike, intiligencije koja mi nikada nije manjkala I urodjene intuicije, dosla sam do skockanog mozaika I resenja enigme…Odjednom mi je postalo SVE jasno, zasto, kako, u koje vreme I na kom mestu su se pojedine stvari desavale I da nista nije bilo slucajno ili bez razloga… Na zalost otkrivanje pomenute tajne je bacilo senku I na likove nekih, meni do tada veoma dragih ljudi iz bliskog okruzenja za koje sam godinama verovala da su mi naklonjeni i dobronamerni…Pokazalo se da je ‘put do pakla kat kad poplocan necijim ‘dobrim namerama’…’

Pomenuta starija osoba je osetila svoj kraj I na neki nacin tom pricom htela da se iskupi rekavsi izmedju ostalog: ‘Ti si veoma plemenita, vredna I postena osoba spremna svakome da pomogne, ali imas harizmu I jos sto-sta na cemu su ti mnogi godinama zavideli I zato su rado iskoristili priliku da se ukljuce u ‘igru’ o kojoj govori ova tajna…’

Za mene je bila velika dilema: STA POSLE TAKVIH SAZNANJA? S’ obzirom da ne zelim I ne umem da se svetim bilo kome nastavila sam isti stil zivota, ista druzenja, kretanje u istom krugu, kao I uvek dobronamerno, otvorenog srca, aki nesto opreznije…Drzala sam se one mudre izreke da treba cekati, a ‘zivot sam sve ljudima vrati…’ Pokazalo se da je bas tako…

Ja I dalje, kako pesnik kaze zivim isti zivot ‘miran, tih-nekad bacim kartu il napisem stih, stvari teku, uglavnom se drzim izvan njih..’

I dalje srecem iste ljude, prinudjena, htela-ne htela da participiram u istim igrama da bih opstala I za sada mi je dobro…Ne zalim se…Mozda bi mi bilo malo opustenije da mi pomenuta tajna nije otkrivena I predocena na vreme, vise bih se srcem ‘zaletala na vetrenjace’ misleci da je sve ‘kao slucajno’, a sada znam da nije, a u mnogim situacijama nije ni bilo…U mnogim trenucima nije bilo spontanosti, vec predumisljaja…Ali treba ziveti ‘otvorenog srca’, nikome ne cineci nista nazao…Tajne se uvek kad-tad doznaju, istine se otkriju, a covek ako stvarno ima vrline covecnoti nastavlja svoj put zadovoljan, uzdignute glave, ponosan na ono ljudsko u sebi sto ga je sprecilo da bilo koga povredi na bilo koji nacin…Najbolje je precutati, ne pokazavsi da je tajna otkrivena, a zivot je najbolji pisac I eto uskoro izuzetno napisanih romana sa happy-endom u kojjima dobro ipak pobedjuje…Ko razume, shvatice, a ima I o-ho, ho ‘bistrih’….

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom