zvezdano nebo

TAKMICENJE KAO 'AVANTURA'... :)

lana52 | 24 Septembar, 2020 12:45

To davno bese secam se ja…Jedna lepa skorasnja promocija jedne bivse ucenice me je podsetila na dogadjaj o kome pisem…Moj, sada vec tridesetogodisnji sin je imao  nepune dve godine…  Ja sam kao profesor radila u jednoj od najstarijih gimnazija u Srbiji, inace mojoj maticnoj…Naravno, cim sam pocela da radim kao nekadasnjem svom najboljem djaku direktor I grupa mojih starih profesora su mi prepustili mnogo toga: da budem predsednik strucnog aktiva, da predajem analizu specijalnom odeljenju talenata iz celog regiona, da budemrazredni staresina jednom od najboljih prirodnih odeljenja, cak I da vodim zapisnik Nastavnickog veca I td. Po principu: “To je nase djace, jedno od nase najbolje gimnazijske dece, ona moze sve…” ja cta cu onako ‘taze s’ fakulteta’ (diplomirala u 23. Godini) inace vredna I poslusna, u to vreme nista nisam odbijala, da ne bih razocarala svoje nekadasnje profesore koje sam veoma postovala I volela…Tako dodje I vreme da vodim grupu od nasih najboljih 4-5 ucenika na jedno Republicko takmicanje iz Kragujevca u Beograd...Ne bih sada imenovala te svoje predivne bivse ucenike, svi su odavno naucnici I veoma uspesni ljudi: jedna ucenica je kao redovni profesor skoro postal dekan fakulteta, jedan od njih je doktorirao u svojoj 21. Godini I vec duze predaje na Kolumbija univerzitetudruga ucenica je davno doktorirala racunarstvo u Berlinu, gde uspesno radi I zivi sa svojom porodicom… I td.

Zasto se ja, a nadam se I moji , pomenuti ucenici secamo jednog davnog takmicenja…Zato sto je to bila jedna ‘mala avantura’…Secam se da smo morali da poranimo I krenemo u 7 iz Kragujevca ‘Kompasovim’ turistickim autobusom koji je vozio neku grupu u Novi Sad… (Dogovor je bio da nas ostave na Auto-komandi I da se po podne oko 17 casova nadjemo na istom tom mestu-tako je dogovorio nas direktor…)

Ja, onako hronicno neispavana,  moje dete je bilo malo I nemirno, imala sam mnogo skolskih I drugih obaveza…I moj skoro decenijski brak je u to vreme vec ulazio u ‘krizu’…Tih godina nisam spavala duze od 4-5 sati nocu…Podjosmo u to ‘rano jutro’ …Suncano pre podne u Bg…Jedva nadjosmo gimnaziju na Banovom Brdu gde se odrzavalo takmicenje…Ja sam imala ideju da svratimo na sok I pecivo pre pocetka I ljubazno upitah jednog mladica u prolazu: “Izvinite da li ovde blizu postoji neki mlecni restoran…” Mladic je pogledao mene I moju grupu ucenika I smeseci se rekao: “ Ne znam, ja odavno vec ne pijem mleko…” Naravno moji ucenici su bili veoma ozbiljni I lepo vaspitani, tako da se nisu nasmejali…Ne nadjosmo pomenuti restoran I odosmo na takmicenje…Prvo sam ja cekala njih do 13 casova da zavrse, a zatim oni mene do 16 casova jer sam bila u komisiji za pregledanje..Bilo je tu I nagrada I mi onako umorni, ali zadovoljni kretosmo do Auto Komande da po prethodno pomenutom dogovoru cekamo Kompasov autobus iz Novog Sada da nas vrati u Kragujevac…I tada pocinje ‘avantura’…Bili smo tamo tacno u 17 casova, stojimo, izvirujemo u nadi da ce se bus pojaviti, a njega nema…Tada nije bilo mobilnih telefona…Prodje 18 casova, busa nema…Ja, vec pomalno nervozna, cupkam u nekim ‘stiklicama’, a ucenici me smiruju: ‘nemojte da brinete profesorka, sad ce bus da naidje…” Tada ugledah preko puta telefonsku govornicu I srecom, setih se da je jedna od ucenica cerka direktora nase gimnazije, skupismo sitnis za govornicu I poslasmo je da zove svog tatu kuci I pita sta da radimo..Ona se vrati iz govornice sa ohrabrujucim vestima: “profesorka, tata je rekao da oni nas sigurno ne bi zaboravili, da stojimo I cekamo, naici ce…” Vec vise od dva sata stojimo, popamtismo I registracije svih buseva koji su prosli Auto Komandu, a naseg nema…Onda, odjednom oko 19.30 pojavi se nas bus…Veliko izvinjenje sto cekamo vec dva I po sata, Kompasov vodic u isprljanim pantalonama objasnjava da im je na putu od Novog Sada ka Beogradu pukla guma I morali su da nadju obliznju garazu, pa da menjaju gumu I sve sto ide uz to…Jos smo vremenski dobro I prosli…Smirismo se I kretosmo…Stizemo u Kg nesto posle 21. Casa da bi mi jedan od ucenika  (onaj koga gore pomenuh da sada predaje na univerzitetu u Americi) prisao I rekao: “Profesorka, ja sam izgubio poslednji autobus za Knic (malo mesto blizu Kg), pa cu ostati do ujutru da spavam kod druga…” Ja mu rekoh: “Molim te, javi roditeljima, a kad se smestis kod druga, evo ti moj kucni telefon javi I meni da ne brinem…” Rastadosmo se na stanici, umorni I puni ‘anegdota’ koje smo usput pricali…

Dodjoh kuci misleci da su brige prosle…Oko deset zazvoni telefon, moj tadasnji suprug mi rece da mi se pomenuti ucenik javio da je kod druga…Pomislih, dobro je vreme je za odmor, radi se ujutru… Oko ponoci zvoni telefon..Moje dvogodisnje dete, tek zaspalo probudi se…Suprug rece: ‘Ja se ne javljan u ovo vreme, to mora da je za tebe..’   Ja se javih onako sanjiva I cuh glas svog nekadasnjeg profesora filozofije, a tadasnjeg direktora: “Tebi se jedan ucenik izgubio, sad su me zvali njegovi roditelji, nije im se javio, a nije se vratio u Knic…” Poceh da smirujem direktora da je sve u redu, da nazove pomenute roditelje I da kaze da smo se zadrzali I da je ostao da spava kod druga u Kragujevcu…

Tako se zavrsi nase putovanje…Iako je proslo mnogo vremena, jos se ponekad setimo jednog takmicenja u vreme ‘bez mobilnih telefona’, eh kako to bese….

 

 

 

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb