zvezdano nebo

HVALA SVIMA...

lana52 | 10 Septembar, 2020 08:06

Najturbulentniji deo mog zivota odvijao se na dalekom Novom Zelandu u stilu: “…burne su mi zlato, ove tridesete…”.

Imala sam 32 godine kada sam se razvela posle 12 godina braka (mnogi misle ne ‘mojom krivicom’, a ja opet odgovorim pesmom: ‘zar je vazno ko je kriv, kad se sve to desi…’ )

U strasnoj zelji da predajem na engleskom u NZ srednjim skolama upisala sam postdiplomske studije da bih dosla do tamosnje nastavnicke licence koju sam I dobila posle dvogodisnje borbe, nespavanja I po 48 sati, gubljenja tezine, egzistencijalne bitke u kojoj sam morala da pobedim radeci uporedo sa studijama I po dva tzv. part-time posla…Dete mi je bilo predskolac koji je provodio deo vremena kod mene, a deo kod tate I macehe…Najvise me je mucio ‘broken english’ sa kojim sam u svojoj tridesetoj godini stigla na Zeland..Moja desetka sa fakulteta iz ruskog jezika tamo nista nije znacila…

Ali kako se obicno kaze za neki tezak period: ‘I to ce proci’, I moj gore opisani dvogodisnji period je prosao I doslo je neko bolje vreme kada sam dobila licencu da predajem, stalan posao, usavrsila znanje engleskog, upoznala jednog predivnog Kevina koji mi je pomogao da narednih cetiri godine bude skoro ‘bajkovito’ I tako dalje I tako blize…

Medjutim, u teskom periodu kao sto je moj gore-opisani najvise se pamte ljudi iz okruzenja vise oni koji su pomogli nego oni koji su odmogli… A bilo je I onih koji su me duze poznavali I distancirali su se uz pakosne opaske: ‘Sta joj fali, mlada je, lepa, slobodna, a I dete nije sve vreme kod nje…’ A bilo je I onih drugih koji su me krace poznavali, a pruzil ‘ruku prijateljstva’ I dosta pomogli…I to se pamti… To su pravi ljudi koji ti se nadju ‘u nevolju’ ne ocekujuci nikakvu protivuslugu, cak ni zahvalnost..Ja se I danas nasalim I kazem, opet pesmom: “…Gde si bio kad sam bila NIKO…”

Jedan od ljudi iz te plemenite I cestite grupe koja mi je bezuslovno pomagala je bio I moj mentor na postdiplomskim studijama-erudita, jedan od pet eksperata u svetu za psihologiju izucavanja prirodnih nauka….Naravno da je osim prirodnih nauka odlicno poznavao I filozofiju I psihologiju…Cenio je moj trud I upornost da se sa nesavrsenim engleskim uhvatim u kostac sa pisanjem eseja od 4-5 000 reci I da posle kraceg perioda udjem u njihove srednje skole da predajem u multinacionalnim razredima gde je bilo po cetrdesetak ucenika skoro svih nacija I rasa sveta: Polinezani, Maori, Azijati, Afro--Aameikanci, Latino-Amerikanci, nesto manje ucenika doseljenih iz evropskih drzava u kome su prednjacili Danci I Holandjani I naravno jedan veci procenat ‘belih’ Novozelandjana-ucenika koji su pohadjali drzavne skole jer porodice nisu mogle da im priuste nastavu u privatnim koledzima koji su takodje bili rasprostranjeni… Moj mentor je savetovao: ‘Bolje je da nastavite usavrsavanje I bavite se istrazivanjem u obrazovanju…Tako krhki, sa takvim engleskim kad udjete u ovdasnje drzavne srednje skole ‘pojesce vas za dorucak’…Ja sam odgovorila u stilu: ‘Uci cu ja u te skole kao profesor, a ko god je probao da me pojede zagrcnuo se na pola I preseo mu je pokusaj…Nije sa mnom lako..’ Onda se I on nasalio: “To da sa Vama nije lako I sam sam iskusio…”

Prethodno sam pomenula jer sam se setila jednog od mnogobrjnih citata mog mentora…Jednom prilikom tokom jednocasovnih konsultacija za izradu eseja vise nisam znala da li sva ta filozofija, psihologija, deljenje na paragrafe koje on forsira ili moj napor da sve sto zelim da pitam I kazem izgovorim ne samo gramaticki pravilno sto mi je ‘islo’ nego sa dobrim akcentom koji mi nije ‘isao’ I koji mi je cesto korigovao tako da sam se ponekad osecala kao da smo akteri nekog naucnog ‘Pigmaliona’, vec mi je onako umornoj svega bilo dosta I rekla sam: ‘Ne znam da li imam vise snage za dalje, ponestaje mi snova, a I bliski ljudi oko mene su me samo povredjivali I izdavali…’ Tada je mentor izgovorio jedan od citata (a znao ih je na stotine I cesto koristio) “I thank all those who laughed at my dreams;
You have inspired my imagination…” (P. Coelho) I nastavio: ‘Pronadjite u biblioteci I procitajte celi tekst “Hvala svima” Koelja, pomoci ce Vam da ne odustanete I posle nekoliko godina kao uspesna osoba bicete istinski u stanju da se SVIMA o kojima sada mislite obratite njegovim recima…

Tada sam se prvi put srela sa pomenutim Koeljovim tekstom I vracala mu se mnogo puta….Sada kada sumiram rezultate svojih zivotnih bitaka bilo je Bogu hvala vise pobeda nego poraza I ja ponosno mogu da citiram Koelja u celini:

“Hvala svima koji su se smejali mojim snovima,
vi ste inspirisali moju maštu.
Hvala svima koji su želeli da me stegnu u svoje šeme,
oni su me naučili kolika je vrednost slobode.
Hvala svima koji su me lagali,
vi ste mi pokazali snagu istine.
Hvala svima koji nisu verovali u mene,
vi ste od mene očekivali da pomerim planine.
Hvala svima koji ste me otpisali,
vi ste podstaknuli moju hrabrost.
Hvala svima koji ste me napustili,
vi ste mi dali prostora da stvaram.
Hvala svima koji ste me izdali i zloupotrebili,
vi ste me pretvorili u pobednika.

Hvala svima koji ste me povredili,
vi ste me naučili da rastem u svom bolu.
I važnije od svega toga, hvala svima
koji me vole takvog kakav sam,
oni mi daju snagu da živim.”

Eto, jos jednom I dan-danas aktuelno: “HVALA SVIMA”