zvezdano nebo

KRATKA PRIČA IZ PARIZA

lana52 | 17 April, 2021 12:30

Sabrina I Filip su sredovečni par koji vec duze živi zajedno u jednom lepom I zelenom predgradju Pariza.

Oboje su poznati u pariskim umetnickim krigovima, Sabrina kao scenarista, a Filip kao akademski slikar. Ovo je priča o njima...

Sabrina razdragano utrcava u Filipov atelje, I skoro da ne primecuje paletu raskosnih boja gde se tirkizno plava preklapa sa purpurnom, a suncano zuta preliva pored krvavo crvene I sve zajedno stapaju u mesavinu boje pomorandze I boje vina upravo donesenog iz Bordoa.

Filip, smireno podize pogled sa platna I drzeci kičicu u levoj ruci upita glasom coveka koji je mnogo toga prosao I koji tako dobro vec poznaje I razume Sabrinu, čak I kako diše: ‘Nešto se posebno dogodilo?’

Sabrina, vidno uzbudjena I srećna kaže: ‘Moj scenario za onu dramu od četiri čina za koju si govorio da je isuvise intimna je dobio prvu nagradu na javnom drzavnom konkursu I po njemu ce se snimati film…’

Filip, sa tipicnim poluosmehom čoveka koga nista ne moze ‘uzdrmati’ u umetnickom radu odgovori: ‘Lep dogadjaj, Sabrina, pričaj - slikam, ali slušam…’

Sabrina reče da zeli da ga podseti da svaki čin pocinje po jednim dogadjajem koji se desio u vremenu kada su se oni tek upoznavali I isprica sledecu priču:

Početak prvog čina:

Januarska noć. Pariz , velicanstveno okicen, šljašti glamurom Božićnih ukrasa koji se predivno uklapaju u menjanje raznobojnih svetala Ajfelove kule. Posle jedne umetnicke izlozbe, drustvo se okupilo da proslavi uspeh u jednom bistrou u okolini Sorbone. Majkl (lik inspirisan Filipom) sedi sa nekoliko umetnika u uglu I slusa razgovor prisutnih, odlutao negde u mislima…Ela (lik inspirisan Sabrinom) sa svojim drustvom veselo ćaska u suprotnom delu bistroa…Kao I obicno, ona puno priča a nekoliko mladjih koleginica I kolega iz filmskog studija sa kojima dugo saradjuje ‘upija’ njene priče o svetskim desavanjima. Pred ponoc se realizuje necija ideja da spoje stolove sa tihim društvom od nekoliko muskaraca koji ispijaju šampanjac u suprotnom ‘ ćosku’ u kome se nalazio Majkl I koga Ela tek upoznaje… U narednih par sati do ‘fajronta’, Ela dozivljava prosvetljenje, zaljubljuje se ‘na prvi pogled’ u stilu stihova: ‘Poznala sam te kad sneg se topi I ostavlja trag …I znadoh da ces biti mi drag…’ Svesna postojece situacije dvoje ljudi u zrelim godinama(saznaje da je Majkl petnaestak godina stariji od nje, a izgledao je mnogo mladje) sa svojim obavezama I razlicitim zivotnim putevima, srdacno se pozdravlja u neko ‘gluvo doba noći’ I bezi prvi put od njega u uverenju da bi produzavanje ovog lepog, ali bezperspektivnog kontakta bilo uzaludno… Beži, ali ne zaboravlja taj čarobni sjaj u njegovim očima….

Početak drugog čina:

Sticajem okolnosti posle vise od pola godine zivotni putevi Ele I Majkla se ponovo ukrstaju…Provode zajedno vise od polovine jednog suncanog, zlatnog oktobarskog dana…Tada se bolje upoznaju, saznaju dosta jedno o drugome, obecavaju da ce ostati u prepisci, ali Ela jos vise uplašena I jos vise zaljubljena beži od njega, od sebe, od tog magičnog fluida koji se produzava, beži drugi put…

Početak trećeg čina:

Proslo je skoro dve godine od predjasnjeg susreta…Ela I Majkl u medjuvremenu razmenjuju uctive I ljubazne poruke u prepisci I opet sticajem poslovnih okolnosti vidjaju se u toku jednog zimskog vikenda u jednom manjem mestu stotinu kilometra daleko od Pariza koje je inace Elino rodno mesto, a Majkl je tu proveo svoje davne vojničke dane…Iako je prizeljkivala taj susret, u trenucima kada od Majkla dobija emotivnu povratnu informaciju, ponovo okruzena delom drustva koje je bilo prisutno kad su se upoznavali, Ela opet radi protiv svojih emocija I zelja I beži treci put…U toku tog vikenda se vise upoznala sa Majklovim akademskim radom tj. slikama I portretima koji se vec nalaze u katalozima mnogih svetskih galerija…

Početak četvrtog čina:

Dugo se Ela borila sa sopstvenom emocijom I zaljubljenoscu...Jedno vreme su utišali prepisku..Vesto je izbegavala mesta na kojima je postojala mogucnost da se sretnu..Na velikim izlozbenim prostorima posecivala je izlozbe drugih slikara sa kojima je bila iskljucivo u prijateljskim relacijama I koji je emotivno nikada nisu zanimali, a ‘sobe’ sa Majklovim platnima je u strepnji od ponovnog susreta sa njim zaobilazila…Ali desilo se jednog februarskog po podneva, kazu da nista nije slucajno, ali recimo da je ovog puta bilo slucajno u galeriji u kojoj je Majkl cesto izlagao, opet je nekako ‘naletela’ na njega, srdacno je pozdravio, zamolio da saceka u holu I da ce se brzo vratiti, ponovo imao taj fantasticni sjaj u ocima, a Ela ponovo uplasena I neisgurna u ono sta zpravo zeli nije sacekala nego je bukvalnno fizicki otrcala, tj. pobegla iz galerije I ovaj put…Beži četvrti put, od sebe, od Majkla, od emocije…

EPILOG: Ela je konačno shvatila da se od sopstvene emocije ne moze pobeći. Kada se nešto rodi u srcu teško je izbaciti ga iz glave. I dalje zaljubljena u Majkla (nikad to nije prestajala da bude od trenutka kad ga je upoznala) odlučila je da sa njim obnovi kontakt. Sve ostalo je istorija.

Sabrina je zavrsila svoju pricu zadihano: ‘I šta kazeš?’-obratila se Filipu koji je odgovorio na onaj svoj znalački, a uvek tihi, kulturni I nenametljivi način, kakav je i sam bio: ‘Šta reći… ? Najbolji je epilog. ‘

S’obzirom da se radnja ove kratke priče desava u Parizu (likovi su izmišljeni, svaka sličnost sa bilo kim iz stvarnog života je slučajna) u pozadini bi prijatno bilo cuti zvuke neke francuske šansone, npr. cuvene ( Édith Piaf ) kao sto je sledeca: (engleska verzija) :

“Sing, sing my nights of love

If you can, sing happiness

Also sing all the words of love…”

Edith Piaf - Chante-Moi (English Version)