zvezdano nebo

FORMALNO ILI NEFORMALNO...

lana52 | 11 April, 2021 10:30

U ovim lepim, suncanim danima, kada smo zbog pandemije limitirani u mnogo cemu, a narocito izlascima I putovanjima, vise vremena provodimo u svojim ‘dvoristima’, pa samim tim I sa tzv. komšilukom (turcizam u srpskom jeziku). (U jednom od leksikona ovaj pojam se šaljivo opisuje: “Komšinica uvek živi u kući do tvoje ili u kući koja je blizu tvoje. Koincidencija? Ne! Komšinica je, po svemu sudeći, elementarni agent obaveštajne mreže sela. Neumorni terenski operativac. Gazi nečujno u cipelama, tzv. ‘šunjalicama’. Čuje sve. Vidi sve. Zna sve. O svakome. …I “sve joj je jasno”. Komšinice se i međusobno nazivaju komšinica. Ženu koja (još) nije asimilirana u informacijsko-obaveštajnu mrežu nazivamo suseda.” Tako I moja malenkost godinama posmatrana kao ‘ekscentricna intelektualka’ koja se ljubazno javljala susedima, ne socijalizujuci se ni sa kim, pamteci iz kurtoazije imena njihove dečice, mazeci u prolazu njihove labradore I sl. ( ne hajuci za usputne komentare dokonih komsinica u stilu: ‘Lepa, obrazovana, ljubazna, a neobicna žena, uglavnom sama, sta mislis dal ima nekog…’, dok druga ikusnija u procenama odgovara: ‘Ma ćuti, slatka moja, prošla je ona I sito I rešeto… a čula sam da ima nekog iz Novog Sada…’), kako poceh moja malenkost od susede postade komšinica.

Ziveci I radeci skoro deceniju na Novom Zelandu, navikla sam na tzv. ‘small talk’, tj. kratki razgovor u prolazu. Tako, skoro prolazeci kroz nasu ‘avliju’ videh jednog gospodina sa simpaticnim prezimenom koje asocira na zivot I ja, navikla da se ljubazno javljam njegovoj priajatnoj supruzi, snaji sa malim unucetom, tj. celoj familiji zastadoh u kratkoj konverzaciji I tu nastade mali nesporazum jer se nekako, ni sama ne znam kako, dotakosmo sta ko od nas ima…Meni, kao bivsem ‘vunderkindu’ I djaku generacije na svim nivoima, prvo pade na pamett sta ko ima od skolskih diploma I poceh da ‘recitujem’ rezime svoje biografije, u stilu ‘diplomirala u 23. Godini’, magistrirala na Novom Zelandu sa licencom da predaje u zemljama Komonvelta itako dalje, i tako blize, a doticni komsija je verovatno mislio na nekretnine jer njihova porodica ima u nasem dvoristu tri stana, troja kola I sl. pa pomenu neke investitore, ali ‘pocrvene’ na temu obrazovanja I postavi pitanje: ‘Mislite na formalno ili neformalno obazovanje..?’ Ja se I tu ne dah zbuniti, pa doodah: ‘Pa, dobro izucila sam I ja par tih svetkih ‘mangupskih skola’, ako to ubrajate u neformalno obrazovanje, ali nisam bas najbolja u tome, ipak bih se drzala formalnog obrazovanja… I tu se razidjosmo, on nastavi kao I obicno da nesto čeprka po bašti naseg dvorista I ‘snima’ ko prolazi, dolazi, odlazi, (vredan neki čovek, u bilo koje doba dana ili noći da izadjem on je tu i nesto raducka , svaka čast ), a ja nastavih u svom stilu pesnikinje I vecite sanjarke da hodam sunčanom stranom ulice I da razmisljam sta li se sada radi u Vojvodini, udaljenoj kilometrima, a u srcu bliskoj, mislim dal su tamo cvetali suncokreti…

Tako dodjosmo do formalnog I neformalnog….

Ako nastavim u prethodnom stilu: formalno sam tu, stojim čvrsto na nogama I posmatram lepote našeg divno uredjenog dvorišta, a neformalno ‘plutam’ negde po poljima suncokreta u stilu pesme: ‘Mesto za dvoje’ :

Letu Štuke - Mjesto za dvoje (Belgrade Beer Fest)