zvezdano nebo

THE TALL POPPY SYNDROME...

lana52 | 30 Septembar, 2018 18:33

“The tall poppy syndrome describes aspects of a culture where people of high status are resented, attacked, cut down, strung up or criticized because they have been classified as superior to their peers. The term has been used in cultures of the English-speaking world.”

Kada bi se parafrazirao gore navedeni pasos dalo bi se tumacenje tzv. ‘ sindroma isuvise visokog maka’ u polju koji se obicno isece da bi se poravnao sa ostalima…Objasnjava se socijalna pojava da superiornost I isticanje nisu omiljeni…Ja sam ovu englesku frazu prvi put cula na NZ od svog mentora na magistarskim studijama kao preporuku da se na strucnim skupovima gde se diskutuje o prirodnim naukama ne isticem poznavanjem poezije, filozofije, stranih jezika etc. jer bi to moglo da izazove ‘pritajenu netrpeljivost’ drugih ucesnika koji nemaju tako siroko obrazovanje…To upozorenje me je zacudilo… Pa ja sam do svoje tridesete godine (smatram da dotle covek sto nauci-nauci, ostalo je odrzavanje, produzavanje I mala nadgradnja intelekta), verovala da je svestrano obrazovanje jedan od najvaznijih atributa jedne osobe…Naravno treba biti plemenit I dobronameran ali poznavati samo jednu oblast, pa makar I vrhunski za mene je odraz duhovnog siromastva…(Uvek se setim Cehova: ‘Na coveku treba da je lepo SVE; I lice, I odelo, I misli, I dusa’)

Ja se nisam osvrtala na upozorenja o ‘sindromu visokog maka’…..(kao ni na mnoga druga upozorenja mudrih ljudi..) I dalje sam u diskusijama osim tema iz prirodnih nauka ukljucivala I filozofe, npr. ‘Kantovu kritiku cistoga uma’, poeziju uz citiranje stotine stihova razlicitih pesnika etc.(Kad je trebala da se plati cena pomenute neposlusnosti uvek sam sve placala I tri puta vise nego sto vredi…) Pa I dan - danas kada vidim da zena u drustvu okrece sopstveno prstenje podsetim je da je to u casovima svojih unutrasnjih preispitivanja cinila Ana Karenjina ili ako se pomene migracija setim se Crnjanskog I pocetka Seoba: ‘beskrajni plavi krug, u njemu zvezda…’Naravno da su mi omiljene neke arije iz Mocartovih I Subertovih kompozicija ali mi nisu strane ni ruske narodne pesme poput: ‘Oci cernie…’ ili francunske sansone I italijanske kancone,mada u slobodno vreme slusam najvise starije engleske melodije, poput Sinatrine: ‘My way’ I sl.

Dok sam zivela u Oklandu posecivala sam neke Sekspirove predstave na starom engleskom jeziku, ali sam sa kolegama iz skole u kojoj sam predavala odlazila na neke avangardne mjuzikle…Naravno podrazumevalo se da sam obisla I tradcionalno maorsko selo (Marae) I upoznala se sa nekim njihovim obicajuima s’ obzirom da sam imala znacajan procenat maorskih ucenika…Neke kolege iz Azije su me upoznali sa Budizmom koji je dosta rasprostranjen u njihovim zemljama….Bibliju sam citala I na engleskom…

U Parizu sam satima obilazila Luvr, a u Firenci galeriju ‘Ufici’ odusevljavajuci se tamosnjim slikama…U Madridu me je fascinirala korida I odnos starosedioca prema njoj, jednostavno kao kad mi posmatramo kosarkasku utakmicu, bez osecaja koje izaziva potencijalno ubistvo bika ili cak toreadora…U Pragu me je odusevio jednostavni zivotni stil Ceha u stilu: ‘Pa, dobro, ne znam, nije vazno, ima vremena…’Na Siciliji mi se dopala dobrodusnost mestana koji se na pomenu mafije samo osmehnu I odmahnu rukom… Na Havajima sam kod starosedeoca primetila mnogo slicnosti sa Maorskim obicajima, s’ obzirom da oba naroda imaju polinezanske korene…

U toku skolovanja kao odlicam djak matematickog smera (da vise ne pominjem ono ‘djak generacije’ jer ‘bode oci’) smatrala sam da je sasvim u redu osvajati nagrade osim na prirodnim I na literarnim, jezickim, atletskim takmicenjima etc.…U ranijim razredima sam izucavala sviranje jednog instrumenta…

Nista ne zameram drugim ljudima…Znam da odlican hirurg ne mora da poznaje Dostojevskog, da izuzetni univerzitetski professor matematike ne mora da poznaje vise stranih jezika, da uspesni novinar ne mora da se seca resavanja linearne jednacine I sl. Svako moze da bude veoma uspesan u svojoj struci na svoj nacin… Ali pustite mene I ljude slicne meni (‘ SIMILIS SIMILI GAYDET’) da zivimo mirno na nasoj poljani, a da nas ne ‘seku’...Mada kod ljudi moje ‘fele’ nema bojazni, mi se pomocu intelekta, intuicije I kojecega-jos uvek ponovo regenerisemo poput ptice Feniks koja to cini iz pepela…I gde god pogledamo vidimo da je nebo cisto I azurno i da se sunce ponovo radja…Svetlost I samo svetlost…