zvezdano nebo

KAKO JE...

lana52 | 27 Septembar, 2018 10:57

Nekada…(Once upone time…) kao dobro dete I djak verovala sam da imam mnogo prijatelja…Volela sam svoje vrsnjake, pomagala im u izradi skolskih radova I cinilo mi se da sam bila omiljena medju njima… Kasnije kada sam diplomirala I pocela da radim u svojoj maticnoj gimnaziji, pre tridesetak godina iako sam imala vecu familiju, brak, malo dete… cinilo mi se da sam omiljena medju ucenicima I kolegama I bezuslovno sam im verovala I volela ih iz dubine srca…Onda je dosla selidba u jednu daleku prekookeansku drzavu, gde mi se sto-sta desavalo, ali sam I dalje volela ljude I sklapala nova prijateljstva…Povratak u domovinu me je radovao jer sam smatrala da ‘vamo medju svojima’ mogu da otvorim dusu I familiji, komsiluku, drugaricama, kumovima, kolegama….etc. mogu iskreno I detajlno da na pitanje: ‘KAKO JE ?’ odgovaram dugim monolozima ispunjenim emocijama I unutrasnjim previranjima…I cinila sam tako jedno duze vreme….A onda slucajno, nepripremljeno, kako to obicno u zivotu biva dosla sam do nekih istina I saznanja I povukla se…Nije bas u stilu DJure Jaksica koji pise mrtvoj majci lament, a ona mu kaze: ‘Medju svojima si, medju ljudima…’, a on odgovara: ‘A zlo je majko, biti medj njima….’

I dalje sam altruista, volim ljude, zelim da pomognem ako mogu, nikad ne pakostim I ne svetim se (ostavljam sve’ kosmickim silama’), ali se doza poverenja smanjila….I dalje imam pozitivne misli I zelim dobro svim ljudima nezavisno od nacije, izgleda, obrazovanja, uzrasta, religioznog, seksualnog, politickog ili bilo kog drugog opredeljenja…Samo mi ponekad njihove dobre namere prema meni nisu bas najjasnije po izreci: ‘Put do pakla je poplocan dobrim namerama..’ Zato na pitanje: ‘Kako je?’ sa osmehom odgovaram: ‘Odlicno’ (naravno kao nekadasnji djak generacije I vukovac navikla sam na ocenu stanja: ‘odlican 5’…ha, ha)

Vise me iskreno ne zanima sta mnogi oko mene misle, cak I ljudi za koje se pretpostavlja da smo po necemu veoma bliski, a kamoli ostali…Vazno mi je sta ja mislim o sebi I kako se ja osecam u sopstvenoj kozi, a to je, za sada, Bogu hvala: ‘odlicno’…Naravno da me ispunjava sopstveni stil zivota, da nije tako ja bih ga menjala….Nisam od onih koji vole italijansku hranu, a godinama posecuju kineski restoran…Radi promena koje pozelim bila sam spremna da nekoliko puta letim po dvadesetak hiljada kilometara I ‘prelecem okeane, brda I doline…’ Za sada sam ‘content’, otvorena za manje promene, ali ne po cenu gubljenja licnog integriteta I unutrasnje harmonije…

Volela bih da svi ljudi oko mene (nezavisno od njihovog stava prema meni) budu zdravi, srecni, zadovoljni…Jedino sto I svom tzv. bliskom okruzenju nemam zelje I potrebe da objasnjavam svoja stanja, jednostavno se zaustavim na: ‘Odlicno sam.’ Nekada, doduse sve redje, pomislim u stilu one pesme: “Sto me sad pitate kako je, sto niste pitali ranije, sto niste gleali znakove kraj puta, sad vise nisam ni tuzna ni ljuta, svejedno je…’ I dalje osecam altruizam, plemenitost, covekoljublje, dobronamernost, ali I opaska: ‘Dok su neki shvatili da ne mogu bez mene, ja sam shvatila da ja mogu bez njih…’ I to da ovako bez ‘tih I onih’ funkcionisem veoma dobro tj. odlicno…..