zvezdano nebo

Surferi tu dolaze kao na hodočašće....

lana52 | 13 Oktobar, 2017 10:49

Putopis moje prijateljice sa Novog Zelanda koji je Politika objavila podstakao me je da evociram uspomene iz te egzoticne zemlje u kojoj sam duze zivela...

" Plaže, divne i čiste, gotovo netaknute u svojoj prirodnosti i lepoti. Svaka je pomalo drugačija, bar za nijansu, a neke su drastično različite. Jedne deluju pitomo, a druge divlje. Na zapadnoj obali Novog Zelanda su uglavnom divlje.

Kada sam prvi put ugledala jednu takvu koja se zove Piha, imala sam asocijaciju na grotlo Danteovog „Pakla”. Taj dan je bio poseban za hrabre plivače na pomamnim Pihinim talasima. Surferi tu dolaze kao na hodočašće, kad su talasi najveći i najuzburkaniji. To im povećava nivo adrenalina i takvom užitku ne mogu da odole.

Pesak može biti od gotovo čiste bele boje, do potpuno crne. Na Muruvaj plaži je crni, svetluca, ali strašno peče, mnogo više privlači sunce zbog tamne boje. Jedino na njega nisam mogla stati usred podneva bosom nogom.

Neke plaže su tako divne, sa sitnim peskom u svim nijansama, od ekstremno svetle do već pomenute crne boje peska, a druge znaju biti stenovite, opet sa najrazličitijim oblicima stena. One su izazov da se po njima uspinje i istražuje...."

I sama sam se setila predivnih plaza u okolini Whangarea malog mesta na samom severu ostrva u kome sam provela mesec dana ziveci u skolskom internatu jedne ondasnje srednje skole u sklopu svoje profesionalne nastavnicke prakse (Da bih dobila NZ nastavnicku licencu morala sam da zavrsim postdiplomske studije i steknem NZ masters diplomu u srednjoskolskom obrazovanju..Studije su imale naizmenicne cikluse teorijskih predavanja i obavljanja profesionalne prakse u okviru koje sam u pojedinim skolama po nekoliko sedmica pratila nastavu njihovih nastavnika, a zatim i sama drzala nastavu u poslednjoj sedmici koju su ocenjivali moji profesori sa koledza koji je ovaj program sprovodio... )

Tako me je jedna od poslednjih 'praksi' dovela do pomenutih Whangarea...Bila sam odusevljena srdacnim prijemom i gostoprimstvom direktora skole i celog kolektiva...Za razliku od Oklanda koji je metropola i gde se stranci srecu 'na svakom koraku' u ovom malom mestu oni su 'retka pojava'... Strepela sam da li ce mala, prilicno konzervativna sredina prihvatiti osobu koja dolazi sa drugog, njima uglavnom nepoznatog kraja sveta... Pruzili su mi ne samo materjalnu podrsku (smestaj i ishranu) vec i moralnu podrsku, tako da sam upoznajuci njihov obrazovni sistem i sama postajala deo njega... Nisu imali predrasude, iskreni, topli, puni razumervanja...Koleginica cije sam casove u pocetku pratila me je jedne veceri ugostila u svojoj kuci upoznavsi me sa svojim suprugom i decom u zelji da vidim kako izgleda jedna mala NZ farma na kojoj su oni ziveli...Bila su to lepa iskustva... Djaci su saradjivali, mada sam im u pocetku bila veoma interesantna i postavljali su dosta pitanja o mom poreklu.....Cula sam da jedni drugima objasnjavaju: 'Miss dolazi iz Evrope, zato se tako lepo oblaci..' (inace oni su nosili uniforme). Nekoliko punoletnih mladica, stipendista vlade Bruneja koji su bili ucenici zavrsnog razreda su me jedan vikend odvezli do Oklanda da bih za tih mesec dana provela par dana sa svojim sinom koji je zbog svoje, tada osnovne skole u to vreme tamo boravio...

Bila su to lepa profesionalna iskustva, ali i upoznavanje sa Novozelandskom kulturom...Posetila sam Maorsko selo (Marae) i upoznala se sa nekim njihovim obicajima...Prisustvovala sam ragbi utakmici gde se na pocetku izvodi ratnicki ples 'haka'... Na pitanje sta odredjeni gestovi i pokreti znace, npr. 'isplazeni jezik' njihov trener mi je objasnio da je to bila davna pretnja neprijatelju, jos iz hanibalskog vremena da bi mogao da bude pojeden... Ja sam mu objasnila da mi imamo izreku u Srbiji: 'Ma sta mi moze, me moze da me pojede, nisam za jelo...' na sta je on odgovorio: 'Ne brinite, vi ste ovde prijatelj, a za prijatelje smo spremni sve da ucinimo...' Nekoliko godina posle, kada je bilo bombardovanje Srbije prijatelji iz Whangarea su se setili mene, (ja sam vec duze radila u jednoj gimnaziji u drugom gradu) zvali telefonom i slali telegrame: 'Zao nam je, uz tebe smo i tvoj narod..'

Ganula me je prijatnost i dobronamernost ljudi sa drugog kraja sveta, iz potpuno drugacije kulture...Nikada nisam osetila zlobu ili pakost, samo naklonost i zelju da se pomogne...

U naslovu sam rekla: 'Surferi tu dolaze kao na hodocasce...' zato sto sam se tada osecala kao surfer na uzburkanom okeanu zivota (u stilu one decje pesmice: 'covek je kao na moru ladja koju od bure cuva samo cvrsta gradja'...) Sreca je da su mi mnogi pomogli da odlicno savladam te surfersko-zivotne vestine... Naravno tu su i neki dragi prijatelji-Nz budisti, ali o tome vise u mojoj nedovrsenoj knjizi putopisa koju pocinjem onom poznatom anegdotom o desetogodisnjem decaku i starijem coveku kome bi mogao taj decak da bude unuk....Na pitanje: 'Sta je najvaznije u zivotu?' covek odgovara: 'Najvaznije je kad dodjes u moje godine da imas o cemu da pricas...' Tako bih i ja kao Seherezada iz 1001 noci mogla da ispricam hiljade svojih zivotnih prica...Svaka od tih prica u meni pobudi neko posebno osecanje ili secanje, svaka ima svoju boju, miris, zvuk...i pouku...Sve se pouke svode na onu dobro poznatu: 'Neko to od gore vidi sve...', mada bi moglo da se doda jos nekoliko:

-'Budi dobar i plemenit jer se dobrota najvise isplati...(neko je u literaturi rekao: 'Samo dobar covek je psihicki zdrav covek...')

-''Ne zali za onim sto je proslo i ne strepi zbog onog sto jos nije doslo..." (uvek se kockice 'skockaju' kako treba, ima ko o tome brine...)