zvezdano nebo

ZMIJA IMA NOGE...

lana52 | 15 Oktobar, 2017 09:54

 Nedavno mi je 26-godisnji sin koji zivi i radi u Australiji poslao fotografiju zmije duge oko 3 metra i teske oko 10 kilograma koju je uhvatio i vratio u sumu... Gledajuci pomenutu fotografiju setih se krilatice: 'Zmija ima noge, al' ih vesto krije ko ti mnogo laska, prijatelj ti nije...' i tako poceh da razmisljam o prijateljima i prijateljstvu...

Mnogi mudri ljudi su pisali o pomenutom fenomenu... Dr Jerotic kaze da covek tokom zivota,( a njegov je stvarno dug) moze da ima najvise 2-3 prijatelja, a mozda i manje...Dobrica Cosic dozvoljava sebi slobodu da u svojoj knjizi: 'Prijatelji' opisuje vise ljudi, ali sa napomenom da je sa nekima iz nekih razloga prekidao prijateljstvo ('bivsi prijatelj je gori od neprijatelja' )

Treba se setiti i naseg nobelovca Ive Andrica (ovo je godina jednog njegovog jubileja) koji kaze: "Onaj ko je moj prijatelj, taj ne postavlja pitanja, onome kome sam prijatelj kazujem ono što i ne pita"

Moze se navesti dosta maksima u stilu: 'Prijatelj je moje drugo ja..', 'Prijatelj je onaj koji zna SVE o tebi, a i dalje te voli..' 'LJubavi dodju i odu, a pravi prijatelj je uvek u planu...' i td.

Godinama sam i sama verovala u prava prijateljstva, gradila ih i cuvala kao veliku dragocenost...Ponasala sam se slicno Radosu Bajicu u jednoj od popularnih tv-serija: 'Evo, ja imam dva bubrega, uzmite jedan ako je potreban mom prijatelju..' Radovala sam se svim uspesima mojih bliskih prijatelja, saosecala u njihovim tugama ili gubicima...Ovde koristim proslo vreme, mada i danas osecam isto i ponasam se na slican nacin, ali mnogo opreznije jer mi je filter za prijateljstvo mnogo precizniji i cesto se setim krilatice sa pocetka ove price:'zmija ima noge...'

Ja sam vaspitavana u duhu gradjanske porodice intelektualaca ciji je moto bio i ostao: 'budi dobar, plemenit, voli ljude i pomazi svima...' Tu su pakost, zloba, namestanja, podsmeh  bili nepoznanica... Kao dobar djak pomagala sam svima...Bila sam dobronamerna ne samo prema prijateljima vec i rodjacima, komsijama, kolegama, slucajnim poznanicima i sl. Trudila sam se da nikoga ne povredim, a ako mogu svakome na neki nacin pomognem...Takvo ponasanje u skladu sa covekoljublem i kosmopolitizmom sam imala i kod nas i u inostranstvu gde sam jedno vreme zivela...Uvek sam coveka stavljala na prvo mesto ispred materjalnog dobra ili bilo kakve koristi.... Od detinjstva sam gajila neka lepa prijateljstva smatrajuci da je stvarno istinita misao: 'prijatelj je moje drugo ja..', ali sa godinama i sa sazrevanjem i sticanjem veceg zivotnog iskustva shvatila sam da nije bas sve tako kako sam ja mislila i osecala i kako dobronamerna literatura kaze...Treba poslusati mudrog NJegosa: 'Spustavah se ja na vase uze, umalo se uze ne pretrze...'

Nisam se razocarala, i dalje volim i postujem nekolicinu dragih prijatelja, spremna sam mnogo da ucinim za njih, kao i uvek sam veoma dobronamerna...Ali... Cim se pojavi to 'ali', javlja se neka ograda, ituitivni limit, 'zadrska...' Neki unutrasnji osecaj (mene taj osecaj obicno ne vara) kaze mi da su retka bezuslovna prijateljstva i da na zalost nema potpune iskrenosti i dobronamernosti...Cini mi se i volela bih da u tome nisam u pravu (ehh, a jesam..) da prijataljstvo nekih ljudi traje do onog trenutka dok ne shvate da vi imate nesto za nijansu bolje od njih, da ne nabrajam sta sve to moze da bude ne samo materjalni status vec i neka druga iskustva...

Naravno u lepom hriscanskom duhu u kome zivim  (ne preterano religiozno kao npr. nas veroucitelj (postovi, liturgije)) trudim se da postujem ne samo prijatelje vec sve poznanike, pa i neke koji su se javno deklarisali kao neprijatelji...Smatram da je vazno da sam prema svakoj pomenutoj kategoriji dobronamerna... Trudim se da izbegnem svaku ironiju jer je 'ironija oruzje slabih', da nikome nista ne cinim niti namestam lose 'iza ledja'...Mogu da iskreno i otvoreno uputim kritiku, ali u dobronamernom maniru...Najvaznije mi je da ako vec odlucim da se sa nekim druzim, to druzenje cinim prijatnim i sebi i drugima...Ne vidjam se sa ljudima u cilju podmetanja necega, ismejavanja, provociranja, to mi je veoma nisko i taj model ponasanja bih nazvala onim popularnim zargonom: 'dno dna'...Poklone retko pravim, ali se trudim da iako skromni budu iskreni, dobronamerni i dati od 'srca'...Po meni je strasna i hriscanski neoprostiva perfidnost da nekom nesto poklanjate iz 'zadnjih namera'...Sama takva osoba gubi ugled u ocima ne samo osobe koju na neki nacin zeli da isprovocira, vec i u ocima drugih koji cutke isprate takve gestove 'sa gnusanjem'...

Kao i obicno u svojim pricicama, pa i u ovoj o prijateljstvu i zmijama vracam se na ono: 'Budi dobar, plemenit, ako neko i mora da strada, nemoj slucajno od tvoje ruke jer ce se uveriti da 'neko od gore vidi sve..'

Verujem u lepo, u dobrotu, u prijateljstvo, u mlade... Smatram da generacija mog sina treba da bude nosilac nase svetle buducnosti...Nemam u sebi ni malo frustracije ili gorcine zbog nekih 'namestaljki' i 'pokloncica' koji su mi ljudi iz okruzenja priredjivali...Misli su mi , kao i uvek svetle, pozitivne, dobronamerne...Razumem i postujem razlicitosti i smatram da je svako zivo bice nezavisno od njegovih osobina i odrednica vredno ljubavi i paznje...A medju tim bicima uvek pronadjemo i zrnce pravog, iskrenog, dobronamernog, bezuslovnog prijateljstva... 

 

 

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb