zvezdano nebo

NAŠA AVLIJA

lana52 | 05 Maj, 2021 23:31

Ja imam sreću da živim u naselju u kome zgrade imaju lepa, zelena, ogradjena dvorišta, tj. ako iskoristimo turcizam-avlije. Imamo I ‘sliding doors’ tj. kliznu, pokretnu kapiju, kakvu smo mi, kao deca vidjali samo u americkim filmovima, eh…

U nasoj avliji je uvek zivahno I nikada nije dosadno. Ja imam nekoliko omiljenih pasa I omiljenih predskolaca koji mi se raduju kad me vide. Ne znam koliko sam omiljena medju odraslima, ali znam da se svi lepo slazemo I da svi znaju bukvalno SVE o svakome. Neki se javno eksponiraju cuvajuci dečicu ili radeci u basti, a neki mudro virkaju iza zavesa, ali svakome su sve informacije dostupne I sire se brzinom svetlosti u stilu: ‘Dobro jutro komsija sta ima novo kod mene I mojih?’. (Ovde komsijska OZNA sve dozna.)

Iako se ni sa kim posebno ne socializujem meni su svi ti ljudi, zene, deca, njihovi ‘kucni ljubimci’ postali dragi I simpaticni s’ obzirom da se godinama vidjamo I uctivo pozdravljamo jedni druge. Nista se tu ne moze  utajiti ili sakriti…Zna se I ko se udaje, I ko se razvodi, I ko ima koliku platu I ko je kupio nova kola I cija deca su bolji djaci, I ko nesto poboljeva, I ko ima posao, I ko nema posao, I ko menja posao I ko ‘radi od kuce’ I tako dalje I tako blize.

Ja sam dugo zivela u rodnom Kragujevcu, zatim deceniju na Novom Zelandu, ali nikada nisam osecala ovakvu prisnost komsiluka. Zato nasu avliju ne bih menjala ni za koji drugi kraj, cak ni za Dedinje kad bi mi ponudili da tamo zivim (moj sin bi rekao: ‘Eh, a ko bi ti ponudio…’  u njegovom stilu, ćuti, ćuti, al kad kaze…)

Ja zato I nemam tajni. Zivot mi je potpuno transparentan. A kako bi bilo sta I sakrili u nasoj avliji? Od skoro su poceli da nas posecuju I likovi iz slicne, ali nesto manje susedne avlije.               O radosti !

U prolazu se cuju svakakve priče. Uglavnom su ljudi dobronamerni, ali mi se skoro ucini da je tu nesto neko negodovao oko izgradnje brzih pruga…Obicno se ne mesam u tudje konverzacije, da neko ne daj Boze ne pomisli da nesto ‘prisluskujem’ I da se zbog mene oseti ko da je ‘na merama’, samo mu jos kamerice fale…Ali kad cuh pricu o prugama umesah se: ‘Samo mi brze pruge ne dirajte, ja jednu cekam sto bi se narodski reklo ‘ko ozebo sunce’ da mogu za 28 minuta da stignem od Beograda do svoje omiljene destinacije I razgledam tamosnje prirodne lepote (Dunavski kej) I istorijske znamenitosti: crkve, muzeje I sl.-čisto da objasnim razloge da neko nesto pogresno ne protumaci, a ima ih raznih…eh…

Moji omiljeni psi su labradorka Lara I retriever Miša, mada I sve te pudlice: Riki, Dot I dr. deluju sarmantno.

Mene komsijski retriever podseca na Dzimija iz pesme: ‘Kocalovljevom psu’ mog omiljenog pesnika Sergeja Jesenjina. Podsetih se pomenute pesme I njenog ‘istorijata’:

Pesma o psu Džimiju ima veselu istoriju. Pred dolazak na Kavkaz, u martu 1925, Jesenjin je zajedno sa piscem Borisom Piljnjakom posetio Vasilija Kačalova, čuvenog glumca Hudožestvenog teatra. Glumac je pamtio scenu: psić, star svega četiri mjeseca, radosno je lajao na pesnika. On mu je rukom milovao glavu, a drugom držao šape i promuklim glasom govorio: "Vidi kakva šapa, nisam vidio takvu!" Živahni Džimi se otimao, zvonko lajao, a kad bi ugrabio - liznuo bi Jesenjinu nos i on bi se branio: "Džimi je kao pijanac, stalno hoće da se ljubi".

Veče je proteklo u prijateljskom ćaskanju. Glumcu se neobično sviđelo kako Jesenjin govori stihove: majstorski i iskreno, bez grimasa, naprezanja, a na spokojnom licu viđela su se osjećanja. Nekoliko dana kasnije, Kačalovu su njegovi ukućani rekli da su dolazili Jesenjin i Piljnjak. Pesnik je nosio cilindar, a rekao je da ga je stavio zbog svečanosti: donio je pesmu posvećenu Džimiju. Ali, pošto predaji pesme treba da prisustvuje i domaćin, obećao je da će doći drugi put. Nije došao, a pesmom se oglasio mjesec dana kasnije, u Bakuu.

KAČALOVLJEVOM PSU


Džimi, na sreću pruži šapu ti,

Ne videh takvu šapu od rodjenja.

De, na lunu da lajemo mi

I na vreme tišine i bdenja.

Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.

Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.

Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,

Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,

I mnogi mu gosti u pohode dodju,

I uz osmeh svi su oni baš kontan

Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,

S tako milom, prisnom njuškicom u krug

Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,

Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje

Prošlo je sijaset gostiju od prije.

Al ona međ svima najsetnija što je,

Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni

Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,

Ti joj nežno ruku mesto mene lizni

Za sve što sam bio i što nisam kriv.”



 

 

Nasa avlija je uvek lepa: U jesen poprimi boju zlata, zimi je snezno bela, u prolece trava I drvece ozelene, u leto se pesijava na suncu, a komsinice masu jedna drugoj zalivajuci cvece na terasi, ja volim da gledam njihovo cvece,  sama ga ne gajim -zahtevno je...

Ja skoro svakoga dana koracam nasim ogradjenim prostorom u raznim raspolozenjima: nekad radosna, nekad tuzna, nekad polenta I leprsava, nekad umorna od svega u stilu Bore-Corbe: ‘nemoj srećo, nemoj danas da ispravljaš krive Drine, mozes doći do istine..’, nekad setna, nekad razdragana, nekad cutljiva, uglavnom pricljiva I skoro uvek zaljubljena…A kad smo vec kod zaljubljenosti u onog ‘mog posebnog’, evo I pesme u tom stilu:

Na te mislim kada zora sviće 

 

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb