zvezdano nebo

Lanina krimi prica

lana52 | 05 Novembar, 2016 11:03

Naruceno ubistvo
Anja je diplomirala na umetnickoj akademiji u NJujorku I vratila se u rodni Pariz u zelji da zapocne karijeru u dizajnu… Iznajmila je studio u trospratnoj zgradi u podnozju Monmartra resena da iskoristi svoj kreativni dar I znanje I zaradi nesto novca koji bi pomogao da I u ‘kisnim danima’ oseti sunce… Po prirodi covekoljubiva I plemenita osoba ljubazno se javljala susedima uzivajuci u pogledu sa svog balkona na lepo uredjeno I ogradjeno dvoriste puno zelenila. Ponekad je volela da sedi u dvoristu I cita…Jednog letnjeg sparnog dana sedeci okruzena zelenilom cula je glasove suseda koji su je malo uznemirili… Bila su to dva bracna para, jedan mladji u ranim tridesetim koji je imao dve predivne dvogodisnje bliznakinje I drugi stariji u ranim cetrdesetim koji je imao sina u osnovnoj skoli I bebu - devojcicu… Znala ih je iz vidjenja, deca su joj bila draga, imali su kratke uctive konverzacije u prolazu… Nesvesni da ih ona cuje susedi su se dogovarali stojeci na stepenistu: ‘Hajde da je fotografisemo, zbog dokaza’ jedna osoba je rekla’, ‘Time nista ne dobijamo, sasvim lepo sedi I cita’ odgovorio je stariji muskarac… Pravila se da ih ne cuje I zapitala: ‘kakve dokaze oni skupljaju’… savest joj je bila mirna… Vodila je povucen zivot intelektualke koja nikome nikada nije nista lose ucinila….Samo je postala malo opreznija… Nekoliko puta joj se ucinilo da srece u metrou ista lica koja su se malo neobicno ponasala, u stilu onih koji nekoga prate…Popricala je sa svojim dobrim prijateljem Sebastijanom koji se osmehnuo I odagnao sve sumnje rekavsi; ‘Ne preteruj, ko bi pratio tebe, nemas ni neki novac, ni politicki uticaj, nikada nista nisi lose uradila, pomazes ljudima, opusti se….’ Opustila se I okrenula poslu kao I obicno vesele prirode sa pozitivnim mislima….
Vreme je prolazilo… Pariz je menjao svoje boje uvek nove zavisno od godisnjeg dova… U prolece je Sena blistala zeleno-plavim odsjajem… U leto su Jelisejska Polja disala plucima radoznalih turista iz celog sveta… U jesen je park pored Sorbone mirisao na zrelo voce…Zimi se staklena piramida ispred Luvra ogledala u zaledjenoj povrsini plocnika…Monmartr je uvek bio pun umetnika resenih da svoje snove I mastanja pretoce u stvarnost…
Jedan telefonski poziv je ponovo pomalo uznemirio Anju… Prijatelj s kojim se dopisivala na jednoj od drustvenih mreza izrazio je sumnju nda njihova prepiska nije ‘zasticena’ upkos siframa I da sve njihove reci odlaze u ‘etar’… Ugasila je ‘profil’… Inace nije bila zavisnik ni od cega, pa ni interneta…..
Otisla je u Singapur da poseti prijateljicu sa akademije koja je inace uvela u tajne Budizma, Tarota I dr. Posle mesec dana se vratila sa ojacanom ituicijom I novim iskustvima…Polako je shvatala da nema ‘slucajnosti’… “Nista nije slucajno….” Odzvanjale su joj u svesti reci njene prijateljice iz Singapura…
Doslo je vreme njene prve samostalne izlozbe u Parizu… Dozivela je veliki uspeh I primila cestitke ocekujuci da se pozdravi sa starim prijateljem koji joj je nekada mnogo emotivno znacio… S’ obzirom da je on stalno bio okruzen grupom njoj nepoznatih ljudi ugledala je jedini ‘prazni sto’ u kafeu galerije I sela da saceka….U medjuvremenu je novinar sa stranim akcentom pitao da sedne…Pogledala je nezainteresovano lice tog mladog coveka I klimnula glavom u znak odobravanja I dalje pogledom trazeci svog poznanika…Mladi novinar je poceo nesto da prica… U pocetku ga nije slusala, a onda se desilo otkrovenje… Pocela je da slusa melodicni glas I te reci su je opcinile… Od prosecnog, bezizrazajnog mladica postao je neko ko se slusa (Stivi), u cijoj blizini vredi biti I sa kime je kasnije godinama bila bliska…
Stivi je upozoravao da je cuo neke nezvanicne price da studentski pokret kome je nekada pripadala trenutno nije omiljen I da mozda ima neprijatele… Osmehnula se I odgovorila: ‘Kakve su ti misli, takav ti je I zivot, hajde da mislimo o prijateljima, a ne o neprijateljima….’
Zivot je tekao ustaljenim ritmom…Letovala je sa Stivom u Nici I bila srecna sto udise plavetnilo Azurne obale… Otisli su na jedan dan u Monte Karlo… Okusala je srecu u kazinu sa malim ulogom samo da bi se na kratko podsetila studentskih dana kada je nekoliko meseci radila kao rullet krupije….
Vratili su se u Pariz ne sluteci koliko je istinita misao jednog pisca: “Eto sta je covek! Kad ustane ujutru, on ne zna, i ne sluti, sta ce mu se tog dana desiti, niti kad legne, kakav ce san usniti”

Jednog jesenjeg dana, tacno u podne dosla je do parkinga gde je tog jutra parkirala svoj Volvo u garazi blizu galerije u kojoj je od skoro radila na jednom umetnickom projektu… Mlada zena je nemocno pokusavala da pokrene Citroen parkiran do njenih kola… Izasla je I rekla: ‘Sve je gotovo… Ja moram hitno da stignem na jedno mesto… Od toga mi zavisi buduci zivot I karijera… Vec je kasno..’ ‘A kad bi ste se vratili sa tog mesta?’ pitala je Anja ‘Za jedno dva sata’ odgovorila je zena. Spremna da cini dobra dela Anja je pruzila kljuceve od svojih kola rekavsi: ‘Mozete da koristite moj Volvo, evo I broj mog mobilnog, ja cu biti u obliznoj galeriji…’ Zena se zahvalila u neverici I zurno posla prema kolima… Anja je videla na suprotnom kraju prijateljicu iz galerije I potrcala njoj u susret…Odjednom se cuo fatalni prasak… Iza nje se sirio plamen… Srecom vec je stigla do prijateljice jos uvek ne verujuci da je njen Volvo goreo…Sve se desavalo kao u akcionom filmu… Policija, lekari, ruzan san… Za Anju je najvaznije bilo da je mlada zena u njenom automobile prezivela…
Par sati kasnije inspektor je pitao: ‘Gospodjice da li imate neprijatelje?’ Anja je odgovorila: ‘Ja sam do sada mislila da nemam…’ Inspektor je blago pogledao: ‘Pa od sada mislite da imate, ispitacemo sve detalje ali za sada slucaj lici na naruceno ubistvo…’