zvezdano nebo

'Zvezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni'

lana52 | 06 Novembar, 2016 14:24

‘Zvezdano nebo nada mnom….’ Kant

“Zvezdano nebo nada mnom I moralni zakon u meni…” kaze Kant. Bas tako I treba ziveti u skladu tog nacela, a drugima prepustiti slobodu izbora… U ‘Kritici cistoga uma’ Kant u jednom trenutku dovodi u pitanje postojanje Bozanstva I zeli da to preispita… Cuvsi za takav stav njegov stari sluga Lampe postaje pometen I tuzan, noseci svoj crni kisobran ‘ispod ruke’ kako ga opisuju, postaje duboko nesrecan… U tom trenutku nastaje ideja za ‘Kritiku prakticnog uma’ gde Kant kaze: ‘Pa dobro, ako bi preispitivanje postojanja Boga unesrecilo starog Lampea, onda neka mu prakticni um garantuje njegovo postojanje…’ Tako je i u obicnom zivotu… Mi pristojno vaspitani u stilu: ‘Cini dobro, a ne zlo’ I “Ako neko treba da strada, nemoj od tvoje ruke…’ (prema kosmickim zakonima ‘ko ne plati, na mostu, platice na cupriji I bez tvog mesanja…), treba da dozvolimo onima koji nisu tako vaspitani da cine zlo, pakosti, ruzne I nedolicne stvari ako ih to ispunjava I mozda pomaze njihovim frustracijama, sacekace ih neka ‘cuprija’ kad-tad…Ne treba da im sudimo I svetimo se sami, osveta je Bozja, kako kaze biblija…
Zato zivimo casno I plemenito, prepustimo drugima da zive kako zele ne zadiruci ni u ciju privatnost (Po Hristu: ‘Ne diraj u coveka…’-  misli se da je najveci greh zadirati u neciju privatnost I intimu u bilo koje svrhe jer tu nema opravdanja, to je jedna vrsta psihopatskog vojaerstva I strogo se kaznjava u svim religijama I filozofijama, a narocito budizam dosta govori o tome….. ) Zato zivimo I pustimo druge da zive sledeci divnu Ducicevu misao:
"Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku.Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.”

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

NOVI ZELAND - zeleni raj na kraju sveta

lana52 | 06 Novembar, 2016 10:32

NOVI ZELAND

(Zovu ga zelenim rajem na kraju sveta...)

 

“Na sasvim suprotnom kraju planete od nas prostire se Novi Zeland ili Aoteaora kako ga nazivaju starosedeoci Maori, što u prevodu znači "Zemlja dugih belih oblaka".

Udaljen je 2000 kilometara od Australije (skoro 20 000 kilometara od nas), a čine ga dva velika ostrva Severno i Južno. Prvi Evropljanin koji ga je ugledao 1642. godine bio je Abel Tasman, a prvi koji je stupio na njegovo tlo oko 200 godina kasnije Englez DŽems Kuk.Na površini od oko 270 000 kvadratnih kilometara (slično površini bivše Jugoslavije) danas živi oko 4 miliona stanovnika. Glavni grad je Velington, a najveći (oko 1,5 miliona stanovnika) Okland (Auckland).

 

Novozelandjani se trude da očuvaju sva ona preimućstva koja imaju u odnosu na ostali svet: najčistiji vazduh, najlepšu prirodu (ima pra šuma, a nema zmija) odsustvo uobičajenih bolesti civilizacije. Jedinstveni su u antinuklearnom opredeljenju čak i kad su izvori energije u pitanju.

 

Kult prirode vidljiv je i u gradovima, a u njima žive 2/3 stanovništva. (Po glavi stanovnika imaju najviše na svetu fakultetski obrazovanih stanovnika.)

 

Gradovi su prepuni zelenila, ogromnih parkova,fontana i vodoskoka.

Područje je trusno,pa su privatne stambene zgrade tradicionalno niske,

gradjene od drveta. Poslovni delovi gradova poslednjih godina plaćaju danak civilizaciji. Počinje da preovladjuje tzv. "steel style"-" čelični stil" sa visokim zgradama čeličnog kostura. Poslovni deo Oklanda liči na poslovne delove Njujorka ili Pariza.

 

Ljudi su topli, srdačni iako anglosaksonskog porekla naginju mediteranskom mentalitetu. Oko 12% je starosedeoca Maora koji su pre 200 godina bili Hanibali, tako da se uprkos svemu što im je civilizacija donela bore da održe rituale svoje stare kulture (naravno ne hanibalstvo). Možete ih u centru grada sresti u svojoj nošnji, nalik indijanskoj, namazane ratničkim bojama. Uglavnom žive od socijalne pomoći koje im država obezbedjuje.

 

Kada je u Evropi podne, ovde je ponoć sledećeg dana. Zvezde "Velikog medveda" nalaze se na drugoj strani neba...Samo ovde u bujnoj vegetaciji možete da vidite jedno kraj drugog drvo ogromne jelke i eukaliptusa.Toliko je toga drugačije od onog na šta smo navikli na starom kontinentu da se čovek često oseti kao da je na kraju sveta. A Novi Zeland upravo to i jeste kraj: sveta ili možda početak.”

 

NZ romansa

I bas tamo na kraju sveta gde se spajaju nebo I okean, gde se Bozja ruka poigrala zelenilom, uvalama I predivnim pejzazima Lani se desila: ‘ljubav zivota’ ( a to se, morate priznati desava jednom ili nijednom u ljudskom zivotu…)

Dosavsi sa prostora gde je bila miljenica Bogova, sve je funkcionisalo do savrsenstva: najbolji djak, uspesni profesor, omiljeni prijatelj, solidan brak… puno lepih trenutaka uz stalne lovorike na NZ Lana shvata da je Remark bio u pravu rekavsi: ‘Nebo nema miljenike…’ Tamo u tom zelenom raju na kraju sveta je pocela golgota: usavrsavanje jezika, profesionalno usavrsavanje uz dano-nocno ucenje,(tih godina nikada nije spavala vise od 3-4 sata, a ostalih dvadesetak sati je ucila I radila) raspad 12-togodisnjeg braka, egzistecijalna borba uz odgajanje 5-togodisnjeg deteta….Lanin vedri duh je slutio da posle svih teskoca dolazi sunceva svetlost koja ce doneti nirvanu… Tako je I bilo… Iznenada, bez najave, posle trenutaka tame pojavio se ON, poput iznenadne svetlosti…Sve se promenilo na bolje…Lana je uspela da profesionalno zaokruzi sve sto je zapocela, da usavrsi jezik I radi u svojoj struci… On je bio sveprisutan kao stalna podrska, kao neko ko sve razume, ko sve daje, a nista ne trazi, uvek vedar I nasmejan, dobar poznavalac filozofije, prirodnih nauka ali I engleske knjizevnosti (cesto je citirao Sekspira na starom-engleskom)…Rodjeni Novozelandjanin, irskog porekla, superiorni intelektualac I sportista, ali nadasve plemeniti I dobrodusni kosmopolit pojavio se kao luconosa, kao duga posle kise, kao zivotna ljubav….

Prvi put je Lana osetila da je neko potpuno razume, da nekome moze potpuno da veruje, da je prihvacena sa svim vrlinama I manama I da je dobila bezuslovnu ljubav… Zlatan cetvorogodisnji period Laninog zivota… Od njega je mnogo naucila I profesionalno I uopste o zivotu… Proputovali su skoro celi Novi Zeland i svuda je od njega naucila po nesto novo o posecenom mestu, cula neku drevnu pricu ili legend…Sve je gledao sa pozitivne strane… Nikada se nije ljutio… Nikada nije povisio ton glasa...Zbog nje je ostavio bolje placenu poziciju I iz Velingtona presao u Okland(oko 800 km je udaljenost izmedju ovih gradova…) Cesto su zajedno posecivali Velington, grad poznat po stalnim vetrovima koji neprestano duvaju… On je objasnio: ‘Pogledaj to sa svelte strane, ovi vetrovi nisu razorni, oni donose blago osvezenje u letnjim danima, a mozda I neku magiju koju osecamo u vazduhu kao blazenstvo sto smo zivi I sto smo tu da uzivamo u ovom trenutku…’U dugim setnjama obalom pored okeana od njega je cula toliko toga divnog, sto inspirise I nadahnjuje…Znala je da su takvi trenuci neponovljivi, da traje njihova bajka, pruzio joj je sve od neznosti, paznje, ljubavi, sigurnosti do bezuslovnog razumevanja da je uvek, nezavisno od situacije, ‘na njenoj strain…’ To sto je osecala prema njemu bilo je vise od zaljubljenosti I ljubavi, vise od postovanja I divljenja, preraslo je u caroliju…Ali kako to obicno biva bajke ne traju vecno, pojave se I surovi duhovi stvarnosti…Posle divnog zajednickog cetvorogodisnjeg perioda ON se tesko razboleo… Lanina zelja je bila da ostane uz njega ali je njegova zelja bila da sa ljudima treba biti dok mogu da fukcionisu srecni I zadovoljni, nije zeleo da ona bude svedok razvoja njegove bolesti vec da ga pamti u najboljem ‘svetlu’ kada su bili najsrecniji… Bilo je tu I drugih okolnosti, neke stvari su se ‘skockale’, neke ‘raskockale’ I Lana je donela za nekoliko dana brzu, mozda I ishitrenu odluku da se vrati u svoju domovinu….

Oboje su zeleli da rastanak bude kratak, bez tuge I analiziranja, da jedno drugome ostanu u najlepsoj uspomeni…

U avionu, tokom skoro tridesetcasovnog puta, letevsi iznad okeana Lana se setila reci Tonija Parsona: ‘Kada sam otisao tamo nisam ni znao da ona postoji, a kada sam se vratio ovamo nisam znao kako cu da nastavim bez nje……’ Lana je nastavila bez NJega, bilo je na tom putu mnogo prepreka, ali je znala da moze I mora, uvek nadahnuta ljubavlju svog zivota koja je nekomparativna, posla je stazom: ‘preko trnja sve do zvezda…’ I nasla svoju unutrasnju zvezdu mira I harmonije kada oseca samo plemenitost, unutrasnje zadovoljstvo I kada je uspela da ‘voli I one koji je mrze’, prasta, zivi zivot miran, tih I zna da kada njen roman bude zavrsen njemu ce biti posveceno poglavlje…. Divne uspomene, prelepo prozivljeno vreme I nadahnuce da se voli I prasta I pamte ‘samo lepi dani’….   

 

Generalna | Permalink | Trekbekovi (0)

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS
Powered by blog.rs - Design by BalearWeb