zvezdano nebo

“The tall poppy syndrome describes aspects of  a culture where people of high status are resented, attacked, cut down, strung up or criticized because they have been classified as superior to their peers. The term has been used in cultures of the English-speaking world.”

Kada bi se parafrazirao gore navedeni pasos dalo bi se tumacenje tzv. ‘ sindroma  isuvise visokog maka’ u polju koji se obicno isece da bi se poravnao sa ostalima…Objasnjava se socijalna  pojava  da superiornost I isticanje nisu omiljeni…Ja sam ovu englesku frazu prvi put cula na NZ od svog mentora na magistarskim studijama kao preporuku  da se na strucnim skupovima gde se diskutuje o prirodnim naukama ne isticem poznavanjem poezije, filozofije, stranih jezika etc. jer bi to moglo da izazove ‘pritajenu netrpeljivost’ drugih ucesnika koji nemaju tako siroko obrazovanje…To upozorenje me je zacudilo… Pa ja sam do svoje tridesete godine (smatram da dotle covek sto nauci-nauci, ostalo je odrzavanje,  produzavanje I mala nadgradnja intelekta), verovala da je svestrano obrazovanje jedan od najvaznijih atributa jedne osobe…Naravno treba biti plemenit I dobronameran ali poznavati samo jednu oblast, pa makar I vrhunski za mene je odraz duhovnog siromastva…(Uvek se setim Cehova: ‘Na coveku treba da je lepo SVE; I lice, I odelo, I misli, I dusa’)

Ja se nisam osvrtala na upozorenja o ‘sindromu visokog maka’…..(kao ni na mnoga druga upozorenja mudrih ljudi..) I dalje sam u diskusijama osim tema iz prirodnih nauka ukljucivala I filozofe, npr. ‘Kantovu kritiku cistoga uma’, poeziju uz citiranje stotine stihova razlicitih pesnika etc.(Kad je trebala da se plati cena pomenute neposlusnosti uvek sam sve placala I tri puta vise nego sto vredi…) Pa I dan - danas kada vidim da zena u drustvu okrece sopstveno prstenje podsetim je da je to u casovima svojih unutrasnjih preispitivanja cinila Ana Karenjina ili ako se pomene migracija setim se Crnjanskog I pocetka Seoba: ‘beskrajni plavi krug, u njemu zvezda…’Naravno da su mi  omiljene neke arije iz Mocartovih I Subertovih kompozicija ali mi nisu strane ni ruske narodne pesme poput: ‘Oci cernie…’ ili francunske sansone I italijanske kancone,mada u slobodno vreme slusam najvise starije engleske melodije, poput Sinatrine: ‘My way’ I sl.

Dok sam zivela u Oklandu posecivala sam neke Sekspirove predstave na starom engleskom jeziku, ali sam sa kolegama iz skole u kojoj sam predavala odlazila na neke avangardne mjuzikle…Naravno podrazumevalo se da sam obisla I tradcionalno maorsko selo (Marae) I upoznala se sa nekim njihovim obicajuima s’ obzirom da sam imala znacajan procenat maorskih ucenika…Neke kolege iz Azije su me upoznali sa Budizmom koji je dosta rasprostranjen u njihovim zemljama….Bibliju sam citala I na engleskom…

U Parizu sam satima obilazila Luvr, a u Firenci galeriju ‘Ufici’ odusevljavajuci se tamosnjim slikama…U Madridu me je fascinirala korida I odnos starosedioca prema njoj, jednostavno kao kad mi posmatramo kosarkasku utakmicu, bez osecaja koje izaziva potencijalno ubistvo bika ili cak toreadora…U Pragu me je odusevio jednostavni zivotni stil Ceha u stilu: ‘Pa, dobro, ne znam, nije vazno, ima vremena…’Na Siciliji mi se dopala dobrodusnost mestana koji se na pomenu mafije samo osmehnu I odmahnu rukom… Na Havajima sam kod starosedeoca primetila mnogo slicnosti sa Maorskim obicajima, s’ obzirom da oba naroda imaju polinezanske korene…

U toku skolovanja kao odlicam djak matematickog smera (da vise ne pominjem ono ‘djak generacije’ jer ‘bode oci’) smatrala sam da je sasvim u redu osvajati nagrade osim na prirodnim I na literarnim, jezickim, atletskim takmicenjima etc.…U ranijim razredima sam izucavala sviranje jednog instrumenta…

Nista ne zameram drugim ljudima…Znam da odlican hirurg ne mora da poznaje Dostojevskog, da izuzetni univerzitetski professor matematike ne mora da poznaje vise stranih jezika, da uspesni novinar ne mora da se seca resavanja linearne jednacine I sl. Svako moze da bude veoma uspesan u svojoj struci na svoj nacin… Ali pustite mene I ljude slicne meni (‘ SIMILIS SIMILI GAYDET’) da zivimo mirno na nasoj poljani, a da nas ne ‘seku’...Mada kod ljudi moje ‘fele’ nema bojazni, mi se pomocu intelekta, intuicije I kojecega-jos uvek ponovo regenerisemo poput ptice Feniks koja to cini iz pepela…I gde god pogledamo vidimo da je nebo cisto I azurno i da se sunce ponovo radja…Svetlost I samo svetlost…

Nekada…(Once upone time…) kao dobro dete I djak verovala sam  da imam mnogo prijatelja…Volela sam svoje vrsnjake, pomagala im u izradi skolskih radova I cinilo mi se da sam bila omiljena medju njima… Kasnije kada sam diplomirala I pocela da radim u svojoj maticnoj gimnaziji, pre tridesetak godina iako sam imala vecu familiju, brak, malo dete… cinilo mi se da sam omiljena medju ucenicima I kolegama I bezuslovno sam im verovala I volela ih iz dubine srca…Onda je dosla selidba u jednu daleku prekookeansku drzavu, gde mi se sto-sta desavalo, ali sam I dalje volela ljude I sklapala nova prijateljstva…Povratak u domovinu me je radovao jer sam smatrala da ‘vamo medju svojima’ mogu da otvorim dusu I familiji, komsiluku, drugaricama, kumovima, kolegama….etc. mogu iskreno I detajlno da na pitanje: ‘KAKO JE ?’ odgovaram dugim monolozima ispunjenim emocijama I unutrasnjim previranjima…I cinila sam tako jedno duze vreme….A onda slucajno, nepripremljeno, kako to obicno u zivotu biva dosla sam do nekih istina I saznanja I povukla se…Nije bas u stilu DJure Jaksica koji pise mrtvoj majci lament, a ona mu kaze: ‘Medju svojima si, medju ljudima…’, a on odgovara: ‘A zlo je majko, biti medj njima….’

I dalje sam altruista, volim ljude, zelim da pomognem ako mogu, nikad ne pakostim I ne svetim se (ostavljam sve’ kosmickim silama’), ali se doza poverenja smanjila….I dalje imam pozitivne misli I zelim dobro svim ljudima nezavisno od nacije, izgleda, obrazovanja, uzrasta, religioznog, seksualnog, politickog ili bilo kog drugog opredeljenja…Samo mi ponekad njihove dobre namere prema meni nisu bas najjasnije po izreci: ‘Put do pakla je poplocan dobrim namerama..’ Zato na pitanje: ‘Kako je?’ sa osmehom odgovaram: ‘Odlicno’ (naravno kao nekadasnji djak generacije I vukovac navikla sam na ocenu stanja: ‘odlican 5’…ha, ha)

Vise me iskreno ne zanima sta mnogi oko mene misle, cak I ljudi za koje se pretpostavlja da smo po necemu veoma bliski, a kamoli ostali…Vazno mi je sta ja mislim o sebi I kako se ja osecam u sopstvenoj kozi, a to je, za sada, Bogu hvala: ‘odlicno’…Naravno da me ispunjava sopstveni stil zivota, da nije tako ja bih ga menjala….Nisam od onih koji vole italijansku hranu, a godinama posecuju kineski restoran…Radi promena koje pozelim bila sam spremna da nekoliko puta letim po dvadesetak hiljada kilometara I ‘prelecem okeane, brda I doline…’ Za sada sam ‘content’, otvorena za manje promene, ali ne po cenu gubljenja licnog integriteta I unutrasnje harmonije…

Volela bih da svi ljudi oko mene (nezavisno od njihovog stava prema meni) budu zdravi, srecni, zadovoljni…Jedino sto  I svom tzv. bliskom okruzenju nemam zelje I potrebe da objasnjavam svoja stanja, jednostavno se zaustavim na: ‘Odlicno sam.’ Nekada, doduse sve redje, pomislim u stilu one pesme: “Sto me sad pitate kako je, sto niste pitali ranije, sto niste gleali znakove kraj puta, sad vise nisam ni tuzna ni ljuta, svejedno je…’  I dalje osecam altruizam, plemenitost, covekoljublje, dobronamernost, ali I opaska: ‘Dok su neki shvatili da ne mogu bez mene, ja sam shvatila da ja mogu bez njih…’ I to da ovako bez ‘tih I onih’ funkcionisem veoma dobro tj. odlicno…..

Knjiga koja je, izmedju ostalog, najcitanija u americkim zatvorima….!!!

 “Zadivljujuća, lukava, nemilosrdna i korisna knjiga koja uspeva da tri hiljade godina istorije moći prikaže kroz četrdeset osam precizno opisanih zakona. Objedinivši filozofije velikih mislilaca poput Makijavelija, Sun Cua i Karla fon Klauzevica Grin je napisao ubedljivu, praktičnu, na trenutke šokantnu knjigu koja će poslužiti svima koji žele da ostvare svoje ciljeve. Ilustrovani primerima taktika čuvenih vladara, kraljice Elizabete I, Henrija Kisindžera i ostalih koji su bili vođeni ili pali kao žrtve moći ovi zakoni će fascinirati i poučiti sve one koji teže ka uspostavljanju kontrole nad svim segmentima života. Moć ima svoje pozitivne i negativne strane. Dolazak do moći nije jednostavan a najčešće sa sobom nosi i velike žrtve. Objedinivši iskustvo čoveka od postanka do danas Grin je napravio četrdest osam zakona moći. Svaki zakon ima svoje ime a objašnjen je kroz četiri aspekta: pravilna upotreba, neuspeh, suština zakona i kada ga ne treba upotrebljavati. Od prvog do poslednjeg zakoni su nabrojani sa svim svojim ključnim elementima, pozitivnim i negativnim efektima ali i načinima na koje se mogu okrenuti protiv vas. ..”

Jedan od prvih zakona je:

“NIKAD NEMOJ ZASENITI GOSPODARA

 SUD

Neka ti se nadređeni uvek osećaju neugroženi u svojoj superiornosti. Nemoj preterivati s dokazivanjem u želji da ih impresioniraš jer ćeš možda postići suprotno – izazvaćeš strah i nesigurnost. Potrudi se da ti gospodar uvek deluje izuzetnije nego što stvarno jeste i dosegnućeš velike visine…”

Dosta je stvari fascinatno u vezi ove knjige…Naravno posle citanja nesto cete prihvatiti, nesto odbaciti zavisi od vasih moralnih nacela I sklopa licnosti…

Moć se sagledava kao dominantnost, vladanje, materjalno bogatstvo…

S’ obzirom na moje godine I licna iskustva ja sam odavno delala bas suprotno od zakona pomenutih u knjizi…Na primer: oduvek sam ‘sijala’ tj. isticala se (djak generacije I sve ostalo…ha, ha), bezuslovno sam verovala prijateljima (jeste da sam se x puta ‘opekla’ ali ne zalim…), nisam postovala zakon koji se u knjizi istice: ‘kloni se nesrecnih I baksuza…’, mnogi su me okruzivali, a ja sam im pruzala ruku prijateljstva I pokusavala da pomognem dok nisam shvatila da ne mozes pomoci nekome ko ne zeli da pomogne ni sam sebi…

Nema kajanja… Ja inace zivim zivot po receptu Mese Selimovica: ‘ srecan sam sto sam proziveo vek, a nikome nisam naskodio, a ono malo sto je naskodjeno meni davno je zaboravljeno,gubitak se podnosi lakes nego kajanje..’

Moje shvatanje MOCI je dosta razlicito od shvatanja autora pomenute knjige Roberta Grina…

U dvadesetim za mene je bila moc da budem dobar djak, da se ‘na vreme’ udam, rodim dete, ostvarim na svim poljima od profesionalnih preko porodicnih I socijalnih…U tridesetim prioriteti su se nesto promenili..Fokusirala sam se na ucenje jezika zemlje u kojoj sam tada zivela, na postdiplomske studije, profesionalno usavrsavanje, odrzavanje egzistencije, upoznavanje razlicitih kultura I bila sam zadovoljna, postigla sam veoma dobre rezultate na licnom I intelektualnom planu…U cetrdesetim sam imala ‘opusteniju varijantu’: putovanja, vise rada na sebi I licnom usavrsavanju…U danasnje vreme za mene je osecaj moći kada se ujutru probudim, sto je jednom nasa glumica Gorica Popovic naglasila, zdrava, raspolozena I vidim da je napolju lep, suncan dan….

Ne pokusavam da se menjam, zivim zivot "miran- tih, nekad bacim kartu il' napisem stih, stvari teku, ja se uglavnom drzim izvan njih…” I dalje sam altruista, volim ljude ali im manje verujem…Nikome ne pakostim, niti svetim, nekad 'lanem' nesto, zabave radi, tek kad vidim da neko nikako ne shvata kako svojim smesnim ponavljanjem istog priglupog obrasca  ponasanja vredja intelegenciju, a hriscanske vrednosti i da ne pominjemo, to mnogi (cast izuzecima da se ne osete povredjenim, ima i predivnih Hriscana) ne razumeju u stilu: 'slavim slavu, postim, svratim u crkvu, dam prilog i sta me briga, mogu da govorim, pakostim i radim sta ocu...', a kad ih nesto snadje, cude se i krste.... (tu se uzdam u ‘kosmicke sile’, svakome se i bez mog uticaja vrati 'po zaslugama'...), pokusavam da pomognem, ali ne ‘po svaku cenu’, kao u ranoj mladosti…

Za mene je sada MOC to sto imam svoj mir I unutrasnju harmoniju, sto bi rekli oni vise religiozni: ‘ogradjen, vodjen Duhom svetim’…Ja nemam neostvarenih ciljeva…(Volela bih recimo da naucim par crkvenih pesama , ali me skoro jedna predivna devojka, vidi se lepo vaspitana i smerna u svakom pogledu 'izbaci' iz Pevnice i rece da mi 'obicni civili' tu nemamo pristupa...Kao i obicno, postujem pravila, ('i sve po zakonu, ne moze samo da se udje i dira nesto tudje...', pa makar to bila otvorena sveska sa notama)-u osnovnoj skoli sam 4 godine ucila sviranje klavirske harmonike , tako da imam i tu skromno muzicko obrazovanje) zahvalih  se pomenutoj curici s osmehom i udaljih sa tog svetog prostora, a ona ostade ponosna, ubedjena da je Bozja izaslanica...)I ja izadjoh ponosna: Izmedju ostalog dok sam briljirala na matematickim, literarnim, atletskim takmicenjima izucavala sam i muzicku umetnost, sa skromnijim kapacitetom, ali ipak razumem notni zapis...

Svega je u mom skromnom zivotu bilo I na pretek (da se pise roman moglo bi da se smesti bar u tri zivota... uporno ucenje, vrhunsko obrazovanje, obilazak 'pola sveta',cak jedno vreme uklapanje u nocne smene rullet krupijea u jednom od najvecih kazina na Juznoj hemisferi...Mnogi misle da sam ja bila 'mala od skandala', ha, ha, a nisam- bila sam uvek radoznalo, posteno,harizmaticno, inteligentno stvorenje sa plemenitim srcem nauceno da opstaje u svim uslovima...sto bi moj 27. godisnji sin rekao: 'Mama uvek sijas...' ) Imam dobre namere, svetle misli I to mi daje snagu I moc da opstanem u svetu gde su, hteli mi ili ne hteli to da priznamo, ‘mrzitelji’ I sociopate veoma brojni…Unutrasnja iskra plemenitosti, covekoljublja, zrelosti, potpunog razumevanja ljudi I zivota mi daje moc da opstanem uprkos onom vicu koji se na ovim prostorima cesto prepricava gde mali lav posle prvog izlaska 'napolje' i svih pretecih 'dogodovstina' kaze lavici:" ...Mama, napolju je dzungla..." Nemam megalomanske  zelje za nekim velikim materjalnim ili bilo koji drugim sticanjima, cak mi je zao takvih osoba I ‘trazim pomilovanje za njih’,  sto mi isto daje moc, kako je lepo rekla nasa pesnikinja Desanka Maksimovic :

“Tražim pomilovanje za zgužvane misli
Za one koji su izgubili i svoje srce stisli.
Za one koji klecaju pod teretom svog bremena
I koji ne znaju da za sve treba vremena
Za one koji hoće da na prečac
Postignu mnogo.

Tražim pomilovanje za one koji beže od života
I koji su zaslepljeni idejom
Da postoji divota
Jedino izvan naše planete.

Za one koji beže kao dete
Kad se pred njima ukaže problem
Kojem u oči treba pogledati.

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju
Nije zato što ne umeju
Već zato što su se udaljili od sebe
I što njihovo srce težak teret grebe
Što su ga sami sebi natovarili…”

Skoro sam srela  meni veoma dragu osobu-prijateljicu Saru I bila pomalo zacudjena njenom pricom…Sara je desetak godina mladja od mene, divna  osoba koja se do sada nije udavala I nema dece…Imala je dugogodisnju vezu koja se ‘neslavno’ zavrsila mozda zbog razlike u godinama, mozda zbog nemogucnosti tog inace prijatnog I dobrog coveka da sredi svoju postojecu haoticnu porodicnu situaciju ili zbog njegovog ‘emotivnog kukavicluka’: kad godine pritisnu sta ce se desiti…Ona je to dobro podnela uz opasku: ‘dok neki shvate da ne mogu bez mene, ja shvatim da mogu bez njih..’ I nastavila dalje…Veoma lepa, sarmatna osoba (zavrsila je dva fakulteta I doktorirala istoriju umetnosti u Firenci) tiha, nenametljiva, introverntna, emotivna, cutljiva (ona je sve ono sto ja nisam, ja bih cini mi se I ‘na usi progovorila’, a o ekstrovertnosti I da ne govorimo, pa kom opanci, kom obojci…) Odmerena u svemu, altruista, poznavalac umetnosti, filozofije, religije….

Poznajuci sve gore navedeno o Sari zbunile su me njene reci…Na pitanje: ‘Kako si?’ pocela je njena prica: ‘Znas, ti si retka osoba koja sve razume, pa cu nesto da ti ispricam…U poslednje vreme se desavaju pomalo neobicne stvari…Kad krenem na parking da otkljucam kola obavezno se tu nadje neki tip sa mobilnim, koji lici na Klerk Gebla iz mladjih dana, a vidi se da je ovako ‘moron’, inteligencija u minusu…(to su uglavnom oni: ‘glava ko u kapetana, mozak ko u curana..’)..Znas on me kao nesto posmatra… Sara sve to ignorise I cuti, ja bih se nasalila u stilu: ‘Gospodine, ala ste mi fin, ko da niste vaseg oca sin..’ Onda, nastavlja ona, krenem dalje, u supermarket, postu, banku, nadju se neki klinci ili klinceze kojima onako priglupima cure slinice iz nosica I dobacuju neke ‘navodne pikanterije, vezane za mene...’Nadju se tu I neki stariji ljudi I klimaktericne zenice I devojke sa imidzom osoba koji se bave ‘najstarijim zanatom’ da mi nesto dobacuju… I znas u tom fazonu, verovatno kao svetska zena vec imas predstavu o cemu se radi...'

Prethodna prica je bila dovoljna da shvatim da je Sara (ko zna iz kojih razloga) na meti onih iz grupe PP (‘pisi propalo’) koji se trude da neke, uglavnom  izuzetne osobe uznemiravaju na primitivan I neproduhovljen nacin, a onda  kad im malo pokazes zube I pokazes malo od onog ‘mnogo’ koliko znas o svakome zacrvene se I zacute I odu u ‘misju rupu’…(Pricala sam Sari o metodama mog starog drugara Pere-bezbednjaka, kako svemu udje u trag...) 

Pokusavajuci da utesim predivnu Saru koja je perfekcionista u svemu: u poslu, u izgledu, u medjuljudskim odnosima ja joj rekoh: ‘Ne brini, stavi sve to na ‘IGNORE’ I onog nesretnika sto sa mobilnim glumi Klerk Gebla, a nije vredan da ti obrise prasinu sa cipela I sve te ostale bednike iz pomenutih grupica koji nisu vredni da se pominju, a koje njihova zla kob stize kad-tad…zivi svoj zivot kao I do sada, Bogu hvala, lepa si, pametna, profesionalno ostvarena, mozda ces u buducnosti I dete da rodis, a onda ces videti kako ti se celokupma percepcija sveta I prioriteta manja…Nasmesi se pripadnicima pomenute grupe u stilu Tomasa Mora: “Na kokoske ne pucas iz topa, njima samo kazes Is…!” Svako ce u toj kosmickoj ravnotezi dobiti po zaslugama…Znam da neces, ali ipak da te upozorim nemoj da pokusavas bilo kome da se svetis, seti se Biblije I poslanice Rimljanima: “Ne svetite se sami dragi moji…Osveta je moja, kaze gospod, niko nije izbegao Bozjem gnevu..” Misli I zivi  pozitivno, a te 'nesretnike' koji se necasno I ‘kao provokativno’  ponasaju, I sto bi se biblijski reklo iz svoje nemoci I frustracije ‘diraju u casne ljude’ ce stici ono sto je u kosmosu predvidjeno….Zivot je predivan dok si zdrava, imas sve sto ti je potrebno da I dalje umetnicki stvaras, ceka te jos neotkriveni ‘zlatni rudnik’ lepih dogadjanja koji ce se uskoro otvoriti, a na koji si zaboravila…Vazno je da ti ne radis nista lose, da si plemenita, dobronamerna, nikoga ne mrzis i vec ti je 'svet pod nogama...'(Kad smo vec kod nogu Sarine su oduvek bile manekenske, ne zna se sta je lepse i skladnije na njoj, valjda je zbog te posebne harizme i casnosti pomenute 'propalice' (ljudski otpad, (svi pokupljeni na nekoj deponiji, Boze sacuvaj...) i ganjaju...) 

Sara se razvedrila, pogledala me vidno raspolozena I zadovoljna I rekla nesto sto nisam bas od nje ocekivala jer uvek koristi veoma kulturan, akademski recnik: ‘U pravu si idemo dalje kao pobednici, ostavljamo kako si mi objasnila te sitne gubitnike na margimama u njihovim neostvarenim, tamnim svetovima nemoci, necasnosti, mrznje,  zlobe I pakosti, ali ponekad pomislim: ‘Znas ta ‘mizerija’ mi vredja inteligenciju, a ono sto se kaze u nekoj komediji: ‘Bolje da ti neko  opsuje oca nego da ti vredja inteligenciju jer je  tudja glupost pomalo zamorna..’ (Naravno tudja glupost je zamorna i vredja inteligenciju dok se ne priviknes, a onda ti je svejedno ili sto bi DJole Balasevic (parafraziram)  reko: 'Ubija glupost, al to joj je zanat a meni je sve ravno ko' Severni Banat...ha, ha")

Naravno ja sam morala da dodam: ‘Eh moja Saro, ja od kada imam honorarni posao-radim kao pomocnica bacaca nozeva u matine predstavama, ha, ha sam sve to prevazisla, uglavnom me svi ti nozici ne dodiruju, a ako me bas neki okrzne, ja ga izvadim I uzvratim- zabodem pravo u metu gde treba , a sto reko Mima Karadjic u nekoj svojoj komediji: ‘imam preciznu ruku, retko promasujem..ha, ha..’ Tako I ti, cuti cuti, al ponekad progovori, Bogu hvala nisi mutava, pa da vidis kad ‘imperija uzvrati udarac’ sve dodje na svoje mesto, samo bez rasipanja emocija I suvisnog razmisljanja,(znas kako se kaze velika analiza je paraliza...) odbrusis, zaboravis I ides dalje...Ne daj se Sara, ne daj se lepotice, zivot je pred tobom… Sve ostalo prepusti kosmosu, a neko 'od gore' povlaci sve konce...

‘MRZNJA ME NIKADA NIJE FASCINIRALA…’

“Mržnja je osećanje intenzivne odbojnosti prema nekome ili nečemu. Kroz istoriju, različiti filozofi su davali različite definicije mržnje i njenih uzroka. Još je indijski filozof Sidarta Gautama istraživao poreklo mržnje, zaključujući: »Mržnja se nikad ne smiruje mržnjom, već jedino njenim odsustvom. Ovo je večni zakon. U psihologiji, Sigmund Frojd je definisao mržnju kao stanje ega koje želi da uništi izvor svoje nesrećnosti…. mržnja se opisuje kao „duboko, trajno, jako osjećanje koje izražava animozitet, ljutnju i neprijateljstvo prema osobi, grupi ili predmetu“. Pošto se smatra da je mržnja dugotrajno osećanje, mnogi psiholozi smatraju da je to više trajni stav osobe nego (privremeno) emocionalno stanje…Korelacija osjećanja mržnje sa nervnim sistemom je istraživano pomoću metode fMRI. U tom eksperimentu su skenirani mozgovi osoba u isto vreme dok su im prikazivane slike stvari koje mrze. Istraživači su zaključili da postoji poseban šablon u moždanoj aktivnosti kad se oseća mržnja..”

Evo kako se pojam mrznje tretira u Budizmu: “Mržnja ili bes (pal. dosa, sansk. dveṣa) je budistički pojam koji označava jedan od tri glavna otrova uma. Buda je tvrdio da je mržnja najveće zlo.  On je kao protivotrov mržnji preporučivao razvijanje ljubavi prema svim bićima, uključujući i same sebe. „Ne odgovarati na bes rečima punim besa znači dobiti bitku u kojoj se pobeđuje jako teško. To znači da postupaš za svoju i dobrobit onog drugog, iako će oni koji ne poznaju darmu misliti da si budala.” — (Sidarta Gautama)

’ Cilj Budinog učenja je oslobođenje uma napuštanjem mržnje, žeđi i neznanja i dostizanje nirvane, stanja najveće sreće i okončanja patnje… Ko na ruci nema ranu, može nositi otrov na dlanu. Otrov ne prodire gde nema rane; nema zla za onoga ko ga ne čini…”

Pomenuti citati mozda pomazu da se pomalo shvati pojam mrznje I destruktivnost takvog osecanja…U svom skromnom zivotu u kome sam se trudila da kao djak generacije na svim nivoima, uprkos akademskim rezultatima (diplomiranje prirodnih nauka u 23. Godini I zavrsetak magistarskih studija na engleskom govornom podrucju uz poznavanje vise stranih jezika) da prozivim vek bez mrznje, sujete I pakosti…Pomagala sam drugima koliko sam mogla, nikada se nisam svetila ili mrzela…Zato je meni to negativno osecanje toliko strano I nepojmljivo, a sagledavsi koliko je razorno na svim poljima smatram da najvise razara bas same ‘mrzitelje’…

Takav stav sam pokusala da izgradim I kod svog 27. godisnjeg sina koji posle zavrsene Akademije uspesno zivi I radi u Australiji…

“Za ljubav, ne za mrznju ja sam stvorena…” Bas tako…Svakodnevno se uveravamo koliko oni koji mrze gube na svim poljima licnim, emotivnim, zdravstvenim, socijalnim, politickim I mnogim drugim,… Mogu da razumem da svi ljudi ne mogu da budu jedni drugima simpaticni I dragi…Pa, u jednoj porodici ne gaje svi podjednaku naklonost jedni prema drugima, a kamoli na istorijskoj sceni…Znam da je bilo ratova, ‘zle krvi’, svadja, podela, razlicitih ideologija I stavova, ali zar to sada u 21. veku kada se osvaja kosmos, otkrivaju nove planete, stvaraju tehnoloska I elektronska cuda ne moze da bude prevazidjeno I da stvari krenu da se resavaju mirnim putem bez ‘zadnjih misli’ I ‘otrovnih strela’ kakve su koristili jos urodjenici na pocetku nase ere…Pisala sam ranije koliko me je porazila u Pragu legenda o konstruktoru cuvenog Astroloskog casovnika, koga su u srednjem veku gradske vlasti oslepele da ne bi tako lep casovnik napravio u drugom gradu…Koliko je bolan taj cin zavisti, pohlepe , pa I mrznje…Nadala sam se da smo davno prevazisli srednjovekovni nacin razmisljanja, ali nikad se ne zna…

Zivela sam I radila skoro deceniju u jednoj maloj prekookenskoj drzavi u kojoj vlada altruizam…Zhvaljujuci tome I proputovala sam ‘pola planete’…Tamo, u toj maloj drzavi ‘na kraju sveta’ se ljudi postuju I vole bez obzira na boju koze, nacionalna,  verska ili ideoloska opredeljenja…Svuda sam se osecala dobrodoslom…Volela bih da je I ovde tako: da se prihvati pruzena ruka pomirenja, da se jednom zauvek zakopaju ‘ratne sekire’ da se ugasi retorika mrznje, pakosti I netrpeljivosti na svim nivoima pocev od komsijskih, preko kolegijalnih do medjudrzavnickih odnosa…Jedino su mir, uzajamno postovanje, ljubav prema coveku I pravdi put u boljitak I srecniju buducnost…Jedino tako mladom pokoljenju mozemo da ostavimo nasledje za bolji zivot…Uvek sam na strani mira, kompromisa, postovanja, prastanja I na stazi koja vodi do svetlog cilja da ‘covek coveku bude COVEK…’ Da je sto vise ovakvih stavova prevazisli bismo razlike I nesuglasice I nas svet bi postao bolji, nadahnutiji, pun prosperiteta I harmonije za kojom hteli ili ne hteli to da priznamo svi ceznemo….  

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom