zvezdano nebo

‘NAŠE MRŽNJE ŠKODE NAMA…’ (Jovan Dučić)

lana52 | 06 Mart, 2017 15:17

“Najbedniji je čovek koji živi u mržnjama na druge ljude; taj se prvi iseče noževima koje je sam izoštrio. Mržnje rаstu kаo proletаnje vode. Plаton je govorio: "Ljubаv umiruje ljude i stišаvа bure nа moru; ljubаv uspаvljuje vetrove." – Mudrаc nemа mržnjа. Naše mržnje škode nama više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata, i vi ste posle toga nesrećni i otrovani; a govorite pola sata o njemu dobro, i kad to ne zaslužuje, i vi postanete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči. Ako vam je neko učinio zlo, sačuvajte se da ga ne omrznete, jer će vas ta mržnja stati još jednog novog gubitka i novog nespokojstva i od neprijatelja trenutnog i slučajnog možete napraviti zlotvora stalnog i ubeđenog. Ukrstite mačeve i pobijte se, ali ne iz mržnje prema neprijatelju, nego iz poštovanja prema sebi.”

Na prethodni citat moze da se navede I biblijski: ‘Ne boj se ljudske mrznje, vec mrznje u sopstvenoj dusi…’

Bogu hvala, nikada nisam mrzela I ne umem da mrzim… Taj glagol ne postoji u mom vokabularu… Mogu da se naljutim, da kazem plahu rec (sada I to sve redje kako me stize 'zivotna mudrost'…), da povremeno izvadim taj ‘naostreni noz’ koji mi se krije u ustima kao hladno oruzje I ‘recnem’, ali da mrzim to nikada…

Nije da me ljudi okolo nisu povredjivali svojom zaviscu, klevetanjem, podmetanjem svega I svacega na jedan podao I sto bi se reklo ulicnim zargonom koji inace ne volim, ‘kulovski’ nacin… Ali kao sto rekoh u jednom od svojih ranijih tekstova saznanja ko to I zasto radi su me prosvetlila I oslobodila svake emocije prema takvim situacijama I njihovim akterima… Ja nikada ni ranije nisam osecala zluradost ili mrznju… Uvek sam znala da neko to ‘od gore vidi sve…’ I prepustala njegovom sudu…(nije u pitanju religija ili fatalizam, jednostavno zivotno iskustvo I obrazovanje koje potvrdjuje delovanje ‘kosmickih’ sila…ko u njih ne veruje, neka saceka...'dug je zivot'...)

Do skoro sam imala negde u podsvesti jedan balast u smislu: ‘ne volim jedan prirodni broj veci od deset, a manji od dvadeset, iz nekih razloga...' sada sam I tom broju oprostila…(jos uvek osecam pomalo prezira, ali I to vremenom prelazi u ravnodusnost…) Hriscanski je prastati…(uverila sam se da ni tom broju-'muceniku' ni na jednom polju ne ‘cvetaju ruze’, pa sretno mu bilo…(Sto bi Hrist rekao: “Oprosti im Oce, ne znaju sta rade…))

Volela bih da svi ljudi, narocito mladi jer na njima svet ostaje, shvate da je lepota zivljenja u plemenitosti, dobronamernosti, prastanju I cinjenju dobrih dela I da ugase sve iskrice mrznje ukoliko su se u njima zacele I ne dozvole da se ikada razbukte jer mrznja prema bilo kome je ravna samoubistvu ili laganom umiranju…

Treba imati lepe, svelte, ciste misli I ciniti dobra dela ili bar ne ciniti losa…Jedino tako covek moze da potvrdi smisao postojanja I sopstvene egzistencije, ako odise ljubavlju I humanoscu I ne dopusti otrovu mrznje da mu udje kroz pore I oskrnavi dusu…