zvezdano nebo

Slucajno, trazeci na internetu rusku poeziju u originalu naidjoh na poznato ime I sličicu skoro zaboravljenog lika I neka tiha jeza me ‘strese’-pa to je nas kolega Joca-Rus.  Bog da mu dusu prosti, culi smo samo da je umro pre par godina onako tiho u samoci, kako je I ziveo…Par godina pre smrti je otisao od nas…

Radili smo desetak godina zajedno, ali  se nismo dobro poznavali, znali smo se vise ‘iz vidjenja’…Predavao je ruski koji se na zalost ‘ugasio’ I presao na gradjansko vaspitanje. Nikada nismo razmenili vise od par uctivih recenica u nekim grupnim diskusijama…A sada slucajno naidjoh na njegovu biografiju pisanu u prvom licu, ciji deo citiram…

“ др Јован Ајдуковић-Рођен сам 10. јануара 1968. године у Новом Саду (Србија).

Велики јубилеј: 30 година од првог објављеног рада (1985-2015)

Први научни рад написао сам са шеснаест година.

Дипломирао сам 1991. на Филолошком факултету Универзитета у Београду са просечном оценом 9.20 (дипломски рад - 10), а магистрирао по старом систему 1996. год. на теми „Речи са лексикографском напоменом ‘русизам’ у речницима савременог српскохрватског језика“ (рус.: диссертация на соискание ученой степени кандидатa филологических наук).

Докторску дисертацију по старом систему под насловом „Русизми у савременим јужнословенским и западнословенским књижевним језицима према квалификатору у лексикографским изворима“ (851 стр.) одбранио сам 12. јуна 2003. год. на Филолошком факултету Универзитета у Београду (рус.: диссертация на соискание ученой степени докторa филологических наук).

Прву монографију под насловом "Русизми у српскохрватским речницима. Принципи адаптације. Речник" објавио сам 1997. године.

У 2004. години из штампе су изашле четири моје књиге. Издавање "Увода у лексичку контактологију" и "Контактолошког речника адаптације русизама" финансијски је подржало Министарство науке Републике Србије. У 2008. години објавио сам књигу "Балканска русистика" о истоименом првом балканском, славистичком и академском информационо-комуникационом систему. Исте године изашла је моја "Биобиблиографија са прилозима". ….”

Nikada nisam slusala price ‘rekla-kazala’, ali bilo je nesto neobicno u njegovom zivotu. Govorkalo se da je ekscentrican. Jednom smo slucajno zajedno cekali gradski prevoz I rekao je: ‘Koleginice pogledajte te ljude (ne secam se tacno, cini mi se grupica od dve devojke I tri mladja muskarca ili obrnuto-bilo je to pre 7-8 godina), nastavio je: oni su tu s razlogom, zbog mene…” Ja sam bezazleno rekla nesto u stilu: ‘Ma cini Vam se kolega, ljudi-ko ljudi, tu su kao I mi slucajno, bili bi tu I da nema Vas…’ I utrcala u svoj prevoz, a on je ostao da ceka neki drugi broj…Inace je vozio biciklu I retko isao prevozom.

Sada mi je zao, pomalo me grize savest…Znala sam da zivi sam, nije stvarao sopstvenu porodicu, imao je blize rodjake negde u Vojvodini…Mozda je trebalo da propustim svoj tadasnji prevoz I saslusam sta ga muci, mozda njegovi strahovi nisu bili iracionalni vec opravdani, mozda sam mu mogla na neki nacin pomoci ili bar kontaktirati par osoba koji bi se pozabavili njegovim problemom…A ja sam jednostavno ‘uletela’ u bus kao da ce tog dana Zemun da pobegne od Novog Beograda…

Nikada vise nismo pricali nasamo nego u poslovnom okruzenju gde bi pominjanje isuvise licnih stvari stvorilo nelagodu I onome ko prica I onome ko slusa…Kasnije je otisao od nas, kako I zasto, gde-nisam se raspitivala…Smatrala sam da je to normalna cirkulacija –ljudi dodju I odu, pa dodju novi I opet u krug… I samo smo culi posle jednog letnjeg raspusta: 'Umro kolega Joca...'

Kao altruista, humanista koji uvek ima dobre namere osetim kajanje, mozda sam moglia nekako pomoci Joci-Rusu, a mozda I nisam, ko zna kakvi su ga problemi mucili I relativno rano odveli u smrt…

Nepoznanice…Sta se desavalo sa Jocom? Da  li su ti ljudi na stanici bili tu ‘podmetnuti’ stvano zbog njega ili je to bio proizvod njegove imaginacije…Kome bi on bio interesantan I da li bi neko imao neki razlog da ga ne daj Boze uhodi ili da mu bilo-kako naskodi i zasto…Stotine zakasnelih pitanja bez odgovora. A mozda je topla, prijateljska rec mogla da mu pomogne, da mu da podrsku I produzi zivot…Sve je to pod MOZDA…

Ne znam cak ni koja je bila Jocina omiljena pesma, ali s’ obzirom da je doktorirao rusku knjizevnost, mozda je to neka od  poznatih ruskih romansi kao sto je sledeca…Nadam se da je tamo-negde na nekom drugom svetu nasao mir I spokoj koga nazalost  u ovom svetu iz nekih razloga za njega nje bilo…Neka bar pociva u miru. Slava mu. A pesma je bas u setnom stilu:

“Трудно высказать и не высказать
Всё, что на сердце у меня…”

*The Moscow Nights* / Podmoskovnye vechera - YouTube

Danas je veliki praznik DJURDJEVDAN, moj rodni grad Kragujevac slavi svoju slavu verovatno prilagodjeno pandemijskim merama, mi se secamo Sv. Georgija koji je simbol pobede dobra protiv zla..Ja, kao I obicno radim 5-6 stvari simultano (kazu da je to mogao Frojd da čini, eh prvo Frojd, pa posle njega moja malenkost…) Uveliko se pletu cvetni vencici I odzvanja Bijelo Dugme: ‘Eh Djurdjevdan je…’. Usput nadjem jedan lepi citat za danasnji dan:

“"Sretni su oni koji vole, sretni su oni koji su zahvalani.

Sretni su oni koji su smireni.

Sretni su oni koji su pronašli raj u sebi.

Sretni su oni koji daruju s radošću i primaju darove s radošću. Sretni su tragaoci.

Sretni su probuđeni.

Sretni su oni koji slušaju glas Boga.

Sretni su oni koji ostvaruju svoju predodređenost.

Sretni su oni koji su spoznali jedinstvo.

Sretni su oni koji su spoznali ukus spoznaje Boga.

Sretni su oni koji borave u harmoniji.

Sretni su oni koji su spoznali lepotu sveta.

Sretni su oni koji su se otkrili Suncu.

Sretni su oni koji teku kao reke.

Sretni su oni koji su spremni prihvatiti sreću.

Sretni su mudri.

Sretni su oni koji su spoznali sebe.

Sretni su oni koji su zavoleli sebe.

Sretni su oni koji su zahvalni životu.

Sretni su stvaraoci. Sretni su slobodni.

Sretni su oni koji praštaju."

Najvise mi se svidja pocetak: ‘SRETNI SU ONI KOJI VOLE…’ (bas me nadje…ehh.. ), a oni koji vole misle na ‘posebnu osobu’ u stilu pesme: ‘kada spavas ne mogu da ne mislim sta sanjas..’ ili ‘ja budna sanjam, da snovi duze traju, u svakoj prici ti si mi na kraju..’ ili nesto modernija verzija u sledecoj pesmi:

Zeljko Vasic - Kada spavas (Official Video 2015) / Nema dalje ...

Ja imam sreću da živim u naselju u kome zgrade imaju lepa, zelena, ogradjena dvorišta, tj. ako iskoristimo turcizam-avlije. Imamo I ‘sliding doors’ tj. kliznu, pokretnu kapiju, kakvu smo mi, kao deca vidjali samo u americkim filmovima, eh…

U nasoj avliji je uvek zivahno I nikada nije dosadno. Ja imam nekoliko omiljenih pasa I omiljenih predskolaca koji mi se raduju kad me vide. Ne znam koliko sam omiljena medju odraslima, ali znam da se svi lepo slazemo I da svi znaju bukvalno SVE o svakome. Neki se javno eksponiraju cuvajuci dečicu ili radeci u basti, a neki mudro virkaju iza zavesa, ali svakome su sve informacije dostupne I sire se brzinom svetlosti u stilu: ‘Dobro jutro komsija sta ima novo kod mene I mojih?’. (Ovde komsijska OZNA sve dozna.)

Iako se ni sa kim posebno ne socializujem meni su svi ti ljudi, zene, deca, njihovi ‘kucni ljubimci’ postali dragi I simpaticni s’ obzirom da se godinama vidjamo I uctivo pozdravljamo jedni druge. Nista se tu ne moze  utajiti ili sakriti…Zna se I ko se udaje, I ko se razvodi, I ko ima koliku platu I ko je kupio nova kola I cija deca su bolji djaci, I ko nesto poboljeva, I ko ima posao, I ko nema posao, I ko menja posao I ko ‘radi od kuce’ I tako dalje I tako blize.

Ja sam dugo zivela u rodnom Kragujevcu, zatim deceniju na Novom Zelandu, ali nikada nisam osecala ovakvu prisnost komsiluka. Zato nasu avliju ne bih menjala ni za koji drugi kraj, cak ni za Dedinje kad bi mi ponudili da tamo zivim (moj sin bi rekao: ‘Eh, a ko bi ti ponudio…’  u njegovom stilu, ćuti, ćuti, al kad kaze…)

Ja zato I nemam tajni. Zivot mi je potpuno transparentan. A kako bi bilo sta I sakrili u nasoj avliji? Od skoro su poceli da nas posecuju I likovi iz slicne, ali nesto manje susedne avlije.               O radosti !

U prolazu se cuju svakakve priče. Uglavnom su ljudi dobronamerni, ali mi se skoro ucini da je tu nesto neko negodovao oko izgradnje brzih pruga…Obicno se ne mesam u tudje konverzacije, da neko ne daj Boze ne pomisli da nesto ‘prisluskujem’ I da se zbog mene oseti ko da je ‘na merama’, samo mu jos kamerice fale…Ali kad cuh pricu o prugama umesah se: ‘Samo mi brze pruge ne dirajte, ja jednu cekam sto bi se narodski reklo ‘ko ozebo sunce’ da mogu za 28 minuta da stignem od Beograda do svoje omiljene destinacije I razgledam tamosnje prirodne lepote (Dunavski kej) I istorijske znamenitosti: crkve, muzeje I sl.-čisto da objasnim razloge da neko nesto pogresno ne protumaci, a ima ih raznih…eh…

Moji omiljeni psi su labradorka Lara I retriever Miša, mada I sve te pudlice: Riki, Dot I dr. deluju sarmantno.

Mene komsijski retriever podseca na Dzimija iz pesme: ‘Kocalovljevom psu’ mog omiljenog pesnika Sergeja Jesenjina. Podsetih se pomenute pesme I njenog ‘istorijata’:

“Pesma o psu Džimiju ima veselu istoriju. Pred dolazak na Kavkaz, u martu 1925, Jesenjin je zajedno sa piscem Borisom Piljnjakom posetio Vasilija Kačalova, čuvenog glumca Hudožestvenog teatra. Glumac je pamtio scenu: psić, star svega četiri mjeseca, radosno je lajao na pesnika. On mu je rukom milovao glavu, a drugom držao šape i promuklim glasom govorio: "Vidi kakva šapa, nisam vidio takvu!" Živahni Džimi se otimao, zvonko lajao, a kad bi ugrabio - liznuo bi Jesenjinu nos i on bi se branio: "Džimi je kao pijanac, stalno hoće da se ljubi".

Veče je proteklo u prijateljskom ćaskanju. Glumcu se neobično sviđelo kako Jesenjin govori stihove: majstorski i iskreno, bez grimasa, naprezanja, a na spokojnom licu viđela su se osjećanja. Nekoliko dana kasnije, Kačalovu su njegovi ukućani rekli da su dolazili Jesenjin i Piljnjak. Pesnik je nosio cilindar, a rekao je da ga je stavio zbog svečanosti: donio je pesmu posvećenu Džimiju. Ali, pošto predaji pesme treba da prisustvuje i domaćin, obećao je da će doći drugi put. Nije došao, a pesmom se oglasio mjesec dana kasnije, u Bakuu.

KAČALOVLJEVOM PSU

Džimi, na sreću pruži šapu ti,

Ne videh takvu šapu od rodjenja.

De, na lunu da lajemo mi

I na vreme tišine i bdenja.

Džimi, na sreću pruži šapu ti.

Mili moj, ne liži, jezik posustaje.

Pojmi sa mnom prostu bar istinu kletu.

Ta ti i ne znaš ovaj život šta je,

Niti šta znači živeti na svetu.

Gospodar je tvoj i mio i znan,

I mnogi mu gosti u pohode dodju,

I uz osmeh svi su oni baš kontan

Da kroz tvoju sjajnu dlaku rukom prodju.

Na svoj način ti si vragolasto lep,

S tako milom, prisnom njuškicom u krug

Ne pitajuć nikog ništa, prosto slep,

Trčiš da se ljubiš, ko pijani drug.

Mili moj Džimice, kroz odaje tvoje

Prošlo je sijaset gostiju od prije.

Al ona međ svima najsetnija što je,

Da slučajno ona dolazila nije?

Doći će, zapamti i s uma ne sklizni

Bez mene, kad upreš u nju pogled živ,

Ti joj nežno ruku mesto mene lizni

Za sve što sam bio i što nisam kriv.”

Nasa avlija je uvek lepa: U jesen poprimi boju zlata, zimi je snezno bela, u prolece trava I drvece ozelene, u leto se pesijava na suncu, a komsinice masu jedna drugoj zalivajuci cvece na terasi, ja volim da gledam njihovo cvece,  sama ga ne gajim -zahtevno je...

Ja skoro svakoga dana koracam nasim ogradjenim prostorom u raznim raspolozenjima: nekad radosna, nekad tuzna, nekad polenta I leprsava, nekad umorna od svega u stilu Bore-Corbe: ‘nemoj srećo, nemoj danas da ispravljaš krive Drine, mozes doći do istine..’, nekad setna, nekad razdragana, nekad cutljiva, uglavnom pricljiva I skoro uvek zaljubljena…A kad smo vec kod zaljubljenosti u onog ‘mog posebnog’, evo I pesme u tom stilu:

Na te mislim kada zora sviće 

Znimaju me lepi, poetski tekstovi,  umne misli  ili neka naucna dostignuca… Procitam, profiltriram, nesto znacajnije zadrzim, nesto odmah zaboravim, a ponekad napisem I po neki komentar na procitano…

Tako skoro procitah jedan citat koji je postavila poznanica: ‘NE BRIŠEMO MI LJUDE IZ NASIH ŽIVOTA…OBRIŠU SE SAMI’ I napisah sledeci KOMENTAR:

Kako bi se reklo narodski za neku temu: 'Eh, gde me nadje?'  Postoji izreka koja kaze: 'Pametna zena ne crta, ona precrta..' Ja bas i ne spadam u tu grupu 'pametnih' zena ili ne bas pametnih na pomenuti nacin...Ja mnnogo prastam, pa da sam precrtavala sve ljude iz bliskog okruzenja koji su me ponekad 'prodavali za sitninu',pa mi se vracali jer su uvidjali da 'prodavanjem moje malenkosti vise gube nego sto profitiraju', ja bih u svom zivotnom mozaiku imala vise precrtanih nego ispunjenih polja.  Zato u hriscanskom stilu: 'Ljubaznost je moje srednje slovo ili Znacu koliko si blizak Bogu po tome koliko si ljubazan', prastam i cutim, ako treba izvinim se sama cak i kad apsolutno ni za sta nisam kriva...  Ali pamtim i vise, opet zargonski receno ne 'nasedam na slične štoseve' ili nesto otmenije: 'ne ulazim u slicne igrice sa pomenutim osobama'. Cesto citiram i onu Poslanicu Rimljanima iz Biblije: 'Nemojte se svetiti dragi moji, svoga neprijatelja nahranite, napojte.....' a ostalo-ostalo je istorija. Cesto kazem da je život-čudo i u lepom i u losem, sam zivot postavlja neke ljude na mesta koja im pripadaju u razlicitim zivotnim razdobljima...Bez obzira sto se slazem sa porukom iz postavljenog posta: 'Neki ljudi se brišu sami iz nasih zivota..', ja im uvek dajem šansu da se vrate, ako treba i na velika vrata...  Pa, nema bezgresne osobe, svako od nas je nekada u necemu i u odnosu sa nekim ljudima gresio, sad neko manje, neko vise... Ja sam shvatila da vas ljudi 'povredjuju' namerno ili bar imaju iluziju da su to ucinili samo iz neke teske unutrasnje muke i frustracije, iz nekog licnog nezadovoljstva koje prerasta u zavist, pakost, zlobu i ostale grehove...Na licnom primeru sam na SVE svikla i 'svasta' iskusila od nekih, kako ih ja zargonski zovem 'grupa' (ko razume-shvatice, a ima i bistrih..  ), i to me nije skoro uopste doticalo u stilu: 'Sta me briga sta mislis ili kazes o meni, kad ja o tebi uopste ne razmisljam, ti za mene nisi ni 'vazduh' jer mi je vazduh potreban da disem a ti nisi uopste..' Medjutim bilo je tu, kako ih ja zovem 'podrebarnih strelica' od nekih ljudi za koje sam ja mislila da su mi bliski...To je vec druga prica, kada neko od nazovi 'bliskih' pocne da kopira 'modus operandum' vama beznacajne grupe na cijoj ste 'meti'...Drugo je kad vam u prolazu, kao nenamerno, neko nesto  dobaci , kako bi saljivo rekli iz 'proklete avlije' koga i ne znate, ne znaci vam apsolutno nista, znate da ste bolji i kvalitetniji od te osobe u svakom pogledu i da to nije 'vasa solja caja', a drugo je kada to slicno kaze neko sa kim ste godinama 'ispijali pomenuti čaj'..Ali, Bogu hvala, sve se prevazidje, kada se blago distancirate od nekih ljudi sa kojima i dalje negujete prijateljsku relaciju (ja nikada nista ne presecam, pa ja sam i posle ne bas lakog razvoda na kraju sveta ostala u prijateljskim odnosima sa bivsim suprugom i njegovom novom porodicom... ), kazem blago distancirate od jednih, a ipak vam ostanu drugi-pravi i kvalitetni ljudi kojima uvek mozete da se 'okrenete', a koje ste nekada mozda i vi sami povredili nekom pogresnom procenom ili sopstvenom nesigurnoscu..  Ja u svom zivotu cuvam neke osobe kao zivotne konstante i za svaku od njih imam po neki metaforicni-interni nadimak: npr. 'najbolja drugarica' (cujemo se skoro svaki dan), 'kandidat'-odlicno poslovno saradjujemo i ne sumnjam u njegove profesionalne i moralne kvalitete i 'dozivotna simpatija' (eh, on je nesto 'posebno' u svakom pogledu, ali najvise u intelektualnom...).Ja se opet raspisah i raspricah..Moja mudra pokojna majka bi rekla: 'Ne moras SVE odmah da ispricas svima...' a ja 'Sto na um, to na drum',  a godinama pokusavam da usvojim preporuku naseg mudrog nobelovca Ive Andrica: 'U ĆUTANJU JE SIGURNOST', valjda cu u zrelijem dobu da zivim u Andricevskom stilu, a sada sam jos uvek u stilu one pesmice: 'Ne trebam ja šećer, nisam više dete, prošle su me , zlato, već i tridesete...'  

Na svoj šarmatni nacin vecitog boema I Petra Pana Mika Antic pise poeziju za decu I odrasle:

ZAPISANO U SREDU

"U sredu smo se prvi put sreli,
a do tada se nismo znali.
U petak smo se zavoleli.
U ponedeljak posvađali.
Opet je sreda. Sad svima kažem
dok lutam po korzu sam:
ne, nije ona lepša ni draža
od drugih devojčica koje znam.
Pa kad je sretnem – oči krijem.
Zviždućem. Gledam u nešto drugo.
I mislim: zbilja, svejedno mi je…
Al okrećem se dugo… dugo…”

Miroslav Mika Antić 

Ja  bih uz ovu Mikinu pesmicu dodala kao poruku I nekadasnji hit SEDMORICE MLADIH:

Još uvek volim te, još uvek želim te

"Lako je voleti kad nas vole. Ali voleti i praštati onima koji nas povređuju, nehotice ili sa očiglednom namerom - podvig je. Tada naše srce postaje alhemičar. U njega se uliva otrov, a iz njega izlazi ljubav.  Tada mi postajemo svesni naše prave prirode koja je Božanska.

Uz stalnu zahvalnost dragim bićima, dobro je onima koji ne spadaju u tu kategoriju poslati ljubav, misao o isceljenju, podršku, nežnost. Mogu vas iznenaditi promene u njihovom ponašanju prema vama. Na vatri vaše ljubavi otopiće se njihov led. Izdignite se iznad linije revanšizma i pratite kako se ulivate u sve šupljine nečijeg karaktera nastale najčešće u bolnim životnim iskustvima, jer niko nas ne mrzi zbog nas samih, već zbog straha da će ponovo biti ozleđen. LJudi su gomila rekonvalescenata kojima je potrebna ljubav... " 

Vaskršnja pesma - YouTube

U vreme praznika se obicno cujemo sa familijom I prijateljima iz inostranstva…Tako  I ja  skoro imadoh prijatnu konverzaciju sa dragom prijateljicom naseg porekla koja vec dugo sa porodicom zivi u Australiji. S’ obzirom da je, izmedju ostalog, ona tamo diplomirala I psihologiju eto lepih tema za razgovor o svemu I svacemu: zajednickim poznanicima, pandemjskim razmerama, prirodi, vremenu, pa I zivotnoj filozofiji. Tako dodjosmo do toga sta kome osim zdravlja koje je broj jedan na listi  danasnjih prioriteta treba u ovim nasim zrelim godinama za harmonican zivot. Ja ponovih ono moje: ‘Malo mi za sriću treba…’.

Meni stvarno, kako pomenuta pesma kaze ‘malo za srecu treba’ a to malo je nekad I tako mnogo I znacajno: da su moji najblizi, kao I ja sama zivi I zdravi, kao I LEPA KOMUNIKACIJA.

Ne bih se vracala na segmente svog autobiogrfskog romana: ‘Zahvalnost’ koga jos uvek pisem (polako, ali sigurno) I u kome detaljnije opisujem neka razdoblja svog zivota u kome je bilo svega sto jedno srce moze da pozeli, a jedna prosecna osoba poput moje malenkosti prozivi  na mnogim poljima, npr. na porodicnom: decenijski brak, zatim dugogodisnja, bajkovita ljubav koja se na zalost zavrsila umiranjem mog voljenog partnera, radjanje, materinstvo, zenidba sina I dobijanje unuceta…Na profesionalnom jedna isto tako ‘bogata’ zaokruzena prica…Sto se tice ostalih ‘sitnica koje cine zivot’, bilo je I tu svega: lepih putovanja na skoro svim svetskim meridijanima od Srbije do Novog Zelanda preko evropskih prestonica, ekskluzivnih ‘morskih’ destinacija I sl. Jos pre Novog Zelanda radeci deceniju kao profesor ugledne I tradicionalne gimnazije sam vodeci djake na ekskurzije prokrstarila  mnoge lepe delove Srbje I bivse Jugoslavije, ne racunajuci privatne boravke na nasim poznatim planinama gde je moj bivsi suprug imao godisnje, atletske pripreme I dr. I danas se ponekad setim lepih trim-stazama na Tari po kojima sam I ja u to vreme kao atleticar-amater rekreativno trcala…Drugi omiljeni sport-plivanje mi je najvise prijao u toku preplivavanja delova Boko-Kotorskog zaliva…Sto se tice garderobe, cipela, parfema isl.  I na tom polju sam potpuno ‘izživljena’…Nikada nisam bila gurman, oduvek malo jedem, ali sam kod nas I u svetu probala sve moguce specijalitete svih mogucih svetskih kuhinja pocev od italijanske do havajske…Svojom prosecnom egzistencijom sam zadovoljna, imam sve sto mi je potrebno. Drugim recima svoj zivotni stil ne bih menjala.

Sve sto gore navedoh pomenuh I u razgovoru sa pomenutom prijateljicom I dodjosmo do onog kljucnog: sta mi je sada najdragocenije I najpotrebnije: LEPA KOMUNIKACIJA. Davno sam oguglala na tzv. ‘kamiondzijske stoseve’ I ‘sitne podrebarne, verbalne strelice’ jedne frustrirane ‘grupe’ na cijoj sam, narodski receno ‘meti’ dugo  bila, vec vise ni sama ne znam zasto,al’ nisu se ni ‘clanovi te druzine’ bas usrecili…Od mene osim dobrih zelja I namera, a zatim ignorisanja nista drugo nisu ni mogli da dobiju…Nikad se nikome ni zasta nisam svetila I uvek sam prema svima imala dobre namere, jer osim svog intelektualnog imidza sam u svim vremenima I svim meridijanima uspela da ocuvam svoje lepo vaspitanje I plemenito srce.

Vraticu se na ono sto me ispunjava, a sto malopre pomenuh: ‘LEPA KOMUNIKACIJA’. Mogu NEKOGA da sretnem samo jednom u par godina I da me taj recimo jednocasovni razgovor oplemeni I inspirise. Meni je komunikacija oduvek znacila (izmedju programerstva za koje sam imala potrebne kfalifikacije I koje sam mogla u mladjim danima da nadgradim I da se time bavim I profesure izabrala sam ovo drugo bas zbog komunikacije I nisam se pokajala ni na engleskom govornom podrucju, ni kod nas gde sam predavala I predajem.) SVE mi je vazno u lepoj I kulturnoj komunikaciji I vokabular I usmena I pisana rec. Naravno, da kultura komunikacije I u pisanoj komunikaciji zahteva ponekad I sluzbeno-ljubazan odnos, ali treba naci vremena I izabrati prave reci da bi ste uvek nekome odgovorili bilo u sluzbenoj, bilo u privatnoj pepisci. Poslovica kaze: ‘Lepa rec I gvozdena vrata otvara….’ Bas tako, ali zato pesnik B.Miljkovic kaze: ‘Ubi me prejka rec.’ sto je isto tako tacno.

Tako moja prijateljica iz Australije I ja zavrsismo  duzu ‘on line’ komunikaciju kao istomisljenice po pitanju izgovorenih reci.

Ako vam je do nekog stalo, postujete ga, volite kao prijatelja ili cak i više nego prijatelja uvek cete naci vremena za par lepih pisanih ili usmenih reci. Cak I ako nemate vremena za duzu konverzaciju necete dozvoliti sebi da ne daj Boze tu osobu na neki nacin povredjujete  neukusnim, nazovi salama nekog dokonog I nedobronamernog sveta.

Svako prijateljstvo mora htelo ne htelo da se poput brasna ‘proseje’ I tek kad vidite da je namera one druge strane dobra I čista I vi nastavljate u tom maniru.

Ja sam u svom poluvekovnom zivotu imala srecu da za prijatelje imam veoma dobre I kvalitetne ljude po svemu. Sticajem okolnosti dosta mojih dobrih prijatelja je veoma uspesno u svetu nauke I umetnosti, ali meni je oduvek ‘duša’ bila najvaznija. Naravno ‘slican se slicnome raduje’ , pa tako u svakoj branši se ljudi pronalaze po slicnim vrednostima I kriterijumima koje dele. Npr. na estradi (izvinjavam se ako gresim), pricam hipoteticki I ne mislim ni na koga posebno: ljudi se verovatno prepoznaju po pevackim kvalitetima, firmiranoj garderobi, prestiznim markama kola, skupim plasticnim intervencijama koje koriguju postojeci izgled I doprinose produzavanju mladalackih I drugih efekata I dr. U mom svetu ja ljude prepoznajem po intelektu, dobroti, altruizmu, jednostavnosti, ali najvise po ‘duši'. Ja se ponekad nasalim rekavsi da sam 'zaljubljena rodjena', ali stvarno je tako ja sam i dan danas zaljubljena ne samo u briljijantni  um jednog coveka koji me je ocarao jos pri nasem prvom susretu, ne samo u njegovu prijatnu spoljasnost vec u njegovu dušu toplu, plemenitu, punu razumevanju uvek spremnu na prastanje i toleranciju. Meni se svidja i to sto je fantastican matematičar, i to sto je majstor u šahu, ali druge njegove osobine su doprinele da mi zauvek ostane drag u srcu. Interesantno, osoba o cijoj sam duši govorila nije vernik vec agnostik, ali da se neke verujuce osobe (I sama sam) ne naljute, ne mislim ni na koga posebno, kazem ta osoba ima bolju dušu I pokazuje veću dobronamernost I razumevanje od nekih vernika.

Da zakljucim: ‘Malo mi ze sricu treba…’ a to je samo LEPA KOMUNIKACIJA.

Doris Dragović-Malo mi za sriću triba (Tekst pesme) -

‘Šta je to voleti?’, rekao je Šekspir. Ljudi su sebi postavljali ovo pitanje još dok su sedeli oko vatre ili dok su ležeći gledali zvezde pre milion godina. Rad sam započela (Helena Fiser) pitajući se šta je to romantična ljubav i pregledajući psihološka istraživanja u poslednjih 45 godina, shvatila da postoji posebna grupa stvari koje nam se dešavaju kad se zaljubimo. Prva stvar koja se dešava – TA osoba počinje da  dobija ”poseban značaj”.

Antropolog Helen Fiser kaze: “Pokušavajući da shvatim romantičnu ljubav, odlučila sam da pročitam poeziju iz celog sveta…Kada ste zaljubljeni u nekoga i kada dođete na parking, za vas su kola te osobe drugačija od svih ostalih na parkingu. Njihova vinska čaša je drugačija od svih ostalih čaša za stolom…’

Zakljucak mnogih socioloskih istrazivanja  na pomenutu temu: ‘Zasto volimo ?’ je da nema racionalnih objasnjenja, ni jasnih motiva. Nikada se ne zaljubljuje ili zaista voli ‘s predumisljajem’ zato sto  je taj neko najbolji, najlepsi, najpametniji ili zato sto ce vam ostvariti sve zelje ili omoguciti najlagodniji zivot na svetu. Naprotiv, zljubljujete se srcem, a ne glavom, a zatim nastavite da volite svoj ‘objekat zaljbljenosti’ jer vam je ‘lepo u glavi’, pri samoj pomisli na datu osobu povecava se nivo dopamina.

Ne volite nekoga da biste ga posedovali. Pa zavolite parce zvezdanog neba ili deo morske pucine zato sto vam je prijatno da ih povremeno gledate, a ne da biste obezbedili plac na pomenutim mestima I izgradili kuću…

A cim se pise I razmislja o ljubavi, znaci da se I voli… Bas kako sledeca pesma kaze:

" Kad volis nekom cudnom stazom srce krene

od svih tajni najvecu znas..."   

Karolina Goceva - Kad volis

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi
• Administracija

• POBEDA VERE, PRAVDE I ČOVEKOLJUBLJA
• PRED SPAVANJE...
• SLEDITI ANDRIĆA...
• KAKO SADA BIRAM CITATE...
• LETETI, LEBDETI...
• KAKO SE GRADI SISTEM VREDNOSTI...
• BLISKOST KAO ČAROLIJA
• TAJNA JE U NAMA ...
• LANIN PROGLAS
• SVE MOJE TREĆINE NEŠTO ZNAČE, NEČIM ZRAČE...

• Generalna [274]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom