zvezdano nebo

PITALI SU ME KAKO JE TO OTICI NA ‘KRAJ SVETA’ (NZ), DUGO ZIVETI TAMO I VRATITI SE ‘VAMO’….:)

lana52 | 26 Jun, 2018 11:50

Ja celi zivot zivim BAJKU (ima tu kao I u svakoj bajci I dobrih vila I vilenjaka I zlih vestica I vestaca, kojih je vise, odlucite sami, ha,ha, zavisi iz kog se ugla gleda, a moj je uglavnom ‘ruzicast’...:))

Odgovor na pitanje iz naslova: ‘Lako, kupite kartu u jednom pravcu, promenite nekoliko aviona, preletite nekoliko okeana I posle tridesetak sati ‘uzivanja u letu’ (za ‘uzivanciju’ se staraju ljubazne I nasmejane stujardese, sto bi mali Perica rekao ‘sestra-Dese’) stignete na Zeland (zeleni raj na kraju sveta), budete desetak godina I ponovo kupite kartu u jednom pravcu I vratite se u nas prelepi Beli grad tj. Beograd….

Elem, sta se pre, posle I za vreme tih ‘letova’ desavalo - to je vec ‘privatna stvar’ dovoljna da se popune dva romana ‘bestsellera’, ha, ha…

Moja biografija je vec uveliko ‘okolo’ poznata… Dobro dete, djak generacije na svim nivoima, osvaja mnogobrojne nagrade u prirodnim I drustvenim naukama, kao I obicno ‘laje na zvezde’ tj. pobedjuje na mnogim oratorskim takmicanjima… Dete za SVE: matematika, poezija, filozofija, atletika... I strucnjaci iz pomenutih oblasti preporucuju dalje u savrsavanje u stilu: ‘Mozes da budes Tesla u zenskom obliku ili druga Orijana Falaci ili ovo ili ono, kako to vec sa prognozama o ‘vunderkindima’ I talentovanom decom biva, mozda se 'malo vise I sniva…':) Onda mali skandal-vencanje u dvatesetoj godini, tek da se napravi za tadasnje vreme sitna ekstravagancija, a onda utabana staza: diplomiranje na jednom od najtezih fakulteta u 23. godini, polaganje strucnog ispita u 25. godini, desetak godina predanog I uspesnog profesorskog rada sa talentima u prestiznoj gimnaziji, ‘lovorike na sve strane’, osecaj da su ti 'zvezde naklonjene', da te skoro svi vole, da si svuda dobro dosao I omiljen…Naravno, solidan brak, radjanje deteta u 27. godini, divan krug prijatelja u stilu 'dok sunce greje svi su sa tobom…' :) Onda se umesa Remark sa svojim naslovom ‘Nebo nema miljenike’ I pomenuta idila se prekida odlaskom na ‘kraj sveta’ u lepom pocetku mojih tridesetih godina…Zatim se sve vrtoglavo brzo odvijalo u stilu turbo folka: ‘Prodje leto trideseto, napunih pedeset, ha, ha..’

Skoro decenijski boravak na Novom Zelandu meni je doneo I dobitke I gubitke, sreca vise od ovog prvog…Upoznavanje sa novom kulturom I ljudima iz svih delova sveta, usavrsavanje engleskog jezika, sticanje, zavrsavanje postdiplomskih studija I sticanje master diploma u njihovom srednjoskolskom obrazovanju koja mi je omogucila da dobijem NZ nastavnicku licencu I predajem u njihovim srednjim skolama- naporno, ali I lepo iskustvo… ( U toku studiranja bilo je raznih 'dogodovstina', npr. rad u kazinu na poslovima rulet krupijea i dr...) Na privatnom planu bilo je takodje raznih desavanja, posle razvoda 12-togodisnjeg braka desila se jedna prelepa romansa koja je potrajala oko cetiri godine do mog povratka u zavicaj… (Kako bi to rekao Balaseic: ‘bila je to ljubav-bas ‘love story’ na nacin nas, nikad necu sresti neku slicnu…ehhh :)’)

Povratak u zavicaj je doneo ‘pros I cons’…Ostalo je iza mene jedno lepo iskustvo, profesionalno usavrsavanje, poznanstvo I prijateljstvo sa izuzetnim, iskrenim I nesebicnim ljudima koji su bili uvek spremni da pomognu, da saslusaju da saosete, da razumeju…divne intelektualne komunikacije u kojima mnogo moze da se cuje i nauci... mnogobrojna putovanja na skoro svim kontinentima, a najvise: Australija, Novi Zeland, Amerika, Azija, Evropa….U medjuvremenu moj, sada vec 27. godisnji sin, je odrastao, stekao svoje obrazovanje u Australiji gde se ozenio, ‘skucio’, gde I sada zivi I radi…Naravno s’ obzirom da je od trece godine odrastao na pomenutim prostorima usvojio je mnogo od njihove kulture I zivotnog stila…

Da se vratim povratku u zavicaj…Stevan Sremac je rekao: ‘Kad jednom negde odete I vratite se posle duze vremena, nikada necete zateci ono isto sto ste ostavili..’ Mnogo stvari se promenilo I ljudi su se promenili ili su oduvek takvi bili, a meni se samo cinilo da su nekada bili ‘idealni’..Naravno nastavio se zivotni stil sa puno lepih, ali I manje lepih trenutaka…Posle obnovljenih kontakata sa dobrim drugarom iz ‘proslog zivota’ Perom-bezbednjakom saznajem I za likove iz neke ‘Pisi Propalo’ grupe koja kao sprovodi neku ‘kvazi-lustraciju’, ali ne bas uspesno I kao sa svakom ‘sitnom buranijom’ treba postupiti po savetu Marka Tvena: ‘Na kokoske ne pucas iz topa, njima samo kazes IS’…:) ( U stilu: 'Sto je vise kleveta i lazi, zivot mi je miliji i drazi, ili sto je vise onih sto ti pakoste i bave se tobom, a ne sobom - znaci da vise vredis..:) Ja nekada pomislim: ‘pa gde ‘braco I sestre’ u svojim ‘izopacenim delovanjima koje samo bolestan I frustriran um moze da osmisli’ na mene da 'natrcite', ne znajuci da mene od detinjstva prati neka AURA koja je prepoznavala ‘negativu okolo’ I ostavljala poruku: ‘To ste nekad radili, a sad ‘trpite kartu’, pa kom opanci, kom obojci..’ Moje poznavanje Budizma I njihovih obicaja I mantra sa pomenutim nema nikakve veze… (Ko razume-shvatice, a uvek tvrdim osim zlobnih I pakosnih ima I bistrih koji mnoge stvari shvate na vreme..)

Rezimirajuci odgovor na pitanje iz naslova: 'Kako je to otici da zivite na kraju sveta i vratiti se...?' dodala bih: Nisam se pokajala…:) Mozda su neke ‘stvari’ mogle da se odrade na nesto bolji nacin, ali zivot je kao Tamni Vilajet: ‘Ako uzmes kajaces se , ako ne uzmes kajaces se…’:) I dalje zivim u stilu lepih hriscanskih vrednosti, da drugima ne naskodim (Cesto citiram mudrog Mesu Selimovica: ‘Kako zivim-DOBRO…Srecan sam sto sam vek proziveo, a nikome nisam naskodio, a ono malo stete sto je meni ucinjeno brzo se zaboravilo, gubitak se podnosi, lakes nego kajanje…') Naravno sledim I Biblijsku poslanicu Rimljanima: ‘Ne svetite se sami dragi moji, moja je osveta-kaze gospod, niko nije izbegao Bozjem gnevu..’ Tu se kao lajt-motiv provlaci Adric sa onim: 'Sto ne boli-to nije zivot, sto ne prolazi-to nije sreca...’:) kao I ona njegova istina koju pokusavam da usvojim (valjda cu jednom I uspeti): ‘U cutanju je sigurnost’...:) A sad ‘da ne nacinjem ozbiljne teme’: ko sta radi, za sebe radi I to najbolje govori o njemu samom…(neko ostaje upamcen po svojoj plemenitosti i svetlosti koju svuda donosi kao luconosa, a nekome zbog nekih 'nedela' tragovi celog veka 'smrde necovestvom') Ja I dalje volim ljude (cak I kad mi pogresno sude I ponekad se neki I neprimereno ponasaju), trudim se da cinim dobra dela ako mogu, ako ne mogu sklonim se da ne smetam I ne pakostim po principu po kome sam vaspitana: ‘ako neko I mora da strada, nemoj od moje ruke’, a oni ‘s druge strane-vitezovi tame I sl’ moraju da znaju’: ‘ko se maca lati, od maca I strada’, u prevodu ‘ko se necim necasnim bavi, necasno I strada’ jer vazi ona kosmicka istina: ‘Neko to od gore vidi sve...’:) (Njegovo oko je preciznije od najmodernijih kamera, nista mu ne promakne i nista ne moze da se sakrije...)

Na kraju, nikad se ne zna, mozda jednom ponovo kupim kartu u jednom pravcu za neki deo sveta, a mozda I ne, sto bi rekao Sekspir: ‘Najsrecniji je onaj koji zna da podnosi moc sudbinske neizbeznosti...':) Dotle i ovako je dobro, ne zalim se...:)